Књижевне новине
P_i —
7 a
(brane, i neverovatne
SMRT FAŠIZMU — SLOBODA NARODU
KNJI
GODINA IV BROJ 18
Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-098
Administracija: Kardeljeva “1,
tel 24001.
LIST ZA KNJIŽEVNOST |
BEOGRAD, UTORAK
1 MAJ 1951
KULTURU
LIST IZLAZI JBDANPUT NEDEL.INO
PR:MBRAK 8 dinara
VIOJIMO ZA BA I RADVOGA COVEKA
Sekulić
re se za feorjju. uzvišenosti! ali dok se ljudi ' uzvisuju, kobne sile manevrišu njima brutalno.
Bile su, tokom vremena, ovakve i-
Na /stdora
GStojino, kao da je svaikki dan prvi maj. Evo šta kaže jedan raniji maš tekst: Da li si dobro počistio i polio ulicu; da li izveo tablu zdravoga povrća; da li popravio vodovod; da lı prepisao Tolstoju Rat i mir; da li spasao magacin žita za nas, ili zobi za konje; da li otsvirao Bramsov koncert za violinu; da li napisao umetničku priču ili jezgrovit uvodnik u novinama — sve je to jedna kategorija alctivnih snaga, najviša kategorija česti. tog čoveka: rad, produkcija, održavamje života, službe ljudima. Kad u dva sata pred zoru, svejedno koji maj, tamo u onoj negovanoj varoši četkama mnibaju trgove i ulice, da se sunce ogledne u patosu, digne se čovek iz pogtelje i paradno stoji prod radnicima, vodom, motorom i četkama. Mi, i sve to, jedna smo kategorija, rođaci raznih stepena, Mi radni ljudi mi smo vojska: učeni i naučeni, oružani i sposobni; na što ruku metnemo to raste, kao što pod rukom prirode raste. Ali, jasno će se to znali: to, ko je i šta je radni čovek, znaće se milion godina posle naše ere, novih milion godina života ovog matorog čovečanstva koje ima bezbroj tekovina od telefona do filosofije gramatike, a još uvek skakuće u kratkim pantalonicama.
Pred prvi maj. Što je hladno, ne mari: proleće je mladost, voli hladan duš, zdrave zube vetra, prskalicu kiše &a snegom. Ali turobno je ovo proleće u duši: brige hoće da ga razbole, ako ga već nisu. Politika se naturila za vrhovni rad, pripreme za naoružanja pobrstiće svet kao skakavci usev. U vazdam „dvorana sede, ako ne uvek radni, a ono mučni političari delegati država lete kao roketi, i ne nose dobro. Sede, sede, produkuju reči i reči uz sve mogućne međujezičke teškoće, o kojima vrlo ozbiljno govore moderna lingvistika i filosofija. Interlingvalne nezgode, pokazuje se, grdne su mogućnosti za nesporazume, iražene i netražene. Što Rus kaže, ne razume kako treba ni Tmglez ni Trancuz. i obratno. Jedan lingvist filosof piše u svojoj knjizi: »Kad kažem Lav riče, četini razna smisla mogu izvesti iz te rečenice«. A koliko smislova tek izvode iz takve rečenice delegati država! jer, te države, ne zaboravimo, zovu se na konferencijama ne države nego Sile, Sile, koje se svim silama kockaju za raf, ili mir.
Politika, u smislu hipoteza, kombinacija i poteza, rad je; nekada plodan rad, nekada požrtvovan rad, nekađa blistavo dijalektisanje i delanje. Nastaje kobno ograničenje u tom radu: kad politika uzme da preseca sva– ki rad, i rađne.ljude goni u raspoložemja da se uzajamno istrebljuju. Od &vih procedura u čovečanstvu. samo politički rad može imati te tendencije, može ih birati, odobravati, želeti. Primitivni talozi u matorom i još uvek mezrelom čovečansivu najuočljivije se pokazuju u politici, zato što se uzajamni odnosi između država nikako ne otresaju primitivnih crta. Odmos između dveju strana, kao u doba Tamerlana, ima da bude jednostran: jedna sfrana opasno i destrukftivnmo nadmoćna nad, drugom. nipošto! Na zakonu ravnofeže drži se cela vasiona: Satum ne može, me eme vam skočiti ni na glavu ni u tanjir: nema agresora ni kad je neko Satum! Delegati država su personalmiji od Saturna: razbijaju ravnoteže, kockaju se tuđim glavama i {ianjirima. Iz jedne primitivnosti sledi druga: kao u drevna vremena, šile znaju da je najjača sila u ideji. Sila u šdeji najsavršenije sliva narod u koherentnu celinu, koja, čim ustreba, »navija klasove«. Kad osvoji sila u ideji, razum čovečji prelazi u romantiku, 'počinje sve romansirati: romansina "čovek i sebe sama, i onda. ako je narod hrabar i čistih BOG biva što biti me može, umire se za ideju, umi-
Ravnoteža,
Ima tu čovečamske
deje, i sile u njima: Sveta zemlja; Sveto rimsko carstvo; sloboda-jednalkost-bratstvo; dok Nemci, i pre Ničea, ne zapečatiše vraćanje u primitivnost: jedinstvo-=sloboda=5sila. Sve je to romansirao mali čovek, to jest radni čovek, neumorni radni čovek koji bez časa odmora ispušta alat i dohvata pušku. A države-sile, svejedno da li pobeda ili poraz, odmah razbijaju ravnoteže i falsifikuju pojmove, Sloboda, otuda. instrument je sa beskrajnom klavijaturom: setite se stare crnogorske slobode koja je sva bila sazdana od neposlušnosti i bezakonja; i setite se onda engleske slobode, ograđene starim tradicijama i modernim zakonima, Jednakost? Značajan engleski pisac, nedavno umrli Dž. Orvel, ispisao je klasičnu reč u svome romanu-alegoriji Životiniska farma: »Svi su oni bili jednaiki, samo su neki od njih bili više jednaki od ostalih. Ostaje, u pumoj primordialnoj snazi, samo sila, čo danas nedefinisana sila. Kao kuga, ona pokazuje svoje funkcije, ne odaje svo.„ je biće. Sa poipuno nedefinisanom, bezakonom, »besudnom« silom nosi se danas teže no ikada politički rad. Nama, iz laičkog tabora, politika še nekada čini nauka o mogućnostima; nekada veština međ. mogućnostima; nekada igra sa mogućnostima. Danas, ta je igra pravi hazard, kocka, kockanje. Države hazardiraju! Rat ili mir, pitanje je kocke. Načelo, visoko načelo prostituišu hazarderi, Treći svetski rat je hazand; Koreja je hazard; naoružana Nemačka je hazard; amerikaniziran „Japan je hazard,; ishrana čovečanstva je hazard; svemogućnost Amerike je hazard; rat ili rad je vrsta interverbalnog hazarda. A hazardna igra je strašna stvar. Počinje
drugarski, sa ručkom i šalom, sa pri-
čama kako je nekada bilo; pa se postepeno povlače razum, stid, lično dostojanstvo, obzir prema drugima, i nastupa poznat ukočen pogled i bledilo hazardera nesvest savesti, Kraj je: varavi dobitak. idiotski poraz, Tnožda ubistvo, možda samoubistvo, možda ..a raznim stranama oboje. Radni ljudi u grobovima, a na velikom kafafalku nacije mrtav rađ! A neka imena, imena silš.. Ne, ja, skroman pisac, neću kazati tešku reč; nego ću vam prepisati originalan tekst gde ta reč stoji. Još pre Rimljana, pogotovo pre hrišćanstva koje je donelo osećanje grešnosti, stari Egipćani već ima– li su viziju da se i s one strane groba odgovara za ono što smo radili, zapovedali da se radi, hazardirali. U grob pokojnika spuste listu sa odgovorima za 49-jicu sudija u onom svetu. Pokojnik, kad stigne, prvo predaje srce svoje boginji istine. da ga stavi na terazijeiizmeridalije lakše od istine. Posle merenja, pokojnik staje pred sudije. A na mestu srca mu je pr:čvršćena tanka kamena pločica, i na pločici urezane ove reči: »O, srce, koje sam dobio od matere! O srce, saslojče moga bića! Nemoj istupiti kao svedok protiv mene pred boginjom za mere nje. Ti si moj đuh u mome telu... Nemoj dozvoliti da naše ime smrdi!.. Nemoj govoriti laži protiv mene 'pred bogom!..« Koja bi 42-jica Ssuxija, OVoga ili onoga sveta, mogla, danas. pravedno raspravi{i slučajeve međuna– rodne, svejedno da li bi srca držav-
nih delegata „govorila istine ili laži! Ne mari! dai kooku!
Radni moji drugovi! Zaboravite ovo moje p'sanje za nekoliko dana odmoYa našega. Izađite u zelenilo, dišite duboko svež vazduh. Budite marljivi i čestiti gonite rat makar samo do i“dućega prvoga maja. Živimo u doba hazarda i kocke; možda će iduće proleće, šta znamo, biti Titan kojima oba roga nosi zoru.
..— _—_ — ___ –____- —_-_— ___-- o —-c-c-————C-—-—--——–--– — ——— – ——
Sveta Rusija; ·
(CGrtež Džumbhira)
/Otoomajskti porOtao
PISAC | NAŠA STVARNOST
(Crtež Džumhura) MILIVOJE RISTIĆ
riknazivanje naše stvarnosti jav-
lja se kao problem za sve Dpisce koji priđu motivima naše stvarnosti i pokušaju da ih obrade, da naslikaju ljude i njihovu psihologiju, da prikažu odnose i naše vreme. Još davno, kadgod se govorilo o prikazivanju savremenika i savremenih događaja, isticalo se da je potrebna izvesna daljina od događja, da bi o njima moglo da se piše. Za potkrepljenje ove teze navodilo se da je botrebno da se odnosi kristališu, da su
neuhvatljivi u svome procesu i da je.
zato neminovna izvesna udaljenost od ljudi i događaja. Ima mnogo objašnjenja zašto je teško književno uobličiti ono što je blisko. O tome su govorili i pisci na osnovu svoga ličnog iskustva i kritičari pokušavajuvi na sintetičan način da osvetle ovaj problem. Pa ipak dešavalo se i mimo svih teorija da su stvorena dela koja prikazuju savremeno društvo — ljude, događaje i odnose — i da su to dela od velike književne vrednosti. Prema tome ili teorije ne vređe, ili vrede, a velika dela o savremenim zbivanjima su izuzetak koji treba da potvrdi pravilo. Ustvari, izgleda nam nije tačna nijedna {vrdnja, a sve nose u sebi poneki delić istine. Književno uobličenje jednoga društva i odnosa u njemu, psihologije ljudi i čitave epohe ne može se ,posmatrati kroz jedan određeni ram, na isti način Wu. sva vremena i na isti način prema svima piscima.
Naša stvarnost je veličanstvena po sadržinu, po zbivanju, po raznolikosti, po dinamici, po herojstvu koje se javlja masovno, kod nas se gradi novo društvo, nov Život, na jednoj strani, a na drugoj, osipa se i gasi staro društvo i stari život. Društveni odnosi su puni sadržine, ljudi dolaze do izraza u čitavoj skali .SVOjih osećanja, kod nas se menja život
u svakoj svojoj čestici, na svima pla
novima i ekonomskim i društvenim i duhovnim; postoji neverovatan tempo. Život naših ljudi se toliko prome= nio prema životu ljuđi od pre deset godina, koliko nekada ni vekovi nisu menjali. I sve to, bar na prvi pogled, đaje izvanređan maferijal piscu, i zahteva od njega da \uobliči kroz pesmu, pripovetku, roman i dramu.
A pisac mora da poznaje ljude, događaj", psihologiju i atmosferu onoga O čemu piše, pisac mora to duboko da oseti u najtananijim prelivima. Istina, on može sve lo da poznaje u najširim planovima, ali io nije- „dovoljnoy. jer se ljudi ne kazuju samo u događaju, već u onim malim, sitnim detaljima koji prikazuju i čoveka i društvo i odnose u njemu, i daju snažnu Dprojekciju toga života.
U delima koja slikaju našu stvarnost traži se prirodno da pisac kaže nešto više od onoga što znamo, da nam osvetli i ljude i njihove postupke, i događaje i promene, a toga nema ni u proznim delima, ni u izvesnim poemama koje su više proza nego lirika ,jer se kreću po okviru događaja o kojima pevaju, ali bez snage i ubedljivosti. Pa ipak naša stvarnost dobila je izvesna sveđočanstva za sada jedino u oblasti lirike koja nisu dostigla još ni njen zamah, ni njenu vrednost, ali su toplo poetski dala onaj ton i ono osećanje koje nosi naše ljude,
Realistička proza ne može da bude samo subjektivan doživljaj, već pisac mora objektivno da prikaže i čoveka i događaje i vreme i odnose. Za lo je potrebno ne samo poznavanje živolila u velikim planovima, ne” samo oduševljenje za taj Život, već neposredno učestvovanje u njemu, poznavanje mnogih ljudi i njihovih promena, borbe, rada, podizanja i pada nja, uspeha i poraza, O današnjemi| selu ne može da piše pisac koji živi u gradu, kao što nije mogao ni ranije. Ali danas i jedan pisac koji je sa sela ne može da govori o selu, iako je ranije mogao jer je io selo 'drulkčije, jer se menja stalno, jer se izmenilo. O rudnicima, hidrocentralama, opismenjavanju, o životu, štkObima i borbama u malim gradovima, pa i o životu u Beogradu, ne može da se piše, ako se taj život duboko ne poznaje u čitavom procesu njegovih promena. A sa druge strane, život se ne može upoznati turističkim obilaskom raznih mesta.
Naš život je izmenjen, i ako hoće pisac danas da prikaže našeg čovc-
| ka, mora da ga upozna na raznim tne-
slima, u raznim odnosima, da oseti ono najtananije talasanje u njemu pred životom i problemima, ne može da pravi konstrukciju uzimajući samo zanimljiv motiv, jer će njegovi ljudi biti od papira, a njihovi postupci neobrazloženi i neubedljivi.
Ali ima još jedan problem koji nije iz teoriske oblasti i koji zvuči baradoksalno — naši pisci ne poznaju dovoljno našu stvarnost. I prirodno je da ne mogu da pišu o njoj. Oni su zauzeti raznim dužnostima, na raznim mestima, a život koji buja i vri vidđe samo u sintezi, u rezultati-
'ma, ne prate ga u procesu i ne do-
življuju potpuno. Zato treba omogućiti piscima da na raznim mestima upoznaju ljuđe, njihovu psihologiju i proces koji se odigrava u njima, ina-
- če će književnost još dugo čekati na
Ua RA VON. SOLUN LILU JOU ODN || dela o našoj stvarnosti.
MOSTOVI
Mirko Vujačić
+ ta bismo da nije mostova? Njiho-
Š vi lukovi kao okamenjene granitne ruke stoje nad rijekama, a meni se uvijek čini da oni plove, a rijeke da stoje i poniru.
Šta bismo da nije mostova? Na njihovim bijelim !ukovima mi se sreta-. mo s nađama i zebnjama i omi su sami zebnje i nade.
Šta bismo da nije mostova? Sve bi naše uspomene ostale mutne, nedo stignute i zaboravljene na nekoj nedostižnoj obali dalekoj.
U mome kraju ima jedna drevna kamena ćuprija. Sva je potamnjela i pozelenjela od voda, pogrbila se pod pokretom bosih seljačkih stopala, pomodrjela od vjetžova što hitaju niz vode i rijeke, niz ustoke mračne i oblačne, Njene parapete zarubili su prosjaci i ljubavnici sjedeći na njima: jedni čekajući milostinju groša a drugi radost poljubaca.
Ta moja Ćuprija je prastari nijemi svjedok, Na njenim lukovima &e plakalo i klelo, radovalo i pjevalo uz bezazleni i vječiti šum rijeke. Preko njenih umornih pleća prešli su Turci s ugarcima palikuća i s mačevima golim, delije s robinjama u kojima su srca ceptela kao što cepte srca pod krilom uhvaćene lastavice. I sve je minulo, i sve je ostalo zapisano na njenim svodovima, na lišajevima modrim pjegavim, na borama njenim što bilieže godine kao što ih koza na rogovima bilježi.
Šta bismo da nije mostova na kojima smo se davno sreli i podijelili, tako izdašno podijelili želje i riječi, bacali piljke i djetinjski ludovali za bijelim, nemirnim krugovima — suznim i Čistim, što-kroa njih-svjetiucaju rna-
mo u vodi gore.
Šta bismo da nije mostova na kojima smo prvi put čuli iskrenu zvonjavu smijeha, onog silnog djevojačkog smijeha koji suze mami i topi volsrca opija i tamne noći obnažava i razvedrava kao što ih razvedrava krijes munje. Kuda god idem i kako starim u meni zvoni smijeh s mostova! A toliko nam treba smijeha!
teve njine,
Samo smijeha — ne bi li odbolovali tu našu sumornu zbilju što se u duša-
Tov vriježi.
Šta bismo da nije mostova gdje smo prvi put podijelili metke i dobre riječi koje smo &vuda posijali kao što se žito sije, i koje smo pobrali kao što se jesen bere.
Evo na. ponovo na našoj vječitoj ćupriji i meni se čini da je godine sve više utvrđuju u njenoj postojanosti. Sve se
Čedo Vuković
SNpije trke 0)
švakori oku ogleda se po zastava. kJ Povorka prvomajska pritisnula ulicu. Ne, to nije povorka! o. živa bujica što dere naprijed, bujica uspjenjena, bujica razigrana * uzi iz dubina osjećanjem svoje goleme, Jutros talasi njeni zapljuskuju prozore zanosom razdraganosti i Đono Razmiču se blokovi žgrada, rastvara se, širi se ulica. j
Ognjevi zastava. Jedra transparenata, niz lahor razapeta. | Sa strane, u mnoštvu naroda, svetkovinom opijeni, stoje dva mladića. |
lana, bujica uzbibana
le ribe kao potopljene zvijezde koje sa- ~
ma i srcima uvriježila kao što se ko- ,
oko nje promijenilo: i vidik je nekako. drukčiji, i nebo je više oćarito i meko i zemlja je nekako nježnija, a rije-, ka potonula i popile je žedne dubine Da fek za lijek romori pod tobom Samo ona, kao na drevnoj straž.. čeka mirno jednu po jednu ge” neraciju da je pregaze, zađu iza nje? nih svodova i ugase se kao što se sve.
gasi u prostoru i vremenu, ;
Otišli su prosjaci i davno umrli na” nekim nepoznatim ćuprijama s ukle-" tim groševima u rukama, šumom ri-_ jeke u ušima i glađu za ljepotama u očima. I čerge su otišle iskraj mostova, otišle kao preplašene ptice. Jedni. cigani već živi nijesu, a drugi veliki'i. snažni izrasli iz oveštalih torbi na. putovima i sapima šugavih konja sad, su postali kotlokrpe i ljubarmici prvog reda. Minule su vojske mračne i ostrvljene što za sobom “7ostavljaju plač, bolest, grobove i, puno crnih marama. I one što &u prahom sa &vojih. opamaka posijale zdravije i rađošt u_ svakom kutu zemlje. Sve je minulo i minuće, samo ti ostaješ i čekaš đa te_
odmlade stope: rađi susreta i rasta-
nalka ,radi suza i sitnih ljubavnih scena što ih most iz noći u noć, prema. mjesecu, bilježi u svoj stari tefter.
Kad god fudđa prođemo, progovori. nijema ćuprija, zaustavi nas, i tada se u nama sjate, tađa tu i nigdje drugdje, ova djetinjstva bosa i goluždrava puna mašte, plača i smijeha i one dobre djetinje čežnje za igrom i , slomivratom,
Ta ćuprija sve zna ona je sve VIdjela. Nije obnevidjela od silnih mećava i kovitlaca kada ih sjever donese niz rijeku, nije oglunula od vječ-,mnog prolaska-vodđa ni od plotuna nitiod silnog topota konjsakih potkovica. Ova ćuprija sve prima j prenosi: bu: be i gušterove, kiridžije i đobre vojnike branitelje, bjegunce i robijaše, svatove i pokajnice. Kako bi sve fo šarenilo bitisanja stiglo na drugu o„ balu da nije ove drevne kamene ćuprije? A svi mi tako strasno i neodoljivo težimo novim obalama; tražimo i otkrivamo u pjesmama, u, mislima, u riječima!
Šta bismo da nije moštova?..
snage Wrobu Jene, sne
Nedaleko jedan od drugoga. Prvi je visok, nosa povijena i garavih sraslih· obrva. U „držanju uskih, malo pogrbljenih ramena, u sijevu oka ima nečega
što te sjeća orlušine sa komskih litica. Drugi — temeljan momak, obla lica, žućkastih očiju i pažljivo zaglađene kose. Sav odiše pitominom sremskih ili
topličkih livada. Ili — ko zna?
H \ | =
y
Što ih pogledaš, preplanuli prolazniče pod zastavom? Što zisuiuiE i golonogi dječače, što se osvrćeš? Jeste, svaki od tih mladića ima samo po jednu ruku. Svaki — po jedan prazni rukav. Ne reci — jedna ruka je dosta da zagrliš* djevojku i mahneš na rastanku, da zadđaš udarac napadaču ili držiš pero... Okolo masa luduje i pljeska — prazni rukavi vise. Okolo masa kličei. bruji, i stiska ruke, i maše njima i opet pljeska — prazni rukavi se tek trgnu..
trgnu se i zanjišu.
»Ruko moja, što te raznese bomba na lugu kraj mođroga Lima...« | +NI moja, što mi te, gnjilu i pocrnjelu, otsjekoše i baciše pod Zelen-
gotom.,.
O, 'Vako bi se ti razmahala, ruko! Kako bi zabridjeli dlanovi od silnog udaranja! Ruko, ruko! Danas borac žali za tobom više no ikad!
Pogledaše se dva mladića. Ni riječi tu ne treba — zaiskriše im suzne oči... Otiskujući masu, stadoše jedan uz drugoga. Onaj orlušasti pruži dugoprstu šaku. | Prinese rumeni dlan i njegov jednoruki drug. |
Ruka o ruku!
N
O, tako snažno, tako ushićeno niko jutros nije zapljeskao!
| ; | ei Čas ubrzano, čas lagano i odmjereno — po ritmu kojim se povorka sreće,
po damarima mase — pljeskaju dvije ruke. Dva daha slivaju se u jedan. Sre” tuku — kucaj u kucaj. To više nijesu dva čovjeka, na dva materinska huta. A odnjihana, od različne Gaa! sazdana: To je Ra: momak “usceptala srca. PSI }ž