Књижевне новине

0 IS7INITIM LEGENDAMA" JOVANA POPOV

MOJ 008

-- Heroika marodnooslobođilačke borbe jugoslavenskih naroda traži već od -samog njenog početka svoje pjesnike, traži pisce koji bi njenu prečišćenu, osmišljenu sliku ponajprije vratili „Đezbrojnim njenim akterima, a zatim oslavili kao umjetnički dokumenat po· koljenjima koja pristižu. Iako je naša književnost već dobila značajna poetska. djela iz rata, ovaj veliki zuda·tak stoji i stajat će, vjerovatno, još „dugo pre“ našim piscima — a i pred svim drugim umjetnicima — jer je od. zabilježaka i dnevnika pisanih u ognju i dimu boja — do djela u kojima likovi i situacije zru do tipičnosti, do knjiga gdje je čitavo zbivanje. sagledano i dano kroz, prizmu piščeve umjetničke individualnosti, put podalek i strmenit, Ipak pojava takvih zrelih, dovršenih djela nije uslovljena. vremenskom 7udaljenošću od zbivanja, od epohe koju pisac daje: nenaučnu i apsurdnu teoriju distance demantovali su majveći pisci, ona je danas, kao i uvijek, samo papirna fraza, štit kojim se slabi pisci pokušavaju ograditi od pitanja koja traže odgovor, kojim se ti pisci zatvaraju u svoju sitničavu, solipsističli, nikom potrebnu i neinteresantnu problematiku, pred živim problemima koji okupljaju mase radnih ljudi, Ne rijetko skrivanje iza teorije distance pretstavlja i pitanje ličnog komoditeta pisaca, puštanje da drugi oru ledinu, da se snalaze na nepoznatom i klizavom “+erenu, da prvi rješavaju složena pitanja pristupa– nja jednoj sasvim novoj tematici, U&tvari nije u pitanju distanca, nego stvaralačka koncentracija.

· Niko kod nas piscima ne određuje o čemu će pisati. Niko ih »odozgo« ne tjera da slikaju epohu oslobodilačkog rata. Ali takva djcla traže i očeckuju od pisaca oni koji nisu štedjeli svoju krv i svoje živote da bi došlo ovo vrijeme, oni koji su davali svoje sinove i kćeri, Oni zahtijevaju od pisaca što prije knjige o sebi, Svaku takvu knjigu. dočekuju oni onako kako knjigu nikad nisu kod nas dočekivali: drhteći pri pomisli o tom, hoće Ji pisac. ispuniti njihova očekivanja, drhteći onako, kako može drhtati samo. novi, »nefaknuti« čitalac koji prvi put doživljava poetsku sliku one stvarnosti koju je 6am stvarao, Knjiga Jovana Popovića, koja se pojavila neđavno, privukla je pažnju čitalaca zbog više razloga. Prije svega zbog imena samog pisca, koji je već u našoj predratnoj, borbeno-rea= lističkoj književnosti zauzimao istaknuto mjesto, zatim zbog tematike koju pisac obrađuje, i, najposlije, zbog toga što. ova knjiga pretstavlja znatmo proširenje i produbljenje djela koje je izašlo u proljeće · 1944, još u toku 'oslobodilačkog rata. Nije slučajno da je baš Jovan Popović, čija, su se progresivna i revolucionarna gledanja na zadatke umjcinosti i Imjiževnosti, kao jednog od moćnih oruđa u borbi'za izmjenu stvarnosti, formirala još u tridesotim godinama, i koji ih je od tada — u surovim Uuslovima onoga vremena —,primjenjivao u čitavoj svojoj književnoj ak-

fivnosti, u stihovima, u novelama, u,

kritici, u. publicistici, u polemici, nije slučajno da je taj pisac i danas osjelio o čemu i kako treba da se piše, Nije slučajno ni to što se on požurio da proširi i produbi svoju prvu sliku o novome što 8e rađalo kroz oslobodilačku borbu.

Misao koja teče kroz čitavu knjigu, kroz svih petnaest novela Popoviće= vih — to je misao o:tom, kako je oslobodilački pokret, na čijem je čelu stajala Komunistička partija, kovao u četvorogodišnjoj borbi ljude, stvarao heroje iz, dotađa nepoznatih, bezbojnih, prigušenih i pollačenih ljudi. Ta. genealogija i biografija novog čovjeka, graditelja naše slobode, onoga koji je zauvijek izbrisao pojmo= ve o »malom« narodu — to je osnov-

———

na ideja Popovićevih »Istinitih legenda«. Postavlja se „anje: koliko je Popovića pošlo za rukom da ovu misao da u slikama, u karakterima koji žive i djejstvuju na stranicama njegove knjige? I — što je, najglavnije i osnovno — koliko njegova knjiga može da posluži daljem izdizanj:, daljem jačanju tog novog čovjeka, kalcva i kolika može da bude njena aktivna uloga u izgradnji naše socijalističke domovine?

U nizu svojih novela Popović je uspio da uopćavanjem da realističku, ozmišljenu sliku ·oslobodilačke borbe, jer se gledanjem, osvjetljavanjem gbivanja uzdigao iznad detalja, izmad izuzetnog, slučajnog, nebitnog u događajima i ljudima. On je đao situacije i karaktere: koje će čitalac ponijeti u sebi, koji će dalje živjeti u njemu. No tamo, gdje su pisca .odvukle činjenice, »istimitoste zbivanja i »historičnost« lica (ma da on, kako naglašava u pogovo?u, ne smatra »činjeničku istimitost Kriterijem umjetničke jstinitosti«), tamo, on nije dao movele i stranice koje mogu da ponesu čitaoca, Tu se on, često, izgubio u činjenicama, i nije mogao da da realističku sliku životnog kretanja — ma koliko fo, u prvi mah, apsurdno zvučilo., Ponekad se oba ova postupka bore u jedmoj noveli. :

Jedna od najboljih novela u ovoj zbirci je »Tomaš iz Tandine banđe«. Jovan Popović je tu znao, da u jednoj kratkoj wčćeni, slikajući kako se jedna pljačkaška banda predaje pbrtiganskom odredu, predaje bez Ootpora, jako je on bio moguć — prikaže onu ogromnu Smagu koju je u O8]Oobodilačkoj borbi pretstavljala Komunistička partija, znao je da prikaže moć njenog utićaja ma preobražava~– nje čovjeka, ljudi, čitavog naroda. U liku obućarskog radnika Fiće Kljaića odrazila se ta nmesavladiva moalna moć Partije, njena neustrašivost i nepobjedivost.

U priči »Saksija pred Đokinim vratima«, ta moć Partije nije še odrazila u liku Đorđa Jovanovića-Jarca, kako še moglo očekivati po čitavoj kompoziciji novele. Ova novela bit-će svima koji su Đoku sretali na stranicama predratnih časopisa Beograda i Zagreba memoarski draga i sliva ćena kao piščevo oduženje uspomeni palog književnika, publiciste i borca, — ali lik njegov preslabo je individualiziran u čitavoj svojoi pojavi i agiranju, da bi mogao da uđe u sjećanje brojnih prosječnih čitalaca, kao živi tip borca koga je formirao pokret. Ali u istoj ovoj noveli, Popović iz jednog &poredmog, tako reći slučajnog lica gradi tip, u kom će mnogi čitaoci prepoznati život, sjetivši se stotina takvih žena, žena koje je odgojio, možda na, drugom, s&porednom koolosjeku, pokret, skromnih i tihih saradnica narodne borbe u predratnim godinama — i prepoznavanje tog lika užeći će u &rcima današnjih i budućih ljuđi snagu za nove napore. "To je lik tetke Nune, koja umire u okupiranom, porobljenom Beogradu, i pred smi razgovara & piscem koji odlazi u partizane,

U drugim pripovijetkama ove knjige, Popović nam „nesumnjivom umjetničkom uvjerljivošću prikazuje heroje koji u ustanku rastu iz naroda, pokazuje doista kako oni rastu kako se u raznim dijelovima zemlje, u uslovima različitim među sobom, od ljudi raznih nacionalnosti, raznolikog temperamenta, diže iz naroda heroj jedinstven po svojoj idejnoj ustremljenosti: Vlajko (u priči »Vlajko nije otišao«), Brile „(u istoijmoenoj noveli), Bora Kečić (»Bora Kečić postao je što je želeo«), Pinki (»Pinki je video 'ita«), Dragica (»Tone i Dragica«), Asja (»Naga Asja«), Nepresušn&a snaga o#lobodilačke borbe hrani živote tih. ljudi, kao što i oni svojim životima hrane tu

borbu — i smrti njihove pretvaraju se u,pobjede. 1 eZAžN,

Nisu ovo novele o nekom »malom« čovjeku (u sitnoburžoaskom, masarikovskom smislu te rijtči),,š nego o istinskim herojima koji su pokazali veličinu svoju i svog naroda, u dcba kad je čitava Ewropa uglavnom pokormo š#ćutala i sitmjm ometala rad za hitlerovsku ratnu ma-

inu. i Po

Čak i onda kad mu je fabula naoko bizarna, i ima u sebi nešto izuzetno, rijetko (novela 'o Hari Sihteru, njemačkom vojniku koji je prebjegao partizanima, shvatio polako njihovu borbu i konačno je prihvatio kao svoju), Popović i tu zna da pronađe tipično, koje se, kao što je poznato, ne poklapa uvijek s čtstim.

U ovoj knjizi je prvi put u našoj literaturi donešema slika života u okupiranom Beogradu, teror okupatora i njegovih slugu na jednoj, a ilegalna borba koja brzo zahvata široke mase, na drugoj slranmi, (yMizjana, Gembeš i drugi«, »Nada i Zagor·ka« i druge novele). Pisac pokazuje tijesnu povezanost boraca u Beogradu s borcima u odredima i u vojsci, kao i prelaženje istih ljudi s jednog sektora tog velikog fronta na drugi. Time je on proširio okvire parlizanske tematike.

Osnovnu misao svoje knjige Popović je naročito reljefno izrazio u dva ženska karaktera: u intelektualki Dari ()Darino dete«) i u seljakinji Zagorki (»Nada i Zagorka). Dara je tip intelektualke buržonskog porekla koja se još do rata trgla sa svoje klasne baze, povezala s radničkim pokretom, u ustanku doživjela nov razvoj, i smrću hrabrih posvjedočila svoju vjernost. Revolucionaimi preobražaj u·životu naših seoskih žena, pisac je pokazao u historiji srem=ske seljakinje Zagorke..(»Ali jesu li to

one seke, prije, strine i babe... jesu li to

oni isti seljaci, koji su na rađu bili zaokupljeni samo svojim poslom, h u dokolici obesni?«) Zagorka ćuti, ne odaje mjesto gdje se malaze part'zani čak ni onda, kad joj fašistički pas naočigled baca sitno dijete pod tank. Popović nije ovu stravičnu scenu dao naturalistički, kopkajući po njenom užasu, nego je baš tu, snagom novog reslizma, odrazio i naglasio duh nanodnog otpora, odluku za produženje svenarodne borbe:

»Na narod se spusti nepojamna mora. Ali se mora odmah i rasprši. Svi su digli glave i, gledajući netremice, ćutali,

»Kad je mogla Zagorka...

I te riječi kao da u sebi sabiru sve napore, sav heroizam, — misli svih Popovićevih junaka.

Ali i više: te riječi pisac upućuje i svojim čitaocima, svima našim trud beniei'ma koji danas sudjeluju u hovoj etapi borbe — u izgradnji soćijalizma. :

U tom pobticanju vidimo jednu od bitnih crta Popovićeve proze — i šretan početak ovladavanja hovim književnim metodom.

% :

Ali baš zbog toga ireba spomenuti i neke formalne nedostatke ove knjige. Zato, što je forma neraskidivo povezana sa sadržinom, uslovljava demokratičnost nove književnosti, njenu pristupačnost narodnim masama, Gorki je pisao (1989.): »Moliko je ozbiljniji socijalni značaj materijala, toliko strožu, ftačniju i jasniju formu on zahtijeva — meni se čini, da je već odavno. vrijeme da se to shvati«,

Popović često, radi ncedograđencsti domišljaja, razbija kompoziciju sv9g djela: u novelu prodire memoarist, hroničar, prodiru činjenice neosmišljene, sirove — i to kida tkivo njegove: novele.' (Memoari, hronike, dnevnici „ »očerki« nisu niži hnjižeV-

+ni rodovi, nego, u mnogočem, bitno drugačiji od novele).

im »DEŽURNA«

Danas smo obišli naseljeničko selo Orlović kraj Prištine. Dočekao nag: je: otresit seljak, knjigovođa radne zadruge. (Zbog pazarnog dana u Prištini selo je inače bilo gotovo pusto), Gacajući za hjim kroz lepljivo, đuboko blato i mokar sneg videli'smo još nedovršene zadružne objekte: štale, zgradu za upravu, magacin. Sve su to podigli sami zađrugari, bez ičije pomoći, iako im je, kako knjigovođa reče, dosta omladine »bilo u rashodu«: desetoro na Omlađinskoj pruzi, dvoje u Železniku.

Selo Orlović je prvo u Srbiji po oslobođenju osnovalo zadrugu. Nije imalo direktive ni uzora, Znalo je, po čuvenju, za sovjetski kolhoz. Seljaci su sami sastavili i na kancelariskom tabaku nevešto ispisali i potpisali devetnaest tačaka SVog prVog ugovora. Imali su tađa tri konja, Sađa imaju dvadeset konja, pedeset grla krava i volova, Najpreča im je briga priplodna stoka. Jednog omladinca poslali su na rad u stočarsko=~ oglednu stanicu kraj Peći — da bi im se vratio »učena«.

Zadružna stoka, u Šštali, lepa je i čista. Na zidu parola: »Kolko ko radi — tolko vredi«. Više »boksova« krava i konja — tablice s njihovim brojem i imenom. Pred štalom jedna seljanka i dva' dečaka, zabavljeni oko mlevenja stočne repe. Knjigovođa mi doštaptava da je to »odlična drugarica, sekretar APFŽ-a« Za vreme okupacije bila je kao partizanski kuri hapšena i tučena. Gledam je kako puni kofe rumenim rezancima repe da ih ponese teladi..Ona srdačno pruža' veliku šaku, ispucćalu od studeni i vlage i odgovara na pozdrav: »Zdravo!,.. Eto, dežurna šsam.«

_ Kao đa sam prvi but u životu oščtila jasno — kroz jednu reč — rev9luciju. Ta obična reč, »dežurna«,„ izrečena s tom prirodnoššu, s tom mir-

nom vedrinom u izrazu, iz usta do ju- .

če nepismene, sirote seljanke — zar to nije revolucija? S

' ne varam).

Pominjući zađrugare koji su se i» stakli u rađu, govomik je s najvećom -

| KOSMETSKI MOTIVI

Gotovo &vi Orlovčani bili su 1942–43 godine izbegli u Pustu Reku i Jablanicu. Borili su se — do oslobođenja. Izginulo ih je oko 40, Kad su se vra= tili u svoje selo, zatekli su golu ledinu. Sve je bilo spaljeno.

Još nekoliko porodica u Orloviću nemaju kuće, Stanuju kod drugih, stešnjeni. Ali svi vele: »Pretrpićemo se. Prvo da podignemo ono što je za= jedničko«. E

Zadruga Orlović nema više dugova, Nabavila je dosta mašina, S jeseni orala je već traktorom. Zadrugari su dobili školu i učiteljicu. Kursist=

kinju.

GODIŠNJICA »CRVENE ZVEZDE«

U Sreskom komitetu sam saznala: zadruga »Crvena zvezda« u Gornjem

Dobrevu slavi danas godišnjicu. Do_

sela ima desetak kilometara — blatišta. Sekretar Sreskog i neki drugovi iz Armije pošli su na konjima, prečicom — ja, sa pretsednikom Sreskog narodnog odbora na čezama, drumom. Kladi}]i smo se ko će pre stići, Razume se, kad smo nas dvoje stigli, dovučeni sporom, ali izdržljivom kobilom, drug sekretar i drugovi u uniformi već su poodavno sedeli za frpezom punom jela i pića...

Proslava je · održana u školskoj zgradi. Posle »zakuske« prešli smo u jednu učioniću, „poseđali u školshe klupe, Nad tribinom, · šarenom od ćilimova, raznobojna parola (svako slovo u drugoj boji): »Živeo 14 januar, dan osnivanja seljačke radne zadruge »Crvena zvezda«, :

Iz godišnjeg izveštaja saznala sam da je ovoj zadruzi, kao 'jednoj od najboljih u Srbiji, odbor „Marodnog fronta II rejona grada Beograda zimus pošlao poklon (biblioteku, alo se

ozbiljnošću naglasio da nisu izostale ni — »naše afežejke«!

Do mene je u klupu sela neobičao lepa, mlada, praznično odevena šse=

ljanka. Slušala je pažljivo izveštaje i pozdravne govore, Posmatrala sam njene ruke koje su stiskale belu, pa= žljivo ispresavijanu maramu, i miglila: šta li za nju anače, kako li u njoj odjekuju ovi govori, ovi novi izrazi: »po planu«, »agrotehnika«, »redovična setva«, »kontrahiranje«, »slobodni viškovi«... »Odakle si?« — upitala sam

je šapatom. »Ja? Delegat iz Gnjila-

na«, odgovorila osmehom. Posle svečanosti — ručak, Za dugim stolom bilo je tesno. Šiptari, Srbi, Crnogorci, sede jedni do drugog, svi podjednako bučni i veseli. A domaćin, pretsednik zadruge, ne seđa i ne ispušta iz ruku boce s vinom i. rakijom. Čim ko otpije, on doliva, «Pij,

je s divnim, pitomim

. drugarice, pij u zdravlje Crvene zve-

zde,« Na, stolu, preda, mnom, praseća njuška, a iz njenih nozdrva štrče —· dve cigarete. Ređaju se zdravice, Najstariji zadrugar, Bosanac, nazdravlja u desetercu. Ima mu deveđeset i pet godina, rodom je iz Drvara, (Objašnili su mi drugovi u Prištini: Seosko zadrugarstvo na Kosmetu najpre je moglo da se razvije u nase> ljeničkim selima. Posle oslobođenja

sabotažama.

što ona

ljudi su se iz izbeglištva, iz Srbije i

Crne Gore, vratili na zgarišta svojih '

domova. Većina njih prošli su Kkro borbu, Mnogima su izginuli sinovi, braća, očevi, Prirodno je bilo da se tako osiromašeni udruže, pošto su već prošli kroz školu oslobodilačke borbe, Teže ide sa zadrugarstvom u starosedelačkim i čisto šiptarskim selima, gde su seljaci sačuvali i dobili svoja ognjišta, malo stoke i zemlje) ~

Šta su sve vredne »afežejke« Gornjeg Dobreva napeklć, nahuvale | namešile za svoj zadružni praznik! Po

svemu je izgledalo da će ručak frajati

· do večere. Pretsednik Mesnog odbora · Prištine pobojao se da ne zanoćimo

u Selu. i Or OIR Dok smo še iskrađali kroz gužvu ka

!! čezama raspregnutim u dnu školske

livađe, za nama je odjekivalo raspe-

vano kolo: ~ RO. OR R »Mi smo našu ispunili želju, Osnovali kolektiv u selu,..«

IĆA

„Ili: u tekstu se javljaju lica »historijska«, zbivanje odjedBom stane da živi u sasvim drugoj klimi, ali pisac dovodeći takvo lice u novelu zaboravlja da ga obavije almosferom novele, i ono zbog toga ostaje u njoj tuđe. To je slučaj s imenima nekoliko pisaca, slikara, kulturnih i političkih radnika koji se javljaju na stra nicama knjige, ali koji ostaju za Ččitaoca samo imena, a ne likovi,

Pisac ponekad, kao da sumnja u dovršenost svojih doista dovršen:ih slika, pa im dodaje komentare-paro= le, objašnjenja koja lome sliku, Takav je u noveli »Darino dete« sav onaj piščev dodatak koji dolazi nakon scene Darine smrti (str, 87, 89). Gdjegdje to prelazi u deklarativnost, koja je data suhim političkim rječnikom (sir. 209.) Ima zatim „.ponavljanja posve istih scena, datih jednako, da dvije novele (str. 94, i 215., pa 102. i 118.) U rječniku se kadikad zapažaju vulgarni ostaci prve piščeve zabilješke (140,, 180,), pa i neuklonje<· ne banalnosti slike (190., 196),

Ali sve su to detalji važni, uglavnom, za pisca i za pisce, a prikaz jedne knjige ne bi danas više trebalo da se daje ni isključivo ni u vidu. za=

naftskog razgovora s piscem, a ni 8 uzanog vidokruga prikazivačevog: »OVO mi se sviđa, a OVO ne«, — nego

treba da polazi od ocjene socijalnovaspitnog značaj njegovog djela,

Gledana tako, Popovićeva se Enji-. ga, zbog svoje duboke idejnosti, ukazuje kao djelo veoma pozitivno i korisno, Duh bodrosti i heroizma koji &lruji iz »Istinitih legenda«, inspirisat će, nesumnjivo, današnje i sutrašnje borce — za nove napore i nove pobjede. i

Vraćajući osmišljenu sliku oslobodijačke epopejie njenim ., učesnicima, Jovan Popović je, bio svjestan da njegova knjiga ni u ovom , drugu izdanju ne pyetstavlja završeno djelo, djelo koje bi bilo dostojan spomenik poznatim i nepoznatim junacima, i on kaže „sam, u pogovoru, da ove priče »ni sada nisu definitivna književna dela«, da su u mnogočem ,— skiče, koje je p'sać želio da da prije.no uzmogne ostvariti veče radove. Ali i sama činjenica, što se pored svega toga požurio da da ovu knjigu, svjedoči o dubolcom shvatanju glavnog. zadala književnošti u našem novom društvu. Knjige koje će se pojaviti za četiri, pet, deset godina, bit će, možda, veća, zrelija umjetnička djela, ali radovi koji se o besprimjemim Hpodvizima naš:'h ljudi u ratu i poslije rata, javljaju đanas — dragocvjeniji su i znače neizmjerno više za izgradnju socijalis= tičke svijesti kod nas, no šlo će značiti. ta buduća djela, · Pisac koji io

shvata, mora da osjeti onu veliku ra=.,

dost koju osjećaju svakog dana svi aktivni graditelji socijalističkog društva u našoj zemlji, onu radost koja ispunjava trudbenike u našim fabrikama i na našim njivama kad javliaju ispunjenje Plana prije roka, ubrzavajući tako pobjedu đasocijalizma. I to je jodna — ne posljednja odlika ovog Popovićevog dijela.

To je, vjerovatno, potaklo »Kuitu-

ru« da ovu knjigu izda i u Beograđu i u Zagrebu u tiražu od 17 hiljada primjeraka. A zbog toga bi trebalo đa se »Istinite legende« pojave i na jezicima drugih naroda Jugoslavije.

Marijan JURKOVIĆ SOVJETSKI ČASOPIS »ZNAMJA« DONOSI PREVOD KNJIGE O. DA-

VIČA »MEĐU MARKOSOVIM PAR-

TIZANIMA«

Sovjetski književni i društveno-politič-

ki mesečni časopis »Znamja«, organ Saveza sovjetskih pisaca, počeo je da objavljuje skraćeni prevođ knjige Oskara Daviča »Među Markosovim partizanima«, u junskom broju časopisa objavljen je

na 03 stranice prevod. onog dela knjige .

koji obuhvata period boravka Anketne komisije u Grčkoj ođ 19%-14 marta 1847. godine. i

zanimljiv skeč uperen protivu prazno verja. O tome su mi pričali drugovi koji su se vratili.tek o ponoći, na konjima, JANJEVO.

U varošicu NapjaVO. išli smo džipom, ~

preko Lipljana. Šofer je bio ljut što mora svoja lepo Jakirana, ispravna kola da tera doslovno koritom re-

mo Janjevo, a u ovo godišnje dopa

do. njega še zajsta može samo tako:

duž šljunkovitog korita jedne pritoke Sitnice, Kad iz kosovske ravnice najzad izbismo u podnožje brđa i kad" se kola, vijugajući odjednom, lepim, tvrdim drumom, ispeše za koju stotinu metara — iznenada se pred nama u maloj klisuri pojavi cilj: varošica, gusto zbijena, kao gnezdo, natkriljena' — u ovom kraju sasvim neočekivano, baroknom 'siluetom crkvenog tomja;

Tri i po hiljade stanovnika Janjeva su katolici. Njihovo poreklo nije sa-= svim jasno. FEtnografi su mislili da

mogu da potiču od Sasa-rudara i li> ~

vaca — koje je doselio u svoje rudnike kralj Milutin. Postoje dokazi da su neke porodice doseljene 1265 go-” dine iz Skadra, Dubrovnika, Kratova. Posle propasti feudalne srpske države, u i veku, prestala je eksploa= tacija rudnika, Ali stanovnici Janjeva ostali su đo današnjeg dana livci. Sa-

čuvali su veru, jezik i običaje. Na so-

kacinma, na prozorima janjevskih kuĆa videli smo danas garavu, neobično lepu decu, vitke devojke mediteran= skog tipa — u poluturskoj nošnji. Nekadašnji livci novća i oružja pre tvorili su se pod turskom vladavinom u livce jevilinih đinđuva i živeli od pečalbarstva. Mnogi tako propn=

dali, poneki se obogatio, sagradio u”

rodnom mestu gospodsku kuću na

7 čarđak — i posle živeo »fihansirajući« druge pečalbare, : IV

Danas u Janjevu više nema boga" taša, Ali nema ni beđe. Gotovo sve _ zanatlije — livci, njih 130, udruži! su se, Osnova}i su ra ionicu »Edvar?" Kardelj« — sa četiri odžaka, Zasad. "još sve rade rukom. Imaju uuwovore

· Žao mi je što n'smo videli priredbu s državnim“ magacinima. Od države

130, udružili

"STRANA 3

Curlo - stvaralac sveta

_ „“ - \ j | ||

Pod neobičnitm'nadloVofn, »Gurlo — tvoraa RO miadi glumac Ljubljanske drame Branko. Miklayc zamislio, je pantomimu i ŠON anim prvim đelom. nedayno se pret8 ROM a NRia Glavni Je junak pantomime 108 i e Ž Cu!1o, junak večiti baksuz«, kako šyaj aže, Bam autor. IZ začaranog Kruga fipčogcntričnošti, — tako je celu stvar ka?bB o autor — Curlo se probija do velike borbe #a sreću svih ljudi, | zato se on pojavljuje čas kao ljubavnik, čas kao razHORU kapitalist, diktator, filozof i umet-

'Bez obzira na to što 6 : nehotično' izaziva addobjanije PRA OtabO Čarli | Čaplina, sama: zamisao, — služiti se pantomimom kao naročitim, kod nas sloro sasvim herazvijenim pozorišnim načinom izražavnnjn — zaslužuje pažnju. 5 te strane mladom mlumcu ne bi se imalo "gameriti. Međutim, to se no. bi moglo reći za sadižaj njegove pantomime i, za, glavnog junaka, Lik 'Curla Črnavala) uzeo' je Branko Miklavc iz Goldonijeve Rkomedije · »Ribarske' svađe«. U ljubljanskom prikazu te komedije sam Miklavc igrao je” ovu komičnu ulogu. U osnovi je Curlo lik iz narođa, lik pun jednostavne narodne. komike. Zar ie moguće da tako jednostavni, prirođni ribarski Curlo živi »u začaranom krunu svoje egocentričnostić, t dn se gubi u izolnmciii svojih pubertetskih kompleksa, da se bezizlazno vrti u svetu svo

dMh-đečjih igračaka 1 neutešivih liubavnih čežnja, kao što je to prikazao Miklavc u svojoj pantomimi? U samo} koncepciji lika ima i jedan osnovni nesklad, koji govori o tome da pisac suštinu Voda Curla nije ni domislio ni đovoljno doživeo, Ustvari ne radi se u pantomimi o p it” nom Curlu, jednostavnom, zdravom čoyeku koji živi used realnog sveta, nego, po svoj prilicl, o nekom gradskom dečaku, jizgub·ljenom i izolianom u izmišljenom svetu svojih neizživljenih, bolnih. snova, razoča= ranja i psiholoških kompleksa. Na pitanje koliko je taj izolovani i zbog toga isktrivljeni psihološki svet-vezan za realan Život i time i za gledaoca, mora 56 odgovoriti neBativho, , Što se tiče samog prikn?ivanla nh scemn' moramo konstatovati da le Miklavc doživljaje svog junaka protumačio prilično noplastično, neizrazito i neubedljivo, Nesveće i razočnranje junaka Curla bU su DbriMKazani bledo, preleo spoljnih efeknta, a ne unutrašniom izmažajnom snagom. Uopšte treba podvući da se Miklavčeva pantomima oslaniala odveć mn)o na pokrete, mimiku a mnogo na niz rekvizita, koji pantomimi uobšte nie bliskl. a Pantomimski pokušaj Branka Miklavca, uprkos pohvalnoj tožnii gajenja pantomime zbog niegove Iđeine i formalne slabosti trćba smatrati za neuspeh. iS Drago BEGA

Za veći bro| ı bolji kvalitet narodnih ·knjižnica u Bosni i Hercegovini

Stanje u kome se bibliotekarstvo u Bosni i Hercegovini danas nalazi nije ni iz daleka takvo, ni kvalitativno ni kvantitativno, da bi moglo da nas zadovolji. Naša tradicija u toj oblasti kulturnog rađa isuviše je siromašna, a u našoj novoj starmnosti, čija je opšta karakteristika fantastičan polet i dinamika, mi na tome sektoru naše opšte delatnosti još uvek zaostajemo za potrebama narođa i zađacima naše kulturne politike.

U našoj republici, koja spadđa među Kkulturno najzaostalije u državi, postignuti su u puiošloj gođini znatni uspesi u likvidacijl nepismenosti, tako da će zađaci koji nam se u tome pogledu postavljaliu u okviru našeg. Petogodišnjeg plana, biti sigurno Q roku, a možda i pre roka, izvršeni, Pred nas se sada postavlja kao hitan zadatak da stvorimo, odnosno da neprekidno stvaramo, najšire mogućnosti đa se naše tek opismenjene: mase ođmah i neposredno povezuju sa MWnjigom, jer se one upravo i opismenjuju zato da bi knjigom mogle đa 8e služe i jer, najzad preti opasnost da ih otsustvo stalnog kontaltta sa knjigom ponovo ne vrati u stanje nepismenosti.

Vremena kađa je kultura bila privilegij jedne društvene klase — u našoj zemlji su nepovratno za nama, a pređ nama je veličanstvena perspektiva „sistematskog, stalnog i svestranog uzdizanja opšteg kulturmog nivon naših trudbeničkih=masa, Naše masovne narodne Knjižnice, nesumnjivo „imaju da odigraju jednu od najvažni-

jih iloga u' oblikovanju, lika naše# novog |

čoveka, čoveka socijallstičkog. društva. "Knjiga je jedan ođ najmoćnijih i, u svakom slučaju, mnajpristupačniji instrumenat kulturno uzdizanje narodnih masa zato je potrebno da se ona Što više približi marodu, kako bi što skorije postala svakodne= vnom nasušnom potrebom i dragim nerazdvojnim drugom svakofa našeg čoveka.

Pređ naše narodne vlasti, pred naše masovne organizacijei, najzadđ pred svakog našeg. istinski kulturnog čoveka, postavlja se, dakle, pitanje kako da se bibliotekarstvo u našoj republici unapredi, kako da se mreža narodnih knjižnica u Bosni i Hercegovini proširi kvalitet Rknjižnica pođigne na takav nivo da one odistn budu osnovna žarišta našeg masovnog kulturno-prosvct-

nog rađa i moćno.sredšivo opšte obrazovnog ·

iđejno. političkog i stručno profesionalnog uzdizanja naših irudbeničkih masa,

To pitanie bilo ie predmet i savetovanja naših bibliotekara. Iz gEovoa, iz refennata i iz vrlo ploedne diskusije izveđenoe su. sledoće opšte, konslalacijoe: broj, čitalaca je neđovoljan; smeštaj, uređaj i tehnika poslovanja knjižnjca no, zadovoljava: budžetska sneđstva koia se knjižnicama stavljaju na raspolaganje nisu Uuvek dovoljna; nedostatak u stalnim i kvalifikovanim kadrovima knjižničara je očevidan; fond. knjiga pojedinih Kknijžnicća je siromašan, i, ne odgovara uvek zahtevima naše prosveline politike ni specifičnim potrebama i, mogućnostima shvatanja naše čitalačice, publile,

U našoj republici, međutim, postoje već đanas i fe hako povoljni objektivni uslo= vi da se navedeni nećdostaci otklone te da u delovanju naših knjižnica ,već sada, nastupi značajan preokreti na. bolje.

Objektiyiranje rađa narodnih kKnjižnica, koje ima. da izviši Savez kulturno-prosvetnih društava, i prisnija 1 organizovanija veza između kKnjižnica u unutrašnjosti i njihovih rukovodstava u BSaajevu (Mini~ starstva prosvete, Glavnog odbora sindi-

kata, Zemaljskog veća narodne omladine),

koli su postavljene nove trase na samom savetovanju, nužno će dovesti do novog poO-

Jeta u radu naših Kknjižnicča. Pet stotina zadružnihe=domova koji se nalaze u izgradnji

pružiće najpovolnjije uslove za rad pet

otpadaka, Proizvode lavore, ~ šerp?, lonce; Njihova. roba se prodaje i u Beogradu. Uspeli su da nabave jeđan kamion. Planiraju da uz, pomoć sreskih vlasti i, Narodnog fronta oprave drum koji ih vezuje za prugu. Imaju već svoje udarnike. Nameravaju đa zaposle i žene. Moraće uskoro da prošire zgrade, da doziđuju. Misle već i na elektrifikaciju, ~

vard Kardelj« naročito je ponosna na

popom: kad zimi nije, bilo goriva, da . ne bi prekiđali proizvodnju, radnici su ušli u crkveni zabran.. Pop, besan, nije hteo da primi novčanu naknadu · za učinjenu hehhe nego je »bezbožnike« jayno anatemisao, A kađ je on pred Uskrs javio zadruzi da će doći da »sveti Vodiću«, uprava” mu fe! poručila da ne. dolazi, jer će zadruga i bez toga da napređuje..,. 11% O.

| ISTORISKI SPOMENICE

~ Dana8 smo viđeli dva istoriska 8poO- ”

menika:: pre podne Gračanicu, posle podne Muratovo Tulbe. 7 | Gračanica — arhitektonski divna, slikovito opasana novim: zidom sa Unutarnjim arkađama i velikom olovanom kapijom, Čudan je. kontrast između vedrog, kitnjasto-gracioznag spoljnjeg vida te građevine i njenog

· mračnog unutarnjeg proštora. Zidovi prekriveni :freskama tako. su okađeni i osmuđeni vekovnom skramom od _ tamnjana i voštanica da deluju. kao

| mračne kulise, Sin čuvarke nosi .znač“ ·

| ku 80-godišnjice Oktobarske revolucije, ali:mi brani da kao žena vidim ' freske u oltaru... » | i wNIeSSami smo tog Ssunčanog zimskog

| dana u ogromnom crkvenom -dvori-

ca u igri, pred kapijom s vremeha | na vreme, čuju se kopita konja u” pregnutih u stari fijaker koji nas je dovezao. Jato čavki spustilo se ružno krešteći na prazan bunar kraj porte... Atmosfera napuštenosti, samoće, zaborava, u nekakvom anahroničnom ne | stvarnom đekoru... Ali uskoro će ovaj

zamrli prostor oživeti: ekipa struč“. dragocene .

na kojoj je grupa, šiptara izvela vrlo dobijaju sirovinu: vagone avionskih „{reske, a, u lepoj manastirskoj zgradi

“njaka čistiće i obnavljati

za”

broj Enijžnica. |.

ko: Al Mdebajo o MVAKGko ddcyfateb „Sundikalpa Podružnice HOMER Xe

svoj orkestar... Inače — u zavadi je 8.

šlu. Negde napolju, daleko, ciče de--

stotina novih narodnih Kknjižnica na našim selima; predviđa se izgradnja i znatnog broja naročitih zgrađa za knjižnice 1 čitaonice u onim selima u kojima za ovu sezonu nije predviđena izgradnja zadružnih domova. U najskorije vreme pristupiče se izradi jJeđinstvenih pravila i uputstava za tehničko poslovanje knjižnica, kao i njihovom snabđevanju jednoobraznim poslovnim „knjigama i formularima, Svakoj knjižnici ima u buđuće da se obezbeđuju budžetska sredstva prema njenim stvarnim potrebama i mogućnostima, Izradiće se nacrti osnovnog fonda knjiga za pojedine tipove knjižnica, a našim izđavačkim preduzećima daće se potrebne sugestije u pogledu izđavanja knjiga namenjenih potrebama najširih narodnih masa naše recpublike. Već ove jeseni održaće se kursevi za obrazovanje novih i usavršavanje već postojećih kadrova knjižničara. Sve ove mere delovaće same po sebi na povećanje broja čitalaca, jer interes naših narodnih masa za knjigu i nauku stvarno i nije u pitanju, nego su ut pitanju način i sređstva kako da se odgovarajuća lektira na odgovarajući način pruži trudbeničkim masama nabih sela i gradova, naših fabrika i radilišta, Oko toga pitanja kretala su se uglavnom razmatranja 1! diskusije našeg savetovanja. Na njemu su doneseni mnog! korisni žaključci koji obavezuju sve nas; oni već počinju i da se sprovode, i to ovoga puta sa onim. poletom i sa onom upornošću koji su svojstveni ljudima naše zemlje danas, koji

su MKarakteristični za graditelie socijali-

stičkog društva. Ilija KECMANOVIC

Život udruženja književnika

Društvo književnika Hrvatske Wvriredđilo je 26 književnih večeri od 1 januara do 1 maja ove godine, Priredbe su se održavale u zagrebačkim reonima. Sem ovih, književnici su Održali i 13 književnih večeri u Uunu> trašnjosti i 10 samostalnih pojedinačhih pređavania iz oblasti hnjiževnQ= sti. Ove priredbe slušalo je 29.850 Dnsetijaca. Preko 75% bila je radnička publika, Na ovim književnim priredbama uzelo je učešća 36 najalktivnijih članova Društva Književnika Hrvajske. *

Grupa mariborskih | književnika priredila je u Radgoni književno ve= če. Književnici su se sutradan ujutro pridružili svaki po jednoj radnoj grupi i pomagali na izgradnji zadružnih domova. Na građilištima su čitali

i svoja dela. *

U Narodnoj Republici osnovano je tokom aprila i maja 46 književnih kružoka, Najmanji kružok ima 10, a najveći 50 članova. Kružoci se sastoje uglavnom od omladine iz raznih omladinskih aktiva,

8a širokim „doksatima biće internat političke škole... , i

Hrvatskoj.

Muratovo '"'ulbe — sem mutne isto= ·

riske reminiscencije — ne pruža gle= daocu ništa,, Prazna sobetina i u njoj prazan sanduk. Navrh kubeta veliko jaje od mesinga i na njemu polumesec. Polupana okna, ostaci nekadanjih šarenih. ukraša na zidovima i ·tava_ nica, Starica koja s porodicom stanu». je u polusrušenoj kućerini krai Tul-

beta pruža ruku za bakšiš i priča o

svome sinu, uhapšenom posle Oslobo=

đenja (kao fašista). Nedaleko, je isto ·

tako ruševan grob nekog Muratovog

barjaktara, a na drumu potpuno de- ·

moliran, nezanimljiv Bpomenik Devet .

Jugovića, ”

Jedino što je lepo tu, na visu iznad

Prištine, to je panorama Kosova, široka, bogata vazduhom i talasavim linijama. oblaka i zemlje.

” To istorisko, polje ne nameće više vizije vojski, nego radnih brigada koje

· bi ga pretvorile u plodan vrt... | VITOMIRICA

kraj Peći, kažu nam, bilo je i pre ra» ta komunista. Kad bi policija vršila

hapšenja u Peći, progonjeni su nala=

U naseljeničkom selu Vitomirici,·

svetlošću i

· zili utočišta u Vitomirici. , Jed

Selo je brojalo oko 850 đomova 8a

” 1400 stanovnika, Za vreme fašističke

okupacije potpuno je porušeno, Od stanovnika poginuo je svaki sedmi:

sto pedeset u borbi, pedeset ih je sire=

· ljano... M

Preživeli 'Vitomirčani, uz bratsku

· pomoć Šiptara, već &u ponovo podi“

sli svoje kuće, obradili svoja polja. . Prošlog leta pređali su državi dva. naešt i po vagona kukuruza.

Danas se u Vitomirici održava važ“na konferencija. U blizini Vitomirice treba komasacijom nekih bivših veleposeđa đa se stvori „velika poljoprivredna ogledna stanica i republikansko dobro. Po planu stručnjaka ono bi zahvatilo i Donju Vitomiricu. Izve-

stan broj seljaka trebalo bi da po- :

novo napusti tek obnovljene domove i obrađenu zemlju · : državi, a u naknadu

ta ie ustupi tj