Кроз сјај и сенке рата

76

леву страну. Из десне доколенице истргох каму и . ударих га неколико пута у груди. „Ах”, оте му се уздах и испусти пушку. Онако рањен, окрете се на десно да би побегао својима, али се сруши и његов леш заглави саобраћајницу. Отимање око пушке трајало је можда пет минута. То кратко време било је за мене читава вечност. Стао сам на Бугаринов леш и изашао из саобраћајнице. Наши ровови били су празни. Повукли су се иза прве борбене линије за деснокрилном четом. Заобилазним путем упутих се команданту отсека. Шта је то тамо код вас, Маџаревићу? дочека ме командант Таназовић. Ко је први напао?... Горе је кланица! Бугари čy први напали. Један вод под командсм потпоручника Вишеслава Зотовића упути се као појачање мојим водовима у првој борбеној линији, Приметих да је кренуо опасним правцем. Не тим правцем!... Не тим правцем!... викао сам. Зотовић није чуо моју опомену. Јурио је са људима убрзаним кретањем. Бугари у заседи дочекали су га. После неколико минута донели су потпоручника Зотовића у шаторском крилу тешко рањеног. Остатак вода је такође страдао. Оценивши ситуацију, замолио сам команданта, да о нашем повлачењу извесги моје водове у првој линији, што овај одмах и учини. Али, ордонанси, који су ово имали извршити, изгледа да нису успели. Мене је после овога ордонанс потпуковника Таназовића, Милорад Грујић, сада прет-