Књижевне новине

| __Knjiga je — prema

. x

|. <

| i

i ž

O Y Taa

| _nabora svoga

O iaatvog kamena | ___stihijskog beđema, ____Panonije zapanjeno stojali i straha.

Me. {NA | STRANA 4

i“ } . Pb r

Osvrti na knjige

tue: vw. 1y#?1 | at e \ U januarskoj svesci »Letopisa Matice „srpske« objavljena je dosta iscrpna i dosta dokumentovana analiza knjige Dušana Đurovića »Pre olue«. Prošlo je vrlo mnogo vremena od - NV knjige karakteristične po

im izrazito negativnim osobema do objavljivanja kritike M. jeskovca, jako je baš knjiga »Pre luje« D. Đurovića zahtevala neod-

WO i Jučnu reč kritike. Sa književno-umetni osobinama i »stvaralačkim«

| metodom jformiranim ı suđeći ·po Oe »Pre oluje«, neizmenjivo ustalj n još u uslovima u kojima je di irala opskurna »Naša knjiga« e. Milićčevića, kao književnik svojevrstan produkat tih uslova i »kulturnee politike »Naše knjige« — Dušan _ Đurović, svojim delom »Pre oluje« dokazao je da dosledno upražnjava i u revolucionarno promenjenim uslovwima svoj »stvaralački« postupak, tj. ava Kroz pokušaj romana, svoj pseudorealistički, ustvari micatorski, grubo naturalistički, u_ nakažujući šematičan idejno - umetčki stav u službi svojih sasvim proizvoljnih opštedruštvenih koncepcija o politici, ekonomiji i kulturi, koje še uglavnom svode na mistični uticaj _ »krvi i tla«. __Taj stav poznat nam je već i iz Đurovićevih knjiga »Među brđanima« (1936, »Naša knjiga«) i »Dukljanska zemlja« (1939, »Naša knjiga). Taj stav je U izvesnoi mer, rasvetljen još 1940, u naprednom časopisu »Umetnost i kritika«, povodom izlaska »Dukljanske zemlje«. Taj stav D. Đurović u svemu potvrđuje i u knjizi »Pre oluje« (1946, »Svjetlost«• — Sarajevo) — kao da se u vremenskom periodu između »Naše knjige« i »Svjetlošti« kod nas, a i u Duroviću kao književnom stvaraocu, baš ništa nije promenilo.

Ako je trebalo da prođu pune dve godine da bi se o tako karakterističnoj pojavi kao što je Đurovićeva knjiga »Pre oluje« kritički progovorilo, to je još jedan znak koliko je za pravilan razvoj naše književnosti potrebna svestrana, neposredna i konkretna intervencija kritike.

»Pre oluje«, pored ostalog, ima pretenzije da bude društveni roman o crnogorskoj univerzitetskoj omladini u Beograđu u godinama koje su prethodile hitlerovskoj invaziji na evropske narode. Ustvari, to je vulgarnofeljtonski, sa vidnim dozama pornografije, napisana istorija kriminalnog životnog puta jednog deklasiranog studenta-lumpenproletera, štrajkbrehera i makroa koji, po tačnim rečima M. Leskovca, »nema'-ama, baš. ništa od karaktera one naše omladine koja je od 19388 — pre oluje — pa do danas dala našem vremenu današnji žig i patos. U istoriskom razdoblju jednoga naroda čija je omladina živela i umirala onako kako jie u ovome razdoblju živela i umirala omladina crnogorska, istorije raznih Kamenka Hajdukovića su incidenti, ekscentričnosti i zastranjenia onih koji nisu bili spremni da oluju iz 1941 godine dočekaju onako i odupru joj se onako kako su je dočekali i oduprli joj se oni koji su tome razdoblju naše istorije, u mukama njegova rađanja, zauvek dali obeležje svojih žrtava i podviga« | Tačnom sudu M. Leskovca mora se

dati đa je čitava knjiga »Pre olue« ustvari kleveta protiv naše univerzitetske crnogorske omladine iz tih godina i najbezobzirnija mistifikacija naisvetlijih tradicija borbe naše omladine i naših naroda.u godinama koje su prethodile fašističkoj invaziji. To je M. Leskovac svojom

24 4 ·

iy analizom dokazao i to je trebalo iz-

So,

belešci D. Đur ića na početnim „stranicama napisana pre rata. Beleška, inače, ne sadrži nikakvo drugo „objašnjenje, · niti pretstavlja stvaralački, a još ma-

___nje samokritički osvrt na knjigu. Iz

te činjenice čitalac. prirodno, mora da zaključi da se pisac, objavljujući danas knjigu koju je pre rata na-

__pisao, u punoj meri i danas zalaže za

TT en moralno-politički značaj, idejno| umetnički stav i sadržajno-formalne vrednosti.

Pa 'M. Leskovac se u svojoj kritici, na žalost, ne zaustavlia na toj činjenici, jako je ona vrlo važna za karakteri| »stvaralačkog« postupka D. “ovića, Isto tako M. Leskovac brzo zi i preko druge, možda naikakterističnije činjenice koja rečitije "svega svedoči koliko Đurović malo društveni značaj i ulogu pisca, agov stvaralački postupak, i njewo delo. :--

je činjenica što je D. Đurović 3 etku »Ljudi sa Razvršja«, objavljenu u »Našoj knjii« 1036 (Među brđanima«, sv. 30, str, 10), - "izvesnim vrlo malim izmenama koje su takođe vrlo karakteristične, | upotrebio, posle deset godina, 1946, kao prvu glavu svoje knjige »Pre

kao |. Pek objavljenu u izdanju »Svjet“~ ___Na primer, silazak seljaka u grad, 1936, u pripovetci »Ljudi sa Razvr-

O. A oni mrki, štrkljasti | krakati kao

hrtovi, mršava i neobrijana lica, boje 1 kamena, golotrbasti | bosi, | sa pođeranim opancima pod miškom, sila-

zili su sa Velikog i neprohodnog | nesalI izbijali kao aveti! iz pred kojim bi ravničarj drhtali od

____»Pre oluje«, 1946:

»... Kamenjarci, štrkljasti ! krakati, mrki boje i nabora svoga krša, sa oderanim opancima pod miškom, sašli su "jutros rano sa svoje kamene postojbine i izbili iz stihiiskog beđema pored divljihstoglavih brda, kao uklete, kao nemirne, kao progonjene i šibane avell.„.“

.7a

Dušana Đurovića

Posle deset godina pisac je uviđeo da se crnogorski seljaci ne mogu kvalifikovati kao hrtovi ali, ko zna radi čega, ioš više je komplikovao i unakazio, pored ostalog, i inače nakazno poređenje „seljaka sa avetima. U toku deset godina crnogorski seljaci onih vremena — (seljaci koji su dali junake sa Belvedera —

M.) — po Đuroviću su postali »uklete, i kao nemirne, i kao progonjene i šibane aveti«.

Piscu »Pre oluje«, i posle velike borbe naših naroda, i posle herojske borbe Crne Gore, crnogorski seljaci avetniji su nego piscu pripovetke, »Liudi sa Razvršja« — pre deset godina! Ili ulazak seljaka u grad, u istoj pripovetci, 1936'

»... Izgledajući neprirodni, ukočeni, začuđeni i zbunjeni, kao svi 'planinci koji dolaze u grad, oni su išli iz ulice u ulicu, sretali se i razmimoilazili, hvaleći svoja drva i sa požudom pregladnelih ljudi, upirali poglede u vruće hlebove, prevaljene na otvorenim tezgama pekara i nasmejane na odrpane prolaznike«.

U uvodnom poglavlju »Pre oluje«, 1946. izbrisan je pridev »začuđeni« a rečenica »sa požudom ~7„pregladnelih ljudi upirali poglede« izmenjena je — požudno upirali poglede«. Inače sve isto.

Ni posle deset godina pisac pripovefke »Ljudi sa Razvršja« nije se oslobodio štetne, mistifikatorske navike površnog, neukusnog generalisanja u opisu i prikazivanja crnogorskih gp.arštaka kao nekih divljih urođenika, »neprirodnih, ukočenih i zbunjenih• u dodiru sa ravnicom i gradom. A ni posle deset godina pisac ne daje objašnjenje kojim prolaznicima se osmehuju hlebovi: tek prispelim došljacima ili prolaznicima uopšte!

Trg 1936 u istoj pripovetci-glavi

romana:

».. Subota, pazarni dan. Brđani izbili iz brda, nevidljivo ispali iz kamena sa svih strana, kao da je raspukao veliki strašni bedem, uterali u grad jata jarića i svoje natovarene sivce. Krti i oštri naglasak gorštački rezao je i lomio se u isto vreme. Tamo na kraju grada, iza nekih polurazrušenih zidina, bila je užasna vika: brđani, planinci, prodavali su svoju stoku crvenim i punokrvnim mesarima i grubim trgovcima koji se stalno mlate po balkanskim palankama i za koje bi svako rekao, kad

ne bi viđeo đa im se dere jare u snažnim žilavim rukama da su najmanje neke čudne pustahije. Vikali su, prepirali se, pogađali cenkali, i u svakoj reči, u svakom gestu pokazivali svoj eksplozivni tempera= menat sa kamena.«

Trg je 1946 pisac opisao istim rečima, ma isti način. Samo, dok je 1936 uzeo za „pazarni dan subotu, u romanu »Pre oluje«, 1946, naveo je, smatrajući to ko zna zašto preva” shodno važnim u odnosu na sve drugo, kao pazarni dan petak, a »eksplozivni temperamenat sa kamena« Opisao je detaljnije i konkretnije kao »Živi praskavi temperamenat sa kamena«, (Kamen je kod Đurovića, u njegovim ~ književnim pokušajima. vrlo čest, sudbonosan, sveodlučujući faktor sa mističnonm snagom.)

Inače, nije našao za shodno ništa više da promeni.

Ni okolnost da su gorštaci »nevidljivo ispali iz kamena«, (kako ih--Je onda video pisac a kako će ih,.pod tim uslovima, ugledati čitalac nenaviknut da seljake tretira kao aveti!), ni »jata jarića«, ni to da se »grubi trgovci stalno mlate po balkanskim zemljama«, pa čak ni da bi svako rekao da su ti trgovci, kad ne drže jare u rukama, »najmanje neke čudne puslahije«.

Isuviše bi prostora zauzelo dalje citiranje.

Očiglednu književnu nepismenost i besmisao, nepoštovanje čoveka, pored potpuno nazadnih shvatanja sela i seljaka uopšte — pseudoknjiževnu frazeologiju daleku od svakog i naj-

prosečnijeg umelničkog realističkog ·

opisa, D. Đurović i posle deset godina ostavlja netaknutu, pružajući na taj način zaista redak primer svoB neshvatanja, svog grubog i neodgovornog potcenjivanja književnog posla i sasvim nakazno tretiranje umetničkog stvaralačkog postupka.

Ne ulazeći. pored iscrpne i nesumnjivo korisne kritike koju je u »Letopisu« objavio M. Leskovac, u detaliniju analizu kompozicije i uopšte umetničke ubedljivosti i istinitosti Đurovićeve i sadržajno i formalno promašene, štetne knjige, posle ovakvih primera ne dodirujući pitanja da li je u Đuroviću »nemala snaga«

KNJIŽEVNE NOVINE

Nekoliko primera »stvaralačkog« postupka

(M. Leskovac), da li se Đuroviću »dar ne može osporiti« (M. Leskovac), i ukoliko je zaista »poletna, emfatična Đurovićeva težnja, haglašena na početnim stranicama OVOg romana zav,studijom crnogorskog intelektualca« (M. Leskovac) — Za ilustraciju Đurovićevog »stvaralačkog« postupka, za kvalifikaciju i ocenu njegove knjige dovolino je i samo letimično poređenje prve glave njegove knjige objavljene 1946 godine sa njenim dvojnikom — pripovetkom »Ljudi sa Razvršja« objavljenom 1936.

Osećanje odgovornosti u pravom umetniku – piscu takav stvaralački postupak ne može da dopusti. A to osećanje je, ne samo prilikom mehaničke upotrebe na taj način »korigirane« pripovetke »Ljudi sa Razvršja« za prvo poglavlje knjige »Pre oluje« nego i prilikom objavljivanja cele knjige bez korenitih samokritičkih intervencija u njoj — D. Đuroviću nesumnjivo potpuno nedostajalo.

Reč je o deset godina, o vremenskom razdoblju najsudbonosnijem za naše narode, za našu kulturu, za ırazvoj naše književnosti.

Reč je o deset godina — ali u stavu Đurovićevom prema CrnogoT=skom selu i seljaku, i u njegovom umetničkom, stvaralačkom postupku,

u osnovi — ništa se nije promenilo.

Pseudosocijalna patetika, mistifikacija »tla i krvi« tretiranje društvenih pojava kao stihije pre deset godina — pseudosocijalna patetika, biologirana stihijnost „društvenih pojava danas. Zbunjeni, grubi naturalistički »stvaralački« postupak pre deset godina — takav isti »stvaralački« postupak danas.

Utoliko gore, ako se takav stav i takav postupak primene sa preten= zijama koje su očigledne u knjizi »Pre oluje«, koja baš zato ne spada u književnost, najmanje u književnost nove Jugoslavije nego, svim svojim osobenostima, u turobno-pretencioznu, nemoćno-mračnjačku, borĐom naroda za slobodu i svestran stvaralački procvat pregaženu seriju nekadašnje »Naše knjige«.

Čedomir MINDEROVIC

AMERIČKA SATIRA NA PREŽIVELE

Američka književnost, koja je počela veoma pozno, čvrsšto se oslanjajući na englesku i u dugotrajnoj potčinjenosti njoj, ustvari je samostalno krenula tek sa romantikom: njen XVIII vek ne pretstavlja nikakvu vodeću svetsku duhovnu silu. u njemu nema one bujne živosti kojom je ispunjena tadašnja evropska književnost. Od ne mnogo veljkog broja američkih pisaca XIX. veka samo su njih dvojica odista trajno prešli okvire američkoga značaja: Volt Hvitmen i Mark Tven. Oni su najizrazitiji pretstavnici Amerike XIX stoleća, već ni po čem nalik ni na kojeg engleskog ili nekog drugog kontinentalnog književnika, napredni ne po nnome što su videli ili što bi mogli naučiti u Evropi, nego revolucionarni po onome što ih je inspirisalo i ogorčilo baš u njihovoj rođenoj zemlji, Značajnim imenima Hvitmena i Tvena pridružiće se u američkom XX veku i imena socijalno naprednih a od njih preciznije orijentisanih pisaca kao što su DrajzeT, Siakler, Džek London i dmnugi, kod nas već i pre ovoga rata dovoljno poznati.

Mark Tven je u nas najviše poznat kao pisac omladinskih romana »Toma Sojer«, »Pustolovine Fina Haklberija«, »Knežević i prostak«. sa dosta razloga, jer su mu to odista najpopularnije i najtoplije stvari. Ali, Tven je svoju književnu karijeru počeo ne kao pisac omladinskih romana, nego kao humorist realistički nastrojen, sa iskustvima potukača, koji je video naličje i svome vremenu i Americi u njemu. Posle bičerstoovske suzne filantropije u čiča-Tominoj kolibi i posle brethartovske egzotike o Divljem zapadu (iz ove poslednje će se docnije ispiliti kaubojski romani, a u naše dane zloglasni gangsterski filmovi), marktvenovski pitomi humor i zlatna idila detinjstva na reci Misisipi, sa mangupski lakomislenim svojim ličnostima. obrasci su „građanski spokoine psihologije, u dobrodušnom svetu tetaka i čika gde je sve potaman, čijoj punoj čari idile nedostaje jedino još lepota bezopasnih a ipak uzbudljivih pustolovina. Međutim, Tven nije samo pisac ovih rado čitanih omladinskih romana koji opevaju avanture iz bajke u blaženoj dokolici obilja i bezbrige. U Tvenu je bilo i satiričnih žaoka i plamenova, još više humora. Njegov roman »Jenki na dvoru kralja Artura«* nije ni avanturistički, ni humorfktični, ni omladinski, nego satirično-utopiski. Dođuše veoma izdaleka, taj roman ipak najpre potseća na Svifta: emersonovski pitoma revolucija američkoga transcendentalizma ovde je sklizla u ne mnogo paprenu, ali satiričnu pripovest. Tvenovska satira niie ni duboka ni simvnlična. a ni mnogo opasna (u XIX veku rugati se instituciji feudalnog viteštva bez sumnje nije stvar mnogo aktuelna), dakle ni sviftovska ni servantesovska, još manje gogoljevski neposredna. ali je prijatna, sveža sa sočnim renlističkim nadahnučima, pa i poučna. Priča romana je jednostavna, žapleti su u psihološkim situacijama, neočekivanim i grofesknim. Hipofetični konektikatski jenki, lišen svakog

* Mark Tven: Jenki na dvoru Mralja Ar-

tura, Preveo s američkog originala Stanislav

Vinaver. Naslovna strana i crteži u tekstu Dračan Savić, Humoristićka hiblnmteka

»Ježa«. Beograd 1947, 449 str., cena 75 dinara. Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Franouska, broj g— Stam parija »Borba«, Beograd, Dečanška 31, d » i

Nai:

INSTITUCIJE

čuvstvitelnijeg dara, a najpre ošećanja poetičnoga u srednjovekovnom smislu, sa pragmatičnim poslovnim instinktom i zdravim razumom potkivača i »konjskog doktora«, prebačen je u ovoj priči, sa svim svojim iskustvima i znanjima čoveka XIX veka, sa nemirnom preduzimljivošću i dolarskom gladi modernoga Amerikanca, pravo na dvor kralja Artura, legendarnoga monarha galskog iz „NI veka, hrišćanskog zadribaldđe u borbi protiv paganstva, šampiona feudalnog viteštva, Naravno, pomeranja su mno> gostruka, i priča vri od zbrke. U tome susretu između srednjega veka i modernoga doba antiteze su nametljive i zavodljive, pa ih Tvenova mašta u stotinama varijacija bogato iskorišćuje tokom čitavoga opširnoga pričanja. U slikanju neodoljivo smešne figure kralja Artura (koji postaje sasvim vulgarni Jocika), Tvenov iskričavi humor uživa u depoetizaciji dinastičke svetinje kao principa. Tven se u prvome redu buni proliv aristokratizma anglikanske crkve, a njegov zdravi farmerski demokratizam protiv hijerarhije monarhije. Zato je glavna oštrica Tvenove satire uperena protiv institucije monarhije, a još više pro= tiv katoličke crkve, kao i svega Onoga što se uz te ustanove, i ne samo u okviru VI veka. vezuje i podrazumeva: protiv eksploatacije robova od strane feudalaca, protiv spaljivanja tobožnjih krivaca, protiv ropstva i Viteških turnira. protiv vračeva. volšebnika, mađioničara i čarobnjaka, protiv praznoverja, protiv proslavljenih svetaca zagađenih prljavštinom. 1 onda kada oštrica takvog njegovog stava spada u već davno prevaziđene kategorije istoriskih podataka, T'veno= va kritika uperena protiv zaglupljivanja crkvom, slikovito podvlačena, osobita je satira ljudske lakovernosti,

Naravno, Tvenova karikaturalna rasve{tlienja feudalnoga poretka zabavna, su, duhovita; a draž satire i vrednost knjige je i u tome što se neprestano oseća da je bezumlje VI veka prisutno i u KIX, i da prealistički ocrtani feudalski goniči roblja iz VI veka imaju svoje dostojne naslednike i u stoleću Pina Haklberija. Sve Tvenove simpatije su na strani dovitljivog i drskog jenkija, koji institucije arturovskih vitezova okrugloga stola dovodi ne samo do smešnog apsurda, nego do nakaznosti i neljudske amoralnosti, i koji zna da mu je glavni zadatak borba protiv »strašne i moćne rimokatoličke crkve«. Na takvim mestima najjače se oseća "Tven-borac za oslobođenje Crnaca od ropstva, onaj Tven koji je pisao da je civilizacija njegova stoleća »otrcana i jadna stvar, puna taštine, grozote, bestidnosti, sitničarstva i licemerstva«; dakle ne idila na zlatnim valima reke Misisipi. Samo zbog toga vredelo je prevesti ovu knjigu, čak i onda kada se na mahove čini da je za Tvena XIX vek vrsta zadovoljavajućeg ideala.

Stanislav Vinaver se sa mnogo dovitljivosti trudio da Tvena da sa što više živosti i boje — naročito boje —, i imao je u tome uspeha. Njegov pre= vod verovatno nije uvek filološki ve= ran, iako se, femperamenti autora i prevodioca poklapaju ponekada idealno; ali je tvenovska satira prevedena izvrsno na onim mestima gde je Vinaver bazu ftekućega Kknjiževnoga jezika proširivao deseteračkim stilskim obrtima i gde je sintaktičkim perionima iz srednjovekovnih žitija persiflirao velikaško |praznoslovlje feudalizma, Zahvaljujući takvim naporima Tven je čitak i živ i onde gde ie u pričanju ponekad šematičan i zamorno usporen.

Mladen LESKOVAC

_____________________ __________ _ —- — — F —- .- - —R.

MEĐU NJIMA

Dvadesetčetvrtog februara u Parizu, na Sorboni, u prisustvu članova diplomatskog kora i pretstavnika štampe, održana je zvanična proslava stogodišnjice revolucije 1848 godine. Svečanosti je prethodila bučna reklama u listu »Popiler«. Leon Blum nameravao je da iskoristi tu proslavu za početak ciklusa predavanja o Stogodišnjici revolucije 1848.

Radi održanja reda bile su mobilisane znatne policiske snage, koje su raspoređene kako oko zgrade tako i u samoj dvoranj gde se održavala svečanost. U dvoranu su puštana samo lica sa pozivnicama,

Kad se Leon Blum pojavio na tribini, dvoranom su se, mesto pozdrava, razlegli protestni uzvici Čitavih deset minuta Blum nije mogao đa počne svoj govor, a kađa ga je najzad počeo | pomenuo »zafvorske ćelije 1848 godine«, s raznih strana dvorane začuli su se uzvici: »Žil Mok, Žil Mok!« (Ime sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova u Francuskoj), Blum je pokušao đa nastavi ,ali su se začu= li novi povici. S balkona su. poletele filmske pantljike, uz povike: »Blum —Berns! Blum-— Bernst!«... (To je bio protest protiv priklanianja Bluma ho_ livudskoj filmskoj ekspanziji).

Tek posle energične intervencije policije, u dvorani je donekle uspo-

Socijalfarisej Blum i revolucija 1848

stavljen »ređ«, i Blum je mogao da nastavi svoje izlaganje.

List »Oror« opisao je ovako incident na Sorboni:

»Izvanredno živopisni incidenti desili su se na predavanju Leona Bluma u velikoj dvorani na Sorboni prilikom „svečanosti priređenoj u čast revolucije 1848.

Visoke ugledne ličnosti, koje su navikle na hladnu učtivost zvaničnih ceremonija ,ovog puta nisu izbegle niz nezgoda za vreme svečanosti.

Polaskan sam čašću koja mi je nezasluženo ukazana, — «počeo je skromno Blum. ·

— Oho! Pravilno rečeno, — razlegli su se povici.

— Čašću, koja mi je ukazana time što mi je dano da govorim o revoluciji 1848 godine...

Prilikom jedne od najmanje učtivih upadica na račun Bluma, ministar prosvete Depre, koji je pretsedavao svečanosti, izjavio je:

— Upozoravam vas đa se nalazimo na slobodnom univerzitetu slobodne "zemlje...

Njegove reči poslužile su kao znak policajcima, koji su prodrli u publiku. Nije prošlo bez gužve.

— Dole fašisti! — vikao je jedan,

— Skup skotova, eto šta vi nazivate demokratijom! — vikali su drugi.«

Pred otvarmje Jugoslovenskog dramskog pozorišii

Pogled iz parka na zgrađu Jug oslovenskog dramskog po?žor

Za našu novu pozorišnu publiku, sve mnogobrojniju i sve Više privrženu scenskoj umetnosti, za široke slojeve našeg naroda koji su danas uTmetnost učinili svojim dobrom i.zavoleli pozorište, kao što su zavoleli knjigu i film, otvaranje svakog novog teatra, svake nove pozorišne dvorane, znači krupan i radostan događaj. Krajem 1947 u našoj zemlji radilo Je 47 stalnih pozorišta, što pretstavlja dvaput više od predratnog broja. Po gradovima i selima svih naših narodnih republika osnivaju se mnogobrojna amaterska pozorišta i diletantske pozorišne grupe, i njihov broj neprekidno se povećava. Godišnji izdaci naše narodne vlasti za pozorišta danas su deset puta veći nego što Su bili za vreme stare Jugoslavije. Pa ipak, naša pozorišta, naročito po većim gradovima, još uvek su malobrojna, a pozorišne dvorane premale da zadovolje potrebe naše nove publike. Sveopšti polet, koji se danas ogleda na svim područjima kulturne delatnosti, obuhvatio je i pozorišnu umetnost, koja sve više postaje neop=hodna potreba, sastavni deo društvenog života naših ljudi.

Potreba za novim pozorišnim dvoranama naročito je velika u Beogradu, gde do sada, osim Narodnog pozorišta, nije postojao nijedan drugi stalni teatar. Uskoro će u Beogradu početi podizanje velike zgrade nove Opere, prve opere saveznog značaja u našoj zemlji. A već krajem ovog meseca otvoriće se u Beogradu Jugoslovensko dramsko pozorište, prvi naš dramski teatar koji će po svome Ustrojstvu, po sastavu SVOE ansambla i svojoj nameni imati opštejugoslovenski karakter.

Za potrebe Jugoslovenskog dramskog pozorišta osposobljena je stara pozorišna zgrađa na Vračaru, u kojoj su još u toku prošle sezone održavane pojedine pretistave beogradskog Narodnog pozorišta. Pod rukovodstvom arhitekte Belobrka, projektantski zavod Srbije izvršio je temeljnu adaptaciju ove zgrade, u kojoj ranije nisu postojali ni najosnovniji uslovi za normalan razvitak pozorišnog rada. Temeljnim opravkama i renoviranjem unutrašnjih prostorija, gledališta i pozornice, dograđivanjem novih prostorija, ova zgrađa je, prema zahtevima ekonomičnosti prostora adaptirana i pretvotena u jedan nov, moderan teatar, koji zadovoljava sve potrebe savremenog pozorišta. ·

Ranije nepodesna i skučena pozor=nica teatra na Vračaru sada je dobila potrebnu dubinu. Izgrađena je i rotaciona bina, takoda će sena pretstavama moći uvek normalno da VTši promena slika. Novo pozorište dobilo je i mođerno osvetljenje, sa reflektorima koji, nevidljivi za gledaoce, osvetljavaju binu odozgo, sa strane i sa same pozornice.

Nekada neudobno, skučeno i neakustično, gledalište je sada iz osnova prepravljeno i dobilo potpuno nov izgled. Bočni zidovi, koji su ranije bili ravni, postavljeni su ovalno, kao i tavanica: time je stvoren skladan estetski izgled dvorane i postignuta, istovremeno, dobra akustika. Bočne galerije, sa kojih se nije dobro videla pozornica, porušene su, i sagrađe=ne su samo dve prednje galerije. Gledalište ima danas 780 udobnih sedišta sa kojih se može podjednako dobro videti i slušati pretstava,

U novom pozorištu sagrađene su u savremenom stilu nove, prostrane i svetle prostorije za foaje, sa zasebnim ođeljenjima za razgovor, za pušenje i za bife, koje će gledaocima pružiti udobnosti za vreme odmora. Staklenim zidom, koji će se letiotvarati, prostorije za foaje biće organski povezane sa atrijumom ispred zgrade i okolnim parkom, gde će publika moći da-proveđe vreme odmora između pojedinih činova. Nekoliko radova naših poznatih umetnika (bista Maršala Tita od Augustinčića, Kalinova »Devojčica«, Radauševi »Ranjenici« i jedna freska Mila Milunovića), postavljeni u foajeu, u atrijumu sa kolonadama, koji se nalazi pred zgradom, i u parku, dopunjavaće arhitektonski izgled ovog dela pozorišta, Na fasadi iz ulice, Maršala Tita biće uskoro postavljena dva velika reljefa — rad skulptora Kršinića.

Jugoslovensko „dramsko pozorište pruža svojim članovima povoljne uslove za rad. Sa zadnje strane, prema Muzičkoj akademiji, dozidan je

· novi deo zgrađe, u kome su smeštene

glumačke kabine. Svaki glumac, član Jugoslovenskog dramskog bozorišta ima svoju garderobu. J ;

Dok su se obavljali rađovi na unu= trašnjem uređenju i adaptaciji zgrade, članovi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u privremenim prostorijama, neprekidno su pripremali komađe sa kojima će uskoro izići pred publiku. Prvi repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta već je sastavljen i istaknut na zgradi teatra. U ovoj sezoni pozorište će prikazati četiri ko-

BROJE –

»Kra»Ujka svađe« od Miloševića: »Svete•e od Nušića i »Školu ogovara~

mađa u režiji Bojana Stuptce: lja na Betajnovi« od Cankara, Vanju« od Čehova, »Ribarske od Goldonija i „Ljubav Jarovu” Trenjeva; a u režiji Mate nja« od Šeridana. Tri prve drame potpuno su pripremljene.

Na čelu Jugoslovenskog. dramskog pozorišta nalazi se kao direktor književnik MBli Pinci, a Bjan Stupica je Na rukovodilac i glavni redielj. Jugoslovensko dramsko pozorište, kao teatar saveznog značaja, okupilo je pozorišne trudbenike iz svih naših narodnib republika. Kao članovi ansambla angažovani Su glumci iz svih naših pozorišta, prvenstveno iz Narodnog pozorišta u Beogradu, Na-

rodnog kazališta u Zagrebu, Narod= ~”

nog gledališča u Ljubljani i Narodnog pozorišta u Novom Sadu, kao i iz nekih manjih pozorišta (z “Splita, Niša, Zrenjanina, sa Rijeke itd.).

Puni sastav glumačkog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta: Milan Ajvaz, Branka Andonović, Kapitalina Apostolović, Vera Bebler, Karlo Bulić, Vilhelmina Vasiljević, Mladen Veselinović, Nada Gregorić, Jurica Dijaković, Božidar Drnić, Dejan Dubajić, Aleksandar Đorđević, Milivoje Živanović, Ivo Jakšić, Ljubica Janićijević, Milica-Carka Jovanović, Đorđe Krstić, Joza Laurenčić, Franja Malagurski, Jovan Milićević, Mata Milošević, Žarko Mitrović, Dubravka Perić, Strahinja Petrović, Branko Pleša, Salko Repak, Zoran Ristanović, Nađa Riznić, Joza Rutić, Sava Severova. Danilo Srećković, Bert BSotler, Viktor Sfarčić, Petar Stojanović-Slavenski, Aleksandar Stojiković, Ivica Tanhofer, 'Tomislav Tanhofer, Mira Todorović, Milan Farkić, Rahela Perari, Sonja Hlebš, Marija Crnohbori i Miađen Šerment.

Pored redovnog „uvežbavanja komada, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu radi se i na uzdizanju mla= dih glumačkih kadrova, koji sačinjavaju pretežni deo ansambla. Miadi glamci osposobljavaju se~individnat="

' nim i kolektivnim rađom, putem di-

skusija, predavanja, pokušaja scen= skih realizacija. Novi glumački kadar većim delom već je stekao SsvVoOje prethodno školovanje u našim glumačkim školama, prvenstveno u beogradskom Dramskom studiju i zagre=bačkoj Glumačkoj školi.

Pored izvođenja pozorišnih komada, Jugoslovensko dramsko pozorište ispuniće i druge zadatke u našem kulturnom životu. Jedanput mesečno u zgradi teatra priređivaće se koncerti koji će odgovarati duhu i karakteru Jugoslovenskog dramskog po= zorišta. Osim toga, odgovarajući svojoj dužnosti da popularišu našu umet=ničku „književnost i potrebi da negu= ju recitaciju kao rod blizak dramskoj umetnosti, članovi teatra priređivaće jedanput mesečno priredbe s recitaLŠ iz naše lirske i prozne književnosti. „Jugoslovensko dramsko pozorište biće otvoreno krajem marta prikazivanjem „»Kralja na Betajnovi« od Ivana Cankara. U toku ove sezone pozorište će raditi u Beogradu, a u narednoj godini krenuće aa duža ili kraća gostovanja u sve republičke centre, kako bi još više odgovorilo

duhu i karakteru prvog našeg pozo= . rišta saveznog i jugoslovenskog zna=

čaja, i kako bi doprinelo još više plemenitoj utakmici među našim republičkim pozorištima.

:M. M.

BIBLIOGRAFIJA, –

Josip Broz Tito: »Izgradnja nove Jugoslavije«. Sveska prva. Druga knjiga članaka, govora, intervjua i izjava maršala Tita posvećena je problemima političke, ekonomske, vojne i kulturme izgradnje

nove Jugoslavije i izići će u dve sveske,

Ova, prva sveska, obuhvatn materi i k svršetka rata do obrazovanja area O 38” Pederativne Narodne Republike Jugoslavi~+

je (od 98 maja 1945 do febyuara 1940. IZ-

danje »Kulture«, Beograd, 1947%.

Govori za Petgodišniot plan: Za razvi tfokot na narodnoto stopanstvo na Federativna Narodna Republika Jugoslavija vo godinite 1047—1951. Govori maršala Tita i ministara Hebranga, Krstulovića, Kidriča i Koliševskog o Petogodišniem planu. Izdanje »Kulture«, skopje, 1947,

B. Ponomarjov: Staljin i' učenjeto za partijata«. Preveo s ruskog Todor Dimitrovski. Izdanje »Kulture«, Skopje, 1948.

Vjekoslav Kaleb: »Novele« U ovoj knjizi sabrane su novele iz ranije objavljenih zbirki Kalebovih pripoveđaka, Izdanje »Prosvete«, Beograđ, 1947.

P. Veršigova: »Ljuđi čiste savesti«. Pre vela s ruskog Olga Mitrinović. Roman o borbama ukrajinskih partizana u Otadžbinskom ratu, gradom. Izdanje »Kulture«, 1547.

William Shakespeare: »Mletački trgo” vac« Preveo dr Milan Bogdanović, Izda\mie. Mastice Hrvatske, Zagreb „1948. ~

UREDNICI:

Jovan Popović i Milan Deđinao mZžZž#zcct -—. – –JZE PRETPLATA NA »KNJIZEVNE NOVINE« Za našu zemliu: na 3 meseca 35 dinara, na 6 meseci 70 dinara i na godinu dana 140 đinara.

Za Inostranstvo: na 3 meseca 50 đinara, na 6 meseci 100 đinara i na gođinu đana 200 đinara.

Broj čekovnog računa 1-9060049 Sa Poštanski fah 617.

_——----____ _—- o _—_——– _— –E

nagrađen Staliinmovom na- ”