Књижевне новине
BROT A
U čelo ove nove zbirke pesama Oskara Daviča upisana je posveta: »Ove pesme posvećujem ljudima sa kojima sam se od 1932, borio po tamnicama za isti ideal komunizma, koji je najviša čovečnost; drugovima, koji su svojim šivotom rušili i konačno srušili ziđove da bi bila sloboda za sve one koji Bu njeni, za sve«, Reči ove posvete 8u i u stihovima Davičove poezije koja u SVojoj osnovi nosi plamen borbe za ideal najviše čovečnosti, borbe da se sruši zid tamnice i logora u čoveku sputanom, bačenom u uslove torture i smrti, koji stremi ne samo da se vine van ziđa ropstva, nego da ga i svo=jim životom poruši, da bi život drugima bio svetliji, radosniji. U njima je emocionalno preživljavanje duševnog stanja čoveka koji žudi za slobodom, sanja o njoj, u snove unosi svoja čeznuća za slobodnim uživanjem prirode i Života, za »višnjom iza zida«, bol za izgubljenim i neđomaše= nim, svoje strasti, usijanja strasti, a povrh svega svoju bunu koja je po= stala njegova krv, njegov najviši smisao života. Ono što je najdragocenije u Ovoj zbirci to je lirsko, osećajno, toPlo, duševno iskazana čovekoljubivost borca, koja je i u ovim stihovima jednostavno ljudska, kao i heroizam u Davičevoj pesmi »Zrehnjanin«.
Jeđan broj Davičevih pesama posvećen streljanim drugovima, prožet je bolnim doživljajima. pesnika njihove smrti viđenja njihove smrti i njihove mladosti na domašaju smrti. To su pesme osećajnog duševnog bola pred smrću druga, ljudskog drhtaja · pred tamom, ponorom smrti, pred tragikom pitanja: kog u mrak odvlače bolne tuge za voljenom devojkom, za voljenom mladošću. No, buna nije pokošena ovom tugom, ovom tragikom. Ona je nošena ljubavlju prema čoveku, a insiprisana je plemenitim moktivima borbe naroda:
»Praštaj mi, dragano, so 1 hleb nežnosti, senka robovanja pala mi na rame. Ako se ne vratim, devojko, oprosti krvi što će teći đa ne bude tame.
Bunom bukte polja 1 dime se lule. Građ Je crn od bola što sve više boli. Cela moja zemlja beži u hajduke
1 gine da ljubi, juriša da voli, (Na rastanku)
'wxUzbudljiva ekstaza tople pesme »Vreme srca« sva je poneta himnom šivotu i himnom buni koja je sva u ljubavi prema životu i koja će utrti put radosti življenja..
Davičo je u veliki broj stihova ulio svoju istinsku emocionalnost, tako da oni žive njegovim osećajnim životom i da imaju sugestiju neposrednosti uz– budljivog, strasnog unutrašnjeg preživljavanja punog duševaog sagors= vanja i izgaranja. A. ova izgaranja idu od tuge i bola, nežne ljubavi i šarkih strasti, bunila groznice doživljaja gladi i smrti, do prkosa, uzavrelog gnjeva i bune.
Emocionalnost u jednom broju Davičovih pesama ima svoj patos, ali je taj patos više od veličine momenta, od epskog motiva bune koji u sebi nosi, nego od deklarativne objave i od deklamirane retorike.
Davičo obuhvata i velike teme koje Be poetski postavljaju njegovom motivu bune na ropstvo. On ima nekoliko pesama posvećenih Srbiji koja je u njegovim sithovima prisna, intimna, ljubljena i životna u svom stavu slobodarstva, u svojoj istoriji herojskog zalaganja i pune požrtvovanosti
· odnosu
· („Višnja za zidom“
u buni protiv ropstva. Najbolja pesma mu je prva u zbirci, ona koja je pre rata inspirisana herojskom slobodarskom borbom naroda protiv policiskog terora, objavljena u! »Našoj stvarnosti« i koja danas ulazi u antologije pesama, U njoj je pored osećajnog doživljavanja Srbije i ıjene veličine u istoriji slobodarskih pok:re= ta narođa data slikovito, a ljudski prisno njene porobljenosti u danima surove kapitalističke eksploataoije., U prema Srbiji ima u pesmama Daviča ljubavi deteta prema majci, ljubavi prema voljenoj drugarici, ponosa mjom zbog toga što je velika u SsVom srcu i u svojoj duši.
Oskar Davičo
Davičo daje slike stvarnosti, žive realne pretstave situacije u kojoj se zemlja nalazi u opevanom istoriskoni momentu. Tako u pesmi »Izveštaj iz Srbije«, sintetično, lapidđarno, a živo plastično prikazuje stanje Srbije u praskozorju proleterskih borbi:
»U svakom selu Srbije — mehana, U celoj Srbiji — jedna fabrika. Na svaki okrug — sto apsana
i sto hiljada zatvorenika«,
Slike stvarnosti Srbiže daje i u pesmama posvećenim »u spomen na tamnovanje Svetozara Markovića«, lirskim subjektivnim doživljavanjem patnje Srbije u ropstvu i poniranjem realističkim elementima u njen život, njeno društveno stanje:
»Ko te zna, Srbijo, zna početak bola i krv zavičajnu,
ko šum crnog vetra u srebru topola kroz noć dugotrajnu.
»Mutni od glađi... Šta da se radi, Zadrigli biju žandari.
Ima li spasa? pitaju mlađi,
levom” krste se starla,
Prisnost, neposrednost, preživljava nja stvarnosti i prenašanja ovog u reči koje slikaju stvarnost slikama iz života najsugestivnije su date u pesmi »Adamilo«, pesmi sa motivom iz tamničkog života. Poetskim elementima koji imaju izvor u realnom životu, a koje je uneo u ovu pesmu, Davičo ubeđuje u živu prisutnost rošaVog i čekinjavog zatvorenika koji je osuđen da ostavi kosti u tamnici, jer se pobunio protiv boga i onih koji uništavaju čoveka u ime boga. Uživljujemo se iz Davičovih stihova u humani lik Adamila, osećajni prema drugu u patnji, uživljujemo se u njegovu bunu protiv besnila rata u koji su ga kao stvar bacili pod korbačom
e -TT{d{i{-=ZB-z-zZZZZZZZK
}
e O U O OVA · RNJIŽEVNE' Mota knjiga lirike (0
izdanje „Novo pokolenje“, Beograd 1950)
Velibor Gitgortć
habzburški žanđari. On je u stihovima Daviča realan u svojoj prostoti, u svojim stihijskim osećanjima pobune koja je u miemu buknula anarhistički elementarno, realan u njegovoj brizi da zaštiti nejakoga, uzdižući se u toj zaštiti primitivnom, surovom gorostasnošću. Kao dečja bajka teče njegova priča o pobuni protiv bratoubilačkog krvoprolića a parodijom skaske dato je njegovo iponiziranje neba koje blagosilja ratni pakao na zaemlji. Davičo prostotu primitivnog stihijskog pobunjenika daje govornim stihom koji odgovara njegovoj psihi i njegovoj svesti, a njegovo veliko srce LA koji su natopljeni ljubava: »Dolazeći svesti čuo sam iz mraka uzdah: »Eh, ti, malo pile od čoveka! Ja pretrnuh: — Koga iza rešetaka boli bol moj više no udar pendreka...« »Kraj mene se spusti drug moj blag ko priča...
On presta. A lik mu — i nada 1 tuga.
Tađ se otvorila vrata od ćelije. 4 Na pod su bacili jednog novog druga Adamilo skoči, Rane da previje«,
U Davičovoj poeziji misaonost nije tako razvijena kao osećajnost. Cilj borbe — bune je u njegovom stihu čovek, njegova sreća, njegova životna radost. A taj cilj, ta perspektiva bor= be skoro uvek pokazana je u pesmama Oskara Daviča jednim istim poetskim istražajnim sredstvom, jednom istom poetskom slikom koja ne nosi u sebi prostranstvo i u raznolikosti bogatstvo vizionarstva, najmanje u snazi i dubinama misli. Životna radost čoveka, sreća budućnosti izražena je u pesmama Daviča jako uprošćeno, Čovek se bori đa odagna tugu, sumor i mrak sa života za smeh i smejanje. »Smeh i smejanje« su najčešći izraz u pesmama Daviča gde se postavi životni cilj, perspektiva borbe: »U pesmi »Kažem-smrt, a ljubim... «, ranjen ja tražim, ko sloboda — sreću, ko dan taj smeh pod prokislim krovom neba...« »Viknem li kraj — zvonim od strasti buduće, Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo i naše smejanje s okna svake kuće», U
»Adamilu«: »moraćemo tugu pretvoriti smelo u reke smejanja...«
Česte su u njegovim pesmama, na– ročito kada je reč o cilju i smislu borbe i apstrakcije koje nemaju dubljeg smisaonog sadržaja i koje pesnički deluju samo emocionalnošću koju reči — stihovi nose, kao:
»Brže, ruđari 1 mineri! Probijmo se kroz tunel veka, za ljubav koja se ne meri,
za pesmu Srbije bez leka«.
Vizija budućnosti Svetozara Markovića (koji se bori »sam protiv sviju« — emocionalna idealizacija pesnikova koja nije bazirana na stvar– nosti istorije), svedena je na izraze čežnji srca, osećajnog lirskog sanjarenja: »biće sve lepo neizbežno,
1 strasno, biće ko duša blaga
1 kad je toplo i kad susnežno,
življenje biće svako ko draga,
jednoga dana, jednoga dana«,
Oskar Davičo beži od sheme poezije svojom jakom i originalnom pesničkom indiviđualnošću. On se katkada čak i opire u konstruisanju pesme prema zavisnosti od motiva, prema diktatu motiva. On vrlo smelo, sa velikom invencijom ulazi u originalne obrađe pesničkih tema i svojim slobodnim odnosom prema tehnici stila i slobodnim uzimanjem pesničkih motiva neposredno iz života. Davićo ne preza da u stil unese i vulgarizme koji žive u svakodnevnom rečniku širokih slojeva, najsiroviju konkretnost, a s druge strane da stilu daje takve apstrakcije koje ga potpuno odvajaju od života.
U svome shvatanju slobode obrade pesničkih tema, Davičo katkad žrtvuje i pesnički kvalitet, stvarajući slike presne grubosti i ružnoće. Na primer u pesmi: »Večitašu u Mitrovici« on daje ovakve stihove kao izraz plamenog naviranja strasti:
»Sto kliktah zadihan: Evo mene! evo mene!
tu sam, buro, tu Bam, žene,
usne su mi voće puno suza,
usne su mi rašivene,
bez brnjica, reč bez uza
Evo usne, nadolaze
te mesnate 1 divlje makaze,
da vas pasu, ko u vodi jarka
bik što loče dah suncu do mraka«.
cii
Božidar Kovačević
MUZIKA
b Da li si muziku kadgod osetio? Da 1' te je bar jednom lepotom. ganuta van Jave, vremena odvela lauta? Da 1' ši od zvukova ikad zanet bio?
Na valu muzike ako ako ti u 8umrak dal
Stevanu Hrist*--
njsi smio, eka flauta
ne probudi čežnje što si ih sakrio u čula do krajnjih dubina takmuta, —
ako te arija iz grla prebela ne spase uzdaha od jada neznana i đušu ne vine u čuda zvezdana
do 6mca' svemira, večnosti pređela, tad čemu živeti, u svetu bivati,
kad ne znaš s
|E
· težnje za ličnom korišću koje su se ranije rado sakrivale iza »društvenih«, potreba. — Svake godine i svakog „dana se menja psihologija naših ljudi koja je u kratkom vremenu prošla kroz tri razvojna stepena: pre Narodnooslobodilačke borbe, za vreme nje i 'posle nje. To je psihologija na prela_ zu iz kapitalizma u komunizam. To je
psihologija koju karakteriše neprestono skokovito menjanje mnogih osn9vnih kvaliteta i neprestana borba i”među novog i starog. Iz ovoga okvira ne može.izaći ni gam umetnik u svome radu. jer je sve to đeo njegovog
srca.
Tako stvar stoji 8# uslovima umetničkog stvaranja. Tako stvar stoji s uslovom za ideološko „naoružanje.
Posle svega toga, čitaocu će, verovatno, na prvi pogled biti razumljivo zašto su neosnovani ti nepomizljivi i prenagljeni sudovi o našoj umetnosti, kao što je, recimo, ovakav sud:
đenost stila wu obliRON a neđefiniranost O gurnih ustaljenih OZ,O BOR VE kojima će se neko djelo i iz najuaaljen h historijskih Detapeictiva Did NOO Ba. mo i isključivo u naše T See imuliranje sadržaja za volju y POTVAa TODmAUSHCKe OPS AOIR Dje) nih elemenata — to su, JB: OviJeV0. 'ha i poieđinačkih prodora, PI SOHiBMOB Bmnovie karakteristike likovnog jajničkoz u našoj zemlji. A nasupro cd Grb enodl stoji stvarnost te iste O Ć mlje, jasma i ođređena u POTOM, TO Rii stvarnost socijalističkih ođnosa ia a MOLI deal 2: POP agBoni sva jasnije š nslaze Ss i te OBPEUOEOO i svoju TOOTRTSNJA Seta laciju, svoje naučno uopćenje ia o. naših rukovodilaca, u rad o TŠ a 0 likih stručnih i nau Pu LE OJe nika (Sve podvukao I. B.). O. ona kod nas još uvijek tako fragmenta: : #& umjetnost saznanje stvarnosti, O 47 mamućčena i nejasna u svojoi spozn nož odraz, u pesdox Bina svom prodmehn neađekva dq Moj iato OpjčKUNJ So) realnosti našeg Živo ta? (Republika, 1949, str. 814).
o, nije tačno đa u našoj iđeoloiko} O add an postoji tako Sa razlika između umetnosti i, na Maa mer, društvenih nauka: istorije, is 9 rije književnosti, itd. Ni u a. i tih grana nismo bitno otskočili ? .3 vesne opšte prosečnosti. Pored ostalog taj posao ometa i prezauzetost izvesnih naučnika, političara i umetnika političkim, pedagoškim i drugim du-
žnostima ' masom sitnih poslova o kojima Maksim Gorki kaže u »Klimu Samginu« da prefstavljaju u prelomnim danima neophodni revolucionar– ni zanat. Jedino smo zaslugom našeg državnog ukovodstva i u vezi sa svom nešom praksom izrazito napredovali u teoriji političke borbe, u teoriji revolucije i izgradnje socijalizma.
Drugo, već Karl Marks je isticao da u istoriji postoji često puta neravnomeran razvoj između odnosa proizvodnje i pojedinih grana ideološke nadgradnje. Kao primer je, između ostalog, navođio odnos rimskog privatnog prava prema mođernoj kapitalističkoj proizvodnji. Neravnomernost razvoja će postojati i u doba naše izgradnje ideološke nadgradnje između pojedinih grana te nadgradnje, ođnosno između nje i odnosa u proizvodnji, jer razvoj i opšti polet »ne treba shvatati u uobičajenoj apstrakciji« (Marks).
Treće. Umetnost je, doduše, »spoznanje stvarnosti«, ali bi se teško moglo kazati da je samo »neposredan, konkretan odraz te stvarnosti«, Zašto? Zato što na nju ne utiče neposredno samo ta stvarnost, njena ekonomika i, naročito, njena politika, već i — njena vlastita prošlost, drugi preživeli oblici »spoznanja stvarnosti«, itd. Čak i Gamulin to podvlači na jednom drugom mestu kad tvrdi da uzrok zaostajanja umetnosti leži u ostacima stare ideologije i starih »elemenata koji fako oštro i neskladno ođudaraju od progresivne, optimističke slike našeg života«. Razume se đa taj »uzrok zaostajanju« ne smemo precenjivati, o čemu je već govoreno.
Četvrto. Zađatak građenja ideološke nadgradnje je uopšte izvanređno težak i dugotrajan proces. On Be ne
'može ubrzati ni silom uništavajuće
kritike, ni lepim željama. Zahteva duge godine napornog rađa. Karakteristična je Lenjinova misao da je za prvih pet godina socijalizma u Sovjetskom Savezu dovolino ako nivo kulture ostane na stepenu nekadašnje buržoaske kulture, da dakle ne opadne. U tu misao o teškoćama kulturnog rašćenja u prelazno doba morali bi se udubiti svi oni oštri i nemilosrdni krjtičari savremenog kulturnog nivoa koji tako teško
razlikuju zakonitosti objektivnog procesa kulturnog razvoja u socijalizmu od gubcjektivnih nedostataka. A to se, razumljivo, samo u manjoj meri odnosi na Grgu Gamulina, koji elemente takve kritike daje »s leva«, dok veći deo takve kritike dolazi »s desna«,
3) Dve vrste materijalizma,
U izvesnom smislu ima pravo Pdit Tomas kad tvrđi da Marksovi naslednici nisu pitanima etike i estetike posvećivali »svu potrebnu pažnju ili su ih pak— rešavali na sasvim pragmatistički način, u funkciji trenutne taktike«. Ta misao ima svoju zdravu srž, ali samo pod dva uslova: prvo, da se pri tome ne zanemari ili potceni izvanredni prelomni značaj Marksovih, Engelsovih, Lenjinovih i drugih misli o tim pitanjima i, drugo, da nam je jasno da je neopragmatizam svesno oružje sovjetske birokratske kaste u borbi protiv sve jačeg afirmisanja istine i da ga, prema tome, ne treba zamenjivati s nerazvijenošću i nekonkretizacijom stvaralačke marksističke misli na najraznovrsnijim specijalnim područjima, napr. u estetici, istoriji, umetnosti, itd. U Sovjetskom Savezu, gde je od Ooktobarske revolucije proteklo 33 godine, imamo posla s materijalnim interesom koji sprečava razvoj marksističke misli i na tim područjima (isto kao i na drugim). Kod nas su smetnje prvenstveno objektivnog karaktera; u pitanju su leškoće mlađosti naše Revolucije, gubitak kadrova u ratu, preopterećenost najdubljih i najrazboritijih đuhova ove Revolucije izvanredno komplikovanim i fantastički teškim dužnostima izgradnje besklasnog društva u nametnutoj borbi sa izrođenim oblikom »socijalizma« u Sovjetskom Savezu. Nekada su takvi đuhovi kođ nas bili osuđeni na to da prvenstveno utvrde nezdravo stanje i da se bore protiv njega pre svega perom, ali nisu mogli podići mase u borbu protiv tog stanja. A njihovi naslednici po dubini misli i snazi srca danas su, naprotiv, preopterećeni praktičkim zadacima izgrađivanja novog društva i traženja novih oblikn i mogućnosti tog društva usred nepovoljnog spolja= šnjep izgleda sveta, koga pretstav-
=
muzikom čeznuti, sivatil
e ==<==<=_<___ AJ ====z=>==zIiiijs<=zizoig:zzriz=={=&5cz———=
lja američki imperijalizam sa svojom ekonomskom itd. ekspanzijom i velikoruski ratnohuškački državni kapitalizam, od kojih i jedan i drugi u svojim nedrima skrivaju bezbroj protivurečnosti koje izražavaju prolaznost oba sistema.
U svojem »Uvodu kritici političke ekonomije« Marks je upozoravao na teškoće proučavanja problema umetnosti. Ta se teškoća sastoji u tome što i tu treba svaku pojavu posebice proučiti i objasniti. Sa nekim opštim formulama, koje bi obuhvatile sve protivrečnosti stvarnog razvitka, veoma je teško obuhvatiti svu istinu. A čim te protivrečnosti specificiziramo, već su objašnjen e.)
Grga Gamulin se sa hvale dostojnom revnošću bacio na probleme materijalistižkog tumačenja umetnosti, naročito istorije umetnosti. No ipak je za taj posao bio slabo pripremljen što dokazuju tri »specificizirana«, konkretna primera koji treba da osvetle kako Gamulin shvata tri izvanredno važna i zanimljiva pitanja:
1. tumačenje preloma u politici i u umetnosti;
2. tumačenje sadržine i trajne vrednosti umetničkih dela; i
3. tumačenje razvojnih težnja građanske umetnosti u vezi sa razvojem njenog klasnog nosioca,
Najpre o prelomima u politici i u umetnosti,
Grga Gamulin kaže doslovno ovako:
»G. 18831 izložio je Evgene Delacroix »Slobcdu na barikadi« Si to je pređposlednja visoko iđejna slika građanske umjetnosti (uzmemo li kao poslednju »Republiku« Honore Daumiera iz 1848). U toj je slici. veliki slikar izrazio romantičan zanos julskih dana, u kojima je pariski puk srušio burbonsku restauraciju. Uloga francuskog građanstva bila je u tim danima progresivna i pozitivna, zato je da aa O LL
4) Viđi: Karl Marx-Pridrich Engels » O 2 1/6Va0sli i umjetnosti«, »Rultura« 1946, str. 28.
Davičo ima vrlo sugestivnih poetskih inspiracija i lirskih pretstava, sočnih i svežih u neposrednom doživljaju prirođe kao što su, na primer, one u pesmi »Na proplanku« koju'bi
Zbog njene slikovitosti vredelo celu
citirati:
»Mufte mi se oči u tvom zagrljaju;
gori bučje; drhte u travi čobanke;
zvezde zuje, bledim, iz tame gledaju
lomne oči niz razvršja i uranke,
Struje moje oči, olujaju bdenja —
Iroz noć što ne teče, noć što se ne vraća
iznad krtičnjaka slepih od šeljenja,
pokraj zrikavaca što su mi ko braća,
I vidim devojku: nebom prolistala
kao munja plovi nad brzim vidikom,
ko cela je četa ona jurišala
i padala sa mnom, dvojnik sa dvojnikom«,
No on iznenadi i slikama u kojima je vidno otsustvo umetničkog kvaliteta i umetničicog ukusa, U »Bačijar-– "oj pesmi«, na primer:
O, raskopčajte mi sa duše jeleke nek mi iz jeleka ko dim suknu dojke da se ko poplave valjaju niz mrake«,
ili u pesmi »Usne«, usne koje su »ljeskave kao zvezde«, »s tisuć sisa svoda«, »ko crnkinje kupane u mleku iz SVOg kozjeg neđra«, ili u pesmi u kojoj crvi počinju neke igrokaze pre no sasvim dignu zavesu od mesa«.,
Davičo će u svojim pesmama reči: »suncu pijem rasprsnulo vime«, »usnama što plove razbedrenih sapi«, »krvoliptanje groma«, »fu iz rana gnjilih izleću regruti«, »svud šikljaju ljudi iz probite kože«, itd., itd.; praveći bizarne asocijacije i slike koje ne
· obogaćuju ni duh ni maštu, zamućuju pesmu postavljanjem problema smisla, a lišene su uz to icvaliteta pesničkih izraza.
Izvesna estetska samokritičnost nedostaje pesničkom radu Oskara Daviča, a njen nedostatal upućuje i na pomisao o stihijnosti toga rađa. Zbirka »Višnja za zidom« istakla bi još izrazitije svoje vrednosti da je Davičo neke pesme izosšavio, naročito one kao »Krv mi je borenje« i »Lozinka« koje će izmučiti čitaoca potpunim zamagl\jivanjem teksta u kome se smisao utopio u bunilo preživljavanja i reči u njemu dobile neku bizarnu dekorativnost koja se provlači u većem broju njegovih pesama, pa i u njegoŽan boljim pesmama Srbija, Ađami0. Zbirka bi dobila u jedinstvenijoj visini umetničkog kvaliteta da su u pojedinim pesmama izostale ili izmenjene strofe, ili stihovi, Tako na primer, pesma »Monolog fratra« koja je vrlo snažna u slikanju mračne, besne, sadističke duše krvnika. dobila bi u umetničkoj celovitosti da je sažetija, zgusnutija. Pesma »Noć rađosti« koja ima veoma lepe lirske slike i fine izraze đuševnih preživljanja u prve četiri strofe ruši se u dalje tri strofe među kojima ima i jedna ovaltva:
»Spleti bela majko, jezike požara
u mrak, đa ga spališ, da mi vidiš dati ključ kojim se brava nežnosti otvara, da s devojkom grlim sve što mogu znati«.
ili u onoj toploj, emotivnoj lirskoj pesmi »Na rastanku« zabođe se u nju kao nož grubost ovakve, lišene svakog poetskog kvaliteta pretstave: »Na rastanku nju ti posvećujem — zvezde i mog tela krvave ivere«.
i idejnost ove slike velikog građanskog romantičara mogla da bude progresivna i pozitivna u općedruštvenom sšsmislu«,5) i
U čemu je bitna pogreška? U neposrednom, nasilnom „povezivanju uloge buržoazije s kvalitetom dela umetnika i sa idejnim karakterom njegovog dela. Na jednom drugom mestu Gamulin o pomenutim dvema slikama govori kao o »velikim simbolima historije umjetnosti« i kao O »Ugaonim kamenovima toga kretanja«.% Ali nigđe kod njega nismo dobili odgovor na pitanje: »Zašto je onda Daumjer i pre 1848 i posle 1848 g. naslikao mnogo visokoiđejnih dela, među kojima i kvalitativnija od »Republike«, i zašto je baš »Republikas »ugaoni kamen i veliki sinmibol historije umjetnosti«? L-
Revolucije bitno utiču na umetnost i umetnike, ali pre svega ne kao odraz nekih događaja, već kao proce 8, naročito kao misaoni proces koji traje decoanijama.
Uzmimo domaći, savremeni primer iz slovenačke književnosti. Prelom u slovenačkoj prozi pretstavlja Ivan Cankar, veliki prethodnik Bocijalističke revolucije, koji je delovao prven= stveno za prvih 20 godina OVO stoleća (do 1918). Posle njega su najkvalitativniju prozu u slovenačkoj literaturi napisali Prežihov Voranc i MIško Kranjec (i to pre početka Narodnooslobodilačke borbe), U životu naŠših naroda, a naročilo slovenačkog, Narodnooslobodilačka borba je bila veliki prelom. Ali ona sobom nije donela prelom u literaturi, — donela je materijal ' druge uslove za veliki tekst u prozi, — ali će prelom napraviti književnik koji taj tekst napiše, Prelomi u politici ne donose mohaničkt prelome u umetnosti. Razvoj umetnosti je kontinuitetan i relativno samostalan proces koji zahteva specijalnu analizu svojih vlastitih preloma u okvima širokog procesa društvenih preloma.
(Svršetak u idućem broju)
–——–-A.-
5) Umjetnost 1, 1948, Gamulin: Retrospektive sa XXIV. bienala.
0) Gamulin: »Za višu razinu diskusije«, Književne novile, 15, 8, 1950,
kara Daviča
Anton Ingolič
NOVA INGOLIČEVA KNJIGA NA SRPSKO-HRVATSKOM JEZIKU
Beogradsko »NOVO pokolenje« izdalo je pre kratkog vremena prevođ romana s omladinske pruge »Put DO nasipu« od slovenačkog Književnika Antona „Ingoliča,, a nacrt za korice izradio je A. Spiriđanović. Posle hrvatskog prevoda drame b»Likof« i dveju novela koje su izdate pođ zajedničkim naslovom »Na prelomu«, Ovo je treće Ingoličevo delo koje smo u poslednje vreme dobili u srpsko-krvatskom prevodu.
Oprema knjige »Put DO nasipu#« krajnje je neukusna, Na tamnozelenoj lozi crna naslovna slova, tako da se uz veliki napor može pročitati ime knjige i autora. Štampa i papir su relativno dobri pa je sasvim sigurno da bi uz više odgovornofe a jmetničkog ukusa i korice mogle bi-
je.
NOVI BROJ ČASOPISA »HRVATSKO KOLO«
U Zagrebu je izišao najnoviji broj književnog časopisa »Hrvatsko kolo« koji donosi na uvodnom mestu članak Vice Zaninovića povodom osamdesetogodišnjice rođenja Viktora Cara Bmina, „pripovetku »Moj otac« i zapis »U drugo progonstvo« od Viktora Cara Emina, zatim pesme Nikole Polića, Tina Ujevića, Stanislava Simića, Danka Anđelinovića, Frederika Herderlina, Gviđa Kavalkantijia, Benvenuta Kalinija, Đakoma Leopardija, Nikole Drenovca, Slobođana Berberskog, Ljubiše Jocića, grčku narodnu pesmu »Kostantin i sunčeva kći« nekoliko pesama iz lirike primitivnih „naroda, fragmemat iz romana »Vranjara« od Ivanke Vujičić-Lazovski, »Pragmenat iz kulturne povjesti XVII stolje ća« od Josipa Škavića, »Milan Marjanović kao kritičar«, od. Petra Laste, »Pokušaj osnivanja dubrovačkog konzulata u Zagrebu« ođ Bogdana Krzmana, reportažu »S Viktorom Carem Eminom« od Draga Žervea, »Šezdesetogodišnjica slovenačkog &njiževnika France Bevka« od A. R., »Dubrovačk! festival 1950« od Vladimira KoVvačića, »Uz izložbu slika stare dubrovačke šitcole na festivalu u Dubrovniku« od Vladimira Kovačića, »Dramaturški eseji Mamjana Matkovića« od Slavka Batošića, prikaz proze Ervina Šinka od Slavka Kolara., U rubrici »Diskusija o jeziku« časopis donosl1 članak »Moja predavania i A. B. Klajiće od Nikole Rončevića, »O imperfektu i aoristu« od Josipa Tabaka, zatim članak »Matica hrvatska i naše narodne pjesme« od Ante Verzeka, prilog bibliografiji rado-. va Viktora Cara Emina od Vice Zaninovića, »Proslavn petstogodišnjice rođenia Marka Marulića« i »Sastanci članova radnika Matice hrvats:ke« od A. V., bilješku Vladana Desniee uz Dprilevođ pjesme CGvida Kavalkantija i napomenu uz prijevođ grčke narodne pjesme od A. S. Časopis donosi nekoliko crteža od Franje Bače.
PETOGODISNJICA MAKEHDONSKOG KNJIŽEVNOG ČASOPISA »NOV DEN«
Svečanim „brojem u kome objavljuju svoje radove svi poznati makeđonski knjiševnici makedonski književni časopis »Nov den« proslavlja ovih dana petogodišnjicu izlaženja.
U toku proteklih pet godina, književni časopis »Nov den« đoprineo je u velikoj meri brzom razvitku savremene makeđonske književnosti, okupljiajući oko sebe mlađe makedonske · „pisce, od kojih su mnogi već stekli ime priznatih jugoslovenskih književnika.
IZDAVAČKA DELATNOST MARKEDONSKIH PREDUZEĆA U OVOJ GODINI
Makeđonska izđavačka preduzeća »Kultura«, »Koča Racin« i »Prosvetno „delo« štampaće ove godine oko dve stotine raznih knjiga u preko milion i tri stotine hiljada primeraka. Posle Teorganizacije izvršene krajem prošle godine »Kultura« će objavljivati marksističicu literaturu, »Koča Racin« belotristiku, a »Prosvetno delo« školske udžbenike,
Poret većeg broja dela Marksa, Engelsa i Lenjina, »Kultura« će štampati i prvi tom Marksovog »Kapitala« koji je već preveđen na makedonski jezik, dok će državno izdavačko pređuzeće »Prosvetno delo« izdati šezdeset udžbenika i školskih priručnika u oko šest stotina hiljada primeraka. Iz štampe će, pored ostalih, izići jeančečt udžbenika za turske i šiptarsie
tole,
Izdavačko preduzeće za lepu iževnost »Koča Racin«, objaviće ove ooo oko dvadeset knjiga. Ono će pružiti čitaocima makeđonske narodne pesme i pripovetke 1
nova dela savremenih makedonm: isaca Aca Šopova, Slavka Janevsko; Kola Čašula, Dimitra Mitreva i drugih. Za ovu
godinu »Koča Racin« Ima u nje dela starijih 1 savreme: jugoslovemskih književnika, zatim pesama Hajnea 1 Pušicina 1 drugih poznatih dela “z svetske literature.
IZLOŽBA KINOMATOGRAFIJE
ZAGREBU
Sredinom marta, povođom kongresa filmskih umetnik. vije, u Zagrebu će se otvori razvitku naše kinematografije. Na ovoj izložbi, pored muzejskog filmskog materi. jala, starih filmova i tehniMeth uređaja naše filmske pro.zvodnje od njenih prvih početaka dn danas, biće prikazan i p ces izrađe filma. Tzložbent! materijni stHINna raspoloženje republička udruženja filmskih radnika i Centralna kinoteka u Beagrađu.
| prvog, Jugoslaizložba o
O OSAMEDBSETOGODIBNJICI „210.
Uskoro će se navršiti osamđeset gođina od kako je Jovan, Jovanović Zmaj počeo da izdaje svoj poznati list »24%ue,
»Žišža« je bila političico-satirički list 1 u pogledu jadrčaja u mnogome Je ličila na ist »Zmaj« koji je Jovan Jovanović Zmaj
ranlje uređivao 1 po kome Je i dobio svoj popularni nadimak. »Žiža« je izlazila u Pančevu ođ 107. do 1873 godine, i bila je, prema tome, još kraćeg veka nego »Zmaj«. U »Ziži« je sarađivalo nekoliko poznatih srpskih Književnika a u njoj je ı Zmaj objavio mnoge svoje poznate pesme.
lanu štampa