Књижевне новине
+
SMRT FAŠIZMU —: BL.OBODA
GODINA IV BROJ 14
protovore i 0
Zoran
Nesa mi Risto Tošović ne zameri
šlo sam ovde pomalo parafraziTao njegov apel, upućen neđavno pesnicima. »Neka i sami pjesnici progovore o poeziji« ... Svakako. Ali, čitaoci će se ipak i dalje pitati, zajedno sa Tošovićem: Pa gde su naši kritičari? Zar oni nemaju šta da nam kažu o literaturi, »o našim gorućim savremenim problemima «zbog kojih smo nemirni, zbog kojih — kako veli Tošović — ne možemo da spava– mo?« A ako i progovore (»tek da se vidi đa su još živi«), to onda govore nekim čudnim jezikom, u kome se mnogo najavljuje, a ništa ne kaže, u kome se brižliivo sprovode neka komplikovana pravila etikecije, a oni naši gorući savremeni problemi zaobilaze kao kiša oko Kragujevca.
Jedan od tih gorućih problema jei naš odnos prema literaturi između dva rata, O njemu piše Velibor Gljgorić u »Književnim novinama« od 6 marta ove godine. U vreme kađa se ulazi u jubilarnu desetogodišnjicu Narodnooslobodilačkog rata nije se zaista mogla naći blagođarnija tema od ove. Pitanje je samo: da li je to zaista članak o literaturi? Da li se u niemu može išta nazreti od onih »gorućih problema«, o kojima se đanas već uveliko, i sve življe i strasnije, raspravlja među mladim piscima? Jer za te mlade generacije, kojima 'se Gligorić obraća u svome uvodniku, literatura nije nikakva »prigodna« tema, i proslave, jubileji i kongresi ne mogu biti povod da se mu– mificira i sa nekoliko konferemcijaških formula prelomi preko kolena i zapečati čitava jedna epoha, složena i neproučema, koja još živi i nastavlja se u nama, u našim savremenim tekstovima, u našim šraženjima i u našim nesanicama. Te mlađe generacije već su se dovoljno zasitile »svih mogućih improvizacija, „školskih sastava, sholastičkih ' mudđrova– nja i vulgarizatorskih fraziranja« i & pravom očekuju da »progovorimo
gome i o svim onim poetskim proble–mima s kojima svakodnevno živimo«.
Ko su bili ti naši pisci između dva Tata? Da li su to bili ljudi za koje je, kao i za nas, literatura bila »smisao života, traženja, stvaralačkih nadahnuća i nemira«? Da li su i oni, kao i generacija u čije ime govori Risto Tošović, vraćajući se sa miltlinga ili sa književne večeri ,znali za nesanice, nagnuti nađ pramim listom hartije. u koji treba upisati svoja traganja i svoja poetska otkrića O svetu i o ljudima? Da li su oni zato pisali stihove, đa li su se borili i đavali svoje živote za budućnost i za poeziju zato da im danas, u kongresnim ji jubilarmim đanima, čitamo ova maša hrapava i monofoma sholastička jektenija, ili su pisali zato da u njima, u njihovoj pesničkoj poruci, otkrijemo zanos i lepotu nadahnute umetničke reči? Zar oni nisu ostavi?i nikakvog drugog traga u literaturi, osim one šture političke biografije, koju im je sastavio kritičar? Zar oni nisu, i kao borci, na mitinzima, književnim večerima, „demonstracijama, na robiji i, docnije, u partizanskim jedinicama, svuđa gde ih zajedmo sa Gligorićem pratimo, bili umetnici: smeli istraživači onih puteva kojima su i drugi išli, ali su ih samo oni umeli da otkriju kao umetničku istinu? Iz Gligorićevog člania bi se to teško dalo zaključiti. To bi bila već literatura, a ona ne spada u okvir pomenutog uvodnika, Govoriti o tome, mnaačilo bi dati sud o piscima, pomenuti ih poimenice, govoriti o njihovim „kmjiževnim postignućima, pristupiti svim onim »gOrućim problemima« ... Značilo bi reći upravo ono što mlađe generacije žele da saznaju: koja su umetnička postignuća naše literature između dva rata?
Gligorić, istina, ne misli đa smo »Ssvi svoji«, iako u svome članku ne spominje poimenice nijedno delo, ni-
NARODU
toliko ,
Petar Lubarđa: Stijene
MAM d
Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-098 Administracija: Kardeljeva 51, tel. 24-001
: ~. ?, Mišić jednog pisca, ni m»•đu »našim«, ni među onim drugim. Kada on kaže naša literatura, to se očigledno odnosi na naprednu literaturu između dva rata. Ali, evo pde se najednom uvodničarski šablon osvetio kritičaru: umesto da istakne vrednost i ulogu naše napredne Jliterature, kako je to bio naumio, njegov je
· članak redak primer potcenjivanja, i,
u suštini, negiranja njenih umet!ničkih postignuća i njenog značaja, Govoriti, po jednom već uhodanom i komotnom šablonu, o wonarhistiškom teroru, o cenzorima, žandarmima, glavnjači, o raspadanju buržoaskog društva i »surovom grabežu materijalnih bogatstava na brodu koji tone«, a o piscima znati kazati samo toliko da su govorili ezopovskim jezikom, da su čitali u fizičkoj sali Beogradskog univerziteta i da su ih »cenzurisali policiski „pisari, analfabeti u literaturj«, ne znači li to potcenjivati i našu naprednu literaturu, ij, na kraju krajeva, i te naše mlade generacije kojima bi, kako predlaže kritičar, trebalo češće pisati na ovakav način? Sigurno je da mmogi od onih stihova, koje je, kako veli Gligorić, naša predratna omladina znala naizust, neće ostati: ne zato što »u onakvim uslovima i u vremenu kađa su se krupni događaji itd... nije mi moglo biti strpljivije i brižljivije literarne obrađe u stvaralačkom smislu«, već zato što u tom »stvaralačkom smislu« nije bilo praVOg stvaralačkog falemta. Ali će zato i u zbirci pesama, posvećenoj Španiji, koju Gligorić spominje, i u mnogim drugim stihovima, oesejima, romanu i drami pređrafnih naših naprednih pisaca savremeni čitalac zaista naći dela koja »spadaju u najsvetlije strane istorije naše literatuTe«, Samo, trebalo bi reći koje su te strane i od kojih pisaca. Gligorić nam {o ne kaže.
Postoje, međutim, i oni »prefstavnici dekadentpe literature, koji su se
smjelo i bez predrasuđa jedan”o dru- ~diživljavali u anarho-inmdividualist;č< | 7 „kom ftretiranju Imjiževnosti«. Šta će-
mo sa njima? Šta ćemo i sa onima koji nisu bili dekađenitni, ali nisu bili ni napredni? A sa onima koji, iako nisu bili dekadđenfni, ipak su se iživljavali? Za sve mjih očigledno ne+. ma mesta u Gligorićevoj mašoj literaturi između dva rata. U čiju to oni literaturu onda „spađaju? Kritičar, istina, ima pravo da pojedine pisce, pa i grupe pisaca, odbaci i ospori im umetničku vrednost: to je njegova lična stvar. Kažu da Sent Bev nije mario za Balzaka; a ipak je bio veliki kritičar, Ali, ne mogu da postoje, niti su ikađa postojale, dve »naše liferature«; ili onđa jedna od njih nije literatura, a to znači da nije ni naša. Mi smo već jednom pokušali da napravimo jednu antologiju gde se Oskar Davičo preko Desanke Maksimović nađovezuje direkino na Milufina Bojića, pa smo viđeli kakav smo istoriski apsurd dobili. Neka ikritičari ne cepaju tako olako stranice iz istorije naše literature: to nije knjiga koju možemo čitati napreskok, niti u njoj ima belih listova gde ništa ne piše. Naša literatura između dva rata, to su upravo oni pišci koji su prestali da govore jezikom Milutina Bojića, i na tome poslu otkrivanja novih puteva i novih izražajnih mogućnosti svi su ponešto doprineli, i napredni pisci, i pretstavnici građanske literature. To je bila nova, moderna ljteratura, koja nije bila više nalik na Šantića ili Bojića, kao što ni mođerni Beograd nije više ličio na Beograd iz devetstote, koji, smo nedavno viđeli na filmu, sa bašticama, turskom kaldrmom i česmom na Terazijama. To su, mislim, toliko očigledne stvari đa mi se čini izlišnim da po hiljaditi put ponovim šta je Engels rekao o Balzaku, koji je bio, kao što je poznato, monarhist i katolik. Ali Engels, koji nije bio književni kritičar, umeo je da govori književnim jezikom; umeo je da govorii o literaturi ...
(Odlomak)
oreiko, devojko, jednom sam fe srela, na mostu ispod kupola crkava i palata,. šuknja se ljubičasta sa vetrom zaplela i traka bela oko vrata...
Zagleđdala si zvezdicu na mojim grudima, da li si pitala iz koga kraja dolazim &veta.
Ja sam ti rekla...
o ima nešto u ljudima
veće od čoveka, više od orlovskog leta,
uzela si mi ruke, usnama svojim primakla,
htela s m da ih trgnem, a nisam znala kako,
Tekla je Vitava mirno, svetlela s Hradčana stakla i kupole kroz suze ljuljale se polako.
Zaljulja li te susret za ljude mojih ravnica,
za kršne momke sa Balkana, za decu Fruške Gore? Ili si slušala lepet dalekih prvih ptica
iz zemlje na izlasku sumca u naše gledala zore?
*
Da li si živa, smolaste tvoje pletenice da ii još upliću žućkaste mlađe ruke? Da li još zvone one tople rečenice čije sam čudne razumevala zvuke,
Ili je tvoja mati uplakana i suze
nikada s njemog lica neće više presušiti?
Ko li ti mladost ote? Ko li ti mladost uze, Ko bi te mlađu i lepu mogao rukama gušiti?
Korejko, devojko, daleko od jadranskih leja tvoja je srušena kuća i voćnjak razriveni., Od našeg grča za polet daleko je Koreja..., al suze one tvoje i damas žare po meni,
Kod nas još stabla mlada nisu rodila plođom,
ni vinogradi modri, plavlji od dečjih očiju,
još nismo olitili sve kuće bogatim rođom
i nismo devojci svakoj 6epremili svadbenu kočiju,
a već oko nas svugde oblaci kruže ftmasti i prete vinogradu, a mi ih gonimo zvonom.
O da za uvek kiša čelična ne može pasti,
da samo zvezdane kiše prelečću vasionom,
era ip ia 10 06 O e
da istu zeza tihu gledamo obe u noći,
Ta i CY ra ————r——- r—T——
da islom. mlečnom putanjom misli nas ljudske odvedu, da srce prignemo srcu i svaku želju sa hoću da dočekamo drugu, kao rođenom čedđu,
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO
PRIMERAK 5 dinara
POZDR AN NEPOZNATIMA
Iz beležaka sa puta po Hrvatskoj
Ve dva dana putujemo, a čini nam se — bo utiscima kojima smo prepuni — da je više od nedelju dana. I uz to, izgleda mi da smo već daleko odmakli od Zagreba, pa se čudim: kakav je to pejsaž? Sve mi to liči na Srem i Frušku Goru, a zamišljao sam da ćemo, tek što se odmaknemo od Zagreba, naići na krševite vrleti i divljinu. A taj Sjeničak, iz koga smo maločas izašli, obasjan suncem, pitomiji je od fruškogorskih ogranaka! Malo se i stidim: toliko gostoprimstvo u sirotinji! Eto, ona zadruga u Dragotini. Onakav doček se pravi, valjda, samo u najsvečanijim prilikama. A čime ćemo se mi njima odužiti?
Stigli su književnici iz Vojvodine! To je, očigledno, događaj za ove dobre ljude. Može biti da oni nešto i očekuju od mas, da čuju nešto novo, lepo. A mi? Nemi, sa čuđenjem posmaliramo ovaj novi život koji se diže iz ruševina, niče iz zemlje, i uživamo u njihovoj radosti sa kojom oni posmatraju svaku novu tekovinu svojih žuljevitih ruku i složnih napora.
Ustvari, mi smo još uvek takoreći u okolini Zagreba. I, ako ne nailazimo na krševe i vrleti, susrećemo nešto drugo. Već ovđe su vrlo vidljivi tragovi opšteg narodnog ustanka i slavnih borbi za slobodu. Ušli smo u Vrginmost. Nikađa ranije nisam bio ovde, i ne znam kako je ta varoš izgledala pre rata. Danas je to blok novih kuća na sprat. Ne mam zašto, stalno mi se vrti u glavi broj osam: osam kuća; ima ih više, svakako. Od stare varoši ni traga, kao da je nikada ovde nije ni bilo; a ova nova, još neđovršena, daje utisak razbacanosti i razbijenosti. Tu nema ulica, frga; svaka kuća stoji za sebe na ledini, kao pečurka. Dvorišta nema nijedna. Pomalo sam začuđen. Na svakoj kući, čini mi se, ima tabla. U tim kućama su smeštena razna nadleštva, ustanove, To je sresko mesto, i svaka ad-
„ministrativna ustanova je u duplika-
tu — sreska i mešna, Mislim: gde žive službenici, gde narod? Jedan od domaćih, na moje pitanje, neodređeno pokazuje uokolo. Gledam, sem ovoga bloka, druge kuće ne vidim. Ili je Vrginmost kao i Sjeničak — rasturen ki-
0 KOMENTARIMA UZ PROGRAME NASIH KONCERATA
Piše:
(Crtež Džumhura) NIKOLA HERCIGONJA
ukratko, baš u »Književnim
novinama« na komentare koji se štampaju uz programe koncerata, upozoravajući na njihove nejasnoće, visokoparni stil i frazerstvo, kao i na nezgodnu anonimnost, njihovih autora, Čini mi se da je potrebno da to o-– pet učinim, i to povođom dva takova komentara.
U komentaru jednnz koncerta Simfonijskog orkestra NR Srbije, uz Šestu simfoniju Čajkovskoga nailazimo na slijeđeća objašnjenja: uz sporednu temu prvog stava komentator kažo: »...guđdači pevaju divnu „muelodiju koja jzražava potpunu sreću ji puno zađovoljstvo žiVvotom...« Zatim „karakter stava objašnjava ovako: »U drugom stavu ...preovlađuje veđro i svetlo raspoloženje. Gracjoznom valceru u petčetvrtinskom taktu kontrastira tužna i setna melodija u srednjoj epizodi«. I napokon o čoetvrtom stavu: »...Jecaji duboko potresaju duše. ali za njima sleduju zvuci utehe i smirenja. Tašco je sadržbj Šeste simfonije tragrižan, ona je prožeta verom u život i ijubavlju za Žživot«. i
Da pođemo eđom:
Ako komenfator ne želi da se u o cjeni karaktera Šeste simf{onjie Čoaj-
Ju prilikom osvrnuo sam se
drugog:
kovskog osvrće na fakt da Čajkovskog, neposredno pred stvaranje »Šeste«, vrlo teško pogađa raskid prijateljstva sa njegovim „mecenom, poštovaocem i prijateljem — Nadeždom fon Mek, ili na fakt da Čajkovski sam smatra Šestu simfoniju najiskrenijim od svojih djela, on koji je u sebi nosio mnogo tamnih i teških utisaka iz svog nesreinog ličnog života, a često patio i od melanholije, komentator bi trebalo đa vodi računa o tome šta mu kaže sama muzika svojim — dugom tradicijom utvrđenim — jezikom,
Sporedna tema prvom stava, ako i ne analiziramo njene vanjske osebine — silaznu liniju, melodđijske detalje pozmate već od madrigala 16 vijeka na ovamo kao muzičkim sredstvima uopšten i prikazan uzđah, orkestralni tempo koji joj je dan, harmonija koja podvlači karakter melodije — ta tema odmah ostavlja ufisak muzički ostvarenog »ekstrakta« plemenite tuge i bola, a ne »potpune sreće i punog zadovoljstva životom“.
Slična je stvar i sa tumačenjem karaktera drugog stava. Tema na kojoj je sagrađen stav u kom »preovlađuje vedro i svetlo raspoloženje« ima jizrazito sentimentalno-bolni prizvuk, a srednji dio (po Čajkovskom označen sa »con dolcezza e flebile«) je kao baš najtamnijim elementom podvučen pulsirajućim ritmom iz prvog dijela stava.
Završetak četvrtog stava, možda najbeznadniji završetak jedne simfonije u simfonijskoj literaturi uopće, prema komentatoru, donosi zvukove »utehe i smirenja«, da se onda čitav komentar (nakon izrazito po Čajkovskome podvučene koncepcije simfonije sa mračnim završetkom) kruniše tvrdnjom da je ova simfonija prožeta »verom u život i ljubavlju za životom«·
·Odakle ovakova »objašnjenja«? Da li ona mogu biti rezultat — ne stručnog (ili »stručnog«) poznavanja Šeste simfonije i literature o njoj, mego barem predanog slušanja njenog izvođenja? Mislim, ne! Ovakva »objašnjenja« sasvim mirišu na nekriti*ko prihvatanje ' tuđih „mižljenja među kojima može biti i svijesnih falsifikata, uobičajenih danas u domovini Čajkovsknga. Jedino je tam potrebno falsifikovanje njegove muzike. On se, bar dosada, nije mogno promlssjti
»kosmopolitom«, a opet se možđa ne smije dozvoliti da pokazuje crte tuge, očaja, beznadnosti jer on već mofa da predviđa sve genijalne poteze mudrog rukovodstva (uključujući ovamo i Staljinovo djelo o lingvistici i najnovija »postanovlenija• CK SKP(b) o muzici...)
Osim ovakvog Kkrivog objašnjenja djela ima u tim komentarima i dubokoumnosti druge vrste, U komentaru za konvert Simfonijskog orkestra NR Srbije od 20 marta čitamo: ...»Primorsko kolo« pretstavlja pokušaj kompozitora (Logara op. p.) da se oslobođi ekstremno mođernističkih pravaca savremenog muzičkog inter-
nacionalizma i da se vrati svojoj rođnoj grudi« Taj »internacionalizam« sasvim vonja na famozno sovjetsko strašilo »kosmopolitizam«e; a budđući da se tu govori o »savremenom« »internacionalizmu«, izgleda da autor komenfara ostavlja ofškrinuta vrata i za utvrđivanje pojmova i o nekom »internacionalizmu« — ·R&ščitaj: »kosmopolitizmu« i u prošlosti. I tu se sad sasvim očito viđi zbrka pojmova o elementima općečovječanskog, nacionalno-specifičkog, zdravog i progresivnog, reakcionarnog i dekađentnog itd.; i ta zbrka je publici servirana kao objašnjenje, kao i ova dva cvijeta prazne ljeporječivosti i smiješnosti: »ona (tj. simfonija A. Rusela op. p.) odiše životnom radošću i ima zaista neobičnu transparentnost w zvučnoj sirukturi simfonijskog slava...« i »Romea i Julije — Čajkovskoga — »...Uvodđni đeo crta Hll mudrog patera Lorenca, pokrovitelJja mladih ljubavnika, potonulog u milBla. .
' Odgovor na pitanje, je li takvo neodgovorno pisanje komentara koncerinim „programima (a čini se da ga i komentatori pomalo smatraju neodgovornim budući da se ne potpisuju) put kojim freba voditi publiku ka upoznavanju suštine umjetničkog djela i pravilnoj ocjeni stvaralaštva pojedinih majstora i epoha, — odgovor na to pitanje ostavliam čitaocu,
O IIIa parent veeuuea apyasn wi.
i O 1 OD IIa
lometrima po okolnim brežuljeima? |
Ovđe ćemo držati predavanje. Moši saputnici 6u saglasni da ga, ovde, ja držim, ko zna zašto? Možda kao i ja, ne veruju da će iko doći na pređavanje. Zaista, već skoro čitav sat švrljamo ovuda, i jedva da smo videli dve tri žive duše. Počelo je već da se spušta veče, približava se vreme pre= davanja. Nagovaram vođu puta da ođustanemo, nema smisla. Ko će i sada doći, rađe ljudi, koriste lepo vreme. Ipak, veli on, da vidimo; ako se ne skupe, lako nam je odustati.
Približavamo se školi, tamo je zakazan sastanak. Idemo polako, da ne budemo prvi ,ali i da ne zakasnimo mnogo. Dugo nećemo čekati, desetak mimuta. Tu i tamo viđimo' kako ide prema školi. Odakle je izašao, ne znam. I pred školom grupica. Mrak je već pao, i mi bojažljivo tapkamo kroz tamu hodnika još ne &asvim dovršene zgrade. Onda, odjednom, slaba svetlost petrolejke: neko je izneo da nam osvetli put. Stigli smo, najzad, u prostoriju na e&praftu. To. je dosta velika prostorija, učionica. Devojka koja nam je svetlila stavi lampu na nizak duguljast sto. Tišina je potpuna, kao da nikoga nema. A, međutim, učionica je puna. Tamo pozađi, u polumraku, viđimo gde stoje pored zidova; za sedenje nema mesta. Odakle je došao taj narođ ,i kada?
Počinjem. Moj je zadatak da dam sliku Vojvodine, uopšte; presek kroz istoviju. Govorim, a ponekad mi tek nešto preseče misao: nije li to sve njima isuviše daleko, strano? Da li oni to mogu shvatiti? Trudim se đa govorim više u slikama, manje ređa= njem činjenica. I nije to, valjda, vaš= no: kada se desilo to i to, kako je bip ovo i Ono; nego, mislim, bolje će biti — koliko umem~— dati sliku te ogromne močvarne ravnice koju su naši đedovili natopili krvlju i znojem, i od nje stvorili žitnicu Jugošlavije.
Pogled mi pađe na prve klupe, dosta dobro osvetljene svetlošću sa moga stola, Iznenađujem se: nekoliko njih su namuti nađ sveskama, i Dišu, pišu. Šta su oni mogli zabeležiti od onoga što sam govorio? To nije bilo predavanje za beleženje.
A onda, iz mraka, kroz otvorem prozor uleće slepi miš, i obleće oka lampe i. predavača. On, taj nesrećni slepi miš, muči se svojim problemima, koje u njemu izaziva svetlost. Ponmekad se udalji, a onđa opet počne da sužava krug, skoro dođirujući staklo na petrolejki. Ali to nikome ne smeia. U dvorani je savršena tišina, i 6%= mo se ponekad začuje šum kršla.
Vreme odmiče, već se navršava sat od početka predavanja. Završavam, Wi strahu da sam — i sam umoran premorio slušaoce. — Ako neko želi objašnjenje po Whakvom pitanju, Šoa dajem na završetku, mi ćemo vrlo: rado pokušati da odgovorimo. A M sebi se nadam, i želim, da miko meće' postaviti nikakvo pitanje. Ta već je kasno, ko zna gde taj svet stanuje, treba da stigne kući; a, pravo govo reći, ta prva dva đana putovanja ne obično su nas izmorila i iscrpla, Se dam, umoran i znojav. U sali mal komešanje. Mislimo: pitanja neće b i dogovaramo se da zaključim saskena iRE Ali, tek tamo iz polumraka ustaje nd ko i postavlja pitanje: »A hako z druge u Vojvodini?«; pa mposle mje, drugi — o nacionalnim mianjima
ih je bilo? I šta ih je sve za Narodnooslobodilačka borba, ini T ja, život i rad kmjiževnika, Informbiro, škole ... Još pum sat je trajao ra: govor sa ovim svetom, koji je toliko. imao da pita, toliko želeo da' sazna. A onda smo ipak momali preki oti i Trebalo je otići u drugo mestoyma već čeru i počinak. i Izlazimo kroz tamni hodnik, u noćž Napolju je mrak, iako je vedto, je nema mesečine. Iz škole navinu slu' šaoci i razilaze se. Na našem reliO i i udobnom »Kadilaku« pale se“farowh i prosecaju noćnu fiminu. 73 Ne znam ko su ti ljudi. Nismo bi mogli razabrati lica niti uhvašiti glede. Ali osećam nešto blisko, pri u njima. I nalazim smisao i ad nje našeg puta. i Prijatan umor ovladava telom i SLR ONI meso e farovilša eg automobila mprosecaju SOFE bližavajući se sve više cilju.. Mbis imamo još oko dve hiljade kidpmeHfi da pređemo, mnogo dana da wdiž Y zagušljivi zadah benzina u kolima, mnogo noći da prespavamo ko.zna gde Kada smo polazili, upozoravali: su nas na teškoće puta i napore. Ali majvsć teškoću, čini mi se, uspešno smo pre 7 brođili: našli smo smisao našem pos đuhvatu. I u mislima šaljem pozdrave nepoznatim drugovima. Uveren sam čak, ovoga trenulka, da ću svakako
tv
još jednom doći u Vrginmost, i đa Ću a
tada već videti lepo uređene staze i | park, i da ću sedeti u njemu na klud pi, obasjan električnim osvetlenjem. |
Živan MILISAYVAC