Кроз сјај и сенке рата

десно код друга два да их кренет у обухват Бугара. Бутина, кажипрст и палац десне руке били су пребијени. Кажипрст!... Њиме сам окидао. Да ли је то била Божја казна!... Кренух, онако рањен, ледином ка десном крилу чете. Дођох до једне. наше саобраћајнице. Нисам могао услед рањене бутине ж је прескочим. Ускочих у саобраћајницу. Преда мном силуета. Не човека већ ножа..., Натакао бих се да се Бугарин није померио... Кој си бе?...'Упита ме један Бугарин. Зграбих му крвавим рукама цев од пушке. Нож на њој и уста цеви били су иза мојих леђа. Држао сам усадник десном, а здравом левом руком ојачани део пушке. Лактовима сам се одупрео о стране саобраћајнице. Срећа је моја била што је овај Бугарин био слабо развијен и прилично малог раста.... Привукао сам га као јачи ближе. Почео је да се трза и пушку отима: - Јала, дружина при мен, загинах!... викао је гласно. Моји војници ово нису ни чули од пуцњаве, иако су били неколико корака далеко од мене. Тренутак је био страшан. Из моје рањене бутине и поломљених прстију сливала се крв. Нисам смео да вичем. Требало је да га убијем, и то што пре, али како.... На расположењу сам имао само каму. Претходно принесох прст на обарачу пушке да се уверим је ли пуна. Притиснух. Пушка груну. Бугарин поче поново да је трза и да запомаже. Узалуд му јебило све. Он се умири. Хитро дохватих левом руком пушку за усадник и пренесох је с десне на.