Књижевне новине

BROJ 28

· (Novele Janeza Gradišnika)

U našu umetnost, koja zahvata motive iz narodnooslobodilačke borbe, često se kao nekakva »ultima ratio« javlja oružana akcija, Razumljiva stvar, Oružje je bezbroj puta govorilo poslednju reč u sudbini pojedinca i narodnih masa, bezbroj puta je zaključilo razvoj zamršenih događaja, odluka s oružjem bila je na kraju cilj borbe same. Tako su autori bez dovoljno mašte, bilo bez dublje intuicije, bilo zbog jeftinih efekata zaključivali 8svoja dela pucnjavom i oružanim sukobima. Spoljna a&redstva nisu imala ubedljivu snagu, postala su »deus ex machina«, I tako smo &e na= čli na umetničkom putu, na kom skoro nije bilo dela u kom ne bi, kao po pravilu, ginuli ljudi,

U zbirci novela »Put iz noći«, mladi slovenački pisac Janez Gradišnik pokazao je đa-·je put prave umetnosti i za periodđ Oslobodilačkog rata drukčiji. I Gradišnik opisuje oružane sukobe, borbu, ali oni njemu nisu po= slednja meta, upliće ih samo po po= trebi i ponekad samo kao nebitni deo u pripovetku, samo toliko, ukoliko stoje u vezi sa oblikovanjem ljudi ili noše radnju ili pomažu u razvoju ličnosti, U centru Gradišnikovih novela ostaje uvek čovek, njegov unutrašnji život, težina i značaj ljudskih problema. A to je suština umetnosti, njen 8misao, njena misija, Gradišnik voli te probleme, uđubljuje se u njih i raz= vija ih tako da zahvati čitaoca onom lepotom koja je SŠvojstvema samo u-– metnosti, On dobro pozna tajnu koja je data umetniku, zato će biti korisno ako nešto dublje zagledamo u ovo književno delo.

Svih osam novela zahvata neposredđno ili posredno „događaje iz Drugog svetskog rata, &ve su zanimljive, šta više, imaju izvestan čar koji je inače u nekim literarnim povestima iz onih dana već izbledeo. Zašto su «ve Gradišnikove novele žive i sili te da ih i po drugi put uzmeš u ruke? Pogledajmo, -

U »Mrtvačkom brodu«, u improvizovanoj bolnici-baraci negde u Nema= čkoj gde umiru naši ljudi od nemilo= gsrdnog pegavca, &usrećemo bolničar&kog pomoćnika Olthokara, Očajan je do smrti. Gleda umiruće kojima nema pomoći, čeka, kad će sam doći na red, misli na potop u domovini gde gospodari okupator, Nema puta iz te stra= šne noći.

Neočekivano se u bolnicu prikrađa prijatelj Filip. U &igurnu smrt? Ne, nego da se lakše spase, Hoće da živi, varnicu je posejao u noć, u otadžbini 6u hiljade i hiljade ljudi otišli u brda, tuku se s Nemcima i Italijanima. Otokar ne može da veruje i prijatelj mu pokazuje pisma, Vredno je živeti, zato će život staviti na kocku, pobeći i probiti se do partizana,

Uz pomoć Otokara begstvo je uspe= lo. Otokar je ozd-avljen, preporođen, život je opet dobio svoj smisao, on će poći za prijateljem.

Novela je kratka, radnja ograničena na dva tri lica, oštro crtana, ali osobena, događaj nesvakidašnji. Ako govorimo o konfliktu, vidimo da je u stvari samo psihološki. Pisac ga postavlja, kad je Otokarevo duševno ra&položenie beznadno, a Filipov đolazak prouzrokuje zatim u tom „duševnom stanju pravi preokret, Odluka pada još pre no što se sam Otokar pripre= mio za begstvo, Otokareva odluka značajna je zato jer pokazuje kako treba da umetnost služi ideji, Gradišnik ne zna za patos, ne govori naduveno O patriotizmu, nego je stvaran. »Kod nas nije sam» ropstvo, nego je i slobođa«, tako ie Otokar saznao iz pisama, »Sad se više neću bojati smrti, koja vreba na nas u baraci, sad znam stvar za koju je vredno umreti«,

Završen je jedan period u njegovom životu, dolazi novi, iz teške noći otva– ra se put u &vetlost.

»Mrtvački brod« klasično potvrđuje teoretsku istinu da dobra novela mota da ima za motiv značajan događaj koji kreće radnju iz prvotnog pravca i prouzrokuje preokret. Zato je novela, kako kažu, sestra drame po napetosti i iznenađenju. Naravno, mora da pobudi dublje duševne interese, a ne sme se ograničavati samo na živost radnje, nego baš radnja mora da c1razi duševno stanje odnosnih ličnosti. Ukoliko bolje je novela uspela da po-

· veže radnju sa psihološkim razvojem

ličnosti, utoliko je ona zreliji plod, lepše um-.tničko delo,

Razlika između novele i romana, u neku uku, ista je i kao razlika između dramskog i epskog. U romanu se jače razvijaju karakteri, u noveli se crta sukob karaktera. Zato je u noveli broj ličnosti ograničen, radnja kratka, zgusnuta, a ličnosti ocrtane škrtim, karakterističnim potezima, Pored živog, plastičnog crtanja karaktera, novelist mora da slika i trenutni položaj ličnosti koje nastupaju. U tome je tečište novele.

Kako je Gradišnik savladao taj zahtev novelističke tehnike vidimo u priči: »U rodnom kraju«, u noveli o mladom ustaškom pukovniku Zvonku Tarasu, koji se posle dugog otsustva vraća u rodno selo kao nadglednik koncentracionih logora. Sve što se do„gađa na putu u selo, u rodnoj kući, 6ve govori protiv njega, protiv njeEovog dotađašnjeg života. Ustaše su u Godovcu postavile pijanicu za starešinu; Đuro, pokvareni Tarasov školski drug, krčmar, gospodari kao ustaški stožernik u svlu, Nadu Grubačić, Srpkinju, zajedno sa troje dece i mužem »preselili« su na drugi svet, Srbe iz istog sela &u »pokrstili«, odveli su ih kao stoku pod nož,

Taras posećuje svog nekadašnjeg Učitelja Pavlovića koji ga je vaspitavao kao Hrvata, »Vi sad reč hrvatstvo Bhvatate kao proganjanje i ubijanje«! predbacuje mu stari čovek.

I mati, stara, bolešljiva, sva bolesna zbog ponašanja svog sina, kaže: »Ako li sve suze, patnje i krv, što si video

po logorima nisu otvorile oči, ni moje molbe ne će ih otvoriti, Idi svojim putem! Ne tereti mi srca, idil«

Tarasu nema opstanka u Grudđovcu. Beži u Bjelovar i odatle prema Zagrebu. Kod srušenog mosta morao se zaustaviti automobil.., »Partizanski sštre= lac koji je odapeo pušku, nije znao da je pogodio čoveka kome je smrtna klica sumnje načela sve zašta je hteo da živi«, .

»U rodnom kraju« je novela, u kojoj je autor zahvatio u tragiku ovih ljudi koji su opteretili savest masovnim zločinima i počeli shvatati, osećati svu njihovu težinu. Puna je radnje, ima interesantan r. tni okvir i završava se pucnjem. Moglo bi se zaključiti i bez njega jer je pisac već ranije ispričao šve što je hteo da ispriča, Crta dusevnog procesa·počinje u Tarasu već tad. kada ga postavljaju u nadgledničku službu; znao je da je to krvnički posao ali se s vremenom na nj navikao, Na putu u rodno selo s kolonom kamiona koja se morala da kreće po teritoriji xontrolisanoj od partizana, stvarni položaj izazvao je kod mladog ustaškog pukovnika razmišljanje o životu u prvim dvema rat–nim godinama. U rodnom selu niko ga ne pozdravlja, u rodnoj kući nalazi tuđe ljude, iseljenike iz Slovenije. Tarasova majka ih je prigrlila da popravi krivicu koja im je nanesena.

Tako pisac gradi &voju novelu, niže pojedinosti, upotpunjava slike ličnosti, uvek u vezi sa zapletom radnje, prirodno. Sem Tarasa tu su tri značaj=nija čoveka, mati, stari učitelj i ništavni školsli drug koji propada, prodana duša, zato se konflikt zaoštrava i penje u okomitoj psihološkoj liniji, ka logičnom zaključku, Svi argumenti vode Tarasa &ve bliže i bliže saznanju

da je njegov život ljudski promašen. Partizanski amrtni hitac nema u tom događaju nečeg bitnog jer je psihološki zaključen već pre njega, Povećava samo tragiku čoveka koji je u službi fašizma bezdušno plivao po neđužnoj krvi,

Ljudi, koje novelist crta, nisu izvanredni, nisu nikakvi junaci; takvi Bu kakve svakodnevno susrećemo, nepotpuni ali zanimljivi, prirodni, istini– ti. Vidimo ih žive, pred nama se raz= vijaju, menjaju, jer je novela radnja, neprestani pokret. To su ljudi od krvi i mesa, Pored fizičkog života oni žive još intenzivnim unutrašnjim životom; 6poljnom borbom, preživljavaju još i duševno preobraženje, Baš u harmoničnom crtanju tih dveju kompone= nata jeste autorova snaga, Zato nje= govi ljuđi ostavljaju u nama neki tihi čar, da razmišljamo o njima još dalje, i onda kađa je umetnik povukao svoju poslednju crtu,

O4 osam novela svaka ima švoj problem. To je dokaz širine noveliste, njegove invencije, Tu je teški Hovnik, konzervativni koruški &eljak, koji polako dolazi do svesti, pod uticajem događaja, i sam šalje sina partizanima; tu je šesnaestogodišnji đak Boris, koji se osvećuje nemačkom oficiru, vereniku svoje sestre, ubici slovenačkih talaca, U noveli »U noći« za robi belogardistički oficir nekadašnjeg prijatelja, sad partizanskog poručnika, Belogardist mu spasava život i pada sam, neodlučan da pređe onima koji gu prihvatili borbu za slobodu. U »Godišnjici mature« autor opisuje patnje žene koja je — slomljena u zatvoru — izdala rad svoga muža, aktiviste, a sama ostala živa, Izdđaja je motiv i novele »Jednog dana u aprilu«. Čitava radnja zgusnuta je u čas-dva pred smrt, k(cja čeka tri aktivista, Dva su ćutala, treći je govorio, sad zajedno polaze u smrt, U »Školskom drugu Knezu« pokazao je pisac proleterskog učenika ı predratnom vremenu, kome se njegovi drugovi podsmehuju, dock im profesor ne pokaže njegovu mlados* u pravom svetlu. Na bojnom polju glavni Knezov protivnik sagleđa ljudske vrline ponižavanog druga.

Gradišniku je na srcu problem koji zahvata u punoći životnih društvenih odnosa, pa se udubljuje i u ljudsku indiviđualnost i traži u njoj suprotno= Bti koje se rađaju, Što je zahvatio zna Bsažeti u celinu, čovek i problem dobilaju pravi, adekvatni lik, Izražajnim sredstvima služi se s lakoćom, pričanje je u novelama stvarno, čvrsto, zrelo, jezik lep, ubedljiv. Možda smeta kao zaplet problema dokazivanje na primer krivice žene koja misli da je izdala muža, možda bi se ponekad moglo prigovoriti dijalozima (izražavanje šesnaestogodišnjeg Borisa), No to su ipak samo malo značajne stvari.

Ono što novelama daje posebnu vrednost jeste plemenito osećanje za čoveka, za njegove bolove i muke, koje odiše iz novela. To je u srodstvu s lepotom koja je utisnula čarobni pečat čitavom delu velikog, prerano nestalog Prežihova Voranca Prva novela u zbirci — »U koruškim brdima« — ima u sebi još više: u njoj sve, ambijent i rasplet govori o dahu Prežihovljevog stvaralaštva. A to govori i o snazi Gradišnikove umetnosti, o

cve.u proleterskog humanizma.

Jože PAHOR

| •ee .

Kada se u Dragičevićevom odgovoru T.a moj članak u Knj, novinama „eliminira]u sve one sitničave analize da li sam, kad sam i od koga sam mogao saznati nešto o Njegošu, sva sumnjičenja, i, najblaže rečeno, neukusne aluzije na moje zvanje, čime Dragićević smišljeno zatrpava svoj odgovor da bi na taj način dao „graciozne srazmere mome korišćenju njegovih »zaključakča«, onda se sva njegova tvrdjenja mogu svesti na sledeće:

1) da sam datume o dolasku 5. Milutinovića na Cetinje (25 sept. 1827) i ziđanja

Biljarde (1838) (strana 16 i 74 moje knjige)

prepisao iz njegovih članaka; (

2) da se on, Dragićević, pre mene dosetio da su dvojica naših književnika pogrešili kad su napisali da je Njegoš 1837 godine mogao ptisustvovati sahrani Puškina, i da sam še, prema tome, i pri pisanju moje knjige o Njegošu {str. 71) i jednog članka u Slovenskom bratstvu poslužio njegovom dosetkom, i najzad

3) da sam u svojoj knjizi citirao jedno pismo Petra I Gagiću (strana 15 moje knjige), koje je Dragićević prvi put objavio, i da sam iskoristio »zaključke« do Wojih je on na osnovu toga pisma došao.

To je sve! A istovremeno manje nego što sam ja, na osnovu detaljnog poređivanja Dragićevih članaka i moje Fnjige, pret-

ostavio u svom ranijem članku u Mnjiževnim novinama. Ovo i sam Dragićević priznaje u svom odgovoru: »Jedino priznajem — kaže on — da nijesam mislio na one riječi (podvukao V. N.), koje Latković navodi u petom pasusu ovoga članka...« Ovo priznanje Dragićevićevo veoma je karakteristično za razliku u našim shvatanjima. »One riječi« — ne pomenule se! odnose se na ono što se u Dragićevićevom članku Njegoševo vaspitanje može uzeti kao Dragićevićev sud o ljudima koji su uticali na Njegoševo vaspitanje i obrazova-– nje, što se može uzeti kao njegova Woncepcija, njegovo mišljenje o prirodi, širini i dubini, Njegoševa obrazovanja pre 1831 godine. Za mene je ovo Dragićevićevo priznanje veoma značajno, jer da sam igde u svojoj knjizi iskoristio ikakav Dragićevićev sud, mišljenje, koncepciju ili originalan zaključak, osećao bih se obaveznim da to pomenem, kad i druge autore pominjem u sličnim slučajevima, iako me sama priroda i namena moje knjige, popularno pisane za omlađinu ne bi ni na to obaveziva– la, ako doslovno ne citiram nečije reči ili zaključke.

U pitanju naveđenih datuma, kao i u celom odgovoru, osnovni argumenat na koji se Dragićević u svojim tvrdnjama oslanja jeste da ja nisam znao za literaturu o Njegošu pre nego sam pročitao njegove članke. Povodom datuma o dolasku Sime Milutinovića on čaM tvrđi: >»..pođaci koje Latković navodi u svome članku (iz Ivićeve Građe i Skerlićeve Istorije), koje je, u to sam potpuno uveren, tražio poslije izlaska iz štampe moje knjige o Njegošu...«!! Taj argumenat Dragićevićev je ne samo bolesno pretenciozan nego i neozbiljan, te se na njega i sve što je s njim u vezi neću ni osvrtati.

Drugi argumenat na osnovu kojega Dragićević tvrdi da sam moj datum prepisao iz njegovog članka jeste: »Da je (t. j. Latković) još malo razmislio o »glomaznoj li-

teraturić koju sam naveo u napomeni O ·

Milutinovićevom dolasku na Cetinje, video bi i to, da mitropolit Petar nije nigdje naveo »datum Milutinovićevog dolaska po novom stilu kako je ranije mislio Vuksan (Zapisi I 17 i X?93?7 i 26) a sad opet misli i Latković. Tu se radi o drugome, a naime da je mitropolit Petar svojom staračkom rukom omaškom napisao »5-i« mjesto »255 den istog Ččislenija«, misleći na 25 septembar po starom kalendaru, a ne na 5 oktobar po novom kalendaru. U celom Ovom pitanju ne radi se niti o nekoj pogreški Vuksanovoj ili mojoj, niti pak o praznoslovlju »staračke ruke« Petra I, neEgo prosto naprosto o neznanju Rista Dragićevića. U pismu Petra I okružnom kapetanu kotorskom od 29 septembra (11 oktobra) 1827 stoji da je Sima Milutinović »23 čisla sego tečenija po novom broju pisano, (podvlači V. L.) nije do mene doša nego u prošlu neđelju na uru noći, tj. 5-den istoga čislenija«. Dragićević ne zna šta ovde znači reč »tečenije« (tj. mesec) a šta čislenije, (tj. računanje, kalendarski stil). Prevedene na današnji književni jezik navedene reči znače da je S. M. došao na Cetinje 5 oktobra po novom kalendaru. "Taj datum nije tačan, i zato sam odlučio za onaj drugi, 35 septembar po starom, kao što sam u članku i rekao, dok se Vuksan za-

'držao na 5 oktobar.

Najjači argumenat Dragićevićev po pitanju godine kada je saziđana Biljarda jeste da podatak iz Oreškovićevog pisma Vuku Karadžiću (od 8/20 novembra 1837) nije dovoljan (ja sam u članku kazao »pored oOstalog«), da se može kazati kako je Biljarda sagrađena 1838, iako se u tom pismu kaže da se »već kamenje za to pripravlja«. Da je taj podatak, koji meni nije jedini stajao na raspoloženju, bio dovoljan, rezonuje dalje Dragićević, zar bi Vladan Đorđević, Lazo Popović i Petar Šabajić grešili u datiranju ziđanja te kuće, A ja tvrđim: da su ti ljudi imali na umu ovo Oreškovićevo pismo, njegovu obaveštenost o svemu što se u Crnoj Gori radi, a pri tom uzeli u obzir ono što je, recimo, kod Medakovića (Petar Petrović Njegoš, str. 80) stajalo i njima, i Dragićeviću (ne usuđuje se reći i meni) na raspoloženju, onda se ne bi mnogo premišljali da kažu da je Biljarđa sazidana 1838. Da se ne bih i ja razmetao poznavanjem izvora, navešću samo jedan, kojim se Dragićević nije poslužio. Nemački pisac Štiglić, koji je bio na Cetinju 1839, u svom delu Ein Besuch auf Montenegro (Stuttgard, 1841) govori o Biljardi kao dovršenoj zgradi na str. 42 i 71; na strani 43 čak tvrdi da je saksonski kralj koji je 1838 bio na Cetinju, stanovao u Biljardi. gl

Povođom Dragićevićevog polaganja »autorskog prava« na dosetku da su M. Klopčič i posle njega J. Popović pogrešili kad su uzeli da je Njegoš 1837 prisustVovao Puškinovom pogrebu, mogu reći da se O toj njihovoj omašci, ne baš tako tragičnoj kakvom je zamišlja Dragićević, razgovaralo ovde u Beograđu pre nego što je Dragićevićev članak o tom ovamo dospeo. Ja sam tađa o tome razgovarao i sa Nikolom Banaševićem, prof., Rađovanom Lalićem, prof., Dimitrijem Vučenovom, asistentom, To Što 1947 u člančiću o Njegoševom Žživotu, u svečanom broju »Borbe«, nisam pomenuo tu omašku nije nikakav, ama baš nikakav dokaz da je tada nisam bio uočio. Ja mislim da ni jedan pametan čovek koji ima i trunke ukusa ne bi upotrebio tu svečanu priliku da zlurado ukazuje na nečiju omašku, ako ona nije zlonamerna. Ja čak ni u knjizi to nisam učinio.

U devetom stavu mog prvog članka u Knjiž, novinama (stav počinje rečima: »No, na kraju krajeva...«) ja sam jasno kazao da sam na strani 15 moje knjige citirao pismo Petra I Gagiću, koje je Dragičević prvi put objavio, ali da »nisam bio obavezan da kažem ko je to pismo prvi put objavio, kada se ne pozivam na Dragićevićeve »zaključke« nego na ono što je vladika Petar I rekao u tom pismu«, u toliko pre što sam »u toj knjizi moždđa i suviše često citirao starija pisma i drugu građu, pa nigde nisam smatrao za potrebno da kažem ko je tu građu prvi put objavio«. Ako je trebalo da Dragičević povodom ovoga nešto kaže, to je trebalo da, reče da li smatra da je pisac jedne popularne knjige za Omladinu dužan pri korišćenju nekog izvora da naglašava ko je izvor objavio ili nije dužan, a ne đa nadugo i naširoko dokazuje da sam upotrebio izvor koji je on objavio, kad to niko ne poriče.

Ono što sam „poricao u šestom stavu SVoOg ranijeg članka, a što i sada poričem, Jeste da Dragićević nije uložio toliko napora da dokumenat pronađe kao što želi da pretstavi i, drugo, važnije, da se do, istih zaključaka moglo doći I bez toga »dragocenog dokumenta«, pa prema tome he može polagati neko »autorsko pravo« na te »zaključke«. Da bih pokazao prvo od ovog dvoga, naveo sam da je pismo u kome je bio umetnut »dragoceni dokumenat« bilo pristupačno još 1997 godine, Nisam znao da se taji umetak nije nalazio u

· kopiji pisma koju je Vuksan imao u ru-

kama, pa sam zato i pretpostavio da ga Vuksan nije objavio jer tada »nije smatrao za potrebno da to učini«. Ali i pored toga Što Je ta moja pretpostavka bila pogrešna, opet mislim da je Dragićević preuveličavao svoje napore koje je uložio dok je do tog doMumenta došao, — Da bih pokazao drugo, naveo sam jednu rečenicu iz mog članka o životu Njegoševu, pisanog još 1947 godine, u kojoj su sadržani svi »za-

RRIIŽEVNE'NOVINE–

Još jednom povodom NALEGLO

ključci« R, Dragićevića. Pored svih nastojanja Dragićevićevih da umanji značaj ovoga, to je činjenica koju ne može ni da mrdne s mesta. a

Nije tačno da se »onako precizirani« kao što su u Borbi ovi dokumenti »nalaze i u jednom pismu Milorada Medakovića od 8 februara 1948 godine i njih je Pavle Popović objavio još 1927% kako kaže Dragićević, pa ih je odatle prosto prepisao. Ja sam se poslužio i ovim pismom prilikom određivanja datuma Njegoševog odlaska u Toplu (18%), ali iz tog pisma proističe da se Njegoš na Cetinje vratio 182, a ja sam u Borbi ipak napisao 1827. I kao što sam ovde »precizirao«, tako sam se recimo na osnovu Dostinićevih uspomena mogao nekako domisliti da je bilo leto kad je Njegoš došao u Toplu, pa reći da je to bilo »u leto 182%«, i tako i ta} datum »precizirati« tačno onoliko koliko ga i Dragićević precizira. Ja znam da se Dragićević zgranjava nad mojom »naučnom smelosti«, jer to, ne piše nigde izričito, zaboravljajući da se do velikog broja datuma došlo baš na ovaj način, kombinovanjem, računanjem, razmišljanjem, smelošću. Pri tome se može i pogrešiti, ali to se meni 1947 nije desilo, bar koliko danas o tome znamo. Tako stvar stoji sa mojim korišćenjem Dragićevićevih »zaključaka« Zato mogu samo da ponovim reči iz ranijeg članka: »..nikakvo njegovo mišljenje nisam prihvatio, nikakav njegov zaključak nisam iskoristio«, pošto ne mogu rečju »zaključak« nazvati »ono što jeđan dokumenat sam sobom govori ili je čak i izričito u dokumentu rečeno«, kako sam ranije to formulisao i do čega sam i sam pre Dragićevićevog članka došao, dodajem sada.

Izuzimajući pitanje Njegoševog prisuštvovanja Puškinovom pogrebu, u sva tri Ostala slučaja radi se o datumima. Da sam ta tri datuma i zbilja jednostavno , prepisao iz Dragićevićevih članaka, ipak u ovakvoj knjizi kakva je moja nisam bio obavezan da kažem ko je te datume utvrdio. Mislim da Dragićević suviše udobno sebi zamišlja, da će od sađa svako kogod bude naveo datum Milutinovićevog dolaska u Crnu Goru u belešci ispod teksta navesti Dragićevićevo ime. Ima datuma do kojih se zaista velikim naporima došlo i koji su mnogo sadržajniji od ovih datuma na koje Dragićević polaže autorsko pravo (na pr. đatum Uroševe smrti, kojim je dokazano da ga Vukašin nije ubio) pa ni u mnogo stručnijim napisima nego što je moja popularna knjiga niko se ne smatra obaveznim da naznači ko je taj datum utvrdio. Na načeinom delu moga članka, koji počinje stavom: »Ja čak mislim da se ne samo u ovakvim knjigama za omladinu...« (taj stav Dragićević pri citiranju, u poslednjem stupceu svoga članka, nedozvoljeno pripaja prethodnom stavu, i tako mu donekle menja smisao) Dragićević se najmanje zadržava. On je tu namerno pomešao ono što sam rekao o beleškama ispod teksta sa onim o beleškarenju. Rekao sam da se beleške ispod teksta »zaista ponekađ ne mogu izbeći«, ali da u tome i kad se pišu sasvim stručni članci, po mom mišljenju, »treba biti štedljiviji«. A okomio sam se na beleškarenje, tj. na namerno gomilanje beležaka samo zato »da bi se dao što naučniji izgled napisu«. U odbranu svoga gledišta na beleške ispod teWsta Dragićević je naveo postupak sa beleškama nekoliko živih naučnika (meni nije ni na kraju pameti da njihov postupak svrstam u beleškarenje!) a ja ću navesti samo nekoliko mrtvih, da mi se s pravom ne bi prigovorilo da nekoga harangiram protivu Dragićevića. Vatroslav Jagić, T. Maretić, St. Novaković, Sv. Vulović, P. Popović, J.' Skerlić bili su veoma štedljivi u beleškama ispod teksta, baš onako kako ja zamišljam da bi trebalo postupati. A i oni su, svi od reda, bili profesori univerziteta,

O beleškarenju ispod teksta kao nezdravog tendenciji kod nekih naših naučnika i o apsolutizovanju sudova i mišljenja pojedinih ljudi o drugim ljudima i događajima trebalo bi diskutovati, ali s Dragićevićevim, po mom mišljenju, ne može se VOditi nikakva načelna diskusija. Da ne bih Dragićevićevo pitanje o apsolutizovanju takvih sudova kod njega ostavio sasvim bez odgovora, reći ću samo da je on, naprimer, apsolutizovao i shvatio kao »sigurno pouzdane i tačne« sudove episkopa V. Kraljevića i ohružnog načelnika Pajtonija o Njegoševom učitelju Tropoviću, ne vođeći računa o tome da su i Kraljević i Pajtoni mogli biti pristrasni u ocenjivanju Tropovića.

Na icraju moram ukazati na jednu netačnost o Dragićevićevom odgovoru. Ovoga buta svesnu i grubu netačnost.

U svom odgovoru na moj članak u Knjiž. novinama kaže: »..ja ću odmah naglasiti (ovde i dalje podvlači V. L.) da sam još u oktobru 1948 objavio u svom članku Njegoševo školovanje iedan kratak podatak...« 1I malo dalje: »Godinu dana kasnije Latković piše u svojoj Kknjizi...e Međutim (neka mi Dragićević dozvoli da ja sađa nešto »na= Elasim«) niti je istina da je on svoj članak objavio u oktobru 1948, niti pak da sam ja godinu đana kasnije pisao svoju knjigu, tj. u oktobru 1949. Što je najgore, i jedno i dmugo je Dragićević morao znati, ali je namerno, što no reč, navođio vodu na svOju vodenicu. Sveska Istoriskih zapisa u kojoj je Dragićević objavio članke ·Njegoševo Školovanje i Njegoš nije mogao videti mrtvog Puškina, zaista nosi na zaglavlju oznaku »septembar-oktobar 1948«, ali se na poslednjoj stranici uredništvo izvinjava što ta sveska nije izašla na vreme, kakvo izvinjenje ne bi bilo potrebno da je objavlje-

' na do kraja oktobra 1048, pa možda ni či-

tav mesec kasnije. Dragićević voli preciznost u đatumima, pa đa mu se ne bi desila ponovo slična neprijatnost neka svoju, sva– kako brižljivo vođenu, kartoteku datuma popuni sledećim podacima: kađa su Istoriski zapisi za septembar-oktobar 1948 dati u štampu, kađa su doštampani i kada su ekspedovani za Beograd. To se sve može utvrditi po arhivskim pođacima. — S druge strane, na mojoj knjižici o Njegošu stoji na poslednjoj strani: »Predano u štampu 27-IV-1949 goM.«, pa sam je svakako pre toga morao napisati, a ne u oktobru 1949, Da bi svoju kartoteku datuma dopunio preciznim arhivskim pođacima, samo zato, skrećem mu pažnju na sledeće: Iz jednog akta

Omladinskog izdavačkog preduzeća »NOVO

pokoljenje, Beograd, pod brojem 37%, od 23 maja 1950 godine, snabdevenog pečatom i potpisom direktora preduzeća, vidi se da sam rukopis knjižice o Njegošu predao pređuzeću ı četiri đela, i to 26 avgusta 1948 (hiljadu devesto četrdeset osme), 2 septembra, 23 septembra i 1 oktobra iste godine, i najzad da je »drugu Vidu Latkoviću isplaćena akontacija.. 8 oktobra 1948 (hiljadu devetstotina četrdeset osme) i to po pređaji čitavog rukopisa Petar Petrović-Njegoš«, kako od reči „do reči u to-

me akltu stoji. V. LATKOVIC

Naleglo breme teških dana, bez prestanka nas tukao grad, tukao ljude. smeh usana,

a sunce divno, kao i sad,

zelena trava. trava meka, ne ugazi je ničiji hod.

a tutnji, tutnji iz daleka i magle dima kiđaju svod,

Meni je žao ove lepote

što mi je sada krije dim, · duboko mi se sumnja ote:

neću da umrem s pogledom tim,

neću dđa umrem u ovom garu kad bistri vidik pliva u dalj. pa mi je žao što šumu staru pritisle magle, dim i gar...

* * *

FI -

A kad se stišala pucnjava jaka, i kađ se razbio viđik crni, na nebu nema ni oblačka, za radost kratku nedra razgrni,

opet se plavi nebo i polje,

pod suncem letnjim tvoj drug i ja. I sve je tiše, i svetli bolje

poljana ova sunčana,

* * *

Posle smo dugo na tome proplanku | sedeli ia i drug iz tvog kraja,

BREME TEŠKIH __ — eIIANIAP 7 170

radosni kao na uranku u šumi moga zavičaja,

Al nije ova Gora Fruška, ni njena česta vitka stabla, pa da je vetar zaljuljuška kad se prokrade iznenađa,

ovo su o.romna sfoletna debla, I tako mi je hladno u njima, da ]' sam od zime jutros ozebla ili od slutnje u mislima?

Drug mi tvoj šinjel veliki dao, spusti ga prošto na pleća moja, a tako mi je prijatno pao,

ko nekad vrela ruka tvoja,

Pa mi je milo od te težine,

od osećanja đa nisam sama. pogled i misli u daljine

jure po ovim livađama:

on mi je prvu vest o.tebj poneo juče, tako dragu,

živ si, i nikad više ne bih sanjala krv po tvome tragu,

— a ipak, kad me pritisne tuga i šumnja mi se sa njom dovuče, htela bih stalno da molim druga da vest ponovi onu ođ juče,

Mira ALEČKOVIĆ (I” ciklusa pesama »1941—1944«) |

Osnovano je | Udruženje dramskih umetnika Srbije

Dramski umetnici pozorišta Srbije održali su svoju prvu skupštinu na kojoj je osnovano Republičko udruženje dramski umetnika. OsnivaČxoj skupštini su kao gosti prisustvovali pretstavnici dramskih umetnika Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine.

O značaju osnivanja Udruženja, koje je đošlo kao nužan preduslov za dalje idejno i stručno uzdizanje dramskih umetnika, govorio je Ljubiša Jovanović, prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu.

Nakon što je izneo istorijat pozorišta i položaj pozorišnih trudbenika u staroj Jugoslaviji, borbu naprednih glumaca pre rata, njihovo učestvovanje u narodnooslobodilačkoj borbi i ulogu Kazališta narodnog oslobođenja u oslobodilačkom ratu, Ljubiša Jovanović je rekao pored ostalog:

U svakom radu na umetničkom stvaralaštvu pa i na pozorišnom stalno se rađaju novi problemi i zadaci. Pred pozorište u našoj revolucionarnoj socijalističkoj stvarnosti nameću se mnoga pitanja koja traže od dramkog umetnika visoki umetnički ukus i smisao da uoči specifične pozorišne probleme.

Mi se danas moramo stalno boriti i iznalaziti pozitivne tekovine naše pozorišne prošlosti u dramskoj literaturi i metodama rada na rešavanju scenskih problema, Moramo se boriti protiv naknadnih shvatanja o pozorišnoj umetnosti, protiv anarhičnosti i stihiskog rešavanja scenskih problema. U svoj rad mi moramo da unesemo što više organizovanosti i preciznosti u metodama i više studioznosti u utvrđivanju idđejne osnove našeg stvaranja. Pri odabiranju repertoara moramo obratiti naročitu pažnju na naš osnovni zadatak: šta hoćemo da kažemo našoj publici dramskim delom koje stavljamo na scenu,

Po oslobođenju mi smo često padali, pri odalbiranju repertoara, pod uticaj slabe, šablonske i repertoarske posleratne sOVjetske dramske literature i time dolazili u opasnost da se koči pravilan razvoj našeg pozorišta. Ali, zahvaljujući pravilnoj liniJi naše Partije i narodnih vlasti, naša pozorišta su uspela da razviju svoju umetničku delatnost do zavidne visine.

Porast našeg čoveka u socijalističkom društvu uslovio je i velike potrebe za kulturnim uzdizanjem širokih narodnih masa. Mi danas imamo samo u NR Srbiji #6 državnih pozorišta. OtvaranJe tolikog broja pozorišta nameće i veliki broj problema koje treba rešavati. Među najvažnijim pitanjima su: podizanje kadrova, problemi metoda rada, pitanje scenskog realizma, pitanje odnosa forme i sadržine i idejnosti. Po svim tim pitanjima naša Partija i narodna vlast mnogo su nam pomogle ali i mi dramski umetnici sa svoje strane moramo pružiti po svim tim pitanjima pomoć našoj narodnoj vlasti da ih zajednički što uspešnije rešimo,

Još jedan zadatak stoji pred dramskim umetnicima a koji nije preciziran u nacrtima pravila našeg udruženja: pitanje rada pozorišnog glumca na filmu, Naša mlada filmska umetnost je u razvoju koji već sada stoji na zavidnoj visini. Od pozorišnog glumca filmski stručnjaci traže sa potpunim pravom punu saradnju na stvaranju naše filmske umetnosti. Da bi rad bio olakšan i da bi pozorišni glumac svojim umetničkim sredstvima stvarao i na {ilmu umetničke kreacije, potrebna je i tešnja saradnja pozorišnih i filmskih stručnjaka. Naša filmska preduzeća štampala su priličan broj stručne filmske literature o filmskoj režiji i glumi. Od naših glumaca treba tražiti da čitaju i studiraju tu literaturu, kako bi njihov rad na filmskom stvaralaštvu bio plodniji i više umoetnički. Filmska preduzeća bi pak morala da se bolje upoznaju sa našom pozorišnom problematikom i sistemom rada, kaRo bi svoj plan usklađila sa planom rađa pozorišta. „Tu saradnju moramo bolje organizovati jer se događa da ne radimo po predviđenom planu (to se više odnosi na film) i time se nanosi materijalna šteta i pozorištima 1 filmskim pređuzećima. Moralo bi se vOditi više računa o zaposlenju glumačkih kadrova, o njihovoj zaduženosti na filmu 1 pozorištu,

Rekao bih nekoliko reči 1 o pozorišnoj kritici, Naša pozorišna kritika u posleratnom periodu uglavnom Je objašnjavala literarnu vrednost dela, a nedovoljno se zadržavala na scenskim kvalitetima pretstavve. Takva vrsta kritike je neosporno potrebna, Ona Je potrebna našem gledaocu

da bi što lakše shvatlo delo i time prošjrio svoj kulturni horizont. No, takvoj kritici bilo bi mesta pre izvođenja same pretstave, a po izvođenju pretstave bila bi

Rotonda sa bogumilskim stećcima · (Sa Izložbe jugoslovenskog srednjovjekovnog slikarstva u Parizu)

poželjna kritika scenskog ostvarenja, stručna analiza režije i glume, inscenacije i kostima, pravilna ocena dostignuća U tumačenju dela. Redovna je praksa bila da iziđe samo jedna kritika u nekom od naših časopisa ili dnevnoj štampi dok su glumci imali prilike da čuju vrlo različita mišljenja o pretstavi. Stoga bi dobro bilo da o jednoj pretstavi bude više kritike od različitih kritičara. Mi tražimo svestranu pomoć kritike a njihova različita mišljenja po istoi pretstavi pokrenula bi diskusiju koja bi pomogla i režiji i glumi. Sva naša pozorišna kritika, ili bar većim delom je neđovoljno stručna. Kad kažem stručna mislim pod tim nesnalažljivost ili nesposobnost da se uđe u analizu procesa režiserovog i glumačkog stvaralaštva. Naša kritika nije dovoljno postavljala problem pravca u našim pozorišnim stremljenjima i pokazala je potpuno nepoznavanje različitih metođa rađa na pripremi pretstave. Manjkavost naše pozorišne kritike ogleda se u tome što smatra da je ocenom premijere završila svoj posao a nužno bi bilo da se povremeno osvrće i na dalji razvitak več ocenjene pretstave, U poslednje vreme prave se pokušaji u našoj pozorišnoj kritici da se nađe odgovarajući oblik za Ocenu specifično soconskih rezultata; no to su dosad samo pdkušaji, Nesumnjivo je da je našoj pozorišnoj kritici neophođno potrebna pomoć ljudi iz pozorišta. Ukoliko bi naša kritika potcenjivala takvu vrstu pomoći, ona bi ozbilino grešila, A zašto bi grešila? Zato što je kritika duboka, objektivna, stručna, iconstruktivna, ispunjena ljubavlju prema našim kulturnim dostipnućima i neophodno potreb. našem pozorištu i narodu. Kritika koja da se oduševi našim uspehom ali koj me i oštro da ukaže i osudi naše nedostatke i nesposobnosti 1 da traži od glumca i redi-

. telja da se stalno razvijaju i uzdižu.

Na kraju skupštine doneta je sleđeća

REZOLUCIJA

Dramski umetnici Narodne Republike Srbije na osnivačkoj skupštini svoga Udruženja doneli su sleđeće odluke:

Prvo, osnivačka skupština Udruženja dramskih umetnika NR Srbije konstatuje da je osnivanje Udruženja dramskih umetnika Srbije došlo kao nužan preduslov za dalje iđejno i stručno uzdizanje naših umetničkih kadrova u pozorištima. Ostva– rujući svoje zadatke koji su postavljeni Pravilima, Udruženje će razviti organizovanu aktivnost da se postignuti rezultati u đosađašnjem umetničkom razvitku naBeg pozorišnog života Kritički usvoje kao tekovina svih naših dramskih ansambla. Osnivačka skupština smatra da je, kako u interesi što boljeg i potpunijeg ostvarivanja žajedničkih umetničkih ciljeva svih jugoslovenskih pozorišta tako i u intereSu prođubljivanja đuha bratstva i jeđinstva, te najdragocenije tekovine naše Narodne revolucije, potrebno u svim našim republikama što je mogućno pre stvoriti sve formalne uslove za osnivanje Saveza dramskih umetnika FNRJ kao zajedničkog foruma koji će, koordinirajući rad republičkih udruženja dramskih umetnika, efikasno dejstvovati na unapređenju dramske umetnosti čitave naše voljene otadžbine, socijalističke Jugoslavije,

Drugo, osnivačka skupština jednođušno konstatuje da su brigom Partije 1 narođdnih vlasti osnovni problemi pozorišta kao ustanove | osnovni problemi dramskih umetnika, kao pojedinaca pravilno uočeni i rešeni u sklađu sa principima naše socijalističke države. Tu pre svega mislim na Uredbu koja reguliše plate, nagrade i na pređovanja đramskih umetnika i Aa zakone o socijalnom staranju i penziskim prinadležnostima. Udruženje će svesrdno pomagati državnim vlastima đa se ovi zakoni, jedinstveni u svetskom socijalnom za-

konođavstvu, pravilno primenjuju. Dobija- .

njem ovakvih uslova dramska pozorišta i dramski umetnici dobili su, ustvari od svoga narođa najživlji potstrek da u potpunosti razviju svoje stvaralačke energlje, za visok uspon naše jugoslovenske nlističke kulture. Novi odnos države prema pozorištu i dramskim umetnicima, kao i novi odnos između pozorišta i širokih rađnih masa, već su, u đosađašnjem perlođu naše društvene stvarnosti doprineli uzdizanju opšteg nivoa naše pozorišne umetnosti, Na dramskim umetnicima je da te rezultate, upotpunjene onim što nam je ostalo kao pozitivno kulturno nasleđe !z prošlosti našeg pozorišnog Života, učine efikasnim instrumentom daljeg razvitka pozorišne umetnosti u našoj zemlji.

Treće, naša narodna revolucija sa svim svojim istoriskim tekovinama, opštenarođ-

no učešće na obnovi zemlje i bitica za naš \ aj svetli

prvi Petogodišnji plan, zatim on. duh solidnosti, karakterističan danas za naše radne ljuđe, — sve te komponente iz kojih se građi novi socijalistički JUROBIO. venski čovek, čine 1 osnovu za formiranje

novog lika našeg dramskog umetnika. U herojskoj borbi KPJ za ravnopravnost me-

đu socijalističkim državama protiv ugrošavanja bitnih principa marksizma-lenji-

nizma od strane rukovodilaca SSSR i nje- —

govih satelita, prekaljuje se patriotizam i nepopustljiva borbenost našeg radnog čoveka. U toj borbi naši dramski umetn!ci odlučno stoje, zajedno sa čitavim narodom, uz svoje državno 1 partisko rukovodstvo s drugom Titom na čelu. Inspirisana” duhom, osnivačka skupština Udruženja dramskih umetnika NR Srbije sa ogorčenjem protestuje protiv laži i kleveta koje

informblirovska propaganda seje protiv na

še zemlje i osuđuje pokušaje informirovskih zemalja da presijama 1! zločinačkim ubistvima pokolebaju moralnu čvrstinu Jugoslovena koji žive u tuđini. Najzad, osnivačka skupština dramskih umetnika NR Srbije smatra da se samo upornom borbom protiv ovako neljudsiih metođa u odnosima među državama istinski služi stvari mira, koji danas, posle teških gođina razaranja u Drugom svetskom ratu, iskreno Žele svi pošteni ljudi u svetu.

Zatim je izabrana Uprava novoosnovanog

' Udruženja, u koju su UŠI: za pretsednika

Raša Plaović, za potpretsednika Salko Repak, za sekretara Ljuba 7revanovi!ć i Pređrag Dinulović.

zr IL.”