Кроз сјај и сенке рата

РАЗГОВОР У НОЋИ СА БУГАРИМА И МОЈ НАЈКРИТИЧНИЈИ МОМЕНАТ У РАТУ

Ноћ уочи 13 септембра 1916 била је мрачна. Собом сам повео само два војника. Обојица су знали бугарски. Зашто се не предајете, браћо? Зашто гинете без потребе. Зар вас не пече вапај наше поробљене деце и жена у Србији!... Ваши вас официри лажу. И Русији су објавили рат. Није лепо... Крију од вас право стање са фронтова. Гледајте... Један Бугарин нас опсова гадно. Моји су војници припуцали. Бугари су ућутали. Ни метка не опалише. Вратио сам се и осигурао од изненађења. Осматрачи су ме нешто пре поноћи обавестили да су ровови Бугара испред нас појачани новим стрељачким стројевима. Тражио сам од команданта отсека да рововац, који је био позади моје чете, отвори ватру на Бугаре. Командант није одобрио. Овде сам осетио најкритичнији моменат у рату. И то што сам преживео, признајем, никад ми неће избледети из сећања. Ноћ, ракете и вод Бугара у густом стрељачком строју напада ме с левог бока, поред оних које сам задржао пушчаном ватром испред себе. Пре овог бугарског напада дође код мене војник са осматрачнице, његовог се имена сећам: Нестор Мркоњић. / Бугари се. г. капетане спремају за напад.... Комешају се... имају ранчеве на леђима... Спремни су за напад....