Књижевне новине

NOVA

o je gledao »Raskrsšnicu«, dramu Milana Đol:ovića, u Narod| nom pozorištu, imao je jedan „radostan doživljaj, ili bolje reći jedan deo doživljaja koga on s pravom već nekoliko godina očekuje od naših dramskih pisaca. Taj radosni doživljaj je osećanje da je život koji se odvija na sceni umetnički odraz stvarnosti koju smo preživeli, to je osećanje da je tkivo drame vezano za zemlju i jude koje opisuje. Aprilski dani, sa svojom tragikom i raskrsnicom Moja je neminovna u sudbonosnim istoriskim trenucima jednog „mnaroda, pretstavljaju okvir u kome se odvija radnja Đokovićeve drame. Izgleda da je autor Dostavio sebi za zadatak da kroz život jedne porodice da reflekse zbivanja, ne pretendujući da dA iscrpnu slicu o odnosu društvenih snaga ili da da? istoriski portre jednog sramnog debakla:; on tragiku tih dana &agledava kroz život poro-= dice jednog starog profesora u provinciji. Đoković je prosledio noekoliko ljudskih sudbina u okviru jedne jednostavne i potresne fabule. Autor opisuje dve grupacije ljudi, Jedni su mosioci majlepših osobina koje su krasile naš narod u te dane, a drugi su nosioci preživelog, gnjilog i korumpiranog dela našeg društva. Dva tabora se jasno osećaju, postoji sukob mišljenja i ideja, ali to ipak nije osnovni dramski sukob. Iz drame izlazi kao da je sukob u tome, što se pred ljude postavio april 1941 kao jedan veliki ispit i u koštacu sa preprekama koje on postavlja ispoljavaju see mjihovi karakteri, ljudi određuju svoj stav i pravac svoga kretanja i iu dolazi do neminovne raskrsnice Ta raskrsnica je sagledana sa jednog ·patriotskog

donekle simmplicističkog aspekta, ljudski jednostavno, daleko od ba-

nalnog uopštavanja ili crno-belog slikanja likova.

Emocionalni odnos autora prema ljudima koje opisuje pretstavlja najveću dragocenost drame. U ljubavi prema njemu dragim likovima on je topao i nađahnut, a u mržnji i netrpeljivosti remn onima koji pretstavliaju ono protiv čega se bori, on nije konvencionalan i papimat. U drami nema ni glavnog junaka, a radnja je skoncentrisana oko jednoštavne fabule. To autoru ništa ne ameta đa u prva {iri čina razvije pređ nama interesanfnu i scenski solidno uobličemu sliku života, Međutim , u četvrtom činu, autor Mao da profivureči samome sebi. On napušta svoj način pisanja iz prva tri čina, prebacuje radnju nepripremljeno i Mompoziciono neopravdano sa opšteg na lični plan, traži uobičajene dramške akcente i ide u MKmjišku Wmsihologiju. Četvrti čin, u kome je sukob Siniše .i Jelene centar' dramske radnje, pretstavlja jedmua drugu raskrsnicu Koja gledaoca ne privlači mego ga čak i zbunjuje. Posle reči Stane: »Mi smo zarobljeni ... Mi smo robovi«, Đoković je prekoračio u prostor koji pretstavlja materijal za. drugu „dramu, taj prostor kao da mije dovoljno proučen, tako da živoini i punolkrvni likovi iz prva tri čina (izuzev trio izbeglica) dobijaju u četvrtom „činu prilično papirnatu završnicu.

Đoković piše dijalog tečno, sa đubokim poznavanjem scenske tehnike, bez wuvišnog intelektualiziranja i verbalnog opterećivanja. Tekst uglavnom deluje životno opravđano i psihološki milotivisamo. | „Međutim, dva monologa, osobito onaj iz trećeg čina, koji govori doktor Ilić, zvuče kao solo tačke u drami i ne uklapaju se spontano u Đokovićev način pisanja. Pisac to oseća, i on pravda svog junaka kome je dozvolio da se na dva mesta malo po čehovljevski,

Ivan i Mirko pričali su kako su je našli nasred puta i niko nije znao ko je ni odakle je. Onda je mršava scljanka počela da stenje i otvara mutne crne oči u kojima još nije bilo svijesti, Zalili su je rakijom. U njenim očima planulo je iznenađenje, Ruke Bu se makle slomljene, labave.

— Je li ti bolje, prijo? Čuješ li me? — pitao je Mirko Stanić klečeći pred ženom.

Seljanka je čutala. Pogled joj je Kkružio po radnji i zaustavio se na komadu kruha u Ivkinim rukama. A njoj se učinilo da je taj kruh postao šeravica i da joj prži prste, pa ga u strahu ispustila, ali je brzo došla k sebi, dohvatila ga ponovno i pružila šeni, Drhtave, slabe ruke, grčevito su ga stegle, na licu seljanke ostađožae samo oči i usta, ona je gutala, ne videći nikoga " ništa, ne žvaćući, i kad je taj komađić nestao, njene upale Oči opet su zaokružile i sijedi radnik izvukao je iz džepa još jedan koma~

i ružio joj ga. . av talaz Odu huke probi se kroz vrata i ispuni dućan, Začuše se oštri povici i psovke. Žena se trže i osta trenutak tako, otvorenih usta, a onda se diže, SRIČIUTE nekO iq kora= ka i jurnu kao strijela na ulicu.

— Boji se za kukuruz, — žalosno se osmjehnu Ivan.

— A kukuruza, izgleda, i nema više, — nađoda gorko Mirko,

— Kalo nema? — zagrmi Iviša đubohkim glasom, — A. Crveni krst?

— Ne znam ja je li Crveni krst poslao, ali oni na Općini vele da nema više. Mome starom su rekli, mirno objasni Mirko, .

— Pa šta. ljudi čekaju? — upita sijeđi radnik. ı :

— Čekaju kukuruz. Ne vjeruju da ga nema. Li

Radnici zagrajaše. Suton se spuštao i buka na ulici se stišavala. U radbju su ulazili ukočeni ljudi i molili za dozvolu da se malo ogriju i odmore. Jedni su tvrdili da je načelnik podijelio kukuruz svojim pajdašima,

RO ——cKC a

DRAN

- — KNJIŽEVNE'NOVINF

IA MILANA ĐOKOVIĆA

na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu

Slično njegovom Veršinjinu, seća i ispoveda. U prvom slučaju doktor Ilić se posle jednog sentimentamnog i scenski prilično neuverljivog sećanja pravda: »Oprosti, meni je potrebno da brbljam. »U trećem činu, posle velikog monologa kojim je Đoković pokušao da ispuni prazninu između odlaska i dolaska Stane, doktor Ilić kaže: »Oprosti, ovo je mprvi i Dposlednji put da ovako govorim.« Monolozi' ne samo da nisu upotpunili i obogatili lik, nego su mu i štetili. Sve ono bogatstvo karaktera iz prva dva čina, koje je autor lepo dao kroz podtekst, kroz naslućivanja i „mpoetsku nedorečenost, on u frećem činu, u monologu, prebacuje na plan festa i tumači publici ono što je ona već osetila. To je reditelj Đoković rebalo da sagleda i da revidira Đokovića autora. Na ovome se zaustavlja~

Milan ĐoEovi

mo zato što je doktor Ilć, pored profesora Petrovića najinteresaniniji lik ove drame,

Pisac oseća našeg čoveka i u oblikovanju pojedinih ličnosti on to uspešno koristi. Međutim, Đokoviću ne uspeva da svim likovima da životnu uboedljivost, Kraj umetnički oblikovanih likova stoji publicistički kroki ili nedovršena figura, Pored izrazite ličnosti starog profesora Petrovića, nedovršeni likovi njegovog sina Boška i žene Stane .Pored izvrsno ocrtane grupe izbeglica (Emilija, dama s kanarincem i Knežević), neubedljivi Siniša i Jelena.

Epizodne ličnosti Đoković vešto crta dajući u mekoliko poteza ono što je bitno. Tekst koji govore nosač i seljak Živan, minimalan je, ali kondenzovan; on kao da sadrži ekstrakt karaktera.

Ali i pored slabosti u komioziciji drame, u karakterizaciji ličnosti koja nije kvaliteino ujednačena, u »RasKkrsniči«, stoje ljudi u prvom planu sa svojim preživljavanjima i težnjama, ljuđi razumljivi i bliski.

Režija je posvetila pumu pažnju prorađi likova. U njima je tražila i sceničnost i mplemenitu teatralnost. Međutim, u rešavanju scena otišlo se u izvesnu, {akoreći mpuritansku jednostavnost, koja je na mahove išla i do konvenćionalnosti. Osim +oga, postoji dvojstvo. u fretiranju sukoba među ličnostima. S jedne strane feŽnja režije ka maksimalnom umutarnjem intenzitetu, ka izbegavanju svakog šablona i ekspresije nađene na liniji scenske mrutine. S druge strane, u pojedinim scenama, režija je dopustila dramatiku uopšte, intenzitet na bazi igre sa nervima i prilično jevtinu ekspresiju, (Izrazit primer su scene između Jelene i Siniše u četvrtom činu i pojava Jovanovića u prvom činu).

Svakako najkvalitetnije glumačko ostvarenje ove pretstave je lik pen-

a drugi đa ga je sakrio u podrumima općine i u zatvorskim ćelijama. Tvka je na svom sanduku plakala i bojn!a se za majku. Kad je pala noć, došla je i mati, sva modra i zgrčena, pa se srušila poređ kćeri na zemlju, Sijedi radnik dugo je nešto raspravljao sa Ivišom, podizao prijeteći glas, Iviša je tađa govorio tiše, i na kraju su se sporazumili, Sijeđi radnik obratio se ljudima:

— Pa šta sađa mislite?

— Čekaćemo jutro, Sad kući ne možemo, — A ujutru?

— Poslaćemo delegaciju. Tako su rekli ljudi,

Onda je sijeđi radnik rekao da će on noćiti u radnji i da tako i ljudi mogu fu ostati preko noći, Svi su ga blagosiljali i zbili se jedan uz druaoga da naprave mjesta novima koji su nahrupili kao đa su čuli ođluku sijedog postolara. Ivki je bilo toplo i ona je zaspala.

Probudilo jie kucanje čekića po kalupima i zvrjanje singerica, Radnici su sjedili na svojim mjestima, ali nijeđan nije digao glavu niti joj se nasmiješio. Lica su im bila mračna i nepristupačna, a od seljaka „nikoga više nije bilo u đućanu. Ivka se DOdiže i pođe k vratima,

— Kuda ćeš? — zaetavi je 6jjedi radnik grubo. — Sjedi fu,

Htjela mu je reći đa ide š#trnžit majku, ali plač joj je zagušio riječ u prlu. Bjelokosi radnjk zagledao se za trenutak u nju i glas mu Je postao mekši: n

— Mati je rekla đa je čekaš ovdje.

vika se vratila na svoj sanduk i ajele. Napolju je bila čudna neka fišina od koje su čovjeka prolazili trnci, a i radnici su počeli da se Kkriomice došaptavaju, svakako o nekim strašnim stvarima, jer su im lica bila divlja i oči se krijesile, Čim je izišao Iviša Buzov, počeli #u izlaziti i Oni, jedan bo jedan, i opet su šapiali brzo i tajanstveno, i psovali tako da je Ivka morala začepiti uši. Oko podne su

zionisanog profesora Jakova Petrovića, Raša Plaović, transformišući se isključivo misaono, izgradio je ličnost koja emocionalno deluje na gledaoca. Tragika aprilskih dana uglavnom je progovorila kroz faj lik. Plaovićev profesor je sadržajan i iz njega zrači jedno bolno životno iskustvo. On nosi 6a sobom celu svoju prošlost. Njegov rastanak sa sinom i scena u kojoj mu Jelena saopštava o smrti mjegove kćeri i unučadi, svakako su majpotresnija mesta ove pretstave.,

Potpun lik, jedinstven u svim svojim komponentama, izgradila je Nevenka Urbanova u wmulozi Emilije. Taj lik je ocrtan smelo s puno boja i sa mnogo mere. Moralna beđa i inmfelektuelma degeneracija ove beogradske mondenke izašla je na videlo bez i najmanjeg glumačkog potcrtavanja. U odnosima Urbanova je precizna, a njen odnos prema mužu razrađen je sa mnogo fantazije do najsitnijih detalja. Pronašavši momente u kojima je Emilija ljubazna, ponekad čak i prijatna, Urbanova je dala liku Emilije plastiku i izbegla jednostranost. Njeno baratanje tekstom je izvanredno, a reč joj je prođorma. Pojedini delovi teksta izgovoreni su sa takvom svežinom i sugestivnošću da ih publika posle pretstave izgovara sa smehom. Njena priča o seljaku: »Dođe vreme, gospodine, kađ se banka smanji, pa ovolicna, ne možeš je videti bez naočara, a hleb maraste, pa veliki kao kuća« ... izrazit je primer sugestivne glumačke reči.

Vrlo dobar partner Nevenke Urbanove bio je Vladeta Dragutinović. PFrazerstvo, uživanje u svom govorničkom daru, kukavička i ljigava psihologija jednog intelektualnog šarlatana, sve je fo plastično doneto u igri koja po izboru izražajnih sredstava nije tako kvalitetna kao gluma Urbanove, ali koja imponuje sigurnošću, ođmerenošću i lačnošću.

Izvrsna ekscoentričnost dame s kanarincem nije odvukla Maricu Popović u igru s efektima ili u šaržiranje. Ona je svoju damu ismejala i razgolitila na jedan fananm način. U

interpretacijama Marice Popović, Nevenke Urbanove i Vladete Dragutinovića nije samo fiksiran život uloge u datim okolnostima u okviru komada. U njihovim interpretacijama se jasno nagoveštava tok njihovog budućeg života. Knežević će pisati za »Novo vreme«, danas s kanarincem će da peva Lili Marlen u društvu sa nemačkim oficirima, a Emilija će đa bude učesnik na blaziranim večerinkama kKvislinškog društva. Taj momenat „yperspektivnosti objedinjuje njihove interpretacije.

Zahvaljujući toploj i prisnoj glumi Živojina Petrovića, lik doktora Ilića je lepo osvetljen, razotkriven je njegov' bogat duševni život. U očinskoj strepnji izrazit i ma, visini istinskog i dubokog doživljaja, Međutim, u trećem činu on ne odaje čoveka koji je izgubio sve svoje najbliže i najmilije; njegova tuga je na površini, ne ošeća se tegobno 6amosavlađivanje pomoću koga on „uspeva da ne klone,

Jedna od najpapimatijih ličnosti u drami je svakako Jelena. Ostvariti organski ·život toga „karaktera je vrlo teško, jer autor daje minimalne podatlke za njegovu karakRkterizaciju. Divna Đoković je pokušala da pronađe unutarnji sadržaj fe ličnosti, da otkrije Jelenin duhovni život. aj pokušaj ju je odveo na igranje patnje. Ona od početka do kraja pati, ali motivi njene patnje nisu dovoljno jasni. Sa paćeničkom ozbiljnošću ona rešava glumačke zađatke, ali to više govori o težini glumačkog zanata a manje o životu njene uloge. U samom načinu igre postoji nešto što odbija. To je ilustriranje preživ-

ljavanja. Celi proces rada nad ulo-.

gom se demonstrira na sceni, a ne rezultat toga procesa. Neprestani emocionalni grč deluje nametljivo i neživotno. Od strane autora nepripremljeno izrastanje Jelene u herojinu u četvrtom činu, Divna Đoković je igrala uglavnom deklarativno, a po stavu to je izlazilo iz okvira realističke drame.

Do četvrtog čina Siniša u tumačenju Pavla Bogantičevića je bio ubed-

Vesna Parun

Balada o izlgsku suncg

unce je pozlatilo vrhove planina.

S mora se diže nemirni jutarnji vjetar.

Duboko dolje u ribarskome zalivu sniva tamno zelenilo masline.

Idu jedan za drugim ljudi mojega kraja, u mokrim glasovima već se otkida proljeće. Oni se penju u polja s malim magarcima ~

koji još dršću šibani rosom lišća,

Ljudi mojega kraja imaju ozbiljna lica,

Njihov težački alat ljeska se grubim sjajem.

O prijatelji moji, stan'te da vas pitam,

o čemu razmišlja more upomim dalekim otsjevom?

Snivaju mrki borovi na kamenu,

8 mora se diže nemirni jutarnji vjetar, Svake zore ulje iz tihih maslinika zajaukme žalbom crmih oblaka.

Idu jedan za drugim ljudi mojega kraja, Kao prastara jeka spava u njima tuga, Blej ovaca luta među divljim travama,

Pod surim liticama vrište galebovi.

Sunce je pozlaijlo vrhove planina.

Ja ležim u tišini dubokoga zaliva,

Grane starih maslina koje je taknuo vjetar

šume kraj praznoga mora dugim i čemernim šumom.

muHuguWngpnunugpdgunHHWanagrDHHHHdaBHHRHHungguuWuWuaguguggHaWudnagnuHagRgHqRMHHHdHnudRWHBHHHHRHHMHHMHHWERHHNWGRWHRaWHdHNHHHHR O HHHEHHHHHHHBHHHHEHHHHHWHWHBHHHNHHHHHHDEHRHHHHEFEHNHHHHHHHHHHHHRHNHHHHHHBHBHHHMNBHHHHHHHHHHH

izišli skoro svi, a kako je izišao i strogi sijedi postolar, Ivka se više nije toliko bojala, pritajila se, i kađ su preostali gledali kroz prozor ona je hitro kao gušterica šmugnula Kroz vrata i strčala niz cestu do na vrh poljane. Oko nje su posrtali seljaci kao da su pijani, suknje na ženama bile su ukrućene od leda i jezivo su pucketale u pokretu. Ko da nađe majku! Na prostranoj poljani stajalo je nekoliko hiljada seljaka, ođijeljeno u dvije ogromne šutlijve gomile. Ona otrča desnoj, promuva se m»đu ljudima i prepoznađe Bilaća. Ne, Bilać je Hrvat, znači tu su Hrvati. Treba tražiti u lijevoj gomili, Ona otrča tamo i zaglavi se u krugu mulađića koji su se tiskali oko Mirka Stanića. Pokuša da se probije, ali je nisu puštali. — Majo, majo, — zapomagala je Ivka užasnuta od iskrivljenih. i Dpomodđdrelih lica,

Mirko je tada uhvatio za ruku i obećao joj da će joj naći majku samo neka sada šuti i ne zapomaže, I svi su opet oko nje šaptali, tražili nešto od Mirka, i on je zaboravio na Ivku i otišao sa još nekolicinom kod Hrvsta, poslije su Hrvati došli Srbima nastalo je strašno komešanje, gomile su se pomiješale, vrile, dogovarale, lica su oživjela, oči su popreko gledale i svi su bili strašni. Ivka je vidila i sijedđog postolara, i Ivana Kršića, i još.mnoge druge, all niko se nije obazirao na nju. nego ođlazio i dolazio kao uklet. A mnike nigdje nije bilo. Ođieđnom su ljuđi s punim vrećama počeli krčiti put u prve redove. Ivia pođe za, njima. Jesu li dobili kukuruz? Gdje su ga dobili? Dolaze nekud iza pazara, a tamo nema kuća. Gdje je majka? Šta se ovo dešava? Sve više i više ljuđi probijalo se naprijed s punim vrećama. zbijieni gusti polulrnusm potmulo žnmorefi stezeo se oko Onćine, sve bliže, sve jače, policajci pred vratima stoznli su puške i premet?nli ih iz ruke u rula, neki su ušli u Oovćinu, a iz veođa sa odjeđnom isulo kamenje, U

istom ·

trenutku kad je iz Općine iskočilo petnaestak žandara, presjekao je teško disanje ljudi, grub, promulcao glas:

— Juriš!

Hiljadu kamenica poletilo je na općinsku zgradu, na kapiju, na prozore i na stražu. Žandari su pucali uvis, ali masa je poletila na njih i zadržala im puške okomito nad glavama. Drugi su se gušali s policajcima, treći jurišali oštrim kamenjem na novu četu žanđara koja je dolazila s leđa,

— Kukuruz je u pođrumu! Razbijaj kapiju! Uđri drvene! Udri lopove!

Ivku je bujica bacala đesno i lijevo tako da joj se sve miješalo pred očima, Iznad njene glave zviždalo je kamenje, fijukali metci, savijala se tijela, sijevali urlici i jauci i lomio se prasak probijene kapije na Općini. Na tamnom otvoru bljesnuše novi bajoneti upereni na gomilu, pojaviše se nova žandarska lica i kokarđe. Tuča od kamenja sruči se i na njih, a Djihovi hitci utonuše u opštem urliku. Masa je pribila Ivku uza same vratnice Općine i ona kao u magnovenju ugleda svog oca, drvenog žandara, kako bježi raskrvavljena čela uz stepenište, pa na drugu kapiju, osvrćući se i ričući kao vo,

Stajala je pribijena uza zid, oko nje se sve rušilo, lomilo, prskalo, a majke nigdje nije bilo i nigdje nekog Doznatog, samo je sađa sa ba kona Općine grmio vrlo poznat glas da kukuruza nema u podrumima, ni u zatvorima, i sigurno su ga gospoda dala svojima, i treba tu gospodu za Bušu uhvatiti, njih i njihovog krvavog kralja , svu lopovsku žandarsku bandu...

Grmio je gl, ljudi su odnosili ranjenike, Ivka se prestrašeno povlačila, korak po korak, uza zid, pa uz ulicu, kao da će neko i nju za gušu uhvatiti, jer ima oca drvenog žandara, i onda nije mogla više nego je

a —————KK___—

ljiv, nosio je sa sobom veltanšaung jednog korumpiranog diplomatskog činovnika. Ispod uglađene i prjjalne spoljašnosti, Bogatinčević je ipostepeno:· otkrivao pravi Sinišin karakter. Od svih komponenata karaktera najizabraniilm glumačkim sredstvima je rešeno jedva primetno uživanje u samom sebi. U četvrtom činu glumac je napustio masku i rukavice, napustio samosavlađivanje ma kome je bazirao svoju glumu u prva tri čina i počeo da igra dramu. U prilično neuverljivoj emfazi i u šablonskom izlivu osećanja rastvorio se i izgubio dobro pronađeni karakter.

Boška, Petrovićevog sina, igrao je Miroslav Petrović. On je u svojoj igri podvlačio mlađićki entuzijazam, koji je nekako bio izvan datih okolnosti. Ispod površne prirode Boška, onakvog kakvog ga je kreirao Miroslav Petrović, mi ne prepoznajemo sina starog profesora. On nije „nastavak krepke očeve loze; on deluje kicoški, pomalo namešteno, a njegov patriotizam je maturantski, Po tekstu, on je svršeni arhitekta koji pravi planove za sanatorijum, mladi intelektualac koji u sebi nosi zametke novog čoveka, ali u Petrovićevoj interpreiaciji prilično bezperspektivan, a po psihologiji malograđanski.

Ulogu Stane je tumačila Tođa Ar&enović. U prvom činu dirljiva i neposredna u odnosu prema sinu, ona u trećem činu neizrazito donosi tugu za ćerkom i unučadi. Izgleda kao da se u njenoj psihi nije ništa promenilo; njen muževan stav na kraju irećeg čina nedovoljno je pripremljen i prilično deklarativan. U četvrtom činu, u okupiranom gradu i posle pogibije voljenog muža, Stana Tode Arsenović živi kao da se ništa nije desilo; crna je jedino njezina haljina, a šta se zbiva u Stani to nije jasno,

Kolorilnu ličnost seljaka Živana, dirljivu po svojoj jednostavnosti igrao je Voja Jovanović. Iz njegove glume zrači jedna neobična plemeniTost, a narodna mudrost se kođ njega izliva spontano i neobično prirodno. Od svoje prve pojave glumac je uspeo da osvoji simpatije publike. Daleko od svakog »igranja« geljaka ili seljačkog, on je sa „minimalnim sredstvima doneo lik Živana čijoj smo svakoj reči verovali.

U težnji da vizuelno dočara provinciskog indđustrijalca, „Aleksandar Zlatković je otišao u krajnost te njegov Jovanović više liči na palanačkog restoratera nego na čoveku koji može da ponuđi izbeglicama ceo apartiman. I u držanju i u odnosima on je delovao neodređeno, a po nači-

STPANA 3

nu glume izdvajao se od drugih uče-.

snika u pretstavi isforsiranošću i izvesnom tenđencijom ka grotesci.

U uniformi poručnik-rezervista Relja Đurić nije delovao kao rezervista, a u civilu je delovao kao presvučeni aktivni oficir,

Sa dva-tri vešto povučena poteza Severin Bjelić je okarakterisao ulegu nosača. To je sočno, đuhovito i sa mnogo ljubavi kreirana epizoda.

Bogdan Buljan je ulogu potpukovnika rešio tonski. Podtekst je morao đa bude daleko jasniji i izrazitiji jer je epizoda značajna,

Leposava Petrović kao žena preteednika opštine i Ivka Rutić kao starica bile su određene u okvirima svojih epizoda,

Branko BELOVIĆ

glasno zakukala, i Rkukajući trčala sve do postolarije Iviše Buzova. Tu je već s vrata ugledala majku i kriknula. Maša je sjedila bijela kao snijeg ma sanduku, desna ruka bila joj je razgolićena, oko nje je mlatarao razrezan rukav njene vunene guče, i krv je curila ispod maramice koju je oko majčine mišice stezao Iviša Buzov. Ivka se sruši pored majke, a ona, lijevom, zdravom rukom privuče djevojčinu glavu na krilo i plakaše zajedno s njom.

Poslije,je došao jedan radnik i zatvorio vrata dućana. Rekao je da dolazi vojska iz Knina da rastjera narod. Ivka i njena mati okhišle su u Ivišinu kuću, vojska je rastjerala narod a majka je poslije našla oca i oni su ostali s njim u Drnišu nekoliko mjeseci. Sve te mjesece Ivka se skrivala od oca, odlazila da posluša u kući Iviše Buzova, samo da ga ne vidi, jer je bila uvjerena da je on pucao u majku i ranio je u ruku,

BELEŠKE

Skenđer Kulenović

NOVE PREMIJERE ZAGREBAČKE DRAME

Drama Hrvatskog narodno” kazališta u Zagrebu priprema nekoliko premijera, Na dan 1 aprila, prikazana je premijera komeđije Skendera Kulenovića »Večera«, kojom će prvak zagrebačke drame Milam Orlović proslaviti tridesetogođišnjicu umet= ničkog rada. Delo je režirao Tito Stroci.

Nešto docnije prikazaće se ma zagrebačkoj sceni obnovljena drama Henrika Ibzena »Divlja patka«, koja je poslednji put izvedena 1927 godine a prikazama je dotle 937 puta. Dramu je režirao Branko Gavela, Od glumaca, koji su tađa nastupili, suđe> luju u novom izvođenju Hinko Nučić i Ervina Dragman.

Kao treća premijera biće nova drama Mirka Božića »Skretnica«. Delo će biti prikazano u režiji Mirka Perkovića. Do kraja sezone koja će se — u vezi s desetogodi-

jicom narodnog ustanka u Hrvaiskoj produžiti do kraja jula, dramski ansambl priprema još tri dela,

GALERIJA ULUSA IZDAČE ZBIREB / REPRODUKCIJA NAŠIH LIKOVNIH UMBTNIKA 4

Galerija Ulus-a i ređakcija »Lika« organa Udruženja likovnih umetnika Srbije, pripremaju veći broj zbirki reprodukcija rađova naših likovnih umetnika. Prvo od ovih izdanja biće album radova vajara Tome Rosanđića, koji će sadržati petnnest do dvadeset reprodukcija, propraćenih tekstom na srpskom, engleskom i francuskom jeziku. Reprođukcije će obuhvatiti najznačajnija dela ovoge naše» majstora i pružiće sliku o Rosandićevom stvaranju. Ga= lerija Ulus-a priprema takođe za štampu reprođukcije Đorđa Andrejevića-Kuna, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Petra Lubardđe i drugih vajara i slikara,

IZBOR NOVENLA } CRTICA FRANA FINŽGARA

U čast osamđesetogođišnjice života P. S. Finžgara, Državna založba Slovenije izdala ie izbor njegovih naiboljih novela i crtica, pod naslovom »Nijva«, Kniiga pretstavlja u izvesnom smislu preseW čitavog TFinžgarevog književnog dela, U nioi su objavliene novele: »Dekla Ančka“#, celokupan ciklus »Prerokovana«, »Strici«, klasična crtica »Na petelina« i drugo. Izbor je priredio France Koblar, a sam PFinžgar je napisao uvod u kome je prikazao svoj život i književno delo.

»Mohorieva družba+« objavila je Finžga= Tev ep »Triglav«, romantičnu ljubavnu istoriju u planinama.

»GOSPODA GLEMBAJEVI« NA SCENI POZORISTA TITOVOG UŽICA

Posle niza uspelih pretstava u OovoOJ seczoni kolektiv, Užičkog narodnog pozorišta prikazao je Krležinu dramu »Gospodđa Glembajevi«. Komad je režirao Fred Fazlovski, a uloge su tumačili Petar Matić, Vuka Pazlovska. Riehen Demirdžić, Janičije Mitrić, Stanimir Avramović, Neđeljko Pajević, Dušan Ljubojević i Ratko Nilcolić,

Pozonište u Titovom Užicu sada sprema »Mletačkog trgovca« od Šekspira u režiji Petra Matića.

VEČE NIKOLE POLIĆCA U ZAGREBU

U Društvu Primoraca i Istrana u Zagrebu održano je neđavno veče Nikole Polića povođom nedavno navršene šezdesetogodđiŠnjice pesnikova života. Polićev pesnički ljk prikazao je Gustav Krklec, a zatim je dramska glumica Marija Borska recitovala nekoliko Polićevih pesama.

VERDIJEVA OPERA »BAL POD MASKA MA« PONOVO NA ZAGHEBACEOJ POZORNICI

U čast peđesetogodđišnjice smrt Đu: Verđija Zagrebačka opera, posle baze ta nekoliko godina, ponovo je stavila na repertoar popularmu operu velikog talijan= skog maistora »Bal pođ maskama«, Ova opera u Zagrebu prvi put je izyedenn još 2 olttobra '877, Otada je ostala neprekidno na repertoaru hrvatske opere i bila izvedema 19% puta. Prvo izvođenje obnovljenog »Bala pod maskama« — 180–to izvođenje ı ređu bilo še 2?) marta. Dirigovao je dina tor op 'e Milan Saks, a režirao Nando Roje. Glavne uloge pevali su Josip Gostić, Vladimir Ružđak, Vilma Nožinić, Nađa Putar i dr, i »LAZŽLJIVAC« OD GOLDONIJA NA SCENI

NARODNOG KAZANLIŠTA U SPLITU

U drugoj polovini meseca marta drama Narodnog kazališta u Splitu izvela je prvi put Nomeđiju »Lažliivac« od Karla Goldonija u režiji Lidije Mansvetove, Glavna uloge tumačili su Vjeročka Kovačić, Stjepko Janković, Ivo Pajić, Štef Pođubski, Sa Ol a BE: Andro Marjanović i 'Tješivoj

NABI SLIKARI POZVANI U AUSTRIJU

Izložbu savremenog jugoslovenskog vi jarstva u Ljubljani razgledalo je za a osam dana 6500 posetilaca. Društvo slovenačkih likovnih umetnika priprema letnji izložbu dela svojih članova, Ova izložba otvoniće se povođom proslave desetogodišnjice Osvobodilne fronte. Sem toga u Modemoj galeriji uskoro će biti otvorena i stalna izložba, Austriski slikari iz Graca pozvali su slovenačke likovne umetnike da izlože svoja dela u paviljonu austriskih slikara u Gracu. Slovenački slikari odazvali su se ovom pozivu i tako će oni biti prvi gosti u novom pavilionu u Gracu, Za uzvrat, austriski slikari izlagaća svoja dela u Modernoj galeriji u L,jubljani,

MARTOVSKI BROJ »LETOPISA«

Izašao je iz štampe martovski broj časopisa Letopis Matice srpske koji donosi priloge: Mlađena · Leskovca —v »Stodvadesetpetogodišnja Matica SrDska«, Milana Petrovića — »Beograd ili Zagreb«, Miroslava Antića — »Sep= tembar — oktobar — movembark i »Beleška« (pesma), Vladimira Čerkeza — »Zar . postađosmo stranci jedan drugom« i »Rodna me zemlja odnjihala« (pesme), MRiste Ratkovića — »Sfinga« (pesma), Č

2edomira Brašanca — »Pulover«, Petra S. Petrovića

— »Limeni sanduci«, Živojina Boškova »Sterijina Laža i paralaža«, Sl. A, Jova-

novića — »Bernar Šo«, U rubrici Književni pregled časopis donosi prikaz Velibora Glgorića »Pripovetke Jovana Popovića«, tI rubrici Beleške pišu: ŽZ. Milisavac — »Sreten L. Popov!ć: Putovanje po novoj Srbijix, LT. Zaharov — »Aktovke ruskih aulora« i »Basne A. KMrilova«, Živko Vekarić »Pabirej iz Bajrona«, Boško Novaković »Gogoljeve ukrajinske pripovetke«, R. Ratković — »Hipling: Knjiga o džungli«, Dran= ko Vranežsvić — »Izložba: Novi Sad kroz istorijus i R. M. Kovačević — »Proslava 155-godišnjice Matice i Lctopirda, Likovni prilozi Steve Todorovića ı Bogdana Šuputa. 0

} | ; 1 |

a O an aa Le