Књижевне новине
- Kratke vesli iz imosiramslva
Atelje Ežena Delakroa u SŠanrozeju (crtež Pjera Vesitea)
ATELJE EŽENA DBLARROA BIĆE PRETVOREN U MUZEž}
Atelje Ežena Delakroa u Šanrozeju, kome je do neđavno pretila opasnost đa bude prodan, biće pretvoren u muze]. Slika} Pjer Verite, poznati skupljač skulptura (Veriteova zbirka bro}i preko hiljadu skulp tura svih vremema sakupljenih u raznim Kkrajevima sveta), smestiće svoju dragocenu kolekeija vajarskih dela u zgrađu u kojoj je radio veliki francuski slikar.
NOBELOVE NAGRADE ZA KNJIŽEVNOST
Švedska Akađemija za književnost dođelila je Nobelovu nagradu za književnost u 1949 gođini poznatom američkom književniku i stilisti Vilijamu PFolkneru. Istovremeno, Nobelovu nagrađu za književnost u 1950 godini Akađemija je dodelila engleskom piscu i filozofu Bertranđu Raselu.
RAFAELOVI FARTONIT IZLOŽENI U LONDONU
U londonskom Viktorija | Albert muzeju primenjene umetnosti, ponovo su, posle jedanaest godina „izloženi „Rafaelovi kartoni za tapiserile. Suviše osetljivi za prenos, oni su celo vreme rata ostali u Londonu, smešteni u jednom specijalnom podzemnom skloništu muzeja. Sedam Rafaelovih kartona deo su serile od deset, koje je papa Lav X poručio kod Rafaela za tapiserije. Gobleni koji su prema njima izveđeni nalaze se danas izloženi u Vatikanskom „muzeju, a delo su briselskog majstora Pjetera van Elsta. Karlo I Englesk! kupio je pomenute kartone 1623 godine u Đenovi, kako bi oni poslužili kao uzorci za manufakturu tapiserija u Morlskeu, u Engleskoj. Danas se ti kattoni više ne smatraju kao uzorci za tapiserije, već kao slikarska remek-dela.
NOVO DELO DŽONA STEJNBEKA
Američki pisac Džon Stejnbek, autor »Plodđova gneva“, napisao je neđavno pozorišni komad »Goruće svetlo«. Glavna lica ovog komada su članovi jedne cirkuske akrobatske grupe.
NOVI ROMAN LUISA BROMFILDA
Američki pisac Luis Bromfilđ, autor romana »Kiše dolaze« »Ana Bolton« i dr. napisao je novi roman pod naslovom »IzZ zemlje«. Ova knjiga obrađuje život farmera u Americi.
DEKARTOVA IZLOŽBA U PARIZU
U mesecu oktobru organizovana je DeKkartova izložba u Parizu, koja pmikazujie život i đelo velikog filozofa. Ovom je izložbom pokušano da se na popularan način učine širokoj publici pristupačne Dekartove iđeje i niegov program praktične filozofije. koilm je izražena želia da čovek prestane biti neprijateli čoveku i da se razvija u gospodara prirode. Zanimliivo ie đa se u poslednje vreme u FPrancuskoi u sve većoi meri koriste muzeološke metode u svrhu popularnog prikazivnamnia razvitia filozofske misli i nauke u svetu.
INTERNACIONALNA MUZIČKA OLIMPITADA U SALCBURGU Prema antičkom uzoru, predviđena internacionalna muzička Olimpiiadđa, koja će se ođržati u Salcburgu, trajaće četiri godine,
tj. od 1951 do 1954 godine prema sledećem .
programu: prve će gođine biti takmičenie u pevanju solista i horova: na programu za drugu godinu predviđena ie religiozna muzilca, plesovi i stari muzički instrumenti; u trećoj podđini biće instrumentalna muzika koju će izvoditi solisti 1 amsambli i to kamerni, orkestraln! i speclialno đuvački instrumenti: u četvrtoi će mođini biti takmičenje kompozitora.
MUZEJ POZORISTA LUTAKA
Neđavno je mw Lincu otvoren muzej pozorišnih lutaka, koji prikazuje istoriski razvoj te vrste pozorišne umetnosti. To je prvi muzej pozorišta lutaka u svetu,
RESTAURACIJA OPERE U BEČU
Prilikom bombarđovanja Beča, 1? marta 1945 godine, srušena je zgrada slavne Bečke opere kojia je građena 18065 godine. Ove je godine rešeno da se zgrada vrati u prvobitno stanje, s obzirom na nien spoliašnji izgled. Unutrašniost, naročito tehnička oprema pozornice, biće izveđena „prema najsavremenijim principima pozorišne tehnike. Rekonstrulccija ie već počela, a ima se, prema planu, završiti 1953 gođine.
FESTIVAL, URLETOG PILMA« U BIJARICU
»PFestival ukletop filma, koli je ođržan prvi put prošle godine u PĐijarieu, ppriređen je i ove godine, ali bez senzacionalne reklame koja je bila karakteristična za prošli festival. Cili ovog festivala jie đa DoODDGE dela visoke umetničke vrednosti, lje je prikazivanje u pojedinim zemliama ometeno ili uopšte sprečeno, zbog napređnih tendencija koje ta dela zastupaju, ili iz komercijalnih razloga.
Na programu su se nalazili sleđeći filmovi: »Daji nam danas« reditelja Dmitrika, »Uljez« u režii Klarensa Brauna, prema
romanu Vilijema Folknera (o crnačkom problemu u SAD), »Gernika« u režiij Alena Renea (razaranje Gernike u španskom građanskom ratu) | »Prideset i devet step»nica« u režiji Hičkoka, film o metodima _ nemačke vojne špijunaže. Pored ovoga, glumci Francuske komedije prikazali su komad »Proleće slobođe«, prema filmskom
| ___Scenariju književnika Žana Gremiijona, ko-
ji se ranije nikađ nije mogao snimiti, ier su ga filmske kompanije ocenile kao suviše »buntovnog«.
NOVI NORVEŠKI FILMOVI
Norveška filmska industrija, malo po·
___mnata van severnih zemalja. dala je ne-
davno dva filma O kojima se skandinavska štampa veoma pohvalno izražava. Jedan jie | _»Na raskrsnici«, prema romanu Sigurda
Hela, a 4rugi — »Dok brođovi plove, u _ režiji TankPređa Tbzena, potomka čuvenog O OVO Norveški filmski producenti, koji planiraju znatno povećanje proizvodato nameravaju da prenesu na film nekoliko dela Bjermnsona, Ibzena i Selme LaRerlef, |___ITALIJANSKI FILM O PAGANINIJU
Ttalijansko filmsko preduzeće Sejta snimilo je film o životu velikog muzičara Nikole Paganinija. prema scenariju Pnjižev: nika Novareze, Scenarist je proveo dve godine u mestima gde je živeo Paganini da bi se bolje upoznao sa životom i rađom ve-
likog italijanskog muzičara, U filmu se iz- ~
vodi u celosti nekoliko Paganinijevih dela.
— — M - -_-___—___ ________________ _________
2000000%0%%%.
KNJIŽEVNE:NOVINE
Pred premiieru u Jugoslovensk
om dramskom pozorištu
BROJ 46
SOFOKLOVA „ANTIGONA”
istoriji svetske literature So-
fokle je pozmat u prvom redu
po Bdipu. Prema milu, tebanski car Laj oteo je Pelopu sina Hnprisipa, zbog čega ga božica Hera prokune i prorekne smrt od sopslvenog sina. Kad se Laju rodio sin Edip, on se seti proroštva i, i naredi svom robu pastiru da dete baci na goru Kiteron gde ga čeka siguma smrt. Pastir požali dete i preda ga nekom korintskom pastiru koji ga odnese caru Polibu Koji je bio bez poroda. Kad je Edip odraštao i saznao da je nahod uputi se u Delfe k Apolonovu prorošivu da bi saznao tajnu svoga rođenja. Tamo čuje da mu je suđeno da ubije svoga oOca i da se oženi svojom majkom. luči zato da za svagda napusti Korint i uputi se u Tebu. Na putu, u svađi pobije neke ljude, a među „njima i svoga oca Laja. Tebanci uzalud traže svoga cara. Međutim, grad je pritislo veliko zlo; pojavilo se krilato čudovište — Sfinga, i redom uništava građane. Edip spasava grad od Sfinge, pošto je rešio zagonetke koje mu je ona postavila, posle čega je Sfimga bila dužna da se sunovrati niz etenu:
- Edip postaje carem tebanskim i ženi
se svojom majkom Jokastom. Rode im se deca — FEteokle, Polnik, Antiigona i Jamena. Smrt Laja, međutim, ostala je neosvećena i Apolon odluči da l:azni. ubicu: Tebi pošalje kugu. Edipov šurak Kreont donosi od proroštiva vest da se pravi krivac bede nalazi u gra> du. U toku tragedije otEKrivaju se sve pojedinosti teške Kknivice Edipove. Edip se sam oslepi i odrekne prestola u konist svojih sinova. U »Edipu u Kolonu« razrađena je mit o Edipovoj smrti.
Tragedija završava wilnom i dirljivom scenom oplaikivanjem Edipa, pri čemu se otkriva divna duša Antigona. Pošto su ga sinovi iaznali iz Tebe nalazi kraj svojih lutanja u atenskom predgrađu Kolonu. Dalja sudba Edipove dece prikazana je u »Antigoni«. To je značajno delo sve do najnovijih vremena živo uzbuđivalo najbolje savesti čovečanstva. Postoji ogroman broj pokušaja u svetskoj literaturi da se ustanovi u čemu je takozvana »tragična krivnja« u »Amtigoni« i mi ne možemo da se ne pozabavimo tim plitanjem, ako nećemo da naša interpretacija ove tragedije ne ostane bez dublje iđejne sadržine.
Na prvom planu ove tragedije ističe se odnos čoveka „pojeđinca „prema gradu, polisu, državi, sa čijim zakonima stoji u nepomirljivoj protivrečnosti rodovsko osećanje. AKo Kreont stoji na straži »ustanovljenih« državnih zakona, Antigona više od svega ceni »večne, nepisane božje« zakone. Borba koja čini osnovu dramatičke radnje ove tragedije sastoji se u tome, što se jedna žena javlja herojskom braniteljicom još neiživljenih zakona krvi. U čemu je problem? Mnogi pis= ci i ispitivači antičke kultume istorije ne dopuštaju misao da je Antigona počinila tragičnu krivnju time što je u svojoj samouverenosti dozvolila sebi da se ne pokori pozitivnom zakonu polisa. Tako, na primer, „Jakov Brukhard misli da ni Eshil nije smatrao krivim svoga Oresta, ni Sofokle — svoju Antigonu. TagKo misle ji neki drugi istoričari antičke Književnosti. Oni između ostalog, tvrđe da »ona Uustaje protiv sile koja gazi osnovne religiozno-moralne norme i večne svetinje na kojima se osniva društveni poredak, otadžbina, država (polis). Te „norme i svetinje obuhvaćene su nepisanim zakonima, kojih se „Antigona drži, a koje zakonodavac ne sme da
menja«... U našoj tragediji, tvrde ti istoričari, »ne sudaraju se dve najviše moralne moći i ne stoji pravo protiv prava, ideja protiv ideje, nego božansko kao sveobuhvatno, s kojim se mlada devojka svesno saglašava u svom delanju, protiv ljudskog kao ograničenog, slepog, od samog sebe gonjenog, u samom sebi izviloperenog i grđenog«.
Mislim da je ovakvo argumentisanje samo prividno neoborivo. Ma da, po Burkhardu, ni sam Sofokle svoju Antigonu nije smatrao knivom, njegovo delo, baš zato što je bio veliki umetnik i pravi realista, ipak govori i drukčije i istinitije i obuhvata život šire i dublje, i njegova tragedija, kao realistički odraz sivarnosti, ma da u mitskom okviru, kao svako ispoljavanje, svaka pojava, ima svoju osnovu u suštini same stvari. Grčki umetnici nisu izmišljali motive, nego su se zadovoljavali da teme, uzete iz mitosa iznova i ponovo osećaju i ponova motivišu. U tome je i realizam grčke tragedije. Zato je Turgenjev bio u pravu, kad je ovako tumačio teoriju tragičnoga: »To je tragična heroina! Ona je u pravu zato što sam narod, upravo kao i ona, smatra svetim delom što je ona izvršila (naime sahranila mrtvog brata). Ali u isto vreme taj isti
SALE SOPOMLE
narod smatra đa je u pravu i Kreont kome je on predao svu vlast, kad on traži da se njegovi zagoni tačno izvršuju. Kreont je dakle u pravu kad kažnjava Antigonu, koja je povredila zakon. Ova kolizija dveju ideja, dvaju prava, dveju pobuda različitih za-
9000000000 0004.
Tomislav Tanho}fer
konitosti i jest to što nazivamo tragičnim.« Nije se dakle ovde sukobio večni i nepisani zakon božji sa slučajnom | samovoljnom vladarskom naredbom, nego rodovski zakon krvi — koji veruje da je stvoren u neproverljivom krilu božjem i zato večan kao i bogovi — sa zakonom društva goje stvaraju ljudi pa mu i ljudi određuju zakone. Videti u Kreontu samo prgava i samovoljna vladara, znači ne samo umanjiti moralnu i umetničku vrednost tragičnog sukoba, nego i ne osetiti široku, bogatu, šarenu, bujnu pozadinu slvarnog života Sofoklove epohe, punu previranja, krše-: nja slaroga i stvaranje novoga, koje nije moglo a da ne Ostavi vidnljivog traga u njegovom delu, koje je i samo jedna snažna aktivna sila toga života, uključena u borbu živih protivrečnosti. i
Kad Antigona, na početku drame, u sceni koja ima karakter prologa, izveštava svoju sestru Ismenu o Kreontovom naređenju i kad joj saopštava svoju tvrdu rešenost da, ipak, sahrani brata, a Ismena se trudi da umnim razlozima sebe opravda, Antigona odmah ispoljava svoju fanatičku uverenost da vrši religiozno-moralnu dužnost. Ta nadženska (u poređenju sa Ismenom) herojsKko-nerazumna rešenost nužno vodi u sukob sa drugim silama. Da je Antigona Dpošla da izvrši delo koje bi po zakonu prirode i srca bilo sveto delo, a greh samo po konvencionalnom ljudskom shvatanju, ona bi bila mala prestupnica, a me herojina, a Sofoklova drama dialogizirani izveštaj o jednom igizetnom, slučajnom, pojedinačnom i manje više neinteresantnom prekršaju. Nemoguće je ne priznati da u Kreontovoj zabrani nema nikakvog moralnog ni političkog načela. To bi bilo moguće samo onda kad bi postojao samo jedan jedini večni i nepromenljivi moralni zakon i samo jedno jedino nepromenjivo i večno političko načelo. Žiivoima stvarnost govori drukxčije. Kad je jedan od, stražara koji su bili postavljeni da paze na Polinikovo telo došao da javi kako je neko mrtva Polinika posuo tankim slojem prašine i kad je hor, poluodobravajući, izjavio svoje mišljenje:
Več dugo, gospodaru, domišljam se ja:
od božje ruke možda to se dogođi —
Kreont plane i tome zločinu odmah nalazi ljudske razloge: nikakve veze to s bogovima nema, to je pobuna. protiv pozitivnih državnih zakona, to novac sigurno rađi, novac koji je po Sofoklovom mišljenju »najopakija uredba među ljuđima«, zbog čega je i Marks mogao reći da »antičko društvo prezire novac kao monetu koja menja svaku ekonomsku i moralnu osnovu njegova života«. Kreont i ne sluti da bi izvršilac zločina mogla da bude ljubav sestrinska, pa i kađ to saznaje, on ne olstupa od svojih načela, i ta jednostranost je njegova velika krivnja. Pa ipak, posle ove značajne ocene, hor intonira himnu, koja počinje rečima: »Mnogo je silnog u svetu, ali ništa silnije od čoveka nije!« Ako sete misli mogu odnositi na smelo delo Antigonino, one se mogu odnositi, sa puno razloga i na Kreonta i himna čoveku koji je pobedio prirodu sadrži i ove reči: »I rečima i mislima bogokrilnim i državnom životu dovinu se... Ako ga još uvek muči strah od smrti, od prekogrobnog života i podzemnih bogova, on ipag neće dopustiti da neko krši njegove ljudske zakone. Dalji tok
EPIDEMIA LITTERARICA
edeo sam, toga dana, sam u redakciji našeg časopisa, i ovako razmišljao: »Da, da, imponuje! Posao u redakciji književnog lista ili časopisa zaista imponuje mladom čoveku. Izgledaš samom sebi nekako viši od ostalih. Ako fi se slučajno u sobi nađe poznanik u trenutku kada zazvoni telefon i javi se neko iz štamparije, ti tada sasvim nemarno kažeš onome s drugog kraja žice: »Ne, ne, nikako! Ja smatram da bi najbolje bilo članak složiti borgisom ili garmondom, a citate nonparelom. Samo, skrećem vam pažnju da cela stvar ide na dvadeset i šest cicera i da je treba malo foršlagovati. Obratite pažnju na kolumcifre i fusnofu, a na početku usecujte kliše u štrihu. Sto se naslova tiče, ja ga ne bih dao secmašinom. Ručni slog je bolji. Pripremite fazete, metera, pregera i stereotipera, a ja sutra dolazim na prelom! Zdravo faktore !« A dok +i Ovo govoriš, baciš pogled, onako kao slučajno, na svoga prijatelja koji koluta očima i ništa od svega ne razume. On sigurno misli: »Ala ovaj moj prijatelj poznaje stvari! More, štampa nije mala stvar!« Pored toga, primaš stranke! Ljudi na prstima ulaze u tvoju redakciju ,donose rukopise, cepte, čekaju tvoje mišljenje. Može neko tri fakulteta da završi, zajedno s doktoratom, ali pred tobom će stajati kao đače i čekati tvoj sud o njegovom napisu. A ti? Gledaš one njegove dvetri »šlajfnice« i kažeš mu blagonaklono, pazeći pritom đa mu »ne staneš na Žulj« »Hm, ima tu nečeg, ima! Nije da nema. Samo, znate, potseća to malo na Dučića. Forma starinska. Potrebno je osloboditi se tih stega, naći drugu formu. A ritma, da vidite, ima. Oseća se tu lirika. I proživljeno je to, zaista! A on? Gleda te malte ne kao boga i sve trepće.
Iz razmišljanja me prenu visoka pojava mlađića koji je ulazio u sobu. Nikađa ga ranije nisam video. Ulazio je sporo, tiho, skoro nečujno, ali ne onim lakim hodom kakvog molioca koji se prikrada sobi onoga od koga zavisi đa li mu je molba uvažena ili nije, već hodom odmerenim, ujednačenim, stavom stabilnim, jed-
nom rečju držanjem čoveka od koga
Saša Poefrovtć
zavisi gudbina baš onog nesrećnika u čiju sobu sađa ulazi. Bio je upadljivo visoka rasta, a i gledao je nekako s visine. Uza sve to, kao đa je bio napola prisutan, zamišljen, ćutao je i neprestano stezao vilice, tako da su mu mišići na slepoočnicama stalno igrali, a uši, srazmerne njegovu uzraslu, nemirno mrdale. Kosa u užasnom neredu padala mu je po čelu, no njemu, sudeći po rukama koje je mirno držao u džepovima izgužvanih pantalona, to očigledno nije smetalo. Ramena malo uzdignulih, glave zabačene, stade kraj moga stola. Zatim izvadi neku hartiju, baci je na sto, pođe prema vratima, i izlazeći samo dobaci: »Honorar za ove pesme pošaljite na priloženu adresu«.
Nisam imao vremena ni da se snađem, kad se na vratima pojavi već drugi. Ovaj ulete u sobu i skoro protrča pored moga stola. Dosta krupan, gojazan, s kaputom prebačenim preko ruke stade kraj prozora, izvadi maramicu i poče da briše čelo s kojeg se voda slivala. Bio je uzbuđen. Napola vezana mašna u luku mu je padala preko izražena stomaka. Vrati maramicu u džep, nakašlja se i stađe preda me. Poče da me grdi. Pitao me da li sam urednik. Kad sam mu rekao da jesam, on zatim kratko upita: »A zašto ste vi urednik?« Nisam znao šta da mu odgovorim. Vikao je. Udarao pesnicom po stolu. Na kraju sam shvatio da je ova grdnja bila uperena na urednika sasvim drugog časopisa, koga ovaj nije mogaD da pronađe. Pesme mu nisu Objavili. Objasnio sam mu da nemamo ničeg zajedničkog sa tim časopisom, ali kod njega to nije vredelo. On je grđio i dalje. Kad se đobro izvikao reče da mu je »sad bar lakše« i naglo me napusti. :
Bio sam zbunjen. Vrata se ponovo otvoriše i zatvoriše, a u sobi je kao kip stajala žena pedesetih godina, zabrađena, iskolačenih očiju uperenih na moje čelo. Počela je postepeno da podiže desnu ruku, a iz šake se izdvajao kažiprst kojim se ona sada naglo ustremi na mene, Sedeo sam
zapanjen i očekivao svoju sudbinu.
— Imate li vi veze sa narodom? piskavim glasom upita ova žena.
— Pa, znate, i imam ... — rekoh. Zatim se malo ohrabrih i dovrših misao: — I sam sam, ako dozvolite, delić naroda!
Bujica reči koju ova žena sada prosu preda me, onemogućila me je da ma čto od svega onoga što sam čuo povežem, i shvatim šta je htela da kaže. Jedino sam razumeo: »Ćerka... udata ... piše pesme ... stidljiva ... muž ne dozvoljava ... hoće da bije... majka nosi krišom ... sud o njima, pa posle da se štampaju ...« Ali nešto sam ipak uspeo da zapazim. Ova je žena neverovaino brzo govorila u stihovima! Bila je očevidno egzaltirana, i kao da je pričala u nekom transu ili bunilu, a rime su samo jurile jedna drugu.
— Drugarice, konkretno?
— Jaoj, ta reč! — i uhvati se žena za glavu. Zalim nastavi: — Gde god staneš, sedneš, legneš, čuješ reč konkretno! More, manite konkretno, ja hoću da mi pomognete (povremeno je govorila i u prozi) i uputite na pravi put! — olsečno izusti ona.
— Dobro, o čemu se radi? — rekoh ne bih li joj sada takvim pitanjem iznudio odgovor.
— Ko radi, ne boji se gladi! — reče ona.
— Slušajte drugarice! Ja cenim narodne poslovice, ali nije li ovo malo neumesno? Recite mi najzad zašio ste došli ovamo!
— Sine, — na to će ona — ja sam mnogo starija od tebe i znam šta je umesno a šta nije. Ali isto tako dobro znam đa je neumesno i ovo šta rade od mene!
— Šta rade?
— Seku grane mlađe! — otseče ona.
— Mislim da je već dosta ovog va– šeg simboličnog načina izražavanja. Pređimo na stvar! — počeh sada već sasvim zvanično. Sudeći po rečenici koju je tek zaustila da, izgovori, a koju sam joj svojim. novim stavom prekinuo na samom izvoru, i Do pomirljivom klimanju glave praćenom laganim spuštanjem njene ruke na moj sto, zaključio sam da je sa stihovima svršeno i đa ćemo najzad diSkusšiju usmeriti pravim putem,
tragedije samo razrađuje i novim motivma obogaćuje ovu osnovnu radnju. Spor oko tragične krivnje u »Antigoni«, koji sam ukratko spomenuo, odraz je razvoja filozofske misli u našoj savremenoj nauci, odraz one borbe koja se vodila između idealističkih i materijalističko-dialektičkih strujanja u evropskoj filozofiji. Dijalektičko tumačenje tragične grivnje u »Antigoni« dao je i Hegel. Po Hegelu se pos.upci oba protivnika, i Kreonta i Antigone, koji jednako rade prema moralnim načelima, ali jednostavno, i stradaju samo zato što prelaze granicu svojih moralnih nastojanja, prečišćuju u jednu višu moralnu ideju i, prema tome, cela je drama »veličanstvena dijalektika fatuma«. Hegel doslovice kaže ovo: »Koalizija dveju najvećih moralnih moći jedna sa drugom pretstavljena je na plastičan način u apsolutnom obrascu tragedije, Antigoni; tu se porodična ljubav, ono što je sveto, što je duboko usađeno u čoveku, što pripada osećanju, zbog čega se i to zove zakonom donjih bogova, sukobljava s pravom države. Kreont nije tiranin: on tvrdi da državni zakon, autoritet vlade, ima da bude poštovan i da povredu zakona austiže kazna.«
Nije dakle pitanje u tome ko se ogrešio o nepoštovanje božjih zakona, da li oboje, i Kreont i Antigona, ili samo Kreont, a ne i Antigona, jer bi time potpuno prenebregli one društvene nage Koje su se, baš u to vreme, javljale u grčkom društvu, u filozofiji i politici, i koje &u starem rodovskom zakonu suprotsltavljale zakon demosa kao nove političke i društvene snage, a večnim, nepisanim božjim zakonima w%aWone ljudske zajednice iz koje se uzdižu pojedinci u kojima je sazrela svest o slobodi, za koju se prometejskim zamahom bacaju u borbu. Ništa neka nas ne zbunjuje što se &ve to kreće u okviru grčke mitologije i robovlasničkog sistema. Treba se opet setiti Engelsa koji je genijalno formu-– · lisao misao da se iz varvarstva čovečanstvo moglo izčupati samo varvar–
skim sredstvima. Ništa neka nas ne zbunjuje što se Sofokle sam boni protiv navale novih snaga društvenih, koje on naslućuje i koje on, kao pravi realista, ne prešućuje. »Između Persiskih ratova i Peloponeskog Atina je u pet decenija proživela svoj vrhunac dečjeg razvitka, na početku tog kratkog perioda stvara Bshil, na kraju Sofokle. Sve što se posle toga zbiva, znači novo razdoblje antičke kultume istorije. Čovečanstvo je u Heladi imra= slo iz mitolopiijje, preraslo svoje vlasti. to ostvarenje: pojave stvarnog života i sveta u svojoj dramatičnosti razbile su stare okvire ljudske svesti, antički čovek umetnik, s iskustvima svoje mi
tološke prošlosti, koja mu je često i'
balast, našao se okom u oko sa složenom problematikom stvarnog života«. |
Alko dakle Sofokle nije smatrao Antigonu krivom, on nije smatrao krivim ni Kreonta, što gotovo u svakoj svojoj pesmi ističe hor, koji kod Sofokla igra naročito važnu ulogu. Aristotel zahteva da »hor zauzima mesto jednoga od glumaca. On treba da budđe delom celoga i zajedno s glumcima da uzima učešća u opštem hodu dramsge rad-
nje, kao kod Sofokla a ne kao kod Evripida«. I zaista, Sofoklovi horovi ocrtani su potpuno dovršenim crtama, a obrascom toga može da posluži baš hor u »Antigoni«, Prikazavši Antigonu, Kreonta i Hemona kako rađe i ·strađaju savlađani svojim strastima, Sofokle je postavio hor iznad tih pogubnih &trasti i stvorio od njega nositelja mudrosti i mere. Tragediija i završava rečima hora: »Za 6reću je mu=– drost osnov prvi!« Hor, uzdignut po svom postulatu mudrosti više od, pojedinih lica tragedije ,ističe neophodnost da se građanin pojedinac ima da pokori volji svojih sugrađana.
(Iz referata održanog Wcolektivu Jugoslo- -
venskog dramskog pozorišta koji sprema prikazivanje Sofoklove »Antigone«).
U pustom Ćemovskom Polju Cijevna se kroz ljuti kamen probija kao puščana cijev pružena iz brda. Na: Rakića Kuće jutro se svanjiva.
Je li jutro ili vječna noć za četndeset sužanja okovanih na kamionima ovoga sumornog razdanja?
Četrdeset momaika, četrdeset ipdanaka, četrdeset jedrih mlazeva ubranih s lovćenskih ogranaka! Do juče se sa brda dozivali,
za drvenim ručicama hajkali, goru brali, lišnjake sadijevali, pšenicu mrkoklasu
na užarenim guvnima vrhli.
U sjenokosima trave kosili
i penjući se planinskim selima djevojke zdravce prosili..,.
Gvožđa muhlo zvone na nogama
i krvavo glođu zglob po zglob.
'U brdu, preko gamenja, sitno krdo vri. Praftioci s crnim fesovima,
kite ih bijesmo biju po leđima, sjuruju na put tri po tri.
Krv tumara, boli u rukama, pred očima se svitanje smrkava,
I ona poče:
— Donela sam pesme!
— Vaše?
— Pa ne baš moje, ustvari moje ćerke, ljubi je majka! Lepo piše dete! — A zašto ih ona sama nije donela? — upitah.
Ovo je pitanje malo uzbudi, Čini mi se da je.u stihovima govorila samo kad je bila uzbuđena.
— Muža ima. Sima! Kradom piše, kađa kuva, Muž kidiše, prava buva! Mami daje ,mama nosi — i Simi pr= kosi! — zatim već malo mirnije: Znate, to nam je u familiji!
Osetih se malo nelagodno, ali odmah rekoh:
— Odnesite vi te pesme nekom omlađinskom časopisu. Recimo »Zaletu«! — Nosila sam ih!
— Pa što su vam rekli?
— Da ih nosim »Literaturi«,
— Pa zašto ih niste nosili?
— Jesam. Nosila sam ih i njima. Ali oni su me uputili Društvu literata. ·
— A oni? Oni su vam sigurno ne-
| što rekli.
— Jesu. Da ih odnesem »Nedđeljnoj literaturi«!
— A oni? — upitah već nestrpljivo.
— Da ih pređam »Zaletu«! A ja došla vama. Ne mogu, verujte, više da izdržim ovo lutanje.
— Pa ostavite pesme nama. Mi ćemo vam za sedam dana odgovoriti.
— Za sedam dana? Pa to je večnost! Ako možete vi sada (a pritom izvadi iz kofera, kako se od oka moglo oceniti, oko kilogram ispisane hartije) ovo malo pesama da pročitate i date svoj sud o njima, onda ću još i pričekati. Ali sedam dana! To nikako! :
— To ne mogu! — rekoh otsečno.
Bez reči je onu hartiju nervozno vraćala u svoj kofer, i po svemu sudeći, spremala se da me napusti. To shvatih kao.akt neke vrste negođova– nja i osetih se obavezan da je bar još jednom zamolim da ostavi pesme.
— Zašto nam ne ostavite rađove? Mi bismo vam ih savesno pregledali. Sedam dana nisu vek! |
— Nisu vek? — reče, uze svoj kofer, pruži mi ruku, pogleda me onim istim pogledom u čelo i nastavi: Ti si prek, al si duši lek! — I ode.
Predosećao sam neku nesreću. »Pa lepo, — pomislih u tom trenutku kad imaš takav predosšećaj a znaš da
Na Cijevni
a srce ulrnulo jekne: biće već kraj svim mukama.
Popodne istoga đamna
čobani su našli izgažena tijela, izlomljene lobanje,
krvave kape
i skupljene u se seljačke aljetlke. Nad njima, 6u se vile trome vrane koje su čobani kamenjem razgonili. dok su mrive
polako skupljali
i sahranili.
U dječačkim očima suze su sijale svijetle i široge.
Oni neće zaboraviti dok su živi ove rane braće svoje
kao ponore Cijevne
tijesne i duboke...
U ljetni dan automobil] se ustavlja
na Rakića Kuće,
noseći imženjere i novinare
da izmjere kordelama i objave svijetu
da će široke tračnice socijalizma tuda : da se meću.
Probijajući se iz planine Cijevna će da pokreće veliku centralu. O, jesu li to suze majki i sestara naših nadošle u njenom valu?
Janko ĐONOVIĆ
#90000000% 2000 00000000020000000000002000000020000420000000000000020000 0 00
je posle obično kasno, beži!« Taman sam ustao s namerom da se izgubim kroz sporedan izlaz, a on je već ulazio u moju sobu. Dobroćudna izgleđa, mali, dežmekast, ogrugla lica koje su krasili tanki, diskretni brkovi i par izrazitih »bakenbarda«, s torbom u ruci koračao je prema meni. Nisam imao kuda. Ponudih ga da sedne. Po načinu kako je seđao u fotelju imao sam utisak da seda u meki gips, koji se stvrdnuo onoga časa kad se on uvalio. |
— Vi se mene sigurno ne sećate? krotko upita.
— Pa, činite mi se nekako poznat, — slagah. To ga malo odobrovolji i sada već smelije nastavi:
— Pesme sam donosio. Znate, »Bremenitfa ljubav«, »Žuđim maglu«, »Lokomotiva i devojčica« i druge!
Sada sam ga se već setio. Studira veterinu i uporno piše, uglavnom ljubavne pesme. Nijedna mu još nije, Kako on kaže, »ugledala sveta«. Obilazi sve redakcije.
— Da, sad se sećam, — rekoh 6a intonacijom koja bi više odgovarala rečenici: »Da, sada bih se ubio!«
— Eh, pa lepo onda. Doneo sam svoje najnovije radove.
— Dajte da ih vidimo! Uh, pa ovde ih ima trideset! — rekoh uzbuđeno, gledajući na korice na kojima je pisalo: »Trideset pesama iz ciklusa »Zašto smo se sreli, je ]i?«
— Pa šta? Nije to mnogo! To je sa” mo delić moga ciklusa u kome ih ima tri stotine četrdeset i sedam, što 8
_ jednom nedovršenom čini tri stotine četrdeset i osam pesama.
— Druže, — rekoh mu na ovu njegovu utehu — budite tako dobri pa mi od ovih trideset pesama odaberite jednu koju smatrate najboljom.
— Teško je to! — on Rkonstatova.
— Zašto je to tako teško, druže?
— Sve su najbolje!
Vreme je prolazilo. Negde je padao mrak. Jedva sam ga ubedio da i među najboljim pesmama postoji bar neka Koja se može izdvojiti. On se isprva protivio, meškoljio na fotelji, rekao da bi mu o bilo teško i sa svih njegovih tri stotine četrdeset i osam pesama, ali najzad, kad sam ga već tako lepo zamolio, on od onih triđeset odabra jednu.
Pesma je nosila naslov: »Mraz, draga i ja«. Pažljivo sam je pročitao. Gledao sam i dalje u pesmu i pretvarao se da još čitam, samo zato d? bih smislio pažljiv odgovor, Za t
»