Књижевне новине
BTRANA 4
NEKOLIKO PRIMEDABA NA JEDNU RUBRIKU „OMLADINE“
! Nastojanje redakcije »Omladine« da upozna svoje čitaoce sa životom i radom pojedinih savremenih Kknjiževnika svakako je potrebno. Dobra je i zamisao da se piše o mlađim piscima, jer im se interesovanjem za njihov rad daje potstrek i podrška, a drugarskom kritikom njihovih slabosti korisna i potrebna pomoć; iako bi čitaoce »Omladine« verovatlno više interesovalo i sigurno im više koristilo da samaju kako žive i stvaraju starij:, iskusniji i pomgatiji književnici, Ali, napisi koje je »Omladina« objavila u svojim brojevima 4, 5, 7 i 9 od ove gođine o nekim mlađim piscima nisu pozitivna mwostvarenja fe zamisli, ne odgovaraju željama mladih čitalaca, me vaspitavaju ih, Istovremeno, teško đa ovi napisi pretstavljaju i podršku mladim piscima.
Autor ovih članaka (i sam mladi kmjiževnik) Mlađen Oljača prišao je ovom poslu prilično neodgovorno, Dpisao je površno, na dohvat, a sa izrazitom željom za senzacijama. U nedostatku čvršćeg redakciskog Kriterijuma, ili možda zbog poverenja u
| svog dugogodišnjeg saradnika i ured-
nika, uredništvo »Omladine« objavljivalo je ove priloge bez solidnijeg ređigovanja, ne vođeći dovoljno računa o nameni lista i o njegovoj vaspitnoj ulozi. A među starijim književnicima, koji su mogli pomoći »Omladini« u ovom poslu, ova po intencijama zanimljiva rubrika ostala je nezapažena. Za više od dva meseca nije 6e među njima našao niko da ozbiljnije i oštrije skrene pažnju na njene veoma vidljive slaDbosti. Među mlađima, upravo među onima koji su i sami očekivali da će se u iđućim brojevima' pisati i o njima, ova rubrika najčešće je shvatana kiao reklama. Tek posle četvrtog članika, u »Omlađini« se pojavio kritički osvrt V. Jovanovića u kome su, prilično oštro, iako ne sasvim dosledmo i polpumo kritikovane ove »reportaže« o mladim piscima. Posle ovVOg članka, u poslednjem broju »Omladđine« (broj 13 od 24 marta) objavljen je napis o mladom pripovedaču Mihajlu' Ražnatoviću iz koga se da naslutiti da je Mlađen Oljača, domekle usvajajući kritiku, počeo raditi ozbiljnije i odgovornije. Ali i ovaj prikaz još uvek je pun starih slabosti — nekritižnosti, površnog ocenjivanja i nategnutih »zamimljivosti« (na primer: »Njegovi moralni nazori su vrlo čudni«).
Pisati o književnicima, pogotovo o mlađima i još neformiranim, nije lak zadatak. Ako se, uporedo s tim, želi još i da piše o problemima naše iknjiževnosti, onda je zadatak još teži, još odgovorniji. Osim toga, »Omladina« nije iribina za književne diskusije, pogotovo ne za diskusije proizvoljne, lične, ograničene na jedan uzak krug, pogotovo ne za diskusije koje nemaju drugog cilja do da naprave semzaciju. A. napisi Mladena Oljače (donekle je izuzetak samo po&lednji) i nose taj pečat proizvoljnosti, ličnog odnosa i senzacionalnosti.
Ma dđa je obećao da njegovi napisi neće imati pretenzija »da daju svestrane · ocjene«, Mlađen Oljača, sasvim proizvoljno i bez argumentacije, ocenjuje, određuje mesto u književnosti, »meri« talenat. Kad piše o Slobodanu Markoviću onda za DpOtvrdu svoje konstatacije da je on majtalentovaniji među njegovim beogradskim drugovima piše: »Ima u njem divlje snage, bujne strasti, romantičarskog zanosa, snažnog nadahnuća, i zamaha, i mašte, i stalne težnje da nečem prkosi, da nekud hrli, da se Wvađa, da se bije. Bilo bi to za osudu, možda, kada iza svega toga ne bi stajalo nekoliko stotima pješama koje nisu ostale nezapažeme«, ili »Ma da rob vina, Mariković je pum životne vedrine«.
Na rečima se Mlađen Oljača bori protiv „alkoholizma, a na ovom primeru on ga opravdava. Šta smeta ako pesnik pije, ako se svađa, prkosi, bije, — samo kad je tu talenat i »nekoliko stotina pjesama koje nisu ostale nezapažene«! To onda, možda,i
nije za osudu! Tako rezonuje Mlađen Oljača, i tako u listu Narodne omladine Jugoslavije daje svoje priloge »vaspi'anju« mlađih ljudi.
Ima u ovim napisima i neukusnih primeđaba i primera. U reportaži o Miri Alečković stoji i ovaj dijalog:
»— Propašćeš kod momaka! rekao' sam.
Ona-se nasmejala: ·
— Da, trebalo bi prežvrljati da imam Kće?r.«
Od Mladena Oljače saznajemo da je jedan pesnik kopao raku na pančevačkom groblju da bi zaradio za Vino. »Ovo poslednje je jako žalosno kaže Mladen Oljača — i meni je krivo što danas ne mogu do kraja da ga hvalim.« U članku »Pisci bez ličnih drama« Mladen Oljača donosi kao primer za ugled i jednu morbidnu scenu iz komedije jednog mladog zagrebačkog pisca (u sceni se vrši POEN) štete od eventualne poplave): »Habazin: Koliko ću računati da vrijedi utopljenik?
Mašek: Prema tome koga uzmeš. Na primjer: profesora ili milicionera, SvaKako će biti razlike,
Habazin: Može se utopiti i reakcija. Koliko Ću omda uzeti?
Mašek: Kakva reakcija! Reakcije hod mas nema. Uostalom, u predgrađu stanuju radnici.
Habazin: Može se pretpostaviti...
Mašek: Ništa se ne može pretpostayiti. 'Utopiće se lojalni socijalistički građani... ,
Tnsistirajući na senzacionalističkim efektima Mladem Oljača priča i o sitnim nekaraktemnističnim momentima iz života mladih pisaca. On priča kako jedan mlađi pesnik misli đa ostavi poeziju zbog slabih honorara i da će ići da fiovari ugalj (što je Vverovaino samo poza), ili na kakve sve načine drugi jedan posnik dolazi do novaca za vino, ili kako je neko pijan od ljubavi, a drugi opet pije žestoko vino. I tako.dalje.
U svojim napisima Mladen Oljača često polemiše i običnim razgovorima u krugu mladih pisaca kome i sam pripada. Zalažući se za alirmaciju Mire Alečković kao pesnika, on te svoje drugove, koji ne vole njenu poeziju, jednostavno, generalno wve zajedno, proglašava za osobe »do zla boga lijene i bez života, a pretenciozne kao da za sobom imaju književmo djelo jednog mBalzaka ili jednog Tolstoja«.
Sasvim proizvoljno i lično on izražava i svoje mišljenje o našoj književnosti uopšte. »Proza je ozbiljnija od poezije„ — kaže u jednoj njegovoj reporinži jedan »vrlo iskreni« mlađi prozni pisac. Kritiku i diskusije u udruženjima književnika Mladen Oljača obično shvata prosto napađanjem. Na jednom mesfu kaže: »Dosad je objavio samo jednu novelu koja je napadnuta«, ili »Prve drame, koje je čitao u Društvu književnika Hrvaitske, napadnute su kao Dočetničke.« Poznato je da se na ovim diskusijama skoro redovno govori vrlo dobronamemo, da većina starjjih književnika iskreno želi da pomogne mlađim. A Mladen Oljača, ne uđubljujući se u konkretan problem i ne proučav \ konkretne drame i tu konkrc «a--rrovelu, i sam bez jačeg Uumeiničkog RKriterija, jednostavno ovu diskusiju i kritiku smatra za napadanje. Kako to nije samo slučaj sa ovim primerom, nego se to češće ponavlja u ovim napisima, mo že se shvatiti da će Mladen Oljača svaku kritiku uperenu na nikog od njegovih drugova ili njega samoga smatrati za obično napadanje i da je prema tome neće shvatiti.
S druge sirane, sam Mlađen Oljača kritikuje ponekad oštro, nedđrugarski, bez dovoljno poštovanja tuđeg rada (slučaj sa Dragoslavom Grbićem). Ali obično preteruje u drugom pravcu, deli pohvale, epitete u superlativu, ne računajući da piše o mladim piscima. Evo nekoliko primera: »Njegov motiv je naročito biran. Njegov rečnik je sočan. Nijegove psihološke analize su vrlo pažljivo rađene. Upečatljive · su elike koje nam pruža. Likovi njegovih pripovedaka dugo se pamte. Ili: »Stiče
Gećmmje na Stevana Sremcd
prvo doba svoje mladosti, đok je
učio gimnaziju i Veliku školu u Be-
ogradu, Stevan Sremac je stanovao Rod svog ujaka Jovana Đorđevića, književnika. Mlad i ftemperamentan, om se ovde osećao stečšnjem: nije mogao dolaziti kući kad je hteo, morao je u đeset časova uveče već biti u postelji, pa je smatrao za Velikm sreću da se, po svršenoj školi, odmah oslobođi ujakove kontrole. Zato je i prve gođine svoga nastavničkog rađa proveo u Pirotu i Nišu, Stanovi njegovi u oba ova mesta nisu pretstavljali ništa naročito: postelja, minderluk, umivaonik i ral za knjige u niskoj turskoj kućici. U takvom miljeu Sremac je proveo nekih dvanaest ROdina, Sav utonuo usvoje pripovetke, pored Ibišcage i Čiča Jordana, Zone Zamfirove, Tvika i Smuka, on nije ni pomišljao na Beočrad. Privlačili su ga tadašnji »novooslo-
· bođemi krajevi« u kojima se i dalje mislilo
i govorilo po starinski. Vinograđdi, kafanice, dahire, čočeci, zurle i bubnjevi, niška čudma mesečina, silavi, tepeluci, libadeta, pa ljudi koji slave krsnu slavu po tri dana, zanimali su Sremca više od beogradske čaršil_. Pojavivši se u ovoj sređini u to doba, on je kao njegov rapsod ostavio sačuvane lepote prošlosti koja igumire i koja se kao i mladost nikad više meće vratiti. On je u ovim mestima, podjednako Kao i prirodu, voleo ljuđe sa kojima je u zajednici živeo, malog čoveka i male kuče, ono što je obično, svakodnevno. Nije mavrlo za društvo velike gospoštine, bankara, ministara, niti velike salone, rdskoši i sjaj.
Mađ je Sremac na mavaljivanje prijatelja premešten u Beograd, on je u prvo vreme stanovao kod svoga brata Jovana, limara, u Tišepdžiskoj čaršjji, broj 1, baš ma mestu gde je sađa Glavna pošta. Potom se Rod ujaka u ulicu Dva bela goluba, docnije Svetogorsku, koja je posle đobila ime — Žorža Klemansoa, a danas — Lole Ribara. Ali ni tu se nije dugo skrasio. Jednoga dana potražio me je — bili smo dobri prijatelji još iz kolegijuma niške gimnazije — i predložio mi da zajedmo stanujemo.
— Bre, dođeš kad, hoćeš, iđeć kađ hočeš, radiš šta hoćeš, 1899 te ne vidi, niko te ne pita ni za šta
Prihvatio sam njegov predlog, 1 prvi stan bio nam je u Svetogorskoj ulici broj 4.
Posle smo se preselili u roj 47, blizu kafane »Orač«, u koju smo uveče često navraćali. Treći stan bio nam je u Jevremovoj ulici broj 40, i Sremčeva soba gledala je u Knjeginje Ljubice ulicu. Ona je pre ličila ma kancelariju nego na sobu za stanovanje. Da je to stan svedočio je samo umivaonik, koji je zimi stajao tu, a preko leta, proleća i jedeni stalno bio u pretsoblju. Postelja je bila tako nameštena da je ličila na kauč, na kome se moglo seđeti. Orman za rublje i odelo, rafovi sa knjigama, Ppisaći sto pretrpan hartijama, mapa na ziđu, nekolilco slika, stelaže za primičmike i — samduk, u kome se nalazili razni rukopisi, to je bio celokupan nje= gov nameštaj. Sremčeva dosta bogata biblioteka, imala je najviše Mijiga iz istorije i lepe književnosti. Obraćala je na scbe pažnju zbirka starih časopisa »Vila« Stojana Novakovića, »Danica« Đoke Popovića, »Avala« Jovana Đorđevića, i tako da1je). Blizu četiri hiljade knjiga potrpanih u desetak sanduka,“ poklonio je docnije, posle njegove smrti, Niškoj biblioteci brat piščev. · Sremac je voleo ujutru da leškari u postelji, jer je dugo noću seđeo po kafanama, i niko ga nije smeo remetiti u tim navlkama. Čak je | raspored časova u školi podesio tako đa se ujutru može odmarati.
— Da sam hteo rano ustajati, govorio mi je, ne bih otišao u profesore nego U
·furundžije.
Sremac je obično radio po podne, u 5Umrak, pa i noću, kad je sve mirno. Jedno veče provede u kafani sa prijateljima, a dve-tri večeri marljivo radi. Znajući to, kadđgod sam ga viđeo sa perom u ruci, ja sam svakom ko bi došao da ga poseti ili pozvao li kafanu uvek govorio da je maločas nekuđa otišao, I to je on odobravao. ~ ;
Za Sremca je pisanje bilo masušna Dpotreba, Rađio je sa voljom i imao uvek ra=spoloženja. Posle ručka legao bi da se malo
„odmori, pa odmah na Ppo53a0, Vodio je ra~
čuna o priboru za pisanje 1 uvek je birao i tražio najbolju hartiju. Kađ je jedamput bio u Dubrovniku, tamo jie našao hartiju koja mu se neobično svidela; kako je posle toga u Dubrovnik putovao njeMov, prijatelj, profesor Pavle Popović, poručio mu je đa mu pošalje dosta te hartije koju Je
Odgovornj urednik; Jovan Popuvio, Uzograd, Pranc
se utisak da ovakav pesnik ima šta da kaže ljudima. Ona zna šta je poezija«, Ili: »On hvata život i ne zavlači se u prazne subjektivističke olupine, a to je u njegovim naporima najpozitivnije«. .
Tako površno i aljkavo donosi svOje sudove i pohvale dobro se može videti i iz sledećeg primera. U jednoj reportaži u kojoj kaže: »On zna šta je ritam, on osjeća muziku«, Mladen Oljača piše za istog pesnika da »vrlo malo zna« a da se »u poeziji drži 8amo zahvaljujući svom životnom iskustvu iz koga crpi literarne sokove.« i
Pored svega, sem Wu poslednjem napisu, Mlađen Oljaščša nije vodio računa ni o autenftičnosti izjava i razgovora. Dijalozi i izjave u tim repor= tažama deluju neubedljivo, najčešće izgledaju kao da su izmišljeni ili su prilagođeni shvatanjima samog autlora reportaže. Do ovoga je došlo i zbog toga što Mladen Oljača nije prišao ovom svom zadatku kao novinar,
nego kao mladi pripovedač Kkojisma-
ira da sme i da izmišlja, a koga je isuviše ponela obimna problematika koja muči njegove drugove pisce i njega samog. Ima se ulisak da je Oljača u ovim svojim reportažama hteo više da govori o sebi, o svojim ehvatanjima literature i odnosu prema njoj; nepo o svojim drugovima i njihovim naporima.
Ova rubrika, u okviru kulturne rubrike u listu, imaće svog opravdanja jedino u tom slučaju ako čitaocima pruži istinitu: sliku rada i napora na polju književnosti i ako bude i po izabranim primerima i Do novinar– skoj obrađi ne samo zanimljiva, nego i vaspitna, i u prvom redu vaspitna. A ređakciji »Omladine« i Mladenu Oljači to neće biti teško ostvariti samo ako ovom svom poslu priđu ozbiljnije i odgovornije.
Vlado DUBRAVČIĆ
___ _-_-–- _--- — – — –-—_--- -–—-"nIT" qTirtK_ć
zaboravio da sam ponese. Pisao je uvek na listićima samo sa jedne strane, i uvek istom vrstom pera,
Svaka njegova tema je u početku iznosila nekoliko rečenica. A sutradan one su razrađivane u čitave strane. A ako se dogodi da svoj sastav po drugi ili treći put progleda, stvar bi postajala veća i opsežnija. Uvek je imao ponešto movo đa doda. da ubaci, i to iz jedne svoje knjige, u kojoj su bile zabeležene razne teme. Kad negde čuje nekakav interesantam doživljaj ili epizodu, on odmah zabeleži, pa posle razrađuje. Tema o Kir-Gerasu, koju je dao Nušić, u početku nije iznosila više od jedne stranhe, a posle je odđ toga ispala čitava knjiga. Izašla je u Brankovom kolu i kad sam je posebno izdao, bila je još za trećinu Veća, Isti slučaj je i sa pribovetrom »Pop Ćira i pop Spira« sa Zonom Zamfirovom, i tako dalje. Nijedan Sremčev rukopis nije bio bez tih popravki. U tom pogledu on je ličio na Tolstoja, pa su i njega stalno grđili slovoslagači što popravlja i docnije svoje napise u reviziji. ĐBezbroj puta mi je govorio da je nezadovoljan ovom ili onom scemom, ili opisom, i to posle objavljivanja, 'U njemu nikad jedan mapis nije prestajao previrati i stalno ga je menjao, doterivao. Pabu'a je ili tema ostajala ista, ali detalji su dopunjavani i sadržina je dobijala u lepoti. LN:
— Uvek mi dođe nešto novo da kažem!
A da Sremčevi detalji nisu bili ni deplasirani, ni preterani, najbolje sveđoči jedan njegov odgovor Pavlu Popoviću, koji je bvalio njegova dela, ali je hteo po profesorski i nešto da zameri, pa mu rekao:
— Tate, Stevo, sve su vaše stvari i male i velike lepe, vrlo lepe, ali vidite, u svakoj vašoj priči ima puno nepotrebnih stvari, izlišnih, ı
A Srem >» će njemu:
— S, dobro, vi nosite žaket... a tamo, na zadhnjoi strani žaketa, ušivena su i dva dugmeta... da li su vam ona potrebna?
— Nisu.
— Pa, dobro, što ih onda ne otkinete kad vam nisu potrebna...
— Znam, ali sa njima lepše izgleda žaket. + Ž Sremac se nasmeja. .
— MR, tako je 1 sa mojim sitnicama, nisu potrebne, ali lepše izgleda kad su i one tu.
Potrebno je naglasiti i to, što mi je, WO stalom, i sam Sremac u više mahova podvlačio, da nijedna ličnost iz njegovih dela, ma bila i najbeznačajnija., nije izmišljena.
KPJIŽEVME'NOVIME
___-—__—_— __————'
Risto Kafković
_/ i?
[dem livadom: gleda me trava. Tiši i ši polako bivam. | Je li to ljubav, san ili java:
Ja samog sebe u sebi snivam.
Zver li sam, umik, ili pak bilje: Tiladan prema pitanjima šturim. Sveg me obuzelo tiho milje, Gledam, a ne znam u šta to zurim.
Da li đa vičem, ili da ćufim? Svejedno: osećam tih je to vir. Neću, ne mogu reću da mutim: Neka mi do neba izraste mir.
Cifaoci nam pišu
Aljkavosti ili neznanje
Naša centralna štampa, pored one oblasne, stalno prati svaki korak u preobražaju Kosovskometohiske oblasti. O Kosmetu se pisalo i stalno se sve Više piše. Novinari iz Beo-
grada vrlo često odlaze na Kosmet i ·
pišu o njemu, beležeći sve postignute uspehe i nedostatke u radu.
Ali se u tome često greši i ne Dpiše ono što je istina. Nekad su dopis: sa Kosmeta puni pohvala, pohvala i. samo — pohvala, a nekad, valjda u težnji za većim efektom i semzacionalnošću (!, puni su netačnih podataka, neistinitog prikazivanja stvaTnosti, umošenja u prvi plan svega onoga što je nestalo itd. itd. Neki od ovih novinara, kad dobiju nalog od redakcija da posete Kosmet, prvo se dobro »naoružaju« onim što su nekad slušali o ioj Oblasti, tj. da je to Oblast sa jasno izraženim mijan-
sama istočnjačkog života, i da se tamo mogu naći sve »suproimosti istoka i zapađa« (kako se izrazio
Božko Bebović u br. 9 »Nedeljnih informativnih novina«). Takvo mjihovo predubeđemje u nekakve egzotičnosti života na Kosmetu odvodi u krajnost koja je vrlo neumesna i čak štetna.
Ilustracije radi iznećemo nekoliko primera koji maročito padaju u oči.
|I »NIN« je u jednom od svdjih po-
slednjih brojeva dodirnuo OVO pitanje, a za okončanje ove pojave u našoj štampi nije samo pisac članka u »NIN«+«-u, Boško Babović, nego su za to i svi novinari, javni i. kulturni radnici Kosmeta i svi oni koji prate našu socijalističku štammpu.
Tu skoro jedan novinar napisao je reportažu sa Kosmeta. Ali, da bi ta njegova reportaža dobila što više istočnjačkog kolorita, on je pisao da, dok se u blizini zgrade Oblasnog narodnog pozorišta wu Prištini nalazi velika džamija u kojoj hodža pet puta dnevno zove ezan, dofile članovi pozorišta pripremaju jeđan Šekspirov komad. Da, zaista lepo upoređenje: dva sveta nasuprot jedđam drugom, jedan — stari, nazadan, a drugi nov, napredan, kulturan. Ali, da li je to tamo? Da li to odgovara stvarnosti? Ne. Jer džamija, o kojoj taj novinar piše, odavno je postala magacin, a Oblasmo pozorište u Prištini, ni šiptarski ni srpski amsambl nisu ranije probali, a niti sada mpripremaju neki komađ od Šekspira. Čemu onda takvo pisanje?
»Omlađina« u br. 131 od 5 novembra 1950 g. Šiptare naziva Arnautima, (Vidi kratku priču »Feredža« od Vojislava Jovanovića u tom istom .· broju). I zar nije uvredljivo za svakog Šiptara kad ga još danđana6 jedan saradnik centralnog lista zove Arnautom? Gde je ovaj novinar našao taj izraz — ne znamo, ali je sigurno da on još ne poznaje Jugoslaviju i narode u njoj. Zar ovaj novinar nije pročitao pesmu mladog šiptarskog pesnika, koji kaže: »Arnaut — to peče k'o rana!« (V. »Mladost« br. 4 od 1949 g. Bsad Mekulji: »Šiftar mi ne reci, druže!«).
U jednom od najnovijih svojih brojeva »Omladina« je donela još
Svako njegovo lice ima realnu podlogu, i gomile ljudi sa kojima se sretao, umeo
je da ih izvuče i da zapazi, recimo Živo ~
Tbiš-agu, i Ivka, i Acu Groznicu, i Peru Družeskog, i Vukadina, i Sretena ispod Grdovića. Ovaj poslednji je stvamo bio poznati tip među srbijanskim učiteljima, koji je svoje napise u listovima zaista tako i potpisivao. Sretena smo svi poznavali, Nušić je u Kir-Gerasu prepoznao svoga OCa, Neko u Ivkovoj slavi je poznati beogradski boem, praktikant. Pop Ćira i pop Spira su zaista postoJali i autor je o njima sakupio istinsku građu, kao što vidimo iz njegovih bele žnica, koje i danas ljubomorno čuvam.
Od velikog interesa je proučavanje -sa= mih rukopisa Sremčevih, kao i dopuna na marginalijama. Iz njih se majbolje vidi kako ih je stalno prepisivao, prepravljao, pa čak „objavljena dela doterivao. Celokupan njegov stvaralački razvoj mogućno je zapaziti na m a. pa i podeliti ga, recimo, na —.istoriske beleške i rasprave, na stihove, originalne i preveđeme, ma priče sa istoriskom sađržinom, na humoristične pripovetke, iz provinciskoM života opšteg, ili one — društvenog karaktera, sa političkom tendencijom, na političke i 'hnjiževne članke i rasprave, na beleške u listovima, kao što su mjegovi čuveni Raboši, na dramske rađove, i, najzad na crteže. Ovo su, uglavnom, rubrike njegovog obilnog i. plodnog rađa.
Sremac je bio u punoj meri umetnička prirođa. To se moglo zapaziti iz njegovog odevanja, ponašanja i držanja, iz. njegovih napisa, a i iz nekolikih slikarskih rađova i crteža koii su ostali sačuvani. Oni su mahom rađeni olovkom, ali se i u njima ogleda umetničko oko i pesnička duša. On je svoj spev »Čovekova trageđija«, pisan u humorističkom tonu i stihu, prikazao i u slikama. Ti crteži, prema mišljenju naših čuvenih slikara, Paje Jovanovića i Uroša Predića, odaju Sremca Rkao istinskog umetnika. Da se posvetio slikarsivu, on bi, nesumnjivo, kao i Đura Jakšić, daleko odmzikao. Ovako, ostao je samo talentovani amater, |
Sa Sremcem sam zajedno stanovao soba do sobe — {i godinama dvugovao i posmatrao ga. Bio je to meobično čestit čovek, redah- profesor istorije i dobar drug. Živeo jie osobitim životom i bio je u stanju da ne izlazi iz kuće i da satima sedi za stolom mad svojim rnkopisima. od prijatelia dolazio mu je jeđino Boža Knežević. Moju malku, koja ga nije odvajala od me-
jednu reportažu sa Kosmeta pod naslovom »Prva generacija Šiptara gimnazijalaca završila školovanje na šiptarskom jeziku« od svog saradnika Dragoslava Lampara. Ova »nova« vest Dragoslava Lampara začudila je mnoge gimnazijalce u Prištini i na Kosmetu, a začudila je još više desetine onih studenata, bivših gimnazijalaca ie iste gimnazije, koji su na prvoj ili drugoj godini fakulteta. Da, Dragoslav Lampar je aaboravio da obavesti javnost da je ta ista gimnazija đala dosad dve gemeracije Šiptara-maturanata, a da sada priprema freću. Pisac te reportaže čak i ne 3) gde se nalazi ova gimnazija (!). ž
Jedan od saradnika »Politike« (V. T.,, koji se zadržao nešto više na Kosmetu, napisao je dosta lepih stvari iz života te Oblasti, a naročito u eri kampanje zara i {eredže. U svom članku »Časopis »Jeta e re« najčitanija leldtira među Šiptarima na Kosovu i Metohiji pominje i jednog od najstarijih šiptarskih pisaca Buzukua, i kaže đa je oh iz 1855 Bg. pogrešio je za punih 300 godina, jer Buzuku potiče još iz 155 E.
Kad ove primere vide i pročitaju trudbenici Kosmeta i ostali trudbenici noče zemlje, sigurno je da će se dobiti mnetačan utisak o stvarnom stanju ma Kosmetu. Svi koji su za-
' interesoveni za ovaj problem s pra-
vom se pitaju da li je to rezultat neobaveštemosti ili tendemcioznosti DO-
jedimih novinara. Narod Kosova 1 Metohije 6 pravom negoduje zbog ovakvih pojava i zahteva da se o njemu piše istinito. Novinari koji odlaze na Kosmet treba da proveravaju mnogo više ono što pišu, i da time iznesu pravu sliku o tom kraju i narodu u njemu, Šiptarima, Srbima i Crnogorcima, koji zajedno izgrađuju nov život, dostojan čoveka u socijalističkoj Jugoslaviji. Ramiz KELJEMENDI
Vojvođanska pozorišta u ovoj sezoni
Preko šest stotina pretstava dalo je đevet manmodnih pozorišta za prvih pet meseci ovogodišnje pozorišne sezome Uu AP Vojvodini. Vojvođansko marodno pozorište u Novom Sadu spremilo je za ovo vreme sedam pr. ijera, od kojih šest dramskih, a ukupmo je dalo sto dvadeset i sedam pretstava. Dramski ansambl somborskog marodmog pozorišta dao je u ovoj sezoni sto sedam. pretstava (četiri premijere). Mađarska 1 hrvatska drama dale su PO pet premijera. Muzički ansambl je izveo Opecretu »Mala Florami« od Tijardovića i dva popularna koncerta. Rumumska drama u Vršcu dala je u Januaru i februaru četrnaest pretstava, a mađarska u Bačkoj Topoli, koja je osnovama početkom ove godine, sedammaest pretstava. Od četrdeset premijera preko dvađeset su od domaćih pi saca. Najviše su na repertoaru dela Branislava Nušića,
.
ne, a koja nam je vodila \kuču, neobično je cenio i nežno poštovao. Hranio se u kafanama, i svakog dana donosio je našoj mački ostatke od jela. Toliko se mačka bila privezala za nj, đa ga je ređovno čekala pređ vratima kuće, Jednom je u njegovoj postelji okotila četvoro mačića, i on se meobično ljutio. Moja majka umela je ipak da ga uteši:
— More, ćuti, Stevo, to ti je ipak jeftinije nego da se omacila neka dvonožna »cara«. Muku bi mučio i ko zna kako bi se sva završilo. Ovako, ostavićemo jedno mače, a ostale će vođa odneti.
Sremac e u kuči mnogo polagao ma Uurednost i red. Moja majka mu je ugađala kao da joj je rođeni sin, Spremala mu je rublje, menjala posteljinu i održavala sobu u savršenoj čistoći, Kađ se jednom ražzboleo, lebdđela je nad mjime i danju i noću. Sa mnom se umeo pokatkad i podža-– veljati, ali je prema nioj bio uvek pažljiv i popustljiv. Svakog đana, po podne, sam je kuvao crnu kafu, na osmougaonom stolu, koji me i danas u mojoj sobi potseća na niega, i nikad je nije hteo popiti bez mene. Tom prilikom bi dugo razgovarali o svemu, a prvenstveno O Književnosti i nedaćama Života. Povela se jedanput reč o profesorima univerziteta, koji su najčešće bili njegovi Kritičari. Neko Je još bio sa nama i upitao ga: kakva je razlika između redovnih i vanređnih profesora.
Sremac odgovori: .
— Otprilike ova: vanredam profesor ne zna ništa redovno a redovan ništa vamredno. Uopšte, on je bio veseljak, vedre pr]rode,.pun humora i oram za šalu, pa ipa% u suštini pesnik i melanholik, osamljen duh, koji nije davao da mu ljudđi dublje zavire u dušu. Život je uzimao sa ozbiljne strane i smatrao đa je prepun dužnosti i razočaremja, pa je trebalo unositi u nj veselu notu tražiti vedre i rađosne trenutke. Zato se uvek truđio da nasmije čitaoce, ma da se sam nikađ nije smejao manama i neđostacima onih koje je opisivao. Pripovetka »Pop: Ćira i pop Spira« sva je prožeta opojnim i širokim humorom, a na kraju je neobična i duboka melanholija, kojia ispunjava đušu i ceo život,
Takav je bio i Stevan Sremac, koli je pre četiri i po decenije umro u pedđesetoj godini života u Sokobanil ođ infekcije, a
koj je ostao u našoj književnosti kao naj-.
veći realistički pisac. Mile PAVLGVIC
uska broj 1 — tam parlja »Borba« Beograd Rardeljeva ši,
il
BROJ 14
GOSTOVANJE HRVATSKIH KNJIŽEVNIKA U SRBIJI
Hrvatski književnici Vjekoslav Kaleb, Ranko Marinković, Dobriša Cesas
rić, Dragutin Tadijanović i Živko Jeli- ·
čić ovih dana boravili su kao gosti U-
druženja književnika Srbije u Beogra-
du i drugim mestima. . Oni su održali nekoliko vrlo uspelih
književnih večeriı to jedno veče u.
Beogradu, dva uv Kragujevcu, jedno u
Zaječaru i jedno u Bou za radni ko-
lektiv borskih rudara.
Sve ove večeri bile su vrlo dobro posećene i naišle su na topao prijem kod publike.
Vjekoslav Kaieb i Ranko Marinković čitali su prozne žađove, dok su Dobriša Coesarić, Dragutin Tadijanović i Živko Jeličić čitali stihove.
Hrvatske književnike na ovom putu pratio je član Udruženja književnika Srbije, književnik Tanasije Mlađenović. ______________-—-- — ——š --_—
Napomena ur. neka izdanja Nlankovićevih (ela
Prošle godine izišlo je u Zagrebu ćirilicom novo izdanje romana »Nečiste krvi« od Borisava Stankovića. Izdavač je Srpsko kulturno-prosvjetmo društvo — »Prosvjeta«. Knjiga je ukusno opremljena, kao i sva izdanja ovog preduzeća. Roman ima i opširan, vrlo zanimljiv predgovor, od Josipa Škavića, No u tekstu potkralo se nekoliko manjih „Rkorektorskih ili štamparskih grešaka, koje smešno ZVUče u jednom ovakvom tekstu, koji ima svoju specifičnu rečenicu i još specifičniji rečnik. Radi se o mešanju ijekavštine i ekavštine. Tako na primer, na strani 37 piše »uvjek« mesto uvel, na strani 121 »najuijepše« mesto najlepše, i tome slično. Ima jedna osetna greška i u pogovoru. Ona se odnosi ma godinu smrti Borisava Stankovića. Stanković je umro 21 okfobra, a sahranjem 23 istog meseca 1927 godine, a
ne 1998 godina kako je pisac pogovo-
ra zabeležio na strani 218, ako i to, slučajno nije štamparska ili korektorska greška.
Rađa je već reč o Borisavu Stankoviću u hrvatskoj književnosti, žeJeo bih da ukažem na još jednu grešku, koja se potkrala pre izvesnog vremena »IJustriranom vjesniku« broj 383–84, strana 13 u članku. »Bora Stanković«, koji je napisao Dimitrije Vučenov. U tome članiku pisac kaže »Najpoznakije i najboujje Stankovićevo djelo roman »Nečista krv«, objavljeno je 1911 godine ...« Međutim, to nije iačno. Prvo izdanje »Nečiste 'Krvić objavjjeno je 1910 u Beogradu. Još postoji štamparija u Beogradu u kojoj je to delo prvi put ugledalo veta, a živi su i slagači i štampar koji su ga štampali. Ta štamparija nalazi se u Takovskoj ulici broj 32, prekoputa Payilulske škole. Izdavač »Nečiste krvi« bio je, kao što je poznato, sam Bora. To je oma štamparija u kojoj je Bora, zato što nije imao potrebnu sumu novca da plati veću knjigu nego što je današnja »Nečista krv«, izbacio iz svog slavnog romana, po njegovom ličnom pričanju ' po tvrđenju nekoliko njegovih bližih prijatelja, dve vrlo zanimljive glave, koje su se, nažalost, izgubive i u rukopisu za vreme ratova,
S.P.
BIBLIOGRAFIJA
Srbo Ivanovski;
Želbi i megi. »Kočo Racin«, Skoplje 1951, str. 53, cena ?
Branko Ćonić: Velika ofanziva, priče za
Izdanje
decu. Izdamj” »Svjetlosti«, Sarajevo 1951, ćirilicom, str. 33, cijena 23 din.
TŽomatan Svift: Guliverovite putuvanja, Izdanje »Novo pokolenie«, Skoplje 1951, na makedonskon str, 345, cena ?
Tone Seliškar: Maski. TIzdamje »Kočo Ra» cin«, Skoplje 1951, na makedonskom, str. 90, cena ?
Vančo Nikole: Tatkovina, pesni za deca, Izdanje »Kočo Racin«, Skoplje 1951, na makedonskom, str. 7, cena ?
Onore de Balzak: Lihvarot Gopse., 17danje »Nopoka«, Skoplje 1951 str. 67, cena ?
Johan Bojer: Velika glad, roman. Preveo Nad Jovanović. Izdamnje »Prosvete« 73cOgrad 1951, ćirilicom, str. 540, cena (GO din. »Muzika«, br. 5, zlormik Udruženja hompozitora Srbije, str. 227, cena 120 din.
UREDNICI Dušan Kostić, Tanssiie Mladeno=
vić, Jovan Popović
a]
Broj čekovnog račanzn 10%0320%) Pošt. fah redakcije 017
Poštanski fah administrneije 620
Rukcplsi se ne vraćaju
____ _—___-__———
S AU e A AJ