Књижевне новине

| NANA N _ Kralke vesti SZ inmosiramsiva

| »Bogorodica« (detalj freske u vistonskoj crkvi, Engleska)

ISTORIJA ENGLESKOG SREDNJOVEKOVNOG FRESKROe SLIKARSTVA

Neđavno je u izđanju Oksfordskog univerziteta objavljena obimna istorija engleskog {resko-slikarsiva pod „naslovom »Englesko srednjovekovno fresko-slikarStvo« Autor isterije je engleski istoričar | umetnosti E. V. Tristram, Ova je ištorija objavljena u dva toma, a ilustrovana je mnoštvom starih fresaka od kojih su ne_keiu boji,

»IZGUBLJENO DETINJSTVO« GRAHAMA GHINA

Savremeni engleski književnik Graham Grin završio je zbimcu eseja pod nazivom »Izgubljeno detinjstvo«, koja će uskoro biti objavljena u ediciji »Ejr i Spotisvud« u Londonu. Pored uvodnog članka pod naslovom »Lični prolog« Grin u svojoi knjizi daje eseje o nekim romanima i piscima, pored ostalih o Henri Džemsu, PFildingu i Sternu, mlađom Dikensu, Ford Mordoksu Forđu i Fransou Morijaku kao i osvrt »NeWhi Rkarakteri« (od Samjuela mBatlera do Herberta Rida),

OBJAVLJENA »LJUBAVNA PISMA« MAREK TVENA

Skoro pola veka čuvana je intimna prepiska velikog američkog pisca Mark Tvcna. Nijedan izdavač nije imao odobrenje za štampanje ovih pisama koja pobuđuju veliko interesovanje čitalačke publike. Međutim neđavno je američko izdavačko preduzeće »Marboro« najzađ objavilo ova inftimna pisma Mark Tvena. Knjiga je objavljena pođ naslovom »Ljubavna pisma Marix "Tvena«& a uredio je Dikson Vekter,

CELOKUPNA DELA BDGARA ALANA POA

U Americi su povodom stogodišnjice smrti Pdgara Alana Poa objavljena celokupna dela ovog velikog američkog pisca. Poova dela objavliena su u osam tomova, a poslednji, osmi tom, koji je izdat povodom stogodišnjice njegove smrti, sadrži meke manje poznate pesme i pripovetke. Ova dela izđala je edicija „»Marboro« u Njujorku.

ROMAN TURSKOG PISCA IRFANA ORGE

Roman pod maslovom »Portret jedne turske familije« objavljen je neđavno u Americi, u izdanju edicije »Makmilen« u Njujorku. Autor ovoga romana je turski savremeni pisac TIrfan Orga. Ovaj roman, koji je doživeo veliki uspeh na zapadu, pretstavlja po mišljenju Kritike »potremu i nezaboravnu sliku jedne familije koia doživljujie velike promene u turskoj istoriji i reforme Kemala Ataturka«. Orvil Preskot, književni MWcritičar »Njujlork Tajmsa«, konstatuje: »Turska atmosfera je bogata a ponekad i čudna. Ali nijedan čitalac' nema utisak da je ovaj romam. pisan o egzotičnim Turcima i Muslimanima. Orga je pigsao o samom marodu, narođu čiji je karakter, univerzalno human, đat na snažam realistički način«.

' NOVO DELO IVANA BUNJINA

Ruski pisac Ivan Bunjim, dobitnik Nobelove nagrade, koji se ođ revolucije nalazi u egzilu, završio je svoje novo delo pod maslovom »Memoari i portreti« u kome daje prikaz književnog života prerevolucionarne Moskve i Petrograda, kao i književne portrete svojih velikih savremenika LaVa olstoja, Čehova, Gorkog, Šaljapina, Rjepina i drugih. »Memoare i Dportrete« Bunjina već su preveli na englesW} jezik Vera Trail i Robin Čenselor, a u martu ove godine biće objavljeni u izđanju edicije »LOžom Leman« u Londonu.

POMOĆ BIBLIOTRERAMIA OSŠTRHĆENIH RATOM

Uwniverzitetska biblioteka u Kanu — prema vesti američke književne revije »Starđi Rivju« — neđavno je đobila kao poklon veliki broi knjiga od roditelja američkih ratnih veterana. Ovaj kontingent Knjiga poslat ie preko organiznciia »Unesko« i »Her«, koje i vođe ovu akciju. Ovo ie već četrdeset i prvi polklon u knjigama Koji je dobila Francuska, u okviru programa dopunjavanja ratom oštećenih biblioteka u Evropi i Aziji.

BIOGRAFIJA PYONIRA ŠTAMPARSTVA PETERA SEFERA

Pođ naslovom »Pionir štampe#+ objavliena je u Americi, u ediciji »Hart«, biografija Petera Šefera, jednog od pionira štamparstva i saradnika Gutenberga. Autor ove biografije Dr. Helmut Leman-Haupt osvetljava Šeferovu štamparsku a doocniie i izdavačku delafnost za vreme njerove duge 1 uspešne aktivnosti od 1457—150) godine. Uz ovu biografiju štampan je i jeđan inđeks do danas sačuvanih šmiiga i plakata KOI je Šefer štampao pre skoro pet ve-

ova.

ISTORIJA BNGLBSKOG BALETA

Pođ naslovom »Engleski balet« u Americi je objavljena knjiga koia pretstavlia pregled razvoja baleta u Engleskoi od njegovih početaka do postizanja nacionalnog značaja, Aufor ove MWniige V. J. Temer

_ osvrće se i na rad baletske grupe Sadlera _ Velsa, Ramberta i drugih. Knjiga je ilu- Sstrovana fotografijama sa pretstava čuve-

nih engleskih baleteWih trupa, a objavljena

· je u ediciji »Marboro buks«,

FESTIVAL FILMOVA REŽISERA ROBERTA PLAFEFRTITA

'U Muzeju mođerne umetnosti u Njujorksitiju održan ie od 9 do 11 januara festi· val filmova čuvenog američkog reditelia nemih filmova Roberta J. PMFlaertija. Ovaj festival je u čast velikog ređitelja nazvam »Pestival PFlaertija«. U tri večeri OVOg Tetrospektivnog festivala prikazani su Plaer·fijevi filmovi »Nanuk sa severa«, »Tabu«. »Moana«, »Čovek iz Aranać, »Zemlia« i Luizijansia priča«. Prefstavnici američkog filma pozdravili su tom prilikom ova dela reditelja Plaertija, »...pionira američkog filma i čoveka čije će ime blistati u isto_ iji američkog dokumentarnog filma«.

| | ISTORIJA BNGLBSKE OPERB

"U izđaniu eđicije »Leman« u Lonđonu

objavljena je neđavno „knjiga Valtera Vajta pod naslovom „»Postanak engleske opere«, U ovoj istoriji engleske opere nutor Vajt daje zanimliiv prikaz početaka operskog života u Engleskoj do damašnjih dana. Predgovor za ovu knjigu napisao je Bendžamin Briten,

DVADESET I ČETIRI NAJBOLJA DELA AMERIČKOG SLIKARSTVA XX VEKA

Muzej umetnosti »Metropoliten« u Njujorku objavio je neđavno u,svojoj seriji eseja o slikarstvu knjigu pog maslovom »Dvađeset i četiri najbolja dela američkog slikarstva dvadesetog veka« Dosada je ovaj muzej objavio »Kinesku umetnost«, »Prancusku umetnost đevetnaestog veka«, »Umetnost staroga Rima«, »Dva veka američkog slikarstva« i druge. Na ovim serijama eseja koji su jlustrovani reprođukcijama u boji rađe mnogi saradnici »Me-

\ tropoliten« muzeja,

- SOVINFORMBIROA

vw elimo da potsetimo čitaoce na Z Georgija Mdivanija, poreklom Đurđijanca, inače lošeg pisca i tumača sovjetskog licemerstva. Izvukli smo ga iz zaborava, jer ono što on tu i tamo stvara na perifeniji literature, ilustracija je stanja dđobrog dela savremene sovjetske literature.

Mdivanija ne interesuje više njegova uža domovina koja ga je stvorila: Đurđijanski kritičari ne spominju ga čak ni kao »sina ove zemlje« koji ima više uspeha u »bratskoj i velikoj ruskoj literatuni«, dakle na moskovskom Parnasu. Ustvari, to ne bi bio nimalo nečasno, izđajnički. Da je otišao daleko, mogao bi još biti pisac sa bolnom, dušom emigranta, pun čežnje za domovinom, kao David Guramišvili, ili Bajron ili Cankar; gledao bi na tu domovinu a&atrože nego kod kuće. Da je otišao daleko, mogao bi se sećati uže domovine kao romantičnog ideala u prošlosli, slično Gogoju. I, konačno, da je prihvatio novi jezik i običaje, mogao bi postati pisac sa nešto malo tuđeg duha — kao Samiso ili Konrad.

Sve u svemu, mogao je prosto ostati pošten čovek.

Izabrao je drukčiji put. Mdivani je vrlo slab pisac, vrlo slab dramatičar. S time se prećutno svi slažu. Ako prelistavate sovjelbske časopise i listove vi ne ćete naići na veiiko oduševljenje pri pomenu njegovog imena. Pa ipak, postao je popularan. Možda ga slabo poznaju čitalačke mase od Kavkaza do Baltika — a kako izgleda čaik ni današnji? kritičari neće ga staviti u zlatne korice klasičnih izdanja. Ali zato je njegovo ime dobro poznato birokratima koji vode sovjetsku spoljnu politiku. Ti krugovi morali su dati prednost pečalbaru koji traži literarnu sreću i koji je davno prekinuo svaku vezu sa svojom domovinom — ne samo đurđijanskom „nego i ruskom. On je postao u pravom smislu kosmopolita (0, užasne reči! — ali baš se fo danas fraži), Pre rata je napisao slabu dramu o španskim događajima koje nije poznavao. Posle rata, sa velikom mulhom sastavio je scenario o borbi Jugoslavije. Ustvari, naši drugovi, koji su pokušavali da spasu stvar, bili su na velikoj muci. Taj scenario ne samo da nije imao nikakve veze sa stvarnim događajima u Jugoslaviji, nego je — na nama onda neshvatijiv način — odražavao sovjetsku tendenciju da se Narodnooslobodilačka borba pretstavi kao elementarni ustanak koji nije doživeo katastrofu samo zahvaljujući ruskome redovu koji je prebegao partizanima. Ni govora o jugoslovenskim generalima ili o nekoj komunističkoj partiji! U skladu sa sovjetskom propagandom svaki je crvenoarmejac, bez obzira na motive koji pokreću njegove postupke — ne relativno nego apsolutno pametniji od bilo kog Jugoslovena. Ali kako sovjetski književnici po direktivi SVog »vlađinog i partiskog _rukovodstva« falsifikuju činjenice, najbolje se vidi iz sledećeg: u svojim »Planinama Jugoslaivije« Mdivani prećutkuje interesantan detalj da su Rusi koji su dolazili u narodnooslobodijačku armiju bili uglavnom bivši vlasovci! Međutim, Rus je Rus, ili kako bi Višinski rekao — »I pretstavnik Kuomintanga je čovek, pa zašto ga ne bismo iskoristili ako nam je to DOotrebno!« A u ovom slučaju bilo je to svalkalko potrebno. Kako inače dokazati da je Mosluva oslobodiia Jugoslaviju? Kasnije je Mdivani promenio svoj tačno iskalkulisani mprijateljski stav prema, Jugoslaviji. Ali je ostao veran svome gazdi. T'vrđoglavo je sledio sve zaokrete sovjetske državne politike. Preko moskovskog radija bacao je u

Groa Gamulin

čekivao sam da će I. Bratko

nakon pet mjeseci naći mo-

gućnost za jednu uistinu stVaTnu i kulturnu diskusiju. Nažalost, on nije pokušao promijeniti ni ton ni metod diskutirahja.

Njegov metod diskutiranja sastoji se u vulgariziranju misli svog protivnika. To je Onaj isti metod sa kojim je svojedđobno bio napisao nešto o mojoj kritici, o impresionizmu i još nekim pitanjima, a kojeg sada primjenjuje da bi pronašao i utvrdio momente dirigovanja umjetnosti i, čak, — kako on to veli — da »ukaže na nove vidike«.

Na primjer.

Prikazujući kritički sliku »Gradnja Novog Beograđa« od B. Tijća pisao m sam: »Veliki likovi u prednjem planu m pokrenuti realnom iz savremenog žim vota izraslom akcijom i osvijetljeni m jasnim danjim svijetlom, individual–

m he karakterne fizionomije, na kojima”

m se zrcali novi humanizam našeg doba m — {o je osnovni likovni zađatak pred m kojim se .natazi naše slikarstvo.« I. = Bratko smara da sam time »genera= lizirao nešto što ne podnosi generalim zaciju«, da sam negirao potrebu i mom gućnost slikanja noćnih prizora i čak m likova, koji nisu »u akciji«, koji miJUL. : Kako? Po čemu? Teško mi je shvatiti misaoni proces, kojim se (dobre volje) može doći do tih zaključaka i toliko vulgalizirati jedna jednostavna istina, koju toliki naši slikari neposredno osjećaju u svakidašnjem radu, m I ne znam da li ću veću nepravdu um činiti svom partneru u diskusiji ako m momenat »dobre volje« isključim ili m ne, = Ta radi se o tako lako shvatljivim = stvarima: o slikanju velike figure, o crtanju i modeliranju tije!a u pokre-

pHHHHH S

izdašnim količinama blato na naš narod. Ali uskoro su došli na dnevni red i novi događaji. Došlo je do rata u Koreji i Mdivani je sa lakoćom kojoj bi mogao da zavidi pisac »Rata i mira«, napisao nov epski komad o Koreji. Da mu ovoga puta ne bi prebacili potpuno nepoznavanje događaja i ljudi ove zemlje i !akomislen odnos prema geografiji, odlučio je da piše o postojećoj Koreji kao o izmišljenoj, legendarnoj zemlji. Bilo je zato i drugih razloga: ko zna šta će sutra da kaže korejski narod o onima koji su ga bacili u rat i otišii iz Ujedinjenih nacija u trenubku kađa se o svemu moglo diskutovati pred svim narodima sveta?

Ali baš ovu mogućnost on i želi da zamagli. Mdivani nije realista, on je samo šegrt u službi Sovinformbiroa. Drama »Ljudi dobre volje« odigrava se u blizini neke paraiele, u maloj seoskoj kući koja prelazi iz ruke u ruku. Junak — vlasnik ove kuće, siromašan korejski seljak — koleba se između severne ji južne armije. Sva stvar je u tome, kako Mdivani opisuje komisiju Ujedinjenih nacija. Sve mi se čini da je drama zbog toga i bila napisana. Pretsednik ove komisije je mizeran politikant i kukavica ,a preko njega organizacija Ujedinjenih nacija nije ništa drugo nego običan licemeran pokrovitelj agresije. Nekojiko revolucionamih fraza takozvanih »pretstavnika revolucionarnog tabora« kukavičluk Ujedinjenih nacija, dvatri mala zločina, i naš junak blagosilja Ruse ginući za njih.

Ovom karikaturom rađa Ujedinjenih nacija Mdivani je pokušao da umanji njihov značaj. Nije teško pogoditi zašto! Treba se samo setiti dijalektičke · besprincipijenmosti sovjetske delegacije u Lejk-Saksesu. Dok su Severnokorejci bili u ofanzivi, sovjetska delegacije je vrširta opstrukciju. Kađa se situacija promenila, ona se preko noći vratila u Savet bezbednosti i pojavila se pored delegata Kuomintanga. Sada kada Ujedinjene nacije pokušavaju da pronađu mirno rešenje konfiikta na Dalekom Istoku, sovjetski propaganni aparat angažovao je za ismejavanje Organizacije ujedinjenih nacija čak i Disce.

Vrlo je zanimljivo kako recenzent ove žalosne teatarske afere, nekadaš.. nji talentovani sovjetski pisac Boris Lavrenjov, pokušava da opravda kata strofalni. neuspeh u ocrtavanju likova takozvanih pozitivnih junaka. »Šteta što su neki likovi pretstavnika naro-

· dno-demokratskog tabora samo skici~

rani« — oprezno uzdiše Lavrenjov. A zatim dodaje: »ali to su samo greške u detaljima. Snaga drame sastoji se u gnevnom i istinibom raskrinkavanju američkih imperijalista« ... Moskvi se dakle čini da njena agresivnost, oslanjajući se na proračunatu, izdiferenciranu snagu, toliko opravdava samz sebe, da. nema ni potrebe za nekim psihološki. produbljenim likovima pozitivnih revolucionara. Napadaj i udri, pa će izgledati da imaš pravo,

Na kraju komađa junak ,seljak Gabu, piše na ziđu svoje kuće reč »mir« krviju svoga srca. Ko je proliq tu krv?

Mdivani je nazvao svoj komad »Ljudi dobre volje«. Ostavljamo čitaocima da procene kako treba nazvati

jedan narod sa poštenim željama koji je postao žrtva borbe za podelu interesnih sfera, Ostanimo kod Mdivanija. Pisce koji rađe po dnevnim porudžbinama hegemonističke politike u svakom slučaju nećemo nazvati piscima dobre volje« ... Jurij GUSTINČIČ

tu, o slikanju karakternih tj, živih fizionomija na tim likovima, o realnom danjem svijetlu, koje će ih obliti i povezati sa prostorom, — rađi se dakle, o najtežim likovnim problemima, koje treba uočiti i savladati, a pred kojima je naše siikarstvo i suviše često zastalo sasvim bespomoćno.

Ima u historiji umjetnosti razdoblja u kojima se izvjesna tradicija prekine. Vrlo je teško tada uspostaviti kontinuitet usprkos muzejskih uzora, jer rađi se zapravo o složenim pitanjima pedagoške prakse i naslijeđene psihološke strukture vremena. I upravo to je učinila recenina građanska slikarska kultura — ona je »zaborav:la« trađiciju velike figure, ona je psihološki portret (i to kakav!) od nje odvojila, čini mi se upravo radi tih njeBovih subjektivističkih (ako će mi Bratko dozvoliti upotrebu ove riječi), analitičkih, pa i morbidnih kvaliteta; ona je »zaboravila« i tekovine samih impresionista: sunčano svijetlo ilj pleinair uopće, i crtež i kretnju i sve ono što su oni (bez mnogo »psihologije«, naravno) znai. Nije to slučajno što naši slikari mogu često sa toliko vještine i darovitosti slikati i pejzaž i mrtvu prirođu pa i »analitički« portret, ali tko je od njih mogao naslikati velike likove, koji će biti živi ne samo u kreinji, nego i u svom individđdualnom duševnom izrazu?

Trebalo je da naša kritika i naša umjetnička javnost uoči težinu situacije i koncentrira svoju pažnju na te najteže probleme. Već godinama se 0O– krećemo oko njih i još će dugo proći dok ih svlađamo, ali po kakvoj to čudnovatoj logici naša teorij}a/1 WYitihka ne bi sm'jele na njih ukazati? Treba osjetiti zadatke i težinu njihovog svladavanja. Što nedostaje našoj likov-

KNJIŽEVNE:NOVINE

IZ »KNJIŽEVNOG STVARANJA

f. ) ) \

NESLAVNE PROSLA

ovjetski dramski pisci Nikolaj 9 Pogođin i Vsevolod Višnjevski navršili su u zdravlju i veselju pedeset godina života. NMjihovom veselju dale su potstreka čestitke moskovske »Literaturne gazete«. Povodom 50-godišnjice Pogodinova rođenja A. Surov je napisao u »Literaturnoj gazetii« članak »Vrelo srce« 'i: obznanio da to srce kuca u gruđima pisca komada »Čovek s puškom«. U članku se kaže da je zasluga N. P. Pogodina u tome što je prvi imao »stvaralačke hrabrosti« te je napisao komad o Lenjinu i Staljinu. Surov piše:

»N. P. Pogodin težio je da ovaploti u dramskim likovima mnoge strane sovjetskog života. Pouzdano koračajući tim putem, on je dospeo do najvećih likova današnjice — do likova genijalnih vođa sovjetskog naroda LLenjina i Staljina«.

Pogodin je, dakle, otvorio u sovjetskoj dramskoj književnosti seriju komada, u kojima se Staljinu pripisuje istoriska uloga ravna Lenjinovoj. Zato je tako srdačna čestitka za rođendan kojom je Pogodina obradđovala »Literaturna gazeta«.

A u čemu je zasluga Vsevoloda Višnjevskog? Ona je ocenjema u »Literaturnoj gazeti« još povoljnije nego Pogodinova, jer je Višnjevski znatno pretekao svoga vršnjaka u glorifikovanju Staljina. Nije ni čudo: Pogodinov komad »Čoyek s puškom« napisan je 1937 godine, a komad Vsevolo-

.da Višnjevskog »Neizbrisiva 1919-ta«

pojavio se pre dve godine, kad se već potpuno jasno ' nedvosmisleno osetio duh sve veće usrdnosti u hvalospevima Staljinu, deizatorski smer u celokupnoj sovjetskoj književnosti, umetnosti i novinarstvu. Razume se, Vsevolod Višnjevski je potpuno prihva-– tio taj smer, o čemu svedoči i sledeća rečenica iz čestitke Saveza sovjetskih književnika povodom pedesetog rođendana autora »Neizbrisive 1919-te«:

»Vi ste izuzetno snažno naslikali u komadu »Neizbrisiva 1919-ta« likove velikih vođa revolucije V. I, Lenjina i J. V. Staljina, vi ste umetnički odrazili genijalnost vojskovođe koju poseduje naivyeći strateg naše epohe drug Staljin«.

Na terazijama »Literaturne gazete« Višnjevski je znatno prevagnuo nad Pogodinom. Pored čestitke, o Višnjevskom je reč i u jednom većem prikazu. Državno izđavačko preduzeće obja-

vilo je pre kratkog vremena izabrana dela Višnjevskog s predgovorom maršala Buđonija. Čestici veoma pohvalan prikaz te knjige iz pera A. Štajna,ali recenzentove pohvale ustvari nisu upućene Višnjevskom koji u danom slučaju igra skromnu ulogu relejne stanice, Štajn koristi knjigu Višnjevskog, a napose njegovu dramu »Neizbrisiva 1919-ta«, kao por vod đa uputi uobičajene slavopojke na

· poznatu adresu. Potpuno je očigledna

tendencija tih slavopojki da Staljina istaknu u prvi plan, a da Lenjina potisnu u drugi. To Stajnovo nastojanje ogleda se u sledećim rečenicama njegova prikaza:

»Neizbrisiva 1919-ta«, to je komad o Staljinu i narođu, o prijateljstvu dvojice titana revolucije — Lenjina i Staljina, o tome kako je drug Staljin, uzevši u svoje snažne ruke rukovodstvo, oslanjajući se na mase, ugušujući zavere izdajnika, postigao koremniti

preokret na frontu kod Petrograđa,

pobeđu nad interventima, poraz inftervenata i belogardista. Komad osvetljava stratefisku genijalnost druga Staljina koji je oborio stare kanone takozvane vojne nauke«.

Kao što se viđi, rođendani sovjetskih književnika dobrodošli su »Literaturnoj gazeti« za poduhvate koji nemaju nikakve veze s književnošću.

***

Za iste i slične svrhe »Literaturna gazeta» koristi i književne godišnjice, tražeći da nakalemi propamandne parole čak i na vr]o stara dela. Tu sudbinu je doživela i slavna »Pesma o vojevanju Igorovom«, stvorena krajem XII stoleća, a prvi put objavljena pre sto pedeset godina. (Godine 1845 Miloš Svetić dao je prvi prevod »Pesme o vojevanju Igorovom« na srpskom).

Proslava 150-godišnjice »Pesme« protekla je u SSSR na jedan način koji neđvosmisleno pokazuje kakvih se sve »argumenata« laća sovjetska propaganda, nastojeći da pronađe nove — bar na prvi pogled — forme i etikete za veličanje nazovi-miroljubivosti, kao i za isticanje starešinskonaredbcdavačke uloge »vodeće nacije« u odnosu na ostale narode Sovjetskog Saveza. Po svemu sudeći, nijedna iole Značajna književna godišnjica ne može se danas proslaviti u Sovjetskom Savezu a da ta proslava ne bude u senci krila Pikasova goluba. Ta je sud-

Karlo Napravnik: Gradski park u Vršcu

O VULGARIZACIJI DISKUSIJE 1 UMJETNOSTI

noj kulturi da bi »u punom obimu« dostigla sadržajnost našeg vremena? Njoj nedostaje mogućnost slikanja čovjeka, a to nije mali nedostatak. Razgovarao sam sa mnogim našim siikarima, tako reći prisustvovao sam njihovim tegobama. Nije slučajan taj njihov bijeg u tminu ili polutminu na figura:mim kompozicijanwa (Šimumović, Šohaj, Detoni, Hanđa, Ružić, Stupica itd.). Pa i kod onih koji su slikali likove u pleinairu (Božo Ilić, na primjer) gdje je tu moderna modelacija i gdje je tu dubije psihološko i karakterološko određenje ličnosti? Koliko puta smo vidjeli kako umjetnik u zabuni okreće i sakriva lice svoj:h likova; kako, ıinijom manje8 otpora, prebacuje prizor u apstraktnu neku rasvjetu (gdje. se stvari »ne Vide«) ili čini to isto linijom SVOg iz građenog ličnog kolorizma, Na treba tražiti, bez sumnje, od tako formiranog i suverenog slikara kao što je Lubarda, da stvara reamu atmosferu u svojim kompozicijama, ali duboko sam uvjeren da treba odgoj mlađih generacija, pa i preodgoj mnogih od starijih, graditi upravo na tome. Treba, na višem stupnju, obnoviti zaboravljenu tradiciju i postići suvoerenu mogućnost izražavanja čovječjim likom. kako su to znali majstori prošlih stoljeća, tađa bi se mnogo dublje i svestranije (nikad do kraja, jasno, ali u »punom obimu« likovnih mogućnosti) mogao uz pejzaž, portret i mTrtvu prirodu pa i uz »noćne« prizore, umjetnički obiikovati naš život. A to pretpostavlja složenu preradu tolikih naslijeđenih iskustava i, bez sumn]je, sticanje novih. Pretpostavlja preuzi:

manje Cćzannove kolorističke ekono-

mije u mođelaciji i preovladavanje nje-

govog objektivizma; a iznad svega' toOga, radi atmosfere i svijetla, onih lu-

minističkih i Rkolorističkih iskustava impresionista, kojih bi siobodđu oblikovanja trebalo moći spojiti sa duhovnošću i osjećajnošću našeg vremena, Pa gdje je u svemu tome »kođeks« ili »recept« ili »formula«? Što bi uopće mogla da rađi kritika kad ne bi smjeJa da iznosi takva svoja mišljenja? Ali

* 1. Bratku su svi ti problemi očito tu-

đi i strani, on sagledanje izvjesnih osnovnih zadataka i traženje puteva, kojima bi se do njih moglo doći, na-

ziva »generaliziranjem« i, čak, — »dirigovanjem«, Drugi primjer, to je slučaj sa

»Ranjenim kurirom« Frana Kršinića — Mogle su se od početka u našoj novoj skulpturi uočiti dvije oprečne tendence. Izvjestan broj kipara smatrao je i još uvijek smatra da mora na svojim skulpturama gomilati atribute: koporane, partizanke, šmajsere. Svoju nemoć da se izraze kretnjom tijela i lica, oni su maskirali izvanjskim elementima, za koje ja ne smatram (kao mnogi »autonomisti«) da su »neskulptorski« i strani posebnim, autonomnim zadacima sku:pture, ali da trebaju biti skulptorski, tj. dobro riješeni. I upravo je ta »koporanska« skulptura bila najviše vezana sa retoričkim, teatralnim gestama, sa kojima je naravno teško ostvariti dobru skuipturu, a najmanje socijalisličku, o čemu sam pisao upravo u »Zapisima iz 1949 — S druge strane postoja:ia je i postoji još uvijek u kiparstvu i u slikarstvu. tendenca simuliranja: »uopćiti« temu na osnovu autonomnih zahtjeva dotične umjetničke vrste ili, tačnije, jednoj često sasvim formalističkoj igri podmetnuti aktuelan, »socijalistički« naslov. To je, zar ne, pOjava, koju smo često sretali na izložbama? Vrlo često sretao sam je i u sku!pturi i znam da pored onih koji svoju nemoć u mođelaciji akta sakrivaju draperijom, postoje i kipari, koji su uvijek spremni prepustiti se sVvOjoj razumljivoj težnji prema virtuoznom modeliranju. Smatrao sam Dpotrebnim upozoriti na to upravo kod Kršinićevog Kurira, kome njegov au-

tor nije u fizionomiji i ekspresiji dao idejno određenje, a nije ga njti uzdigao do simbola, što bi učinilo ra-

je pridružen ·

BROJ 8

| vojesnašla i drevnu »Pesmu O EJ Igorovom«. Između nje i dana-

j ljena je šnjih sovjetskih parola napravV vidna veza. Ona je. razume 86, od početka do kraja veštačka, ona je grubo nametnuta »Pesmi« pomoću Jed=~

nog propagandnog hokus-pokusa. Sovjetski književnik Ivan Oi napisao je u »Literaturnoj gaze i« o nak pod naslovom »Genijalna TU poema XII stoleća«, U kojem kaže: »Pesma o vojevanju Igorovom« gpovorila je pod tadašnjim istoriskim okolnostima o jedinstvu kneževa, ali je iza toga i u ono doba stajalo, naravno, jedinstvo narodnih snaga. A mi danas, uživajući u izvanrednoj poeziji drevnog ruskog spomenika, čitamo tu misao ovako: jedinstvo narođa — eto, u

tome je pobeda«. Može se najozbiljnije posumnjati u to da Novikov i njemu slični zaista

duboko uživsju u lepotama »Pesme« ·

Nije im rtalo do lepota, već do propagande. Zato oni grubo izvrću smisao drevnog speva i dđovlače ga na Prokrustovu ložnicu propagandne buke koja pokušava da zloupotrebi Opštu težnju za mirom i da je, pod var– šavskim Wkalupom, izvitoperi i deformiše. Kađ Novikov govori o jedinstvu narodš zemljine kugle, iza njegovih reči nemogućno je sagleđati ništa dru~

go do jedinstvo sovjetskih propagan- i

dista u iznalaženju raznih načina za dalje održavanje te zloupotrebe u životu. Poređ Novikovlieva članka karakterističan je, u okviru proslave 150– godišnjice prvog izđanja »Pesme o VOjevanju Igorovom«. govor koji je azerbejdžanski pesnik Samed Vurgun održao u Moskvi, na večeru posvećenom tom jubileju. Vurgun je, između ostalog, rekao: »Proučavanje »Pesme« DpDomaže nam đa još dublje shvatimo herojsku istoriju velikog ruskog narođa koji je danas·postao stegonoša svetskeborbe za mir«.

Zaista, ove Vurgunove reči pomoći će ne samo Azerbejdžancima, nego i Rusima da još đublje shvate mnogo= šta, a u prvom redu -- neravnopravnost, neumorno i nametljivo isticanje superiornosti »vođeće nacije« i dosledno sprovođenje sistema vrbovanja raznoraznih laskavaca među intelektualcima — pripadnicima drugih natoda koji žive u Sovjetskom Savezu. Jedan od takvih povlašćenih laskavaca i glorifikatora po zvaničnoj dužnosti jeste Samed Vurgun, čiji je skorašnji boravak u Moskvi iskorišćen za ovo podvorenje koje zacelo. nije ni naj:manje.. potrebno“ ruskom narođu.„-ali. je potpuno usklađeno sa željama odozgo.

***

»Literatarna gazeta« osvrnula se i na 25-godišnjiću smrti velikog pesnika Sergeja Jesenjina, i to beleškom koja je dvanaest puta manja ođ materijala objavljenog povodom peđesetog rođendana Vsevolođa Višnjevskog.

Beleška je napisana kao izveštaj o komemoranciji Sergeju Jesenjinu održanoj u moskovskom Centralnom do• mu književnika. Pesnikovo ime ne pominje se u naslovu te beleške,

Lav ZAHAROV

zumljivim apsolutnu golotinju, kao što je to učinio u svom najnovijem prekrasnom djelu »Ribari«. Ovakav kakav jest ovaj Ranjeni kurir »apsštrahira« i vrijeme i prostor, pa ako jedan kritičar požali što to, zanatski vrio vješto izvedeno, djelo nije definirano »makar i« kakvom draperijom, onda se u tome može samo vidjeti težnja da se izbjegne ona akademistička (u današnjem smislu rjječi) sklonost ka muodđeliranju akta, koja od oživljavanja oblika i njihovih površina čini isključivi sadržaj djela.')

To je otrag nekoliko godina, bio moj prvi dodir sa ovim pitanjem svakako nepotpuno i možda nespretno formuliran, te ništa ne bi bilo \akše nego li priznati i nespretnost | grešku, kad se u tom pitanju ne bi skrivao mnogo dublji smisao, složena Oopća i naša konkretna problematika, koju Bratko , ne vidi i koju on pojednostavljuje do ) Sredstva i »primjera« u polemici,

Pokušat ću i od trećeg primjera I. Bratka učiniti, ne temu zanimljivu možda sa stanovišta polemike, nego eventualno korisnu za Opću likovnu situaciju. — Radi se o pro-

1.) No usprkos »Ranjenom kuriru« ova moja primjedba o »simulaciji« još se najmanje tiče kipara Frana Kršinića, jer on je autcntičniji i is«reniji umjetnik nego li mnogi drugi, A problem nije tako jednostavan kako Bratko misli, niti je odijelo samo izvanjski atribut poput mučeničkog znaka u ruci kakvog sveca; ono je sastavni dio živog lika, životni okvir, konkretna svakidašnjica, klasno i individualno određena. I to su znali veliki umjetnici gotike, renesanse 1 baro&ća; oni su dostizali općenitost uvijek preko konkretnosti, oni su Čak i apstraktne, religiozne prizore, pa čak često i simboličke likove slikali polazeći od savremenih okvira i tipova. A što se grčke skulpture tiče, prvo, njene zakonitosti ne moraju i ne mogu vrijediti za naše doba, drugo, i ona je akt upotrebljavala samo u izvjesnoj tematici, sasvim u skladu sa svojim osjećanjem ljepote i života uopće. Pa i u naše doba mogućnosti za izražavanje preMo akta su vrlo velike, 'li one nisu apsolutne; čak i Rodđin holii je tako suvereno vladao tim „sredstvom i koji je svoiu simboličnu figuru Mislioca ostvario u aktu, nije to uspio u liku Victor Huga, a nije to ni pokušao u {iednoi konkretnoi temi, kao što su »Građani iz POMRISaĆ:

a ako Bratko ne smatra da {ie to, kao Što sam bio napisao »u ŠValtota slučaju problem o kome bi kipari, prilazeći tema-–

tu savremene beNOlake s«ulptuee, morali. ı a lično mislim da o IN u svakom slučaiu može razmišljati MN

voditi računa“,

sati naša kritika,