Кроз сјај и сенке рата

Готово. Мркоњић оде. Није био ни двадесет корака одмакао, чу се топот осталих осматрача и узвици: „Бугари"!... Језа подилази човека од тог топота!... За моменат нисмо могли да отворимо ватру на Бугаре од наших осматрача. Осматрачи уђоше у ровове. Нису имали времена пушку да опале. Бугари су као покретни црни зидови долазили к нама. Пали! наредио сам. Очи су ми биле крваве. Припремите бомбе! опоменух своје војнике. Брум... брум... брум... певали су у ноћи плотуни.... Бугари кроз саобраћајницу побише све. Нису неки наши стигли ни пушку да узму у руке. Светлост једне ракете нестаде. Појави се с левог бока бугарски вод развијен у стрељачки строј. Морао сам да се повлачим у други стрељачки заклон. Упадоше код нас четири бугарска војника. Побисмо их камама. По предњем нагибу грудобрана полегаше војници бугарског вода. Ашовима и камама их ударамо по глави. Мирис ракије их је одао. А помрчина... Напили су их пре поласка у напад. Батинама су их нагнали у напад. Како да гађам. Леже Бугари по грудобрану нашег рова... Потргнем револвер и убијам једног по једног. Када сам потрошио меткове, извукао сам каму. Пењући се од места до места, почео сам да бодем Бугаре. Једна ме наша бомба рани. Баци је неко од наших на сам грудобран међу Бугаре. Војницима не рекох да сам рањен. Позвах наредника Танасија Недића, јунака каквом није било равна. Преузми команду над првим водом!... Ја идем