Кроз сјај и сенке рата

24

Где је наша нана, чико? упита ме најмање дете од непуних пет година. Ту је, прешао сам му руком по коси. У томе им је наишла мати. Онда сам осетио можда највише да је слатко умрети за отаџбину. Ова слика никада ми неће избледети испред очију. Сељанци сам наредио да остави кућу и склони се негде са децом иза наше позадине. Предосећао сам да ће овде, поред ове куће, доћи до окршаја... Заробљену непријатељску патролу упутио сам даље претпостављенима на надлежност. Смејући се, доручковали смо оно што је непријатељска патрола спремила за себе. Тебе увек прати срећа, у сваком погледу, Маџаревићу! рекао ми је командант батаљона Радиша Николић, смешећи се. Смејао сам се и ја. Када је наш доручак почело да поздравља фијукање непријатељских зрна, же* на и троје нејаке деце били су ван домашаја непријатељске ватре. После овог ретког доручка извршио сам са својом четом јуриш... Први јуриш и пробој непријатељског фронта испред свог пука. Овај је успех допринео, да наш пук зароби на положају „Мрамор” велики број непријатељских официра, подофицира и редова са једним завојиштем и брдском батеријом хаубица. Тада сам поново рањен у десну мишицу са повредом мишићне кости, те сам морао да оставим чету ради i лечења. Одликовали су ме златном медаљом за хроброст