Кроз сјај и сенке рата

32

даљена око 150 метара од обале у шуми. Чекали смо да сви уђу у земуницу. Један од њихових сео је за сто пред земуницом и почео да реже дуван у листу. Нисам имао времена да га чекам, већ сам војницима командовао напред. Непријатељски војник, чувши моју команду и шуштање суварака под нашим ногама, погледао је у нашем правцу, бацио нож и дуван и утрчао у земуницу, зграбио је пушку и са још једним припуцао на нас. Опалио сам и погодио једног од њих у руку. Повукоше се обојица. Притрчали смо земуници и стали поред врата. Позвали смо их на предају. Чули смо њихово договарање. Затим се сви до једног предадоше. Било их је осам. Стражара на обали убио је један наш каплар, пошто је покушао да побегне. Војник кога смо пре сванућа заробили пљескао је рукама и смејао се својим друговима, које смо сЈда довели да му „праве друштво”. Једним чамцем смо превезли заробљенике, па смо продужили низводно. Одлучио сам да заробим и оно одељење према селу Бељину. Шест часова је било прошло. Сунце је високо стајало на небу. Опколили смо и друго непријатељско одељење. Место нам је било познато, јер смо и 9 маја одатле заробили непријатељске војнике. Сада је ово стражарско одељење било добро утврђено и ограђено са три реда бодљикавих жица. Распоред њихов као да и сада гледам. један је стражар био у рову поред обале, двојица су чупали дивље пловке, неколико их је лежало