Књижевне новине

STRANA 3 - = (Nastavak sa prve strane)

Pored romantično-slikovitih »Krimskih soneta«, drugi veliki uspeh Mickjeviča u Rusiji bio je »Konrad Va-

trode. Pesnikov sin Vladislav sma. trao je da je poznanstvo njegovog oca sa ruskim revolucionarima moglo dati Mickjeviču potsticaj za pisanje »Konrada Valenroda« U svakom slučaju poema je izrasla iz atmosfere tajnih

~ Saveza i udruženja i pretstavlja tra-

gediju,i triumf usamljene ličnosti. Preživljeni događaji (procesi protiv filareta i dekabrista) i ne. :tvarene nade u brzu promenu u Rusiji učinili su da je Mickjevič u to vreme izgubio veru

| u mogućnast masovnog Dnoljskog oru-

i žanog pokreta.

Ubeđen da je veliki

i čovek onai ko se oseća odgovornim za sudbinu naroda i koji je kađar da

promeni tu sudbinu, Mickjevič stvara lik Valenroda, Konrad Valenrod je bio istoriska ličnost, no pišući svoje delo Mickjevič slobodno obrađuje istorisku materiju. On lik Valenroda konstruiše na osnovu podataka o četiri istori"ske ličnosti koje je našao u hronikama o tome vremenu. Ne mogavši da

_ &hvati postupke istoriskog Valenroda, "koji, su puni protivurečnosti, Mickjewič stvara pretpostavku da je Valgn-

- rod bio Litvanac koji je dugo skrivao

svoje prave namere, kako bi u odsud-

· mom trenutku, upropastio i izdao ne-

|: konstrukcije.

—

}

_ prijatelja koji ga je smatrao svojim čovekom. Tri motiva čine kostur ove To su: iskorišćavanje poverenja stvorenog pomoću obmane, · ljubav Konrada prema Aldoni i uloga „narodne poezije, u kojoj pesnik vidi - branioca i preporoditelja narodnog života. Ovaj treći motiv bio je Praz ro= mantične mašte o vlasti poezije nad - šivotom i želje da se poljsko društvo OOPS na velika oslobodilačka de»Konrad Valenrod« je doživeo ve_ liki uspeh, ali su Mickjevičevi epigoni " 1 kritičari izopačili osnovnu pesnikovu ·'gsamisao, tako, da mu je kasnije pripisivana ideja koju on nije zastupao. »Konrad Valenrod« označava novu prekretnicu u stvaralaštvu Mickjeviča. U njemu pesnik prvi put pokušava da na području umetnos:i rešava velike društveno-političke probleme,

III

Krajem maja 1829 Mickjevič je napustio Rusiju. Put ga je vođio preko Nemačke, Češke i Švajcarske u Italiju. U Berlinu Mickjevič sluša Hegela, u Pragu se upoznaje sa Hankom, na povratku preko Nemačke posećuje Getea, a u Ženevi se upoznaje sa Krasinjskim. Decembra 1830 u Rim, gde se nalazio Mickjevič, dopire vest o novembarskom ustanku u Poljskoj. Mickjevič polazi za Poljsku tek u aprilu iđuće godine, i preko Ženeve i Pariza, stiže u Poznaniski kraj augusta 1831. Tu se Mickjevič prvi put susreće sa pravom, etnografskom Poljskom. Međutim, u septembru je ustanak već počeo dogorevati. Varšava nije videla Mickjeviča, Držanje velikog pesnika tih dana još ni do danas nije razjašnjeno. · = Činjenica je da je posle tih doga"đaja u njemu poraslo osećanje odgovornosti za sudbinu svoga naroda, da je od tada ceo svoj život još intenzivnije posvetio borbi za slobodu svoje zemlje i naroda.

Marta—aprila 1832 dovršava Mickjevič u Drezdenu jedno od svojih najvećih dela »Zađušnice, III deo« Ono što je najviše iznenađivalo savremeni'ke u tom delu bilo je bezobzirno iz“nošenje prave istine. Pored žrtava tiranije, filomata, na sceni se nalaze i ugnjetači, carski činovnici, sa Novosiljcovom na čelu. Mickjevič razgolićuje odvratnu mašineriju tiranije i drama postepeno prelazi u snažan pamflet, stvar vilenjske odmlađine postaje stvar čovečanstva. Skoro ceo žiwot izvesnih krugova Poljske ponovo se odvija na sceni, praćen snažnom pešnikovom satirom. Scena »Improvizacije«, u kojoj junak drame Konrad, osetivši svoju snagu i pravo da govori u ime miliona, stupa u borbu protiv ravnođušnog boga u ime ljubavi prema čoveku i poziva da se ide k cilju ' protiv božje volje — pretstavlja retke strane svetske poezije.

»Zadušnice, III deo« značajne su i o tome što je na kraju ove drame Mickjevič objavio tzv. »Odlomak«, gde izlaže svoj odnos prema ruskom narođu i prema carizmu, Mickjevič je jasno odvajao carizam i njegove sluge od ruskog naroda. | Decembra 1832 nailazi se u Mickjevičevoj prepisci na prvi spomen o,poslednjem njegovom velikom delu »Pan Tadeuš«. Delo je dovršeno 1834, Bilo je to njegovo poslednje veliko pesničko delo puno realizma i dubokog pa- triotizma. Mickjevič je u njemu dao Yvanrednu sliku stare plemićke Poljske coja je otišla u nepovrat. Ma da je taj ot, koji je opisivao veliki 'pesnik, sjaj zahvaljujući snažnoj i 5uT jj Mickjevičevoj umetnosti, sud nika o njemu bio je negativan. Ve_ poljski revolucionar Stanislav Vorcel, savremenik Mickjeviča, nazvao je to delo 1838 godine »nadgrobnim kamenom položenim rukom genija na našu staru Poljsku«, To je bio i kraj

| Mickjevičeve poezije. Kasnije će na-

samo nekoliko manjih,, ali v. lirskih pesama (u Lozani 1839 g.). Period nikovog stvaralaštva u emigraciji označava ujedno Vrhunac i najviši domet njegove umet-

· nosti, alur “

pisati još

hay

} 3 Ć|

* Pr

i Bf>,

0 me teške reakcije i

7.0 fV.. ORON O

_ Život velikog pesnika "krenuo je

blicistikom, „Tako je 1832 objavio

S „Knjige narođa i hodočašća poljskog«,

a 1833 uređivao je časopis »Hodočanik«. Međutim posle O a Ma

: i ruje i publicisuxu. jevič zanema j p O SNJAMPPS

marne delatnosti pesnik Oe

ne od stvarnosti i na

KOriciym Taj misticizam

- zećog izraza u doba tzv.

i 5-—1848), kada je Mic-

_ Na poi uticaj varalice

i — a A

r mavedao icO= Van

DOS osle toga drugim putevima. Još ra- nije je Mickjevič počeo da se bavi pu-=

e ı

je prema toj teoriji imala da za čovečanstvo podnese žrtve slične onima koje je Hristos podneo za ljude).

Ali ni za to vreme Micćkjevič ne napušta sasvim stvaralački rad. On se posvećuje istoriji, a između 1835 i 1837

piše na francuskom jeziku i drame

»Jakub Jasinjski« i »Barski konfeđerati«. Godine 1839 Mickjevič odlazi u Lozanu gde predaje klasičnu filologiju. Raspoloženje mu se ponovo vraća. On nastavlja sa pisanjem prvog dela »Zađušnica«, koji je počeo još u Kovnu (ti fragmenti nisu sačuvani) i piše nekoliko već pomenutih lirskih pesama, Sledeće godine prelazi u ·Francusku, gde na novoosnovanoj katedri u Koležu de Frans predaje istoriju slovenskih književnosti. Po završetku prve godine svojih predavanja Mickjevič se susreće sa »slugom božje stvari« — Andžejem Tovjanjskim, Mickjevič sasvim potpada pod negativni uticaj Tovjanskog i svoja predavanja iz istorije slovenskih književnosti pretvara u propovedi o tovjanjizmu i u propagiranje Napoleonovog kulta. Zbog toga je primoran da 1844 prekine svoja predavanja. Taj period pesnikovog života Tadeuš Boj-Zelenjski naziva periodom najvećeg duhovnog pada velikog pesnika,

Dolazi značajna 1848 godina koja'silno potresa Evropu, i Mickjevič ponowo Stiče svoju pređašnju veru. Stvar poljske slobode, postaje nešto realno i pesnik ponovo izrasta u velikog borca. To dokazuje njegov rad 1848 godine i njegovi publicistički rađovi 1849 godine u »Tribuni naroda«. On s velikim oduševljenjem pozdravlja evropske naroda koji su se digli u borbu protiv tiranije, istupa protiv despotskih vlada koje ugnjetavaju narode, lišavaju radne mase osnovnih potreba za život i osuđuju seljake na glad i umiranje, On istupa u zaštitu socijalističke misli, pokušavajući da je pomiri sa religijom i kultom Napoleona.

Događaji posle 1848 razbijaju pesnikove iluzije o Napoleonu, U njemu se ponovo budi želja za pisanjem. Godine 1852 on pomišlja da napiše dalji nastavak »Pana Tadeuša«, Međutim 1853 izbija Krimski rat. U Mickjeviču se ponovo budi borac. Posle smrti žene on 1855 odlazi u Carigrad da odande organizuje borbu protiv carizma, ali ni ovoga puta ne doživljuje da vidi ostvarene svoje ideale, Umro je od kolere 26 novembra 1855. Među ljudima koji su prisustvovali njegovom pogrebu bilo je Poljaka, Srba, Grka, Albanaca, Italijana, pripadnika mnogih drugih narodnosti, Tako je završio svoj život i delo velikiborac za bratstvo i slobodu naroda, daleko od otadžbine koju je toliko voleo i za koju se borio.

Istoriski period u kome se formirao veliki pesnik poljskog naroda obeležen je sa dva značajna događaja: francuskom buržoaskom revolucijom i revoJucijom od 1848. U te okvire staje cela Napoleonova opopeja i učvršćenje bu= žoazije na ruševinama feudalizma, početak građanskog prava oličenog u Napoleonovom kodeksu, utopiski socijalizam i počeci naučnog socijalizma. U Mickjevičevom „stvaralaštvu te okvire označuje klasičarska »Oda mladosti« i publicistika iz »Tribune naroda«, Stvaralaštvo Mickjeviča bilo je rezultat sukoba raznih tendencija i suprotnosti toga doba, odraz velikih društvenih i narodnih pokreta.

U delima velikog poljskog pesnika nalazi se ono što je bilo napredno i stvaralačko u evropskom romantizmu: njegova revolucionarnost, demokratizam, sklonost ka širokim istoriskim gintezama, njegov humanizam. S druge strane njega nisu mimoišle ni nazadne struje romantizma pre svega misticizam, koji su još više pojačale nesreće Poljske, propast=novembar– skog ustanka i razdor, svađe i nemoć emigracije. Njegovo stvaralaštvo odrazilo je dramu najboljih ljudi tađašnje zaostale Poljske, ljudi koji su tražili izlaz iz haosa suprotnih težnji i napora Bivrope polovinom XIX veka. Mickjevič je u svom delu izrazio plemenite težnje onih poljskih naprednih boraca koji su se bili oslobodili svojih klasnih okova i probijali. put kulturi novih, mladih i snažnih klasa,

Mickjevič je bio pesnik slobođe naroda i težio je da tu slobodu izvojuje ne samo za Svoj narod, već za celo čovečanstvo. Bio je patriot ali ne i usli nacionalist. Bio je revolucionarni demokrat u životu i u umetnosti, bio je narodni pesnik i izraz Svoje epohe.

Stojan SUBOTIN

BIBLIOGRAFIJA NAŠIH PREVODA DELA ADAMA MICKJEVIČA

Delo Adama Mickjeviča poznato je jugoslovenskim narodima. Još za života pesnikova pojavili su se prvi prevodi njegovih stihova i kod Srba i kod Hrvata. Donosimo kratak pregled srpskohrvatskih prevoda iz đela Adama Mickjeviča.

Knjige naroda poljskog i hadžiluka poljskog (odlomci), Danica ilirska, 1835, 1837,

Ođa na mlađež, Letopis Matice srpske, 1837, knj. 40, str. 66-68. Prevodilac nepoznat (Teodor Pavlović?).

Trebine (IL deo Djada), Vraz, Kolo VII, 1850, Konrad Valenrpod (odlomak), gust Senoa, Pozor, 1862. Ronrad Valenrod, preveo A. Veber-Tikalčević, Sviet, 1866 (i posebno u Knjizi Za-

eb, 1866). Rai BtBNOBE, preveo Stanko Vraz, Djela,

V, Zagreb, 1868. : Paja Alpuhara preveo' Franjo Manković, Zagreb, 1883 (u knjizi Iz mladih dana).

· Konrad Valenrod, junački epos. Preveo

: vi Sad, 1871. Danilo Međić. Novi veo Ivan 'Trnski,

preveo Stanko

preveo Au-

Soneti iz Krima, pre

| WVienac, 187. ; ___Gražina, preveo Stojan Novakovič, Du-

brovnik, 1876. i i Gospodin Tađija ili posljednji porob u UPORAVaO Bal Mapetič, “Zagreb, 1898,

Litvi, izd. Matice hrvatske. .

Ronraai ORO (odiomya+*)) preveo Toma Mar Zagreb, e : qR Soneti. Romance i balade, Gražina, Konrad Valenrod, preveo Iso Velikanović, Matica Hrvatska, Zagreb, 1908.

Krimski soneti, i druge pesme A· Mickjeviča, u Poljskoj lirici, str. 65-131, Zapreb, 1930, izd. Zabavna biblioteka. ~

Dzindy (Dušni dan), pveveo Julije Benešić, izd. Nakladnog zavođa Hrvatske, Za-

1948, str. 400. · NR CODE mladosti, preveo Zoran Mišić, čas, »"{ladoste. Beogr" mn. gtr, 26-8.

Bugara i·

Nauka o Slovenima, o slovenskim jezicima, književnostima, o istoriji i etnografiji slovenskih naroda, počela se razvijati u prvoj polovini XIX veka, zasnovana radom pionira slovenske filologije J. Dobrovskog, P. J. Šafarika, J. Jungmana i drugih. Rad na slavističkoj nauci, koji su u duhu slovenske uzajamnosti započeli češki i slovački naučnici. razvija se i kod drugih slovenskih naroda u to vreme, kod Rusa, Poljaka, Južnih „Slovena itd. Interes za slovenske narode razvija se i u zapadno-evropskim zemljama, kod Nemaca još krajem XVIII veka (Herder) a nešto kasnije kod Francuza, kako zbog porasta značaja Rusije u evropskoj politici, tako i zahvaljujući zalaganju romantičara za narodnu umetnost, koja je bila na najvišem slupnju kod slovenskih naroda. Posledica tog interesovanja je osnivanje univerzitetskih katedri za slovenske jezike i književnosti u Pruskoj (u Berlinu i Breslavi) a potom i u Francuskoj. Francuska vlada odlučila je 1840 godine da se na Koležu de Frans u Parizu osnuje katedra za slovenske jezike i književaosti. Prvi predavač na njoj, od 1840 do 1844, bio je veliki poljski pesnik Adam Mickjevič, Mickjevič je tada, s još nekim književnicima, sačinjavao deo »velike emigracije poljske« u Francuskoj, posle neuspelog ustanka protiv carske Rusije 1830—1831. On je dotada već dao svoja najvažnija poetska dela (»Gra-

žina«, »Konrad Valenrod«, »Pan Tade-.

uš«, »Krimski soneti«, »Đadi« i »Knjiga naroda i hodočašća poljskog«). Kao rezultat diplomatske akcije kneza Čartoriskog u Parizu, na katedgu je pozvan Mickjevič, iako se vlada LujaFilipa pribojavala da će je Poljak iskoristiti u političke svrhe, To se kasnije i dogodilo: Mickjevič je u trećoj ii četvrtoj godini svojih predavanja (1843—1844) više govorio o političkim pitanjima nego o književnim; on 5 katedre širi mesijanističke ideje, t. j. mističku koncepciju o Poljskoj koja će uz pomoć napoleonske Francuske osloboditi i poljski i sve druge potlačene evropske narode ispod ropstva i tiranije: to je »mesijska« uloga koju je Mickjevič dodeljivao Poljskoj, to je smisao njenih patnji pod zavojevačima i njenog »hodočašća u EvroD1«. Pravog slavističkog obrazovanja Mickjevič nije imao: on se do tada nije naučno bavio slovenskim jezicima i književnostima. Nije bio literarni istoričar u smislu u kojem je to u ono vreme bio Šafarik, koji je objavio delo »Istorija slovenskog jezika i književnosti«; on je prilično neplanski i nesistematski govorio o pojedinim važnijim pojavama u slovenskim književnostima, unoseći u tumačenja svoje romantične koncepcije. Govorio je, uglavnom, samo, o onim knjižeynim delima i piscima koje je poznavao. Sam o tome..kaže ovako: »Sredstva i priručnike za ovaj kurs bio sam prisiljen da tražim u samom sebi... Što sam osetio i opazio za svoga boravka u slovenskim zemljama (Rusiji i Češkoj), što nisam zaboravio od ranijih radova o istoriji i književnosti 'Slovena, a naročito što se u mene ulio od duha koji danas pokreće njihove narode — to sam delio sa svojim slušaocima«, Mickjevič je o našoj narodnoj Dpoeziji održao osam predavanja — od 16 februara do 19 marta 1841, znači ubrzo pošto je počeo svoj kurs, Za našu narodnu poeziju zainteresovao se za svoga izgnanstva u Rusiji, a naročito otkako se upoznao s Puškinom 1826 godine. Puškin je Mickjeviču skre nuo pažnju na narodnu poeziju sloven= skih naroda. Kad je započeo svoja preda vanja u Parizu, Mickjevič je nabavio Vukove narodne pesme (Lajpciško izdanje), Rječnik i, Grimov prevod Srpske gramatike, a osim toga i nemački i francuski prevod naših narodnih pesama. U svome pristupnom predavanju (24 decembra 1840) Mickjevič je dao opšti pogled na Slovene, njihove književnosti i jezike, Među slovenskim narodima ističe najpre »stari crnogorski narod«, o čijoj neprekidnoj borbi za nezavisnost govori s Velikim priznanjem. Dajući karakteristike o pojedinim slovenskim jezicima Mickjevič je u njih uneo prilično romanftičarskih pogleda. Tako on kaže da se slovenski jezik kao izumrli religiski jezik nalazi u staroslovenskom, kao jezik zakonođavstva i administracije u ruskom, kao jezik književnosti i konverzacije u poljskom, kao jezik nauke u češkom, a ostao »u prvobitnom stanju, u stanju ·jezika poezije i muzike kod Ilira, Crnogoraca i Bosanaca«, Kao što ova podela nije naučna, tako je i naše narodne pesme podelio ne prema Vuku, nego Više prema francuskoj srednjevekovnoj poeziji, možda da bi francuskim slušaocima — uglavnom širim obrazovanim krugovima — lakše približio narodnu poeziju dalekog im i nepoznatog narođa. On je našu narodnu poeziju podelio na tri vrste pesama: najpre je junačka poezija, u koju je ubrojio samo pesme kosovskog ciklusa; njihov predmet je sudbina čitavog srpskog naroda, zapečaćena turskim porobljavanjem Srbije. Drugi ciklus je t. ZV., roOmansni u njemu se opisuju viteški podvizi i pustolovine pojedinih feudalnih gospodara, Treća vrsta su lirske, ženske, pastirske pesme,

Mickjevič je dao analizu, manjeviše, svih pesama kosovskog ciklusa — junačke poezije, kako je on shvata, a pritom čini stalna poređenja s Homerom, Po njegovom mišljenju, sve misli srpskog narođa vezuju se Za bitku na Kosovu, pa se i narodna poezija svila oko te katastrofe, rađa se u bolnom sećanju na nju, Otuda, dok »u drugim zemljama ima književnosti koje pevaju za narod«, dotle »s one strane Dunava postoji narod koji peva za književnost«. !

Tada se u književnim i 16 8100

vima e govorilo s mno; ROSO DD osa narodnoj popohvala o jugoslov }} ) eziji, baš u vreme kad je Vuk vodio odlučnu poslednju bifku za revolucionarnu reformu u Svojoj zemlji. Mic-

- KNJIŽEVN

ADAM MICKJEVIČ I NAŠ

i j ı

_ POEZIJA

kjevič je govorio o »srpškom dijalektu 'kao najharmoničnijem i najmuzikalnijem među svim slovenskim dijalektima«, a Vuk se borio protiv konzervativnih učenih krugova svoga naroda i protiv kneževske birokratije za priznanje narodne poezije kao vrednosti i za pobedu narodnog jezika u književnosti. Za Vuka je Mickjevičev rad bio značajna podrška.

U Mickjevičevo doba verovalo še u naučnim krugovima (Grim, Fater i dr.) da će se moči stvoriti od narodnih pe-

IfES SIAVES

GOURS PROFESSETAUTCOLIf.GEfDEPFRANCE'ADAI Mr IZO1CR

(H8&0-1A1) : ef UM BAČ Uz9 BOrE3 STOL rMiL—.

TONE PBKUTER

(d54 para clakov ed ka Polage. (Hetaleb e5 Lietfeane s

PARTS, 7vrcaWprowijpEs" ——eb=,

a i

OUXVMAUKO NIS BTR, dir

Frgncusko izdanje iz 1849 Mickjeviče= vih predavanja o Slovenima

jedna epopeja (kod. nas su kasnije činjeni pokušaji u tom pravcu). Mickjevič ne veruje da će to moći ostvariti, i pored tolike ljubavi naroda prema poeziji, pored talenta i tradicije. Razlog za svoje tvrđenje on ne vidi u društvenim uslovima za stvaranje epopeje, nego, po pseudoklasičnoj poetici, u tome što Sloveni nemaju mitologije koja je, po njemu, „nužan uslov za stvaranje epopeje.

Međutim, tamo gde nije potrebna mitologija, kaže Mickjevič, tamo su narodni pesnici postigli najveće savršenstvo: to su pesme »romansnog« ciklusa, to su pesme o Kraljeviću Marku. Mickjevič se najviše zadržao na pesmi »Ženidba Maksima Grnojevića«, povođom koje je, prema Vukovom spisu o Crnoj Gori i Crnogorcima, govorio o političkom i društvenom živofu Crnogoraca, On pesmu upoređuje

sama kosovskog ciklusa jedna celina,

. -

A NARODNA:

8 Homerom, ističe vernost životu i istinitost, plemenitost stila i ozbiljnost koja je izraz karaktera naroda. Sem toga, objašnjavajući kako su mogle biti u usmenom predanju sačuvane tako dugačke pesme, on ističe naročiti dar pamćenja prošlosti kod Južnih

Slovena. | . Slično Geteu i Grimu, Mickjevič

se oduševljava našom lirskom (»pastirskom«) poezijom. »Nižšta nema ljupkije od &tila tih pesmica«, on je

bolji i lepši od stila junačkih pesama. »To je najveće savršenstvo do kojega se mogao uzdići slovenski stil«. Ta lepota dolazi od čistote običaja, navika, sklonosti. Pa kao što se ne mogu imitirati pokreti naivnog deteta, lako isto umetnički pesnik, tvrdi Mickjevič, neće nikađa moći dati devičansku nevinost lirskih narodnih pešama, Najlepše u njima je »intimna veza između osećanja i reči«, »harmohija stila i sadržine«. Pa kao što nam epske pesme omogućuju da zamislimo šta su bile rapsodije pre· Homera — kaže Mickjevič — tako nam lirske narodne pesme pokazuju (PRM idilične · po-

ezije kod Grka. Lirska. narodna/pesma ji tra-

lako se uzdiže do ozbiljnog to ? rste je

gedije; najlepša pesma takve ) »Hasanaginica«, koju je FortB zapisao, a Gete preveo na nema/KI. služeći se pritom sa tri strana prevoda, ali nalazeći prema originalnpm tekstu svugde pravi izraz, te, načinio »prevod koji je najverniji di sviju.

Mickjevič se kao pesnikromantičar i pobornik slovenske uzijamnosti oduševio za Južne Slovene u čijem jednostavnom, starinskom životu je video izvor narodne poezije, Ta poezija prvi put je prikazana s iniverzitetske katedre zahvaljujući Mickjeviču, koji je u svojim tumačenima dao i mnoge podatke o životu istoriji Južnih Slovena. |

Kako je rečeno, Mickjeič je svoj položaj na pariskoj katelri smatrao kao službu Poljskoj i SIqenstvu; želeo je da Francuze i oshle kulturne narode upozna sa slovewkom kulturom, da iznese ono što si Sloveni dali istoriji čovečanstva; a ako njegova pređavanja (objavjena kasnije na francuskom, nemačim, italijanskom, poljskom i delimino na našem jeziku) i nisu bila krit}ki zasnovana i nisu mogla da posluže ho naučna dela, ona su ipak vršila ednu veliku i plemenitu misiju u objšnjavanju a i u odbrani velikih kulbrnih tekovina slovenskih naroda pre/ Zapadom. Na taj način je i našoj mrodnoj poeziji dodeljeno značajno mkšto: nisu je umeli oceniti samo Herer, Gete, Grim, Talfi i drugi sa Zapađa, nego i veliki slovenski pesnici — leksandar Puškin i Ađam Mickijevi.

Dr. Krešimir JEORGIJEVIĆ

PROROK JONA U AL/ABAMI

Demokrata Abraham Linkoln, pretsednik SAD, pokuša|je 1849 đa oslobodi

američke Crnce. Ubio ga je jedan agent robovlasnika s

a, Sto godina po-

sle Linkolnovog pokušaja u SAD još uvek postoji robovihsnički duh u odnosu na Crnce, izražen u zakonu linča. Međutim, ni Crnci)žordžije i Alabame ne podnose više mirno ropski jaram — oni stiču svest osvojim pravima, o

svom dostojanstvu čoveka.

Plantažeri Juga i Trumanoi administracija da

bi pronašli još jedno »moralno« opravđanje za linčovanj Crnaca, pored povoda »nasrtaja na bele žene«, šalju im razne provokatori Takvi provokatori koji treba da skrenu socijalno-politički pokret Crnaca ija Crnce izlože pro-

ganjanjima, jesu i razni crnci proroci, piše američki književnik Dž. Fulton. Donosimo delove /

Boraveći kao vojnik u Evropi slušao sam razna zapitkivanja belih devojaka o lepotama američkog Juga. Bile su zapanjene kada sam im rekao što sam znao. Ne znam da li evropske devojke vole »obojene ljude«, ali u Parizu je jedna htela da se oženim njome; uveravala me je da se njena porodica' neće protiviti. Nisam se usudio na to. vratio sam se u Alabamu. Verovao sam čvrsto da će sve biti drukčije i da smo u ovom ratu napre= dovali bar za jednu generaciju. Čim sam se vratio, video sam da nije tako, nego naprotiv: sve je bilo kao i juče, Često sam zažalio za Evropom.

Mnogi moji ratni drugovi počeli su da se bave politikom. Uostalom, drugi to nazivaju politikom; ja to ne mislim, a oni danas još manje. U svakom slučaju u trinaest država Juga mi ljudi crne kože sačinjavamo oko #40% stanovništva; u sedam država ima nas 60%. Eto, ja mislim da imamo pravo na dostojan život kao i drugi. Ali na Jugu to nije tako. Sindikalne tarife Severa ne važe za nas. I sami beli radnici dobijaju trećinu manje nego njihovi drugovi u Vašingtonu i Bostonu. Oni kao da pristaju na to uz privilegiju da pripadaju rasi gospodara. Čak nisu ni članovi naših sindikata.

Pokušali smo da govorimo s ljudima oko nas 6 Evropi, da im ispričamo da smo tamo videli u velikom broju Crn=

ce na univerzitetu, kako sede pored”

belih kolega, da se po restoranima mogu videti devojke platinske kose i momci crne kože u intimnoj atmosfe= ri, Beli slušaoci slegali su ramenima i mrmljali: »Nemci su govorili da su se Francuzi pocrnčili i degenerisali«, a crni slušaoci su mislili da im laskamo. Strpljivo su nas slušali. Jer, najzad, dvesta pedeset dolara godišnje za život jedne porodice nije dosta, ma šta ko govorio. A vlasnici plantaža isko= rišćuju Crnce bilo da im zemlju daju u zakup, bilo napola. Ako vlasnik hoće da izvuče maksimum iz zemlje, moraš da sadiš pamuk pod samim prozorom. Pamuk je dobra stvar, ali ga ne jedeš.

Ne treba niko da se čudi što Crnci većinom ne znaju da čitaju. Dečaci moraju da pomažu ocu u obrađivanju pamuka čim poodrastu toliko da mogu da beru, a devojke pomažu majci, od novembra do februara. Za vreme tri preostala meseca deca idu u školu. "To je obavezno, I tako ona idu u školu

. dvanaest godina, prema propisima. Samo što im u svakoj godini ostaje devet meseci da zaborave što su za tri naučili. To nekima daje pravo da Crnce proglašuju glupim... ·

Kada smo demobilisani, pokušali „smo da to izmenimo. Ali sto sedamde=set i osam Crnaca bivših boraca lin-

čovano je. Uvek iz istog razloga, to- |

bože atentat na nevinost bele žene...

kao na primer crnprorok Jona o kome Pultonovog napisa.

đrugih stvari u givi. Jer otkako je počeo pokret na Jgu, pojavilo se novo tajno oružje p)tiv Crnaca — izda= ja i provokacija.

Prvi put sam ušao proroka Jonu u svom rodnom rađu, u Birmingemu, moglo bi se rećernačkom gradu. Jona je prispeo u divnom automobilu kojim je upraitjao livrejisani šofer, Jona nije skupao milostinju. Po poreklu je siromsan Crnac kao i mi, ali to se ne vidi.,

Ukratko, uša je u crkvu, Toga đana

ı sam se obradcao, izgledalo je kao da su ljuđi odluči da se pokrenu, da me= njaju stvari,

»Braćo moj«, urlao je prorok, »dolazim sa sveh mesta...« Š

Sledio je dis svetog groba u Jerusalimu, kojie on iskitio kao božić= nu sliku. Njireči o Arapskoj ligi i o državi Izra( kunem vam se. Žene i starci već šiplakali od ganuća.,

»A onda, raćo moja, mogao sam da proučim alive svetih biblioteka, Dočekali su n kao mesiju. Čitali su mi dokumente stare dve hiljade godina, koje nijedn čovek iz toga kraja nije video, Polzali su mi ih, jer sam im govorio ovašoj bedi, moja braćo, o vašim strlanjima, o našim patnjama, i o tome a ovde ima mnogo braće u Hristu. Faćo moja, zbog otkrića koje ću vam uniti treba da zatvorimo vra– ta crkvejer ako nas čuje ijedan be= lac, bićulinčovan .. .« .

Svi S\požurili prema vratima, zatvorili i i stali ispred njih, spremni da svom telima brane pristup, Atmosfer;je bila tako napeta kao da će od žiži/ planuti požar, Prorok je plakao, bsao šuze, izazivao efekte svOjom vima belom maramicom,

»Bra) moja, ja vam to kažem i neka svakoruuva ovu vest u dnu svoga srca ii nekinijedna reč ne pređe preko va– ših una, jer će se sručiti zakon linča nivyas i na mene. Čitao sam svete fekstve u originalu. Belci su ih bili namo krivotvorili da bi nas mogli podimiti., Ali naš čas nije daleko, jer remena su sazrela, Moja braćo, Taj— to je bila Afrika, moja braćo, sve, mesta bila su Afrika. Moja braćo,agali su nas: izabrani narod nisu bilJevreji... Isus nije bio Jevrejin, brko moja. Isus nije imao crvenu kosUnije imao plave oči, Isus je bio Chac«,

Kao da se spustila oluja, vazđušni Tipad, atomska bomba. Verni su plaMi, valjali se po pločama, busali se

lprsa, čupali kose i cepali odela, i

avijali: »Isuse, moj oče, Isuse, moj rrate, Isuse, moja Vero...«

Tinčovani ste bez razloga, o mojih ito sedamdeset i osam drugova. Ne

brinite više za hleb, za život... jer vi ·

ste izabrani narod, jer Isus je bio Cr|nac. | Verujem da je Stejts department | morao dati još jedna kola i još jednu

Uostalom, sada Crnci imaju 1 a. kuću »proroku« Joni,

ko bila prerušena.

0d Vijong do Zenea

Na početku francuske građanske

poezije — sredinom „petnaestog ve“ ka — stoji slavno ime Fransoa Vijona. (Francois Villon) velikog liričara,

koji je našao dotada nepoznate akor=

de u poeziji i digao glas protesta protiv licemerstva, laži i svekolike nepra* vičnosti svog doba, U njegovom »Testamentu« — išpevanom još pod vešalima, od kojih se spasao jednim du= hovitim četvorostihom, kao što preda= nje kaže, — sadržana je životna filosofija i genij probuđene svesti koja se diže protiv mračnog i uskog sveta feudalnog društva. Uzvišena ličnost Vijonova nije više ličnost nekog dekl;

siranog viteza lutalice. On nije ni pu ~

stolov — pikaro, Već pesnički talent iz-

rastao iz građanskog humanizma, koji se svesno služi poezijom kao oruđem napretka. % To je početak, A na kraju građanske poezije u T'rancuskoj, iz pesnika postaje deklasirana ličnost, antisoci" jalni, kriminalni nihilist: Žan Žene (Jean Genet) mu je-ime. Nedavno se U dnevnom listu mogla videti molba, uPućena pretsedniku francuske republike, koju su potpisali Žan Pol Sartr i Žan Kokto, a u kojoj se, u ime Vijona i Verlena, traži pomilovanje Ženea. Za koga se to Kokto i Sartr zalažu tako odlučno? _ : Je su li to činili za kuliurnc radnike pobijene u Frankovoj Španiji ili u monarhofašističkoj Grčkoj? Zalažu li se za rudarske radnike, koji se danas u Prancuskoj odvođe u tamnice? Nipošto. Njihove simpatije su za Ženea, No, moglo bi se reći, najzad Žene je pesnik. Možda će ga pomilovanje odvesti na put popravka. Možda.su posređi motivi plemenitosti u poštup-. ku Sartra i Kotoa.

Nećemo ulaziti u kriminalnu anali=-. |

zu Ženeovog slučaja, Ne verujemo građanskoj pravdi, čak ni u slučajevima kriminaliteta. Ali simpatija o vih književnika prema Ženeu ima duboki značaj. · Žene je autor romana »Bogorodica cveća«, «Čuda ruže«, »Posmrtne poča= sti«. Njegovo novije delo je balet »GOo_ spođa ogledalo«, igra smrti, postavljena između nadrealizma i egzistencializma. Trigure Ženeovih dela su makroi, lopovi, ubice, sifilističari i smrt. Ovaj »pe” snik« poetizira beđu, zločin i homoerotiku. On slika pakleni raj mističnih sladostrašća i egzibicionističke bestidnosti. Kada se Kokto i Sartr za taj svet zalažu i kada je njihova molba uslišena od strane pretsednika repub= like — jer Žene je oslobođen — to dolazi otuda što je Žeme samo potencira= ni odraz njihovog vlastitog đuha. Praznina života, bezizglednošt per=spektiva, filosofija obeskorenjenosti i straha pune nadrealističko-egzistenci= onalistički kabinet voštanih figura U» tvarama smrti, bolesti i raspadanja. Koketerija sa ponorom, ekscesi frivolnosti, gađenje od života refleksi su pozno-građanske dekadencije, ma ka”

Fransoa Vijona ne bi đanas spasao ni najđuhovitiji četvorostih pred fran ćuskim buržoaskim Rklasnim sudom, Sartr i Kokto teško da bi se za njega zauzeli, jer bi on govorio u ime štraj= kača, žrtava klasnog terora, mučeni= ka radničke klase, a ne u ime melo* dramskih mrtvaca. I Vijon bi, kada bi mogao, protestovao što se MKokto, Sartr i Žene služe njegovim imenom,

MERIN

Gostovanje pariskog operskog baleta u Nuiorku

Grad Njujork proslavio je neđavno zlatnu godišnjicu svog osnivanja, kojom je prilikom u Siti Senter teatru gostovao i operski balet iz Pariza. Na programu su bili baleti »Kastor i Poluks«, »Le miraž« i »Svita u belom«. Pariski operski balet, osnovan još za vreme vladavine Luja XIV, tokom svoje slavne istorije postigao je svetsku slavu. S toga je razumljivo da je interesovanje publike bilo izvanredno i da je pozorište svake večeri bilo prepuno. Ali kritika je ostala hladna. Mnogo se pisalo o tehničkoj savršeno=> sti baleta, o disciplinovanosti igrača, · njihovoj sjajnoj uvežbanosti i o uglađenom držanju na sceni, Ali je publiku, pa i kritičare, duboko razočarala besadržajna koreografija, koju je dao poznati prvi igrač baleta Pariske opere, baletski majstor Serž Lifar, Jedan od smelijih kritičara Tiapisao je tom prilikom kako više voli da se dosađuje u čekaonici zubnog lekara nego da gleda Lifarov balet. Serž Tifar, koji je nekada, u doba svoje pune slave, vcleo da zabavlja svoje obožavaoce čak i melodramskim ispadima (tako je jednom prilikom u Mon= te Karlu, pre desetak godina, iznena= da prekinuo svoje gostovanje i pozvao · na dvoboj svog umetničkog direktora) — prilikom svog gostovanja u Njujorku dao je povoda da se dogodi jedan incident, koji mu ovaj put nije poslužio kao dobra reklama. Svake večeri, pre početka pretstave, publika je morala da se probija kroz redove de-. momnstranata koji su nosili transparen= te i delili letke sa sledećim natpisom: »Lifar je s Geringom leteo u Kijev! Mi nismo zaboravili njegove čajanke s nacistima! Lifar je iz Pariske opere izbacio Jevreje — izbacimo i mi njega!« 'Upravnik Pariskog operskog baleta zvanično je demantovao »glasove« da je Lifar bio kolaboracionist, ali tome demantiju nije poverovala čak ni jedna izvesna grupa ljudi, koja je PO” sle svršetka pretstave priređivala Lifaru burne ovacije. Pošto publika inače nije bila mnogo oduševljena Lifarovim. baletom, to su ove ovacije dobile karakter političke maniffestacije jedne grupe' reakcionara, koji su verovatno s oduševljenjem primili i vest o oslobođenju nacističkih zločinaca IIze Koh i Šahta pred američkim sudom u Zapadnoj Nemačkoj. .

V M. G.

jednom pariskom

Vika,