Књижевне новине
| ___maćinstava, Tako smo ti mi, eto, po_ Ččeli s našom ekonomijom. Iskustvo ____ncs učilo i Partija, polako smo djza___li zadrugu i uvodli norme! Je ! tako 0 bilo, Ferika? |__TFerika potvrđuje i nastavlja: | — U toj zimi i idućeg proleća ušlo je ioš ošamnaest domaćinstava, ____odabranih vrednih ljudi, siromašnih ____i srednjaka. ___Laza dopunjuje: ala S Prošlog proleća ušlo je petnaest domaćinstava, ovog proleća jedanaest domaćinstava. | Zatim je Laza izneo byvojke, obiasnio kako je zadruga rmsla i jačala, tako su digli' kredit i kupili svinje, krave, konje. Iste godine isplatili su e ugi kupili još stoke, Tačno je znao d je prišla junica »Aranka« i kad ždrebio »Zecf, kad su dobili »Sotola« i kad se otelila »Ranka«. Ferika e pričao o volovima, ovcama, košniama, o velikim živinarnicima koje su sagradili i izlegli preko hiliadu pili
trećem velikom živinarniku koji se , radi, o sagrađenim šupama i novim _ 8ilosima i velikim štalama i svinici__ ma koje će ove godine podići.
a Ke. O tome govore i svi ostali zadrugari. I tačno objašnjavaju kako tre_ ba naporedo povećavati stočarstvo uz ratarstvo, kako će povećafi lucerišta a ne Smanjiti žilne površine, kako treba uvesti nove kulture i nove.za__ pate, pomoči se agrotehničkim mijera-
___ Covjek ih sluša i velika rađost obu| gima mu dušu. Novi radni seliak riješava složene probleme i učestvuje izgradnji socijalizma, Novi seljak ma pred sobom. velike perspektive i oli onu snuagu koja mu je pomogla a ih sagleda. · : Le Partija naša, — veli brigadir TN_ja i traži riječ, neku veliku riječ koja bi izrazila njihova osjećanja. Pa kad _ ne nalazi tu veliku riječ, on užbuđeno i jednostavno završava zaĐočetu rečenicu — Partija, to je naš život, _ junačka pesma... ____A čika-Ignjat, koji je ušao u zadru| gu 1946 sa svoja dva i po jutra zem_lje, prošle godine imao je najviša trudođana a ove godine već ih zaradio sto devetnaest, ispravlja se svečano. Na sebi nosi iznošenu parlizansku dolamicu (sin mu je bio partizanski _ kurir), lice mu je izbrazdđano hiliada| ma sitnih gustih bora, a male sive oči | Sjaje u stalnom. pokretu. > — Vidiš, — izjavljuje on kao ds ie _ pred najvišim sudom — kad oni dru-– govi iz Biroa napadoše našeg ita, meni še učinilo da će mi srce da Dre___pukne. Nikad Tita nisam u glavu video, ali on je u mojoj kući svakog | dana, kroz svih ovih sedam godina. I onda kad su nas Nemci i ostali lopovi ubijali — dve hiljade žrtava dalo je samo naše selo — i onda je Tito u mojoi kući govorio: ?Ne daj se, bori se, bori se do smrti i mi ćemo pobe„diti. S nama je Rusija, brate moi«. I sina sam poslao u partizane, kao i mnogi drugi. Evo ga, sad tu radi s nama. I posle, kađa je trebalo dizati DOrušeno, 'Pito je bio u mojoj kući i naučio me da idem ovim putem. I danas je Tito u mojoj kući svakog dana, jer u njoi nema više bede kao nekad. u njoj je sve više. hleba i masti. voća i povrća, mleka i mesa. U nioj ti je, ___drugarice moja, svest da se još treba | _pomučiti, poraditi pa će život da Drocveta. A kulaka smo stegli i još ćemo ga stegnuti, ništa nam on ne može više. Saznaće svet istinu o našoi zemji. Ja verujem, brate, u druga Sta| ljina, on će nas razumeti. A ono u ON — da ti pamet stane. Du-
J
ME MU OrI
___stih li neistina! Ali opet pravo kaže Tito: radićemo i dokazaćemo. Čim 'Ssvršimo žetvu primićemo nove zadru_ gare, već ih se mnogo javilo. i svi će da dođu. Ja vidim sve kako će biti _— a to je mene Tito naučio. ma da ga nisam nikad u glavu video. Se| dam ovih naših godina, sve što smo - naučili i učinili, sve je to on uknzivao. _ vodio nas. Zar se mogu, ljudi modii, _ sedam ovakvih Titovih godina, je P | me čuješ, zar se mogu da prebrišu?!. U Birou — šta ia znam — to se možda i može, ali u zemlji ovoj, u svakoi grudi zemlje ove krvave, u srcu ovom _— i tu se Ignjat lupi šakom u grudi _— ne može to prebrišati ni milion _ rezolucija.
|___— Tako je, druže Ignjate, ni milion ~rezolucija — potvrdio je stari konjučar: 3"
;. Žž . ||
*
__U sumrak-se vraćamo kolima. Zarugari će spavati na salašima da bi koristili vedro veče i posvršavali tvu. S nama ide nekoliko mladih _ žena, nekoliko iz velike porodice Srba i Mađara, porodice koja se zove »Novo doba«. One pjevaju Stalinu i
mr
i... _ 4 o.
| Titu. svojoi radnoj zadruzi i soviet__skom Kkolhozu.
Roksanda NJEGTIŠ
JEO,
jo . ___Diskusije među likovnim
umetnicima
Diskusile po stvaralačkim pitanjima u Ženjima književnika, zajedničke diŽ ije i savetovanja između „umetnika
raznih rodova postaju sve više praksa u | šem umetničkom životu. Tako su u Beo_ gradu održane diskusije između književnika i kompozitora DO pitanju masovne | pesme, između skulptora i arhitekata u __vezi s podizaniem monumentalnih spdmeijka, itd. Nedavno je u Udruženju likovnih umetnika Srbije slikar Marko Čelebonoić, koji se neđavno vratio iz Patiza posle egodišnjeg boravka u inostranstvu, Oao diskusioni referat u, kome je pod-gao oštroj Kritici razne formalitičke ravce u likovnoj umetnosti, istakavrši ko je on Intimno došao do preloma pod cajem rata i okupacije, i postavio pianja koja je potrebno rešiti da bi naša ovna umetnost napredovala pravilno tem kojim je pošla. Diskusija, na koju ud bili pozvani i neki umetnički kritičari, a je p\pdna. Udruženje likovnih umetsrbije uvelo je još Jednu novu prakpovodom Prolećne izložbe sastavljali anovi Udruženja mekoliko puta da bi prodiskutovali pitanja koi da bi ocenili
_ ferat za diskusiju održao Je slikar Branko _ otra, a diskusija, koja se botom razvila, ila je najživlja diskusija koja se dosad
i vodila među likovnim umetnicima Srbije.
a u novom vlastitom inkubatofu. o -
_ opšteg položaja
FER Aar paaa PAL Nr AMV) JAAA 1 Ba“ Noa E OC Ma, |
VA a {4 0: \N
Isak Samokovi
i
'Knjiga »Tragom života« sadrži izbor iz dvadcesetogodišnjeg pripovedačkog
rada isaka Samokovlije, On je ove pri-
povetke objavljiyao u književnim čascpisima u Beogradu i Sarajevu, a izdao je i tri zbirke pripovedaka, od kojih je jednu objavila Srpska književna zadruga 10996 godine, No književna kritika u predralnom periodu nije pošvetila veću pažnju književnoj delatnosti Ovog OsoODenog književnika Boshe. Urzok tone leži izgleda najviše u te matici pripovedaka ovog pisca, Temntika njegovih pripovedaka dima svoju specifičnost. Po sredini iz koje je uzimao pripovedsčke motive, po likovima koje je obradio, on je prevashodno jevrejski pisac, .
U buržoaskom svetu živela je i kod nas predrasuda, stvarana i polilhranjivana rasističkim tendencijama, da je svaki Jevrejin pun novaca, da su Jevreji zaposeli sve majdane bogatstva, da Jevrejin ne poznaje nemaštinu i bedu. Samokovlija je u svojim pripo= voetkama ukazivao na drueu slvsrnost, na onu koju je rasistička propa= ganda, sejući fanatično mržnju na Jevreje, zlonamerno zaklanjala, On je pisao o jevrejskoj sirotinji, Pokazivao je u svojim pripovetkama onaj jevre]ski svet koji je, utučen i ubijen materijalnom bedom, živeo u punoj nema– štini u vlažnim naseljima, mučeći se i boreći se za dnevnu zaradu. Kao lekar, imao je prilike da izbliza vidi život tog sveta, koji je naročito osoben bio u Sarajevu,
On je s Jekarskom farnilijarnošću ulazio u intimnosti, u lični i porodični život tog sveta. Ako se dogodio kakav tragičan slučaj samoubistva ili ubistva, on je tražio da rekonstruiše predistorjju tragičnog epiloga, da se uživi u okolnosti, sukobe i dramatiku, u odnose na vsihičkoj i erotičnoi bnzi. u onn što je po njegovoj diiagnozi takav kraj života izazvalo. Dublie u problemntiku jevrejske sirotinje samokovlija nije se upuštao,.
Ličnosti u pripovetkama Isaka Samokovlije bore se za »maličak sreće«, »maličak radosti«, sa »maličkom nade«, Ta borba se izražava u trpeljiyom podnošenju surovosti materijalnih uslova u kojima žive. Podržava ih u toj trpeljivosti verska obredna fradicija, koja ih umiruje svojim ravnomernim hodom i svojom filosofijom da iznad čoveka, sitne utvare, stoji vekovna tragičnost sile kobi kojoj nema mere ni kraja,
Pripovetka »Rafina avlija«, koju je objavio još 1927 godine, ostala je kao osnova daljeg toka njegovog pripove= dačkog rada, On se od nje nije mnogo udaljio u svome razvcau, iako da kada se mere njegove poslednje pripovetke sa ovom prvom, ni u sadržajnosti, ni u umetničkoj vrednosti razlika nije velika, Tendencija da Dprikaže jedan ubogz život, sitan „,boeznačajan, nikome na oku, ostala je i dalje.
Ti su ubogi ljudi iz redova pralja, prodavaca riba, amala i sličnih profesija. Islorija njihovog intimnog života ispunjava njegove najtipičnije pripovetke kao što su one: »Od proleća do proleća«, »Gavriijje} Gaon«, »Nosač Samuel«, »Saručin dug«, »Solomunovo slovo«... U pripovetci »Gavrijel] Gaon« beda je umorila pralju i njenu devojčicu. Jedan realistički motiv života siromašne nadničarke upleten je tu u punu versku zagonetnost, specifičnu talmudsku misteriju, kojoj je i pisac
delimično podlegao, hoteći da toj trga ·
gičnoj istoriji bede da, na taj način, što više jevrejskog pečata i specifičnih boja. U pripovetkama »Od proleća do proleća«, »Nosač Samuel«, »Saručin dug« prikazana je borba čoveka za »maličak sreće«. Tu nema onog jakog dejstva prisustva religije kao u velikom delu drugih pripovedaka, ali i tu je »maličak sreće« uokviren u tradicionalnoj slici domaćeg ognjišta
koje čuvaju praznici, kao što su su- ,
bota i Pesah, a ona je u tome: žena da kuva, da pali kandilo, a muž da čita »kidiš« (molitvu) u svojoj kući. 'Pu sreću postiže prodavac riba Hajmače, ali je brzo gubi. Postiže je, u teškim uslovima života, nosač Samuel.
U pripovetci »Solomunovo slovo« pisac je pokušao da iznese klasne suprotnosti među Jevrejima, da pokaže eksploatatorski stav Jevreja~-kapitalista prema jevrejskoj sitotinji, stav koji je prikriven tobožnjom solidarnošću. Ma da je ilustracija tih suprotnosti u ovoj pripovetci živa i koloritna, naro-
' čito u slici egoizma kapitaliste Jevre-
jina i u prikazivanju njegOVOg gOBpOdarskog stava prema zavisnom SsITOmašnom Jevrejinu, ipak u ovoj pripowetei s donekle bizarnim motivom prodaje jedne Saručine dojke ima u postavlianju i obrađi problematike dosta konsiruisanosti i tvrdoće, pa i izvesne sklonosti ha naturalizmu. ,
Fripovetka »Nosač Samuel« najveći je pripovedački domet Isaka Samo kovlije. Tu je najviše došao do izraza njegov posmatrački mir u opisima događanja, u razvijanju fabule. Tok fabule je tih, krotak, ravnomeron, a iz te tičine proključa eksplozivnost doživljaja i sukoba. Tu je sugestivno data atinosfera doma u svadbenom veselju sa zategnutom situacijom oko pitanja miraza. Maličak sreće dat je amalinu Samuelu uz materijalni gubitak miraza, koju mu je pisac ipak hteo da naknadi požrtvovanom ljubavlju žene,
a je napisao pripovetku »Saručin Mag Ta požrtvovanost je opet „obojena pobožnošću, molitvama, fatalizmom.
Sve pripovetke Isaka Samokovlije, i ove koje su mu najbolje, u kojima su njegovi pripovedački kvaliteti izraženi najviše, kao u sposobnosti da veTno i realistički mirno slika život sitnih ljudi i njegov ambijent, — iznose »isečke« života. Njegove pripovetke su više hronike-zapisi sa motivima uze-
tim iz detalja života nego novele u.
kojima je sabijena raznovrsna i obuhvatna sadržina života sa tipičnim društvenim jezgrom. ,
Isak Samokovlija prikazuje u svojim pripovetkama život sitnog čoveka, starovremskog Jevrejina u njegovoj Ver~
, FP - LE / 7 a
'—_ _<KNJIŽEVNE NOVINE
(ILA) 4, | {||
OSVETE NA ReN.JFĆe
Izdanje Nakladnog zavoda Hrvatske
nošti i istinitosti (te pripovetke. obuhvataju život jevrejske sirotinje poglavito iz godina druge polovine devetnaesto# veka i prvih decenija ovog veka-sa prvim Svetskim ratom), život
onog sitnog čoveka iz redova jevrej~
ske sirotinje sarajevske mahale koji je utonuo u pobožnost, izolirajući se verskim ritualom od šire društvene aktivnosti, No realizam Samokovlijin skučen je, sveden na lični i porodični život jevrejske sirotinje u Sarajevu, u okvire njegove svakidašnjice, a usškost tog realizma dolazi najviše od toga šio se pisac nije uzdigao iznad tog sveta koji prikazuje, što nije s više stvaralačke nadmoćnosti i perspektive osvetllo taj svet, bez bolećivosti za njegove predrasude,
Pripovetke Isaka Samockovlije nisu uvek u miru hrama u kome se šapuću molitve i pevaju psaimi. U ponekoj probije senzualnost, strasnost koja sa Svoje strane doda specif:čnom semitskom koloritu i orijentalske boje. To je najjače došlo do izraza u pripovetci »Od proleća do proleća«, u kojoj se
. Jevrejka zaljubljuje u Muslimana, a
Samokovlija opisuje strasne erotičke čežnje žene. U ovoj pripovetci ta strasnost je dobila umexničku izražajnost, ma da je suprotstavljena onoj osnovnoj pripovedđačkoj mirnoći koja je ka= rahteristična kod Samokovlije. No ima pripovedaka u ovoj knjizi koje tu stra snost daju u preterivanju, sa primesama naturalizma, kao što je na primer pripovetka »Hank&«, u kojoj je obrađen moltiv prkosa žene. U {oj pripovetci je, s punim naturalizmom, dat još i opis sekcije tela ubijene Žene, detaljan prikaz bregleda njenog srca i materice. Naturalizam je u velilbj meri uzeo maha i u pripoveci »Batni hlebovi«, kojoj nije bilo mesta u izboru pripovedaka za ovu knjigu. U njoj je opisan život javne kuće, vezan za rat, sa svom onom grubošću koja je ranije bila uobičajena kada se htela dati pretstava prodavanja tela. Tu se moralo pišati i ovakvim stilom: »'T'ri muška trbuha i jedan mastan ženski tresli su se od smijela«. Ni pripovetka »Cuda u Stomorini« sa svojim ekspresioničko-simboličnim pretstavama gladi nije morala uči u ova knjigu. Sve su to probe pisca da izmeni svoj žanr, koje su izvršene pod uticajem prolaznih formalističkih novotarija u književnosti, a odvele su pisca ili u vulga= rizacije naturalizma ili u knjišku konstruisanost sa hiperboličnim prikazima surovosfi i jezovitosti, ili u mističnost fatalizma koji je dobila svoj puni izraz u pripovetci »Drina«.
Nečeg od legendi sa istočnjačkom a– romatikom ima u pripovedanju Samokovlije. Kao da čujemo ovakvu priču: »Bio jedan mosač, pa je hteo da se oženi, a nije imao novaca, našao je siromašnu devojku, koja nije imala novaca, a imala je bogatog rođaka.« No najviše od legende ima on u stilu, načinu i ekspoziciji pripovedanja, pre svegn u blagom, pokroviteljskom i familijarnom tonu kojim pripoveda ne čudesa, ne fantastične mirakle, već najobičnije doživljaje iz svakodnevnog života, zaustavljajući se i na sasvim uzgrednim detaljima da ilustruje i jevrejskim folklornim ornamentima bojadiše priču. Taj ton se nepretenciozno razliva u prozi dobijajući katkad i snagu diskretne lirske topline kada je u pitanju opis prirode ili kada se dotakne na primer najosetljivijeg mesta u psihi deteta.
Likovi koje pisac daje u pripovetkama nemaju, istina, plastičnu punoću, nisu obogaćeni markantnim karakternim crtama u kojima bi njihova fizionomija bila izrazita, ali oni u v«likom delu ostavljaju jači utisak, Takvn je Saruča, u kojoj je vidliiva žilava borba za »maličak sreće«, energičnost ogrubela u teškim uslovima života, i samopregor u vernosti.
.· Takav Je Samuel, koji je glomazan u
fizičkoj snazi i osećajnom životu, tvrd, spečen od šiba nadničarskog života. Takav je Hajmačo, koji vuče naporno i postidno život, a takav je onaj Jevrejin koji se subotom ne moli Bogu i koji, onako sitan u sitničarskom kovanju udobnosti i blagostanja svoje porodice, još je sitniji pred samim 50bom. Samokovlija voli decu i poznaje njihovu psihu. Dečija književnost bila bi oblast rada u kojoj bi kao pisac ispoljio najbolje svoje pripovedačke kva=litete. Svedoče o tome tri pripovetke u ovoj knjizi: »Mirjanina kosa«, »Kako je Rafael postao čovjek«, »Milenkova radost«. U pripovetci »Mirjanina kosa« sa lepim opservacijama prikazao je pisac odnose među decom, kapriciona raspoloženja dece, njihovu igru u kojoj može biti zloće i njihovu Oselljivost čiju dubinu može otkriti samo dobro posmaftračko oko i isprobano u poniranju u dečju psihu. Još jače je Samokovlija ušao u život detela u prjipovetci »Kako je Rafael postajao čovjek«, u kojoj je dao i jeđan društveni motiv: surovost položaja šegrta u esnafsko-majstoskoj porodici, koja divljački koristi njegove snage i brutalnom nemilosrdnošću prelazi preko njegovog dečiog života. Samokovlija tu ulazi u doživljaje deteta, u njegove psihičke reakcije na Tizičke torture, u njegov osećajni život.
U ovoj knjizi su samo dve pripovetke sa motivima iz prošlog rata: »Praznično veče« i »Milenkova radost«. »Praznično voeče« prikazuje „ustašku koljiačku gozbu koja ima kao jednu svoju tačku u zabavi klanje devojčice Jevrejke, a »Milenkova radost« opisu~
je nestrpljenje seoskog dečka da uzme
borbeno učešće u narodno=oslobodilačkom pokretu. I u ovim pripovetkama, i pored izvesne uskosti u koncep-
' ciji, ispoljile su se lepe osobine Isaka
Samokovlije kao poznavaoca psihe deteta ,a takođe i njegova pripovedsčka spošobnost da ne šematizira dečje likove, da ih ne čini star-malima, već živim, sa mislima, osećanjima koja sontano izbijaju iz njihote prirode i njihovog uzrašta. ı
Trebalo bi da Samokovlija kao pisac pođe dalje u obradi motiva IZ vremeha rata. Tragedija Jevreja u divljačkim najezdama fašizma još nema pisca, Nemamo pripovedaka kod nje-
'ga u kojima bi se videla psihoza Je-
vreja pod pretnjom fašizma, strah i paničnost kod velikog dela, ali i poja-
ve borbenog revolta kod jednog dela
jevrejske sirotinje. Koliko su religiozni fatalizam i izmirenost u zlom udesu delovali na pasivnu predanost smrti ohih koji su svesno znali za monstru= ozni plan fašizma i istrebljenja Jevreja? Čudovišnost fašizma u svim svirepim motodama istrebljenja Jevreja koje je nerazdvojno od zločinačkih dela prema narodima Jugoslavije, još nije prikazana u književnosti, Samokovlija kao karakterističan jevrejski pisac mogao bi da iznese mnogo tipičnijih i potresnijih podataka o pokolju Jevreja „nego što je ohaj u pripovetci »Praznično veče«, koji je, ma koliko izgledao da je knjiškom konstruisanošću u davanju ilustracija logorske sređine oslabljen u životnoj ubedljivosti, bolno istinit. A pritom pisac ne bi trebalo da Jevreje gleda samo kao Jevreje. , Ređaktor knjige Marko Marković
| napisao je u pogovoru da je Isak Sa-
mokovlija »pišac koji je — bo svom stavu, po svojoj tematici, po svom umetničkom doživljaju i postupku od samog svog početka bio blizu savremenom, socijalističkom realizmu.« Konstatovati da je neko bio blizak ili je blizak socijalističkom realizmu, to nema nikakvog ozbiljnijeg književnog značenja. Reč je o stvaralačkom me=todu i o prikazu stvarnosti. No u ovoj konstataciji redaktora ima i krupne netačnosti. To što je Samokovlija u pripovetkama književno obrađivao lični i porodični život amala, pralja, prodavaca riba, to ga izvesno ne može dovesti u vezu sa »socijalističkim realzmom«. U njegovim pripovetkama nema ni izrazitijeg kritičkog stava pre ma položaju jevrejske sirotinje u kapitalizmu, ni dubljeg realističkog zahvata društvene problematike jevrejskog najamnog radništva, ni približne slike društvenog i političkog stanja u kome su se nalazili Jevreji, da bi se moglo izdaleka doči do asocijacije sa »socijalističkim realizmom«, kada je
ija: „Tragom života
reč o ovim. pripovetkama Isaka Samokovlije.. Tim terminom »socijalistički
realizam« kod nas ne treba neodgovo-
no baratati čak ni kad je reč o dehima mnogo bližim socijalističkom realizmu.
Redaktor je tačno istakao da je samokovlija u svojim pripovetkama sačuvao jedan svet koji je velikim delom iščezao. Marković se pri tom poslužio formulacijom da su sredinu Jevreja »zbrisali oni ljudski bijesovi koje smo nazvali fašizmom«. Međutim, Jevreje nisu zbrisali ljudski besovi koje smo »nazvali« fašizmom, nego fašizam, kao oruđe imperijalističkog kapitalizma, služeći se rasističkom propasandom uništavanja Jevreja da opravda svoju unutarnju pulitiku i svoje osva– jačke invazije. Pašizam je razvijao neljudske besove kod svojih SS-trupa, vražjih divizija ili kako se sve nisu nazivale varvarske frupe fašista, No istrebljenje Jevreja imalo je u fašizmu pripremljeni plan, izrađeni metod, šistem, predračun da ni jedan Jevrejin ne preživi invaziju.
Redaktor je Svoj pogovor završio ovim zaključkom: »iIsak Somokovlija nije napisao puno, ali je količinu ne samo nadoknadio, nego ju je i za tri koplja prebacio — vrijednošću koja ga je svrstala među reprezentante savremene jugoslovenske književnosti«. Ova fraza o vrednosti koja za tri koplja prebacuje količinu nije nikakva
ocena književnog dela, a ta feljtoni-
stička fraza, koja se kod nas u recen=
zijama” dosta sreće, ne kazuje ništa o Paa kakav je kvalitet prikazanog ela.
A pripovetke Isaka Samokovlije imaju književnu vrednost, koja se 5astoji u umetnički dosta impresivnom, pripovedački razvijenom prikazivanju izvesnih ne najbitnijih, ali istinitih vidova stvarnosti. Naročito je ta vrednost došla do izražaja u prikazivanju života jevrejske sirotinje u Bosni, u piščevom daru opservacije, u hbjegovoj sposobnosti uživljavanja t psihički i osećajni život čoveka i u daru pripovedanja koje deluje mirnoćom tona i intimnošću u izlaganju fabule, u davanju životno emotivne almbsfere oko nekog jakog doživljaja i događafa.
Velibor GLIGORIĆ
Srebrni rog
Slovenski knjižni zavod, Ljubljana
Nedavno je, u izdanju Slovenskog knjižnog zavoda u Liubljani, izišla zbirka pesama Antona Vodnika »Srebrni Fog«. Zbirka je podeljena u deset delova, ciklusa, od kojih se poslednji razlikuje od ostalih po tome što su u njemu sabrane pesme u kojima pesnik tretira tematiku iz narodnooslobodilačke borbe.
Anton Vodnik nije nova pesnička pojava: ova zbirka obuhvata njegovo književno delo poslednjih godina. Međutim, te poslednje godine, za pesnika bile su zaista samo obične kalendarske godine, u kojima se nije ništa dogodilo što bi se bilo na koji način odrazilo u njegovim pesmama. Ni za dlaku njegove kasnije pesme ne razlikuju se od predratnih, koje je pcsnik objavljivao po raznim katoličkim časopisima. Kao da se za sve to vreme hije ništa dogodilo u našoj
- zemlji što je moglo uticati na pesni-
kov razvitak, što bi korigovalo njegov pogled na svet i, najzad, njega oprede-yz lilo kao svesnog stvaraoca i borca. Za pesnika to vreme proteklo je samo kao dugi niz dana i meseci ispunjenih ličnim patnjama, subjektivističkim traženjima i lutanjima. Ova zbirka pesama, koja ima preko 200 stranica, zvuči kao dokumenat umetničkog i ljudskog rastakanja pesnika, koji,„ je pobegao, zbog svojih slabosti, pred svetom iz sveta, od ljudi u samoću, u »vanvremensko« i »vanprostorno«, U jednoj svojoj pesmi Vodnik ovako peva: O sveta Doroteja
božji dar
kakor jabolka, cvetlice —
vodi nas skoz noč, vihar
v najspokojnešo tišino,
kjer naše bolečino
sam Bog bo pil
kot žejni sladko vino.
Ta tišina, u kojoj sam bog pije pesnikove bolove, tišina koja se javlja kroz celokupnu zbirku u različitim varijacijama, uvijena je u stihove koji govore o pesnikovoj unutrašnjoj neuravnolteženosti, o religioznom opštenju sa anđelima, a sva je nakićena Rkatedralama, svetitelj:ma i mučenicima. To. je poezija nepovratne prošlosti iz koje pesnik i njemu slični ljudi ne vide nikakva izlaza pred probiematikom vremena, pred stvarnošću, koja je diktirala da se kroz borbu sve rešava i da je potrebno otresti se svih slabosti i svih malodušnosti, Da je Vodnik u prošlosti i sadašnjosti video svoj narod, da je upoznao i shvatio njegovu ogromnu snagu, da je sagledao njegov put koji vodi, preko žrta-
- va, sigurnoj. pobedi, otpala bi, u tak-
vom slučaju sva pesnikova apokaliptička priviđenja, nestalo bi užasa i straha i svakako bi se javila u njemu pesma koja bi bila snažna i zdrava, pesma nade i bodrosti, pesma koja bi zagrevala srca, podizala hrabrost i pouzdanje, postala dostojna herojske
· stvamosti i pratilica onih koji su ju-
če vodili tešku borbu za slobodu i nezavisnost, a danas je vode za socijalizam u našoj zemlji. Priključenje većine slovenačkih pisaca oslobodilačkoj borbi dokazuje da tal put nije bilo teško naći, a mnogi kniiževnici koji su poginuli u toj borbi pokazali su da su bili spremni da žrtvuju i svoje živote tim iđealima i da krvlju potvrde smisno svojih slihova. Ali sa Vodnikom nije se to đogođilo, On je ostao veran svemu onome što je u nnjtešnjojevezi sa larpurlatizmom i sa izmišljenim
i nerazrešljivim ličnim patnjama i bolosima. Istina, u drugom, manjem delu ove zbirke preovlađuju pesme sa partizanskom tematikom. Međutim, te pesme ne mogu da opravdaju Vodnika što je smatrao za potrebno da objavi, pored ovih stihova, i pesme religioznog karaktera, bolećive i cekadentne. 'De re-= ligiozno-dekadentne | pesme bacaju tamnu senku i na novije pesnikove stvari i izazivaju sumnju da li su one — te pesme s partizanskom fematikom, zaista ispevane u punoj iskrenosti. Neminovno se postavlja pitanje kome su ustvari namienjene pesme sakupljene u ovoj zbirci, Po svojoj formi i sadržaju, po svojoj simbolici, po svome subjektiyizmu i, najzad, po svojoj neaktuelnosti, one mogu biti namenjene samo onome koji ih je napisao i izdao.
Da li se Vodnik zapitao, objavljujući svoju zbirku, koliko lirika bespuća mora biti besmislena u našem vremenu, koje tako moćno slavi život, u vremenu kada se svakog dana rađaju sve novi i novi likovi puni bogatstava i moralnih kvaliteta, u doba kada svaki dan pruža pesniku bezbroj moliva, vedrih i radosnih, koji se sami nameću pesniku da ih opeva.
Da bi Vodnik sa bespuća, na kome se nalazi, našao pravi put do prave poezije ,on mora da bude svestan jalovosti svojih dekadentno-verbalističkih stihova i da uvidi da nije dovoljno samo spolia prići današnjoj velikoj stvarwosti, Da bi izrazio fu našu veliku stvarnost, on bi morao pre svega da se oslobodi mnogih svojih predrasuda i da shvati pravi i duboki smisao naše današnjice.
Zato što još nije uvideo jalovošt svoga dekadentstva i što nije ušao u suštinu naše stvarnosti, čak i posljednji deo njegove knjige zvuči neubečiljivo. Međutim u izvesnom smislu taj deo mogao bi da bude značajan za pesnika, ukoliko pesnik zaista želi da iziđe na put realističkog stvaranja, ukoliko bude uspeo da odbaci sve ono što ga je vuklo u bezizlaznost. Veliki je i težak put preobraziti samoga sebe! Vodnikovo buduće dDesničko delo pokazaće najbolje da !i su pesnikove pesme s novom tematikom, objavljene u poslednjem delu zbirke, bile napisane iz konvencionalnosti ili znače prvi, iako možda još nesiguran, korak napred. T tada će se tek moći prog#ovoriti više o vrednosti i znađfaju ovih pesama, koje su se, u ovom svom prvom izdanju pojavile okružene dekadentinom poezijom, |
Još nekoliko rečina kraju. Naša izdavačka preduzeća izdaju mnogo knjiga, među kojima se katkad nađu i takve koje ne bi trebalo slati na kniiževno tržište. Takva je knjiga i »Srebrni Tog«, To utoliko više pada u oči kada se zna da se još nisu pojavile zbirke pesama slovenačkih pisaca poginulih u ratu. Nerazumljivo je kako još do danas nisu objavljena sabrana Kaju-
· hova dela, kako je od tolikih pisaca-
boraca do danas izišla samo knjiga T'oneta Šifrera »Kmet in stvari«. Mora se priznati da je fo slabo ispunjavanje duga prema onima koji su svoj umetnički put potvrdili svojom smrću. Izdavačka preduzeća morala bi da povedu računa o tome da im je dužnost u današnje vreme — umesto knjiBa kao što su »Srebrni rog« ili »Stvar Jurija Traibasa« da objavljuju ona dela koja to zaslužuju kako po svojoj umetničkoj tako i po svojoj ljudskoj vrednosti. Bojan ŠTIH
· danskom
. Mova hajka reakcije na Meriina fndorsena Nokse »uLiteraturnaja gazeta«, organ Saveza sovjetskih Kknjievnifka u jednom
od svojih posljednjih brojeva donosi pozdrav koji su sovjefski pišci Kon-
stantin Simonov, Nikolaj Tihonov i Boris Gorbatov uputili naprednom piscu-komunisti Andersenu Nokse,»„ povodom "70-godišnjide njegova rođenja.
U vezi s tim, »Literaturnaja gazeta« piše o nečuvenoj besomučnoj kampa-
nji koju .su-u.poslednje vreme-..reak=
cionarni danski krugovi pokrenuli protiv Neksea. Po svojim rezmerama, ta se kampanja može upotoediti samo s onom koju su protiv naprednog danskog pisca vodili fašisti ed 1030—-1%50 godine. Ta hajka prelstavlja deo Oopšteg pohoda TRoji je, na mig američkih
' reahcionara, otpočeo protiv naprednih
pisaca, Danske; NJ
Reakcija u Danskoj ne može da -oprosti Nekseu što je još 1044 godine pisao u svojim novogodišnjim stihovima da će narodima, poći za rukom da zaleče rane rata samo pod uslovom — »ako ne pođemo starim putem, jer: bi to značilo da smo postigli mir
samo zato da bismo otpočeli novi rate.
Maztinu
I sada, kada su danska reskctija i'
desni socijal-demotkrati opet pokrenuli čitavu hajku protiv svega što je napredno, Nekse, uprkos svoje duboke starosti (296 juna navršio je 70 godina), stoji, kao ia vreme celog Svog života, u prvim redovima marodnih boraca.
Medavno je u Danskoj izišao zborn'k u iri ioma pod maslovom »Danski podvizi«. Prema yečima redaktora, cilj.je zbornika da »opiše podvige kole su Danci izvršili u svojoj ili u drugim zemljama, a koji po svane značaju prelaze granice Danske U tom delu od tri toma ostoji i poslavlia posvećeno književnosti, U člonku koji se odnosi na faj deo zbornika prikazana su — po rečima , urednika najvažnija dela danska, literature, ko> ja su postala slavna. i izvan danskih
granica. Međutim. ime. Neksea,. jedi- ·
nog od živih dpnskih književnika koji.
doista uživa avetski glas, nije uvršteno u poglavlje »Danske književnosti«, samo zato što je M. A. Nekse — komuhista. To je samo jedan od mnogih pokušaja da se ime Neksea izbriše iz danske književnosti.
Pre Kkratkog vremena uprava danskog Saveza književnika, pod voćstvom i po sugestiji Julijusa Bentholta, koji je poznat DO jim simpatijama prema nacizmu donela je rezoluciju o takozvanoj »Sslobodi duha i slobodi reči«. Ustvari, ta rezolucija pretstavlia najobičniju paskvilu protiv demokratije i progresa. 'U vezi s time, Nekse je uputio savezu književnika protest sa izjavom da se više ne smatra počasnim članom Saveza, Nekseu su se pridružili i ostali ugledni napredni danski pisci kap što su Hans Kirk, Hans Šerfig i Harald Herdal, U svojoj izjavi oni ističu, da
· Julijus Benhoclt, koji je za sve vreme
okupacije bio član fašističkog Nemačko-danskog saveza, ima najmanje prava da drži lekcije o slobodi reči, –
„Te izjave Nekse-a i peđesetdvojice đrugih književnika koji su mu se pridružili dovele su do besa poznati reakcionarni list »Infomašum«, koji je u svome uvodnom člančiću, pod naslovom „»Nekseova brigada« pozvao na uzbunu,
Nekse je uvek pozivao književnike da buđu »bardi i stegonoše«. Martin Andersen Nekse bio je i ostaje upravo takav bard i stegonoša. i
SVO=- ,
Sedamdesetgodišnjica rođe-'
nja sovjetskog dramskog pisca Konstantina A. Trenjeva
Sovjetska štampa ističe da ovih dana pada sedamdesetogodišnjica rođe= nja laureata Staljinske nagrade Komnstantina A. Trenjeva, jednog od osnivača sovjetske drame i jednog od najistaknutijih pretstavnika sovjetskog dramskog stvaralaštva.
Trenjev je još 1924 godine pristupio radu na drami kao već izgrađen, zreo pisac, autor većeg broja pripovedaka iz života predrevolucionamog seljaštva sa Dona i Ulcrajine, kao i iz krugova provinciskog malograđansiva i inteligencije. Već u tim pripovetkama on se — prema oceni Gorkoga — odli=kovao bogatim, izražajnim jezikom i
jetkom, pronicljivom ironijoin, Te 050=
bine Tr mjeva-pripovedđača naročito su se ispoljile u njegovim dramama.
Već u prvoj svojoj drami, »Pugačovščini«, Trenjev je pokazao da ima smisla za oštar, izrazit dijalog, za preciz'no crtanje najrazličitijih karaktera. Pripoveđač.realista, on je preneo na scenu svoju izrazitu sposobnost da životne pojave protumači u njihovoj uvek novoj, a u isto vreme tipičnoj raznolikosti. Čak i sama raznovrsnost naslova njegovih drama svedoči o širini njegovog interesovanja: Trenjeva privlači i »Pugačovščina«, i lik Kutuzova (»Vojskovođa«), i lik mladog Petra I (nedovršena drama »Petrova mladost«); prelo. drama posvećenih prvim danima revolucije (»Na obali Neve«) i građanskom ratu (»Ljubov Jarovaja«),
„on pristupa i opisivanju likova svojih
savremenika, ljudi staljinske epohe (Ana Lučinina«).
Vrhunac njegovog dramskog stvaranja pretstavlja drama »Ljubov Jarovaja«, jedno od najpotresnijih dela sovjetskog dramskog stvaralaštva. Zna čaj ove drame, koja ne silazi sa pozornica sovjetskih pozorišta, leži, pre svega, u njenoj đubokoj idejnosti., U toj drami prikazani su dani teških iskušenja, napora, bolnih sukoba, pa ipak — uza sve to — gledalac je prima kao delo koje zrači čvrstom verom u pobedu svega onoga što je progresivno. Današnji gledaoci vihle u njoj
kako se formirao karakter savreme-
nog sovjetskog čovjeka.
»Ljubov Jarovaja« preveđena je na naš jezik (izdanje »Nakladnog zavoda Hrvafske«, 1946), a Jugoslovensko
dramsko pozorište sprema je' za na.
rednu sezonu.