Књижевне новине

e M i > C| Y \

| BIRANA4

| (Nastavak sa prve &trane) ___vyas lepo, bio za vlast. Kako se naredi! 'Ali, ne radi 8e, molim vas lepo, o to| me. Kukuruz ću izneti. Kako ne bih imeo! Ali, molim vas lepo, vi ćete ra___zumeti —sa malim zakašnjenjem. T on stade mahati rukama na Jocu da iznese mašinu. — To su znate potpuno ___opravđani razlozi, Jedan konj je oka· šljao, putevi šu provaljeni... Uopšte, izneću! Vidite, gospodine, to jest, dru_ že, ima još nešto. Nešto novo. Dobio | sam obavezu za stoku u 1950 godini. Tu piše 200 kilograma masne marve i _- 80 kilograma ovaca. Ja se bavim samo svinjama. Pa i to je, draga gospodo moja, samo nekad, nekad bilo, onda kad sam ja blagodareći svinjama bio | bogat čovek... · \ ___— Ništa, ti ćeš to urediti kasnije, kaže mu pretsednik pokušavajući da "spase poverenika iz te bujice reči, ___Sad je reč o kukuruzu. __— Ali, molim vas, gospodine. to jest, ___dmuže! Gospodine prefsedniče, pa vi to ” mate. Otkud meni 200 kilo:ramn šV nja! Ta ja samo čekam povoljan momenat pa da stupim u zadrugu. Ta znaju i šva gospoda i drugovi iz ko” miteta. Nema više to što je bilo... Kažu: Špekulišem. Ali, molim vas lepo, pa špekulaciji je odzvonilo. To je danas sramota i reći, a nekad je to i te kako fino i umesno zanimanje bilo. Špekulant, nije to bila sramna reč! To je bilo isto kao kad se kaže: izvoznik, industrijalac. Jeftino kupiš, sku_ po prodaš... A kad je reč o tome, pa onda nije pravo ni sa tim kukuruzom... I zašto onda đa me ubijate, gospodo? Ako ću ja već u zadrugu, zašto onda ne bih lepo bio oslobođen odmah svih obaveza!

— Joco! — viknu sad i pretsednik — Uzmi na saslušanje ovog gospodina. Ne možeš ga ni za rep nji za Uši. Pokušaj ti bar za rep da ga uhvatiš,

— Neka izjavi Šta namerava da učini sa kukuruzom! — kaže poverenik.

— A može ga odmah saslušati i za svinje i za ovce — smeška se pretsednik. n

— Ali, mnogo poštovani gospodine pretsedniče, ja nisam rekao nj za jednu stvar da neću. Ja samo čekam povoljan momenat... :

— Za nas je sad najpovoljniji! kaže jedan odbornik dok se ceo štab smeje, iako to gospodinu nište ne smeta. On sad u prolazu pokušava da ubeđi činovnika Jocu đa nije potrebno saslušanje. . ,

Uto se vratio sekretar. Bio je nešto brižan. |

— Šta je? — pita ga jedan drug iz štaba. — Da nije što rđavo?

— Nije, nego, zna še... Preneli su je u porodilište.

Sekretaru je žena na porođaju, On ne bi o tome da govori, već brzo prelazi na poslove:

— Sve teče u ređu! — uverava ga pretsednik, — Jovanove smo naterali u sopstvenu stupicu. Sutra će izneti kukuruz i po đrugoj proceni.

— Alko poverenik za otkup nije Fubio živce i ako nije vikao na stranke, onda ste zaslužili pohvalu — šali se sekretar.

— Pa sam znaš kako se lako mogu izgubiti živci, i,

— Iz dana u dan, nov 24979; bez

ekida pravdaju poverenika.

R= 10} O to se može objasniti, kaže sekretar, — Samo se ne može pravdati. No, šta sam ja uzeo kritikovati! Sad ću začas i ja pod kritiku! Pa se uputi povereniku koji se »nadmudrivao« s jednom starijom ženom. Poverenik je već govorio glasno koračajući krupnim koracima po sobi. Nervirao se. ı — Šta je, mama? — prekide sekretar poverenika. — Zar ne možete da iznesete obavezu? · :

— Deco moja, a kako ću je izneti, kad nemam? Znate li vi šta to znači: Ne-e-mam! Starac mi je bolestan. treba živinu hraniti, prasice ugojiti, treba živeti, đeco moja! — govori baka vrlo ubedljivo i plačno, samo suza nema.

— Mama, znaš li zašto mi uzimamo obavezu? — pita blago sekretar. , — Ne znam ja zašto vi to radite, ali · vidim da ćete me upropastiti.

— Nećemo, mama, — kaže sekretar mirno, dok se poverenik šeta po sobi i nervozno gricka brkove. — Nego da ja tebi, mama, kažem pa ćeš ti onda možda drukčije misliti o nama. Viđiš, mama, u našim gradovima rade fabrike. Radnici stvaraju za nas robu. Je li, kako znaš da kažeš kađ kođ nas u zadruzi nema robe: »Pa, ovi

___Eulanferi nemaju ni šta da nam pro____dađu! »E, vidiš, da u selo dođe i poret, i svila, i lonci, i šećer treba tu robu naši radnici prvo da naprave. A mi te radnike moramo nahraniti, mama, Da bi fabrike mogle đa rade, mo__ raju imati uglja. Ugalj vade naši ru| _dari. Vidiš, mama, i ti rudari se mora___ju hraniti. I njima moramo obezbediti | hlebac, Zato smo mi raspođelili oba___vVezu na &VĆ one koji seju i žanju. Za__to i ti moraš da nam daš što ti je dr__ šava određila. Pa kad svako učini svoje, vi kukuruz, hleb mast, ruđari ugalj i rudu, fabrički radnici fabričke | mproimvođe, biće sve u redu. |. · Baka je prvo slušala ali je posle postajala sve nestrpljivija. , ___— Ali, sine mamin, kad nema mama · šta da da...” __— Ti ćeš, mama, dati od onih sto __i pet metara na tavanu... Ja | __— Nemam ja na tavanu ni pet, a ne | stoi 0 rčie | | _— Dobro, na tavanu pet, a sto i pet je onda sakriveno u kupi kukuruzovi| me, Kazali su nam ljudi koji to znaju. | ___Nemoj odbijati, Kad daš što tražimo za država, šaman će ti ostati toliko da __ ugojiš prase i da hraniš živinu i StoRu, pa | za seme će ti biti dosta. Zar _ mije lepše da ti sad iznešeš državi Onoliko koliko ti je procenjeno, nego posle da dolaze druge komisije da ti | prevrću kupe? Dobićeš svoj novac i - bonove, pa smo mirni! A da ti ostavi| mo onoliko koliko si ti htela, biće ti __ previše, pa ćeš posle đa trguješ i špebb: Rulišeš. A mi, mama, ne damo đa se ___Špekuliše sa glađu naših ljudi! | ___ Sekre

sie

avr

! 1 o

tar je mogao da prestane đa”

ubeđuje baku ranije, Onog frenutka kad je rekao gde se nalazi tačna količina kukuruza koji je ona ubrala sa njive, baka je pobledela i opustila ruke. Kad je asekretar završio, ona reče tuđim glasom: |

— Pričekajte bar đa mi zet vrati kola. Izneću obavezu prekosutra u podne.

— Baka se sva promenila, Ne kuka api ne prenemaže se. Vidi, nema se

— Dobro, mama, — kaže sekretar sav sijajući od zadovoljstva. — Dobro. Pričekaćemo do prekosutra.

Ali baka pokušava poslednju odbranu: — Nemojte me ubijati. Ostavite mi makar još pet metara. Otpišite. Zar ne vidite koliko ja dajem. Ta, to je čitavo imanje.

— E, to mama, ne može! Ne može! — kaže sekretar kao nožem da je otsekao. I jasno je svakom, i baki, da on ovde neće ništa izmeniti. Njegove male, plave, skoro bezbojne oči tako odlučno i uporno stoje na staroj ženi, da ona više i ne pokušava oko toga da se nagađa. Ona se sad duri!

— Da smo mi u zadruzi, onda bi moglo. Onda bi ovde drukčije sa mnom razgovarali.

— E, tu, mama, nemate pravo. Mi zadrugare za obavezu uopšte ne zovemo Za njih isporučuje zadruga državii preko onog što država traži, Sve naše zadruge odmah „su isporučile što je bilo određeno. Sada isporučuju još preko obaveze. |

— Jao, bože! — huče baka i ne slušajući više šta joj sekretar objašnjava. — Ništa drugo, već idem kući da se obesim!

— E, nije tako, mama, ima i drugi izlaz...

— Da ga nisi spomenuo! Ne, ne u-–

suđi se! — ustremi se baka na sekretara dižući obe ruke kao da će da proklinje. — Znam ja i sama ..,

— Ne znam ja šta ti misliš, — kaže joj mirno sekretar. — Ja sam mislio da ti kažem da se ne moraš obesiti, mama, jer alto ispuniš obavezu, sve će biti u ređu.

— Đavoli!... — siknu baka i kao furija izlete iz sobe,

— Ona je mislila da ćeš joj ti savetovati da stupi u zadrugu — smeje se jeđan odbornik iz štaba.

— Razumeo sam ja nju — smeje se I sekretar. — Ali mi ne agitujemo za zadruge ,već izvršavamo otkup! O zadruzi nek ona razmišlja sama.

— Dabome! — kaže neko iz štaba. — Eno joj u selu pet zadruga na broju. Od najstarijih do najmlađih. Pa, nek upoređuje i računa.

— Zna ona 'bolje nego ti, Milane, da je u zadrugama u selu skoro polovina porođica.

U međuvremenu odbornici provera=vaju plan i izveštaj otkupa. Sekretar misli da otkup ne teče kako valja. Od 800 prizvatih domaćinstava, koliko ih u selu podleže obavezi, 600 je izvršilo obavezu u celini. Oko 150 ih je izvršilo đelimično, a 50. nikako. Rok otkupa je 10 februar. Sada je polovina januara. Ostvareno je skoro osamdeset procenata plana. Otkup pšenice u jesenjoj kampanji ostvaren je sa deveđeset procenata. A zadatak je da sadašnji procent ostvarenog plana otkupa kukuruza nadmaši onaj iz otkupa pšenice. —

Odbornici — članovi štaba za otkup okupili se oko sekretara i pretsednika i posmatraju na stolu rastvorenu »kartu napada«, plan otkupa i dnevni izveštaj. Pretresaju tok otkupa u selu. Svako ima ponešto da doda. Kazuju pojedine primere iz kojih se može videti kakva je situacija. .

Neko je zakucao na vrata oštro. Ušao je mladić i potražio očima sekretara. Kad su se izdvojili kraj prozora, mlađić mu je nešto rekao i stegao mu ruku. Sekretar se zacrveneo, lice mu je oblila rumen i sreća. Odmah zatim preko lica mu je preletela i briga. Mladić mu je govorio još nešto i objašnjavao, ali je sekretar nervozno pitao: a

— Pa gde je lekar? Zar lekar nije

Sekretaru je žena rodila muško dete. Međutim, porođaj je bio težak, žena je dobila izliv krvi: a lekar je bio bolestan, te su porodilju morali preneti u bolnicu u grad.

Zbog toga, kad sam uveče svratio u Mesni narodni odbor, mislio sam da neću naći sekretara. Otkupna kampanja jeste u najvećem jeku, ali ko bi njemu zamerio da u ovom času bude pored žene koja je u smrinoj opasnosti! Večeras je imao voz. Sigurno je otputovao u grad.

Međutim, još na ulazu u veliku središnju kancelariju Mesnog narodnog odbora iz sobe dopirao je šekretarev glas. Samo je taj glas bio rezak, visok, podignut, valjđa i mnogo više no što ga je podizao poverenik za otkup kad izgubi strpljenje u. otkupu kukuruza.

Znači, sekretar nije otputovao hk bolesnoj ženi, koja mu je jutros rodila sina, On vrši otkup, evo i večeraš, kao što ga je vršio juče, kao što će ga vršiti sutra sve dok ne ispuni zađat= ke koje su mu postavili drugovi iz Sreskog komiteta, njegova Partlja, koja je imala poverenja da mu određi ovako odgovoran posao i mesto.

(Kraj u iđućem broju)

„Z KONCERTNE DVORANE”

Simfoniski orkestar Umetničkog ansam• bla Jugoslovenske armije nije do sada uzimao življeg učešća u javnom muzičkom životu. U „poređenju sa prošlogodišnjim nastupima, osetio se znatan napređalk OvOg orkestra što ukazuje na mogućnost njegovog daljeg razvoja i usavršavanja, Pored OvOg pozitivnog utiska i zanimljivog izbora programa, (»Rienci« — uvertira od Vagnera, Prva simfonija ođ Sen-Sansa, »Karneval«• — uvertira od Dvoržaka), ovaj koncert je bio interesantan i po tome Što smo operskog dirigenta Davorina Župančiča DYvi put upoznali na koncertnom podijumu i što smo slušali dela dvojice mla ih kon'pozitora iz Beograda, Rudolfa Bručia i Ilije Morinkovića.

Simfoniski rondo »Poema igre je delo studenta Muzičke akademije Rudolfa Hručia. Sposobnost da se već u toku svojih studija izrazi kroz veći simfoniski obliz k>o i vladanje važnim elementima tehni*ke strane izražavanja (skladna i zvučna orkestracija, ma đa ponekad pregusta) sVedoci o izrazitom talentu ovoga studenta. 'ıUprkos izvesne stilske neujednačenosti de=la i čestih naizmeničnih promena kratki, brzih i laganih otseka, što koči razvajnu liniju forme, ovo delo je ozbiljan uspeh u stvaralačkom „razvoju „jednog „stuđenta kompozicije, Među oblike dela treba ubrojiti i sklonost kompozitora da svoj muziki izraz zasnuje na elementima folklora. Nedalje treba istadi 1 to đa izvođenje dela {cdnog stuđenta još u toku njegovog čkoovanja pozitivno iiče na razvoj mlađe muzičke generacije.

Simfonisa poema »ŠSŠume Da Sancu« Ylije Marinkovića, drugo je đomaže delo izvedeno na ovom koncertu. Stilska cđlika ovog dđela je dosledni impresionizam. Delo ima preglednu formu i zadovoljaVva-– juću tehničku stranu ali — đa li uopšte ima smisla pisati đanas ovim prež'velim stilom?

Ža napređak koji je zapažen u radu simfoniskog orkestra Umetničaog ansambla Jugoslovenske armije, u mnmcgomu je zaslužan i dirigent Davorin Županič. DEE koja je on interpretirao na ''Oncertu Ostaa a utisak dobro prostudiranih partitura. Orkestar je vođen skladnim dirigentskim gestom, ma đa ponekad malo nervoZ-

Svoj drugi koncert pr:d beogradskom publikom, mladi zagrebaczi pijanista Fredi Došek posvetio je izvođenja iskijučivo Šopenovih dela. Praksa da se celo koncertno veče posveti jednom auty)vu nije nova, ali to pred izvođača stavlja „loženile ZĐhteve nego pri izvođenju rYa"n y»liko# piograma. U prvom slučaju izvođač mora biti načisto s tim đa mu je auiOr home posvećuje koncertno veče na:):.5 blizik | da Će, ostajući dosleđan stil'i autora, uspeti da ostvari sve nijanse izraza koje u raznim njegovim delima postoj». Ne postigne li se to, koncert ostavlja bled utis4a, Što nije uvek u sklađu sa stvarnim sposobno= stima izvođača.

U Došekovom interpretiranju Šopeya ne' dostajala su dva bitna elememta Šopenovi stila: rubato i temperament 'ı Minamičnom semčenju. U toku onzčerta stalno se Osećala potreba da se Dplanista »otisne« od mehaničicog konstantnog ritma (koji na svoj način, Kao oslonac igra Ul iu rubatu) i ponese slušaoca rečitom penovom agogikom (Poloneza As-duv, sker'o sonate b-moll; skerco b-moll -— druga tema; prelidđiumi G-dur i g-moll itd.) Ali kada se mestimično oslobodio metronomskog pulsiranja, (srednji d89 kroeK KLANA b- i Pod sonate) rubato mu Je ostao Dez OSnu a OHGIKEbg regulatora, TRitmičko-agogička gibanja u mazurkama data su bolje ı do-

ije. ~

PO te HIAROMI momentu u *viranju Fredi Došeka treba se uglavnom pohvalno izraziti, Takođe, Došek ima prijatan »tuše«. ***

Wraptnibima ORO nastupali u januaru đao je dva simfo! a bonoetta italijanski dirigemt Karlo Ceki na kojima je učestvovala pianistketnja Velta Vajt, Na programu je bila Sumanova četvrta Simfonija, Mocartov koncert za klavir i orkestar C-dur, uvertira-fantazija »Romeo 1 Julijat od Petra Čajkovskog i uvertira »Sicilijanske večeri« Đuzepa Verdija. , e

Žadtoebng je veoma mnogo ukusa ı oseanja mere Wu diferenciranju zvuka pojedinih orkestarskih grupa i izvlačenju melodiskih linija, pa đa Šumanova simfonija ponese slušaoca. I pored izvžsmih (ctstupa-

nja od partiture ovoga dela (rasdvajanje || /

Među inostranin

Odgoyorni arednik: Jovan Popović,

stavova itd.), Ceki je uspeo wa svojom Dpostavom i ftemperamentnim „izvođenjem zainteresuje slušaoce za ovo retko iziIzvođeno delo. Njegovi dirigenitsi kvaliteti došli su do izražaja naročito u drugYm delu koncerta. U orkestarskoj !antaziji »Romeo i Julija« uspešno je izrazio oprečnoe karaktere tema dela, narbčito lirsku temu ljubavi Romea i Julije. U posleđnj?pj tački programa, uvertiri »Sicilijanske večeri«, Ceki se pokazao kao siguran tumač Verđijeve muzike.

Pijanistkinja Velt Vajt kao izvođač Mocartovog „klavirskog koncerta zaslužuje priznanje. Bila je veoma (diskretna, tebnički besprekorna, u fraziranju ukusna. Uzdržani način tretiranja Mozartovih dela ima pristalica među poznavaocima i izvVoOđačima Mocartove muzike, naročito ako delo nema karakteristike Mo>arta ız Jubiter« simfonije i kasnijih kompozicija. Kao pratilac Ceki se pokazao kao poznavalac Mocartovog stila po čemu je u svetu poznat.

I najzađ, pri kraju 'anuara odđižala je jednu za drugom. tri solistične vešeri 1 učestvovala kao solista na dva simroniška koncerta izvanredna francuska planisthinja Monik d la Brišoleri. Sećamo se ranijih koncerata ove velike umetnice, majstora svoga instrumenta, i Zato «u nas njeni ovogođišnji Javni nastupi veoma Gcbrađovali i zainteresovali,

Monik d la Brišoleri može se ubrojiti među tipične pretstavnike francuske izvođačke škole. Sve komponente njenoga talenta i jako indiviđualnog izvođačkoga stila ukazuju na to. Odmah pada u oči velika sposobnost planistkinje da iz klavira izvuče raznolike boje koje ovaj svestrani instrumenat pruža. Potsetimo se erupcije trilera u »Igri vatre« od De PFalje, gracioznosti i prozračnosti dela predklasičara, pianisima Šopenove »bersez« smirenmosti prve teme koncerta Rahmaniinova, zviužne monumentalnosti »preambule#+ i marša »Davidsbindlerovaca« iz Šumanovog »Karnevala«, Šopenove As-dur poloneze ili snalognih mesta iz koncerta broj 3 od Rahmanjinova. Istovremeno ona .iajteža tehnička mesta izvodi sa lakoćom i preciznošću koja zadivljuje. '

Kađa tumači neko delo Monik 4 la Brišoleri pre svega teži da izra:i miegovu subjektivnu sadržinu. Zato je Betovenova Wonata As-dur op. 110 u izvođenju umetnice bila potresna ispovest u kojoj atmosferu zamišljemosti i melanholile nije narušio ni drugi stav: molto allegro — „betovenski skerco pun protesta i »smeha Kroz suze«. Ovaj stav Monik d la Brišoleri izvela je u osetno laganijem tempu podvlačeći đrama– ftizam sukoba fortisimo i pijanisimo otseka,

Ali Momik đ la Brišoleri je pre svega izraziti interpret romantičara, naročito Šopena, Ona veoma sugestivno i ukusno tretira umetničke slobođe u jnterpretaciji,

bez kojih se ne može zamisliti đobro izvo- ||

đenje romantičnog đela. I ova osobina njenog falenfa u skladu je sa njenim osnovnim stavom kao tumača sađržine dela koja izvodi, t|. u tim delima nismo toliko Osetili objektivno, epsko (balađe, rolcneze itđ.,) ali zato uvek doživljeno, iskremo, lično. U tome ostvarenju ličnog Monik d la Brišeleri je velika umetnica koja uvek održava neposređan kontakt sa Slušaocima,. Dirigent Ž. Zdravković imao je kao pratilac Rlavirskog koncerta Rahmanjinova težak zadatak. Svojim dirigentskim gestom on je uspeo đa sleđi solistu, ali orkestar, kome je delo nepoznato, nije uvek elastično odgovarao intencijama dirigenta.

· Konačan 'zultst saradnje orkestra sa SO-

listom nije bio zađovoljavajući, što je u mnogome (naročito na premijeri) sputavalo umetnicu,

Koncert je zaključen ·izvođenjem Dvoržakove četvrfe simfonije, Učenik Praškog konzervatorijuma Živojin Zdravković je i ovoga pufa dokazao da .poznaje dela češke literature. Simfonija je data verno i

učno plastično. Pi zvV p B. A.

KRIJIŽEVNE NOVINE

| prEKA ZA-OTKUP.

Beograd, Francuska broj

· Kroz časopise i listove

„IDNINA“

Već prvi brojevi ovog makedonskog omladinskog književnog časopisa Ookupili su dobar broj saradnika iz redova mladih makedonskih pesnika i pisaca. Ima ih koji su upravo na njegovim stranicama objavili svoje prve radove, stihove i prozu. Krug saradnika se iz broja u broj sve više proširuje. To pokazuje da je pojava časopisa došla u pravo vreme, jer doprinosi oživljavanju književnog ra· dđa među početnicima u Makedoniji. koji su časopis primili sa interesovanjem i kao čitaoci i kao njegovi saradnici. i P

Od svoga prvog ovogodišnjeg broja (januar—februar) »Idnina« izlazi u novom, povećanom formatu. U ovom broju pesme su objavili A. Poposki, 1. Rifatovski i; G. Andreevski, a pripovetke G. Martinovski i B. Stefanovski, Skoro sve pesme karakteriše površan emocionalni odnos prema savremenoj stvarnosti, nema dubljeg ulaženja u problematiku koja se obrađuje, a osim toga, ima i deklarativnosti u izrazu. Karakteristično je da i u ovom broju preovlađuje proza i po broju priloga i po snazi uverljivosti, iako i prozni prilozi pate od početničkih · nedostataka. :

Od objavljenih proznih priloga u ovom broju izdvaja se pripovetka Cvetka Martinovskog »Ljudi sa pla= nine«, u kojoj je obrađen jedan detalj iz borbe za preobražaj sela. Ovaj rad odaje mladog talentovanog pisca i odlikuje se sigurnošću u izrazu, brigom za jezik, kao i dobrim zapažanjem, koje ponekađ prelazi u skionost ka preteranom detaljisanju na štetu glavne teme.

Pored književnih priloga, časopis u ovom broju donosi materijal sa savetovanja članova redakcija omladinskih časopisa i njihovih saradnika. I u ovom broju prof. H. Poienaković nastavlja seriju svojih priloga iz kulturne istorije makeđonskog „naroda. Tu je njegov članak o makedonskim štamparima i štamparijama iz prve polovine đevetnaestog veka. Ček i u ovom obliku, u doslednom ređanjt podataka, prilog prof. Polenakovića korisno može da posluži mladim čitaocima iz ređova srednjoškolaca.

Feljton je najslabija strana i Ovog broja, Kritičkih osvrta, beležaka uopšte nema na njegovim stranicama. Zađatak redakcije -je da obezbedi saradnju i na ovom polju, nastojeći da se oko časopisa okupe i oni mladi ljudi koji ogledaju svoje O na književnoj i umetničkoj kriici, i

Veče poezije u domu kulture Fronta I rejona u Sarajevu

Veče poezije, na kome su recitovali svoja pesme: Hamza Humo, Sukrija Pandžo, Vladimir Cerkez, Branko V. Rađičević i Izet Sarajlić, održano je na inicijativu Građskog Saveza kulturmo-prosvjetnih društava, 12 ov. m. u Domu kulture NF TI rejona, u Sarajevu, u prisustvu oko 400 posjetilaca. Poslije kratke uvodne riječi koju je dao drug Rizo Ramić, pretsjednik Doma kulture, i informativnih ataka o pjesnicima i mjihovoj „poeriji, koje je dao dđrug Safet Burina, publicista, pjesnici su recitovali pjesme koje pjevaju o borbi naših naroda u Otfadžbinskom ratu (H. Humo, V. Čerhkez, B. V. Radičević, I. Sarajlić), zatim pjesme koje pjevaju o djelima naših radnih ljiudđi koji izgrađuju socijalizam (Š. Pandžo, B. V. Rađičević). Po jednu pjesmu sa temama o Informbirou, recitovali su: Vlađimir Čerkez i Izet Sarajlić,

R. R.

Smrt dramske umetnice Milice Mikičić

U Zagrebu je 9 februara umrla poznata dramska umetnica i dugogodišnji član Hrvatskog narodnog kazaljišta Milica Mihičić. Rođena 1864 godine, Milica Mihičić je kao član Zagrebačke drame prvi put nastupila 1890 godine. Njen umetnički aktivitet razvijao se u dva pravca: u društvenoj drami i u salonskoj komediji. U oblasti društvene drame stvorila je niz snažnih dramskih figura, naročito u delima Strindberga, Hauptfmana, Bem staima (»Izrael«)N, i Maoma (»Sveti plamen), a salonska komedija nije se gotovo mogla zamisliti bez nje. Godine 1920 proslavila je 30-godišnjicu glumačkog rada u Batajovom komadu »Dete ljubavi«, koji je sama prevela. U okviru svoje prev*dilačke delatnosti, kojom se bavila pored glumačkog rađa, ona je prevela znatan broj fran= cuskih komada. Ova naša velika dzamska umetnica proslavila je pedesetogodišnji jubilej 1940 godine, kad je Hrvatsko narodno kazalište slavilo stogodišnjicu izvođenja đrame na hrvatskom jeziku.

4 ———

Izložba »Nauka o jeziku · i književnosti

Kolektiv knjižare »Prosveta«, prodavnica br. 1, pod rukovodstvom B. Veljkovića, priredio je u prostorijama knjižare u Beogradu izložbu pošsvećenu nauci o jeziku i književnosti. Izložba, najpošečenija od svih koje su u ovoj knjižari do sada priređene, pruža pregled raznih dela, štampanih

u našoj zemlji pre rata i posle oslobo-

đenja, u kojima se tretira problematika iz oblasti filologije, lingvistike i nauke a Kkmjiževnosti, naše i 6trane. Tu su izdanja »Jugoslovenške alkademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, »Srpške akademije nauka« u Beogradu, »Akađemije znanosti in umetnosti« u Ljubljani, nerasprođata dela koja su pre rata izdali privatni izdavači. Izloženi eu takođe časopisi koji danas izlaze, a od predratnih »Južna=slovenski filolog• i »Naš jezik«, I pored velikog tiraža mnoge knjige štampane posle rata u našoj zemlji rasprodate su ali su izlagači radi potpunijeg pregleda njima dali mesta. kao, na primer, izdanja »Kulture«: Lenjin o književnosti, O realizmu, dve knjige Plehanova c književnosti itd. Od matnog broja rečnika osobitu pažnju privlači »Rječnik srpskvg ili hrvatskog jezika« Jugosl. akademije koji je započea Đ. Daničić i do jedanaeste knjige završio Tomo Maretić.' ;

recenzija |

BROJ 8

IZLOŽBA G. BR. KOSA 1 F. PAVLOVCA | U LJUBLJANI |

(Nastavak sa treće strane) '

«. U tim slikama, slikar je savrA p_) ne samo kom ozicijom ši 5OTIi već i psihološki tako BugeSiO Oi o Phvatio dva momenta iz slovena 1 storije, kao što nijedan pre njega Pa uspeo, Tu se ispoljio KOosov vanteii temperamenat Za uobličavnje.

šta ne bi bilo razumljivo nego da se

kod prefinjene, matematički smišljene figorathB idol Onithe kompozicije Sa še duhovni akcenat prizora — me us tim onaj ko se udubi u skoncentrisa ni, tihi dijalog kmetova 1! feudalaca kod kneževog kamena, naslutiće vanredni značaj tog trenutka kada slovenački kmet demokratski odlučuje o svom novom knezu. Pogledajmo opet tragičnu, očajnu borbu kmetovaustanika sa plemićkom vojskom usred mračne zimske krajine koju „možemo naslutiti samo po jezivo iskrivljenom drvetu i po snegu na tlu: bes i očaja– nje vidi se na licima kmetova, stogodišnja patnja, inat, strah, iznemoglost, smrt... Nesređena gomila kmetova koji se bore na jednoj strani, a — kompaktno nastupajući redovi grOfovih vojnika na drugoj. [Po je pre vizija teške slovenačke istorije, nego istoriska ilustracija. Takva platna nije mogao više da stvori nasmejani umetnik, već zreo čovek, koji je smišljeno prodro u tajnu postojanja, umetnik koji je preko niza savršenih portreta tražio lice čoveka i stvorio 1Z Roloritne skale poslušni instrume nat koji zvuči sada u naročitom, prigušenom akordu. U tom percipiranju sveta ima nečeg leonardovskog, čak nečeg leonarđovski hladnog, ali ipak duboko čovečanskog.

Tehničke i formalne tekovine koje je dao momenat pred sam Drugi svetski rat, odlučuju od sada u čitavom daljem Kosovom radu. Mima nijansa boje, uvek novo vraćanje ka monu-

' mentalnoj kompoziciji (0Suzana«), me-

ka obrada detaljnih delova i pomalo izbrisana kontura, karakterišu poslednje razdoblje Kosovog stvaranja kako kod mrtve prirođe (b»Mrtva priroda sa vinom« »PFlamanska mrtva Dpriroda«) tako i kod slika cveća (»Cveće na a&vetloj pozadini« »Lale«) i kod portreta (»Devojka sa vaznom«, »Dr. Metod Dolenc«, »G. S.«, »B. K.«) Karakterna crta Kosovih portreta odražava še čaj i kod svakog cveta j kod, pojedinih predmeta; oni počinju da mirišu, žive — pogledajmo samo kako je sa krajnje jednostavnim, a veoma efektnim sredstvom naslikao flašu sa vinom... Jedino kod pej&aža dolazi još do izražaja kolorit utomio u zaslepljujuču sunčanu svetlost, koji smo primetili već kod ranijih slika.

Kao dopuna istoriskih slika za palatu vlade, nastala je kompozicija »Otpor«. Tu slikaru nije stalo do novelističkog prikaza detaljnog događaja iz oslobodilačke borbe. Hteo je da prikaže suštinu te veličanstvene epopeje ustanka celog naroda: deteta, muškarca, žene, ljudi svih slojeva koji tako reći van vremena i prostora hitaju sa poletom u boj, sa puškom i zastavom, sa stisnutim pesnicama, uzdignuta čela. Ne radi se samo o Oslobođenju od okupatorskog ropstva,

'već o osvajanju lepše budđućnosti u

koju su uperena lica središnjih ličnosti, lica prožeta unutrašnjom vatrom. Slovenačka trobojka usklađuje svojim bojama kolorit celokupne kompozicije — zađatak koji je mogao rešiti samo slikar. koji je majstbrski ovlađao paletom, Kađa pod utiskom Kosovog monumentalnog realizma uđemo u sale gde je Pavlovec izložio svojih 87 slika, u prvi mah se skoro zbunimo. Svet koji nam se ovde otkriva je bitno drukčiji. Kod Kosa je preovlađivao uzvišen intelekt, a Pavlovec skromno opeva zemlju, ponovo i ponovo začuđen otkrićima u promenama atmosfere i toku godišnjih doba. Dok Kos, čini nam se, ćutke ocenjuje svet oko sebe, dotle Pavlovec zahvalno slavi prirođu. Dok Kosova platna odaju nešto »aristokratsko«, dotle je Pavlovec zarobljen u đomaći mali svet, koji možda ne rađa junake, već dobre ljude, verne zemlji. To je svet voda, drveća, planina, usamljenih kuća pored potoka, sanjivih nežnih vrba, a u Suncu, u snegu, u mračnom očekivanju oluje a ipak slutimo da se taj svet prostire preko celog horizonta. Za neke njegove slike mogli bismo reći da su mogle nastati samo kod nas na toj zemlji kođ Save, u podnožju planina. Zar njegova opojna pesma ne zvuči kao Župančičevi stihovi?:

»Le v dalji planine! (Tam zemlja je naša zakipela,) zahrepenela, v nebo je hotela, (v višino pognala se kot val, a v naletu pod zvezđami val je obstal... (Tako. strmi zdaj sredi višine) okamenili zanos đomovire:) bleste se v đaljavi razdrti grebeni...<

Ne, u Pavlovčevoj slici ipak mema zanosa koji prožima Župančičevu pesmu, nema zanoša ni u onoj divnoj, skoro bajnoj »Savi sa Šmarnom gorom« okruženoj užarenim „oblacima, koja nas možda između svih slika najviše potseća na Jakopiča. Pavlovec je bliži elegičnoj slovenačkoj. narodnoj pesmi, koja prelazi u muziku nepoznatog, kristalno zvučećeg duvačkog instrumenta; neka njegova platna deluju kao da se ošluškuju udaljene melodije Grigovog »Proleća«. Pavlovčeva umetnost zvuči molski, I to osnovno raspoloženje nije karakteristično samo za Pavlovčeve pejsaže u kojima je on nedostiživi majstor, već i za njegovo cveće, mrtve prirode, da, čak i portre– ti su prožeti njime. Slikaru. nije toliko stalo do vernosti originalu nego do vernošti sopstvenom umetničkom raspoloženju i izrazu. Ako smo kod Kosa konstatovali da on objektivizira subjektivnost onda bi trebalo reći suprotno za Pavlovca, da subjektivizira objektivnost. On osluškuje stvari do tančina i otkriva ih u njihovoj &uptilnosti, kristališući u sebi sve primljene utiske. Ritam &veta ne znači za njega presudnu tragediju već večiti tok života.

4 — Štamparija »Borbas Beograd,Kardeljeva 31

Izložba, koja obuhvata samo razdob.. /je poslednjih dgset godina Pavlovče. vog rada ne pokazuje nam hjegov ge. netični presek od prvih početaka, Ni. jedna slika ne potiče iz prvog razvoje nog doba, kada su mu platna još u tamnim, mrkim nijansama, samo dve pastoznije date slike »Stožice« iz 1999, . pokazuju još uticaj zagrebačke škole iako se i u njima već odražava Pav-. lovčev poetični temperamenat. Među. tim, prvu razvojnu fazu slikar je u. skoro savladao; boje mu postaju sveflije; on Stvara svoj sopstveni govor, U izloženim slikama, Pavlovčev stil je već sazreo: široke površine boja, koje često lazurno prekrivaju platno, suptilno ocrtani detalji, dominantna: mrtva prirođa, malo tužnog plavetnila i zelenila, na zemlji, na nebu. Pone. kad naslutimo čaR toplo, pomalo patinirano raspoloženje kao kod starih" francuskih i holandskih pejsaža, — na pr. kod divno usklađenih slika »Sa Peršinovog dvorišta« ili »Preddvor«, Tu su opet planine — ali ne preteće, koje sakrivaju smrt u provalijama, već dobronamerne gore koje bde nad naseljenim dolinama, koje su šanjale priče o Zlatorogu i belim ženama, obasjane suncem, obavijene oblacima. One gore u koje smo za vreme ratnih patnji toliko puta sa poverenjem gledali... Niko nije kod nas znao do sada tako osluškivati njihov govor večnosti, Ponovo i ponovo Slika Pavlovec isti motiv — Gameljne, Savu, bohinjska sela... — ali svaki put u drugoj svetlosti, uvek u novom obliku, sad u detalju, sada u većoj kompoziciji, tražeći promene večno trajnog, Zaista, ponekad mu se u većem formatu efekat ponešto razbije, ali zato su mu manje kompozicije toliko brižljivije i preciznije. Kako,je suvereno, majstorski prikazana Soča sa svojom naročitom „plavo-zelenom „nijansom, Zimsko selo sa crnom vodom, koje počiva među zasneženim obalama, sili nas, đa nehotice počnemo da žuđimo za toplom peći. Lepo je videti hleb na belom stolnjaku — dobra hrana dobrih ljudi; kako nam plemenito izgle- · da u svojoj plebejskoj skromnosti i poštenju krompir na stolu i kako virtuozno toplo svetlisa platna fazanovo perje. Čovek i životinja izgube se u pejsažu ili se pak pretvore u začuđenu pastoralnu mrtvu prirođu u prirodi. Ne, skalpelom naučnika ne možemo da priđemo Pavlovčevoj umetnosti, Pošto je stvorena sa &rcem, možemo je shvatiti samo srcem.

Međutim oba umetnika i Kos i Pao lovec dobivaju pravu rezonancu tek kad se procene u širem okviru slovenačkog slikarstva. Kosova monumen= talna kompozicija, prožeta prefinjenim Rkolorističnim vrednostima i psihološkom koncentracijom, skoro nema prethodnika. I Fortunat Bergant iz baroka, približio mu se samo po psihološkom shvatanju portreta; srođan bi mu možda bio samo od Francuza oplođen realizam Jurija Šubica, Al slikovito osnovno raspoloženje veže ga” za impresioniste i preko njih za celu trađicionalnu crtu slovenačkog umet= ničkog raspoloženja koju smo konstaftovali na početku. No sadržajno je Kosova umetnost za naš milieu škoro meteornog karaktera i teško se đa izraziti rečima. Ali ipak ne bismo mogli tvrditi da nije slovenačka. Tako u suštini nismo epski raspoloženi, Ko6o0V monumentalni realizam nas ne začuđuje, kao što nam u pesništvu ne

zvuči strana Aškerčeva epika,

Drukčije stoji stvar sa Pavlovcem, Ako je koji od naših mođernih slika= ra dostojno prođužio tradicije slovenačkog impresionizma, naročito Grohara i Jakopiča, onda ih je baš taj verni slikar slovenačke stvarnosti koji je u svojim mlađim godinama: čak aktivno sarađivao sa Jakopičem, Paleta mu dođuše ne svetli tako toplo kao Jakopiču, i svet ne shvata tako detinjasto naivno kao Grohar — ali ne možemo osporiti đna sve tri vezuje neko osnovno, podjednako usklađeno osećanje, da ne pominjemo #ehniku. Imprešionizam nas potseća na Karingerove i Pemhartove pejsaže iz sredine XIX veka — opet planine, vođe, drveće...

Umetnik, je najveći kada iz dna duše osluškuje svoje vreme i svoj na= rod, Kos i Pavlovec su to učinili svaki na Svoj način, Kos nam s&vojim istoriskim prizorima budi „poštovanje prema našoj prošlosti koja je bila uprkos patnjama veličanstvena, jer naš je dovela do konačne pobede. A Pavlovec nam svojim pejsažem budi ljubav prema zemlji koja nas je ro-

· dila i stalno nas ponovo polstiče, ka-

da se, umoreni od stvaralačkog rada zagledamo u njenu lepotu. Umetnik, koji je tako izvršio svoju misiju, čaSno je ispunio svoje delo i zaslužuje da se uvek i ponovo vraćamo njemu, ne samo iz stručnih pobuda, veći Zbog nove hrane za novu buđućnošt.

Emilijan CEVC m n ou ek NL A e Pi _____-_O

Ređakcioni odbor

Jovan Popović, Čedomir Minđerović, Marijan Jurković, Ivan Potrč, Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija, ' Janko Đonović i MDmitar Mitrev

PRETPLATA ZA KNJIZ, | Fi

EVNE · NOVIN

Za našu zemlju na ? meseca 35 dinar,

740 dinara i nn gođinu đanš 140 đinara,

Za Inostranstvo: n

4 a 3 meseca 50 dđinar,

na S m s „I 1%0 đinara | na godinu danš 200 dinara,

xtukoplsi se ne vraćaju. Broj čekovnog računa 10159060378 Foštanski fah 617