Кроз сјај и сенке рата

Тројица... Траже доручак и морам да им дам. Молим вас немојте... Деца су у кући... Склоннте се, снахо, привремено. Не брините, утешио сам уплашену жену. Жена се склони у воћњак иза нас. Упутих два војника да пазе, како не би непријатељска патрола умакла кроз прозор, а са тројицом пришао сам улазним вратима. Свањивало је. Село је било мртво. Исток се руменио као град у пламену. Врата на кући била су широм отворена. На средини простране кујне горела је ватра. Поред огњишта седео је непријатељски војник на троношцу с пушком преко крила. Окретао је на ражњу ћурана. Поред њега била је дрвена сватовска чутура са ракијом, коју је непрестано натезао. Видело се да га је алкохол савладао. Предајте ce’... викнуо сам. Два подофицира самном уперили пушке. Онај што је пекао ћурана лено се окренуо, промрмљао нешто на маџарском, па продужио хладно свој посао. Она двојица у соби почели су разговор између себе. Предајте се' Наредио сам оштро. Без икаква отпора изишли су из собе непријатељски војници и предали оружје. Док смо их ми разоружавали, онај се пијани није ни освртао. Пекао је ћурана и даље... Мој поднаредник притрча и зграби му пушку. Врати ми пушку!... говорио је на маџарском. Ушао сам и изнели смо га из куће. Иза млекаре извиривала је сељанка и сва трептала од страха. Деца су ме унезверено гледала. Помиловао сам их. - Немојте да се бојите... Ми вас волемо... Сељачићи се насмејаше кад чуше наш језик.