Књижевне новине
po
Muan Bogdanović
Verovatno ne. Možđa je to ime
J i doprio do maloga broja ljudi koji vole našu literaturu i žele da se __ njene vrednosti poznaju i preko naših granica. Ali, izvesno je da mnogi, Vrlo mnogi naši kulturni ljudi to ime ili uopšte nisu čuli, ili, ako su ga ču:/ i, ne poklonivši mu pažnju, odmah | Su ga i zaboravili. Međutim, Luiđi alvini u najpunijoj meri zaslužuje da mu je ime kod nas znano, i ne samo znano, nego i voljeno, i ne samo voljeno nsBo i poštovano. Jer, Luiđi alvini rađi za nas. On je prijatelj
JS li čuli za ime Luiđi Salvinija?
_ naše zemlje po liniji prostog ljudskog - određivanja u svojim simpatijama, u _ kojima ne igra nikakvu ulogu izvepijBna politička orijentacija, već čista _ ljubav za upravo one kvalitete kojima naša zemlja danas osvaja dobra r sećanja u celome svetu. Ili, bolje reı ći, pošto ne može biti nikakvog ljudŽ skog aktivnog određivanja za jedan narod i njegove vrednosti, a da to u o isto vreme nije u izvesnom smislu i 7 političko određivanje, Luiđi Salvini, ne vezujući se nikakvom ideologijom - za naše stvari, njih voli i poštuje i · zato što čista, poštena i svetla politika naše zemlje takva osećanja Pprema sebi uslovljava. ; Ali simpatije Luiđi Salvinija za - našu zemlju i njenu kulturu imaju još | jednu čistotu. One su savršeno nese- bične, Luiđi Salvini je primer prijatelja koji daje ne tražeći ništa i koji za nas radi upravo tako đa bi ga du| boko uvredila i svaka pomisao s naše | Strane da to njegovo zalaganje treba nagraditi. U nekolikim „razgovorima koje sam neđavno imao sa njim, ja sam to tako prisno osetio, da sam ga _ zavoleo više po takvom stilu njegovoga rađa, nego samim faktom što on rađi za nas.
Hteo bih da pružim sasvim ukratko, ni iz daleka ne obuhvativši sve što je Luiđi Salvini dosada već u tome svom naporu da vrednosti naše
- literature učini poznatim i popularnim u Italiji konkretno i postigao, nekoliko živih podataka o toj njegovoj plemenitoj misiji. Jer on taj Dosao doista. vrši misšionarski. Lujiđi Salvini . je profesor slavistike, dobar bpozna- valac slovenskih jezika i literatura, i
osim toga dobar poznavalac jezika i
književnosti nekih severnih naroda, | i među njima naročito finskog. On je - to naučno područje izabrao bez ika-
kvih konjunkturnih proračuna, što je čini mi se, jasno već samo po sebi.
Kroz naučni rad jednog savesnog i
potkovanog slaviste, on je zavoleo slo-
venske jezike i slovenske književno-
Eti. Među slovenskim jezicima koji-
ma on vlada, ima ih koje zna izvrsno.
Bugarski jezik i češki jezik su mu do-
ista vrlo bliski. Jugoslovenske jezike,
srpskohrvatski, slovenački i makedon-
ski, zna manje dobro od mnogih dru_ „Bih, A ipak, upravo ti jezici i umetničke\vrednosti koje se u njima izražavaju . osvojili su sumu simpatija ovoga slaviste i definitivno ga vezali za sebe. Tu je došao do izražaja onaj ljudski momenat intimnog određivanja za ljude, narode i kulture koji prisnije i ljudski prijemčivije mogu delovati na poštena i nesebična poslenika. I zavolevši naše jezike i naše književnosti, Luiđi Salvini je uzeo na sebe da ih prikaže italijanskom čoveku i unese u kulturni život svoje zemlje. A. samim tim ,da im otvori vrata i za lakše prodiranje u druge zemlje i druge kulture.
U ovome pravcu Luiđi Salvini je doista mnogo učinio i uspeo, ne tol:ko po kvantitetu, ma da i tako, koli'ko po kvalitetu i efektu svoga Dos!ovanja. Čitav niz naših većih i manjih i književnih proizvoda,u prozi i stihu, | onje preveo i publikovao u raznim talijanskim literarnim glasilima.Time je već vrlo živo probudio pažnju tali_ janske kulturne javnosti za jugoslo| vVensku literaturu, Napisao je, isto ta~—ko, čitav hiz većih i manjih, solidno
Btuđioznih i zanimljivo eseistički na-
pisanih članaka o našim književnim
problemima, o našim „savremenim književnim težnjama, o najznamanitijim likovima u našoj literaturi. He___davno je izdao jednu vrlo solidnu antologiju slovenačke lirike, »RUZmarin i zimzelen« | obimnu knjigu „uglavnog dobroga izbora slo| venačkih pesnika i njihovih pe| sama, u 'sigurnom i inspirisanom prevodu. U ovom trenutku spre| ma veliku antologiju srpske li_ _rike, od koje je dobar deo već | gotov i, po mom ličnom osvedočenju,
urađen ne manje savesno i inspirisano
nego li i prva njegova knjiga. Pri· prema, već unapred, materijal za | sličnu knjigu izbora pesama iz hr_ vatske i makedonske lirike. Namera» __va, najzad, da prevede nekoliko dra| ma jugoslovenskih, među prvima Nušića i Krležu, i da ih plasira na ta·
jamskim pozornicama, za što danas postoje izvantedno povoljni uslovi. A efekat svega ovoga rađa je u punoj ravnoteži sa ozbiljnošću kojom se on jzvršuje. Njegovi prevodi, i naročito antologija slovenačke lirike, ___ napravili su nesumnjivo živ i značajan __ utisak na talijansku publiku. Imao sam u rukama vrlo dobro izrađeni pomoćni talijanski udžbenik za svetku literaturu, neku vrstu krestomatije tekstova iz strane oi knjizi, »Strani pisci«, jugoslovenskoj literaturi dato je i zavidno mest, i zavidan prostor, tako da nije ni Rom obliku potcenjena u odnosu Dprema velikim književnostima Zapada. 1 ___to je isključiva i vrlo konkretna zasluga Luiđi Salvinija i njegovog 97 iljnog delovanja na popularisanju aših edavno, u jednom gradu ” lije, potavljen kao opšti zadatak za sve Uenike viših razreda gimnazija, da iz tog školskog udžbenika odaberu po "jednu, ma koju, pesmu i da je anali. - ziraju, najviše je uzeto pesama. iz _ jugoslovenskoga dela fe antologije. _ Odjek u javnosti, u književnoj kritici, na Salvinijevu antologiju love-
S
- naše kulture, i preko toga prijatelj ·
književnosti. U.
književnih vrednosti, Kad je, .
Lik jednog prijatelja
/
načke lirike bio je vrlo pozitivan. Opšti fon u kritikama koje su ovu knjigu afirmisale bio je otprilike ovaj: njome se italijanskoj kulturnoj javnosti otkrivaju nove i sveže literarne vrednosti, o kojima su sve do pojave te knjige živela uglavnom sasvim pogrešna uverenja, jugoslovenska knji. ževnost, dakle, nije izraz, više ili manje folkloristički, jednog primitivnog narođa, kakvo uverenje u Italiji traje sve od dalekog vremena Opata PFortisa, koji je među prvima otkrio našu narodnu poeziju, Već naprotiv ona nosi sva ona kvalitetna obeležja koja je čine visoko umetničkom, savremenom po duhu i sadržaju, potpuno dostojnom da se odmerava prema vrednostima velikih književnosti. I više od toga, ova knjiga imala je širokoga odjeka u mnogim zemljama. O njoj je ozbiljno i pozitivno pisano u Francuskoj, u Španiji, u skoro svima severnim zemljama, u Grčkoj, u Tur· skoj i dr.
TI tu se sad postavlja jedno družo pitanje. Mi smo ovđe pokušali da ocrtamo lik jednog velikog i nama vrlo korisnog našeg prijatelja. Zapitajmo se kakav je naš lik u odnosu prema njemu. Koliko je meni poznato, o antologiji slovenačke lirike Luiđi „Salvanija kod nas tako reći nije pisano. Dve ili tri beleške u Beogradu i Zagrebu, jedan, koliko mi je poznato, opšti člančić u Sloveniji, i to bi otprilike bilo sveAli ne samo to. Lujiđi Salvini je daleko od na" i sam u svome rađu. Njemu nije lako, i čak je vrlo teško, da potpuno sigurno prati razvoj književne stvari u Jugoslaviji, da bude dobro obavešten o svim pojavama, da dolazi do knjiga i tekstova, da pribira i sređuje istoriske i druge podalke O našim piscima i delima, da se u sVakom pogledu i u svemu pouzdano orijentiše. I ako ima nešto sebičnoga u ovom i ovakvom radu Luiđi Salvinija, bila bi to njegova ogromna potreba, njegova glad za tačnim saznanjima o našim književnim prilikama i našem književnom životu. I tu je on deista nezajažljiv. Ali to je njegov najviši kvalitet, a istovremeno to je i momenat gdđe se mi sami pokazujemo u jako nepovoljnom osvetljenju. Mi ostajemo nerazumljivo i kažnjivo indiferentni prema njegovim tražnjama od nas, ja bih rekao vapajima, đa mu se omogući da sazna sve što treDa i da mu se pošlje sav materijal koji mu je nužan. On čini teške napore, j»o ceni OZbiljnih materijalnih žrtava, Jer se na ovakvim poslovima novčano ne zarađuje, već samo gubi, da sam, kako ume i zna do nečega od svega što mu je nužno ipak dođe. Mi u tom smislu doista dosad, tako reći, ništa nismo učinili, i ukoliko smo učinili bilo je više odmaganje negoli pomaganje. Zar nije odmaganje kad se čoveku koji traži da mu se pošalju naše knjige da bi ih učinio poznatim i voljenim izvan naših granica odgovori da je zadovoljenje toga zahteva skopčano sa deviznim teškoćama? Ili, zar nije to odmaganje kad mu se, na njegov zahtev da mu se pošalju potrebni podaci da bi u novoj talijanskoj Pozorišnoj enciklopediji izradio veliki članak o jugoslovenskome pozorištu, ni sa koje strane ništa ne odgovara? Ili zar nije odmaganje, i to i gore i ružnije, kad mu se izvesni od pisaca čije je on tekstove nesebično i sa pasijom prevodio i u Italiji objavio obraćaju sa zahtevom du im obezbedi isplatu honorara po autorskome pravu? A među njima ima i takvih koji bi, ruku na srce, doista, i io široko, trebalo da plate Luiđi Salviniju što ih je UOpšte za prevođenje izabrao. Ili... itd., nabrajanju ovakvih podataka ne bi bilo kraja.
T.ežalo mi je ma savesti da, pošto sam lično upoznao Luiđi Salvinija i osveđočio se o ozbiljnom karakteru i čistom moralu njegovoga rađa za našu kulturu, nešto o tome napišem i lik ovog našeg prijatelja ocrtam pred našom kulturnom javnošću, ali, istovremeno, i di otvoreno kažem šta mislim i o nama kad ovako postupamo u Old nosu prema jednom čoveku koga bi drugi, i kađ bi on sam bio drugi, suvim zlatom platili. Ali sam i uveren da će se, ier je u našem novom životu pravilno razumevanje za dobru stvar
jedan od zakona po kojima ostvarujemo nove životne oblike, nesumnjivo pravilno fazumeti i oceniti rad ovoga čoveka i naš odnos prema njemu tako izmeniti đa on, prijatelj nama, u punoj meri oseti da smo i mi prijatelji njemu i poslu koji vrši.
Predrag Milosavljević: Crtež
KNJIŽEVNE!NOVINE
HAK\ULIJEVA MVTOLOGI
VRTA
| „POZMIB DELA“
staknuti engleski romansijer i
esejista Aldos Haksli napisao
je, pre izvesnog vremena, pred= govor za iednu mapu Gojinih gravira, koja se pojavila u izdaniu njujorškog izdavača Krouna. Svoja razmišljanja o Gojinoj umetnosti Haksli je docnije uključio u svoju knjigu Teme i varijacije, u jedno posebno Dpoglavlje u kome razvija misao O Dpotrebi, smislu i karakteru jedne anlologije »poznih dela«. }
Antologije su danas, nema sumnje, u velikoj modi, i ima ih svakojakih: po nacijama, po epohama, po rodovima, po temama i motivima, po ličnom ukusu i trenutnoj ćudi fantazije. Ima ih s ozbiljnim umetničkim pretenzijama, koje nam ne daju samo pouzdan izbor dela, nego teže da nam nametnu određene koncepcije, da nam iznova otkriju, i u novoj svetlosti, ono što svi dobro znamo. A ima ih i takvih koje su, u varljivoj igri trgovine knjigom, samo efemeran pokušaj privlačenja pažnje i uspešan ili prcma-– šen napor da se napravi knjižarski uspeh.
Antologija, ili, bolje reći, anfologije koje Haksli zagovara, svom lucidnošću svoje inteligencije, imaju za osnovu jednu bizarnu ideju, sasvim subjektivno obojenu: da se pozna umet-= nička dela, dela moćnih stvaralaca u zrelim godinama život" i nadahnuća, ističu svojom osobenom fizionomijom. Pod poznim delima, međutim, Haksli ne podrazumev:. dela nastala u fizičkoj starosti njihova ivorca. »Da bi umetnik zaslužio da bude obuhvaćen jednom takvom antiologijom, — kaže 'on, — potrebno je da pobedonosno iziđe iz raznih iskušenja. Pre svega, mo= rao bi izbeći preranu smrt, i živeti do umetničke i vremenske zrelosti. Tako, na primer, poslednje Šelijeve pesme, poslednje Šubertioveičak Mocartove kompozicije ne bi imale mesta u našoj kolekciji. Ma da su oni bili formirani umetnici, oni su bili još mladi, psihološki, kada su umrli. Da bi se u punoj meri razvili, bilo im je poirebno više vremena nego što im je njihova sudbina dodelila. Drugoj vrsti pripadaju ona čudna bića čija je vremenska starost bez ikakvog srazmera sa njihovom zrelošću, ne samo kao umetnika, nego i kao ljudskih duhova. Tako bi neka pisma koja je Kits napisao kad mu je bilo dvadeset i nekoliko godina i mnoge slike koje je Sera napravio pre svoje smrti, u trideset i drugoj godini, očigledno mogli biti smatrani poznim delima.
Za takvu vrstu psihološke i umetničke zrelosti, — to priznaje i sam Haksli, — ipak je potrebno izvesno vremensko sazrevanje. Ali to ne znači, izvesno, da fizičk.. zrelost, relativno uslovljena godinama života, nužno vodi većem umetničkom iskustvu i stvaralačkom uzdizanju, Haksli navodi najpre primer Vordsvorta, koji je pod kraj svoga dugog veka pisao beskrajno zamorna i teška dela, i Hajdna, koji je u svojoj starosti, iako je uspeo da očuva svežinu duha, samo ponavljao ili varirao ono što je, dvadeset ili četrdeset godina ranije, već bio stvorio. »Pamo gde ništa ne odvaja tvorevine zrelog doba jednog čoveka od dela njegove mladosti, uzaman bismo uključili takvo delo u naš izbor osobenih poznih dela«.
Na taj način Haksli je ipak ograničio svoj izbor isključivo na dela onih umetnika koji su, uporedo s godinama starenja, sazrevali i u iskustvu, stičući svakim danom nova saznanjainastojeći da ih umetnički ovaplote. Iz oblasti muzike on navodi dva primera koja dobro potkrepljuju njegovu fezu: Betovenovu Misu Solemnis, o kojoj daje svoj poetični komentar: »Kađa se (Betoven), napuštajući kontemplaciju večite realnosti, okreće prema razmatranju ljudskog
šRodotijub Čolaković
išem ove redove u zađćeoku Ze-
kičima, poslije jedne uzbudlji-
ve noći kakvu odavno nisam doživeo u partizanima.
Cio dan proveo sam u selu Rakino = Brdo pripremajući se da pređem na * Majevicu, da tamo prevedem Vladimira Nazora i da ga smjestim na od = mor i oporavak, kako sam obećao i = drugu Titu i njemu. S nama će poći = oko trista rekonvalescenata i ranje= nika, a pratiće nas dva bataljona Pr= ve vojvođanske brigade, koje vodi politički komesar Glavnog štaba za Vojvodinu, Slobođan Bajić-Paja.
Stanje na drumu Tuzla—Zvornik nije «pokojno. Nijemci su s tenkovima prodrli u Zvornik i potisli naše na jug. Vojvođanske jedinice, pod komandom Danila Lekića, vodile su s njima žestoke borbe ono Snagova, u kojima su Vojvođani imali dosta gubitaka. Oni su se povukli & Velje
· » Glave, ali Nijemci stalno krstare s
“ tfenkovima i oklopnim kolima drumom = Tuzla—Zvornik. No, izviđači kažu, “ može se preći preko druma. Preksinoć “ ie prošla jedna velika kolona bez ika“ kve smetnje. Bilo je malo prepucaVa– “nja s »legijom«, ali to je obična pOo” java prilikom ovih prelaza.
Nazor je proveo đan u kući u kojoj je smještena komanda jedne čete Birčanskog odreda. Bio je bolestan i U'moran, ali na moje pitanje može li noćas na marš odgovorio je:
— Kako he bih. mogao, Jedva čekam da krenem odavde. j
Izveo sam Ba u šljivik pored kuće i pokazivao mu dolinu Spreče, Majevicu koja se plavila u daljini, pričao
Ent Finct
sveta, obasipe na" jednom radošću koja nas pozitivho prestravljuje..., radošću apaolutno neljuđskom, jednim prolomom žestokog smeha, a međutim, na neki način, apstraktnim, koji odiekuje negde izvan granica sveta«, i Verdijevog Palstafa, »koji kao Vvriunac ima izvanredni hor finala, u kome ostareli genije daje svoje tuma– čenje, zrelo kakvo svet nije video, ne s gorčinom, sarkazmom ili satirom, već u jednom ogromnom kontrapunktalnom paroksizmu smeha koji se odvojio od čoveka i koji je već posmrtan«.
Već i po ovim citatima, slučajno Odabranim, očigl dna je Hakslijeva težnja, tako lako uočljiva u svem njegovom delu iz poslednjih godina, da svoju misao o poznim delima poveže 8 mističnom idejom o prisnoj sjedinjenosti ovo"emaljskog i onozemaljskog carstva, konkretnih zapažanja i metafizičke kontemplacije. Taj isti neljudski i vanzemaljski karakter ljudskih tvor. ina Haksli traži i u delima iz drugih umetničkih disciplina. I nalazi ga u poznim pesmama Jitsa, u Šekspirovoj Buri, u drugom deh: Geteova Fausta. Onda prelazi ı slikarstvo, da bi se ukratko osvrni na poslednji period stvaranja EI Greka i prešao na Goju, čije likovno delo smatra izvanrednim dokazom za svoje metafizičko-mistične koncepcije. »Najbolji način da proučimo i ocenimo razliku između Goje iz mladih dana i Goje u zrelim godinama jeste da počnemo sa podzemljem; Prada, gde su obešeni njegovi nacrti za ćilime, otuda da se popnemo na prvi sprat, gde se nalazi dvorana koja je ispunjena njegovim portretima kraljevskih maloumnika, španskih granda, dražesnih vojvotkinja, obučenih i nagih maja, onda da pređemo ı manju salu, u kojoj se nalaze dve velike slike Drugog maja — Napoleonovi mameluci koji seku gomilu i, noću, pošto je pobuna savladana, kaznene čete koje streljaju svoje žrtve, u svetlosti laterna, najzad, da se uspnemo na gornji sprat, gde su izloženi crteži i gravire, kao i one »crne slike«, neizrecivo tajanstvene i obespokojavajuće, kojima se Oostarelom ogluvelom Goji svidelo da ukrasi trpezariju svoje kuće, 1a Quinta del Sordo. To je napredovanje koje ide od lake umetnosti XVIII veka, gotovo bez ikakve originalnosti u sižeima i fakturi, preko jednog brilijanta u duhu mode i sve veće virtuoznosti, da bi se završilo nečim potpuno vanvremenskim kako u pogledu tehnike tako i po duhu: najmočnijim tumačenjem ljudskih zločina i ludosti, izloženim jezikom jedne
umetničke konvencije jedinstveno prilagođene izrazu upravo te čudesne smese mržnje i samilosti, očajanja i sardoničnog raspoloženja, realizma i fantazije«,
Dajući ovako sugestivna rasmatranja o Gojinom delu, Haksli kao da i ne primećuje da njihov smisao ustvari protivreči njegovim polaznim pozi-
- cijama. Jer Gojino delo, i iz poznog
periođa njegovog Btivaranja, sve je od ovoga sveta; i na pragu smrti, Goja sa strašću i femperamentom borca obračunava sa stvarima realnog života, koje privlače njegov nemiran duh i njegovo pronicljivo oko. Za to, uostalom, ne priznaje i sam Haksli, u gimboličnom završetku svoga ogleda? Buda je, — priča nam on, — govorio O sebi: »Ja vam pokazujem bol i kraj bola«. Bol — to je ovaj svet prividnih pojava u kome se čovek nemoćno batrga. Kraj bola — to je blaženstvo transcendentalne stvarnosti. Goja je »gotovo savršeni obrazac čoveka koji je poznavao samo bol a ne i kraj bola«.
Tu Haksli stavlja, u svojim razmatranjima o karakteru i smislu poznih umetničkih dela, svoju poslednju tačku. No nijansa između njegovih početnih misli, ovde ilustrovanih n” primeru Betovena i Hajdna, tako otvu reno metafizičkih, i hjegovih završnih asocijacija, koje samo terminom »vanvremenski« teže đa se odvoje od stvar | nosti, više je nego očigledna. Čitalac i nehotice stoji pred pitanjem: ne bi li ceo ređ misli i sugestija izgledao sasvim drukčiji da je Haksli ušao u probleme svoga ogleda sa onim zaključcima do kojih je, verovatno bez svesnog htenja i jasnog saznanja, došao analizom Gojinog dela? Čini mi se da je ovaj esej neobično lep primer kako apriorni misticizam postepeno bledi i iščezava pod neposrednim dejstvom činjenica iz stvarnosti, Tu se bije interesantna bitka: bitka između mladog Hakslija, pisca neposrednog iskustva i visprenog kritičkog duha, i starog Hakslija, pisca koji teži da silom podvede svoja saznanja pod znak jedne mistične i metafizičke koncepcije čoveka i života,
Haksli je za mladoj Vordsvorta. Mi smo za mladog Hoakslija.
r:——–11—–—–—1>—15m=—0–>m=Xml———
Tin Uiević
lipačt
| jedno more za se. Po njemu plivači šire ruke, razmiču se u širinu
otvaraju usta, šire im se pluća,
plohom vode snatre zvijezde hađahnuća,
plove, pilje, hvataju daljinu,
vraćaju se u se, u val, u dubinu,
i, bo svojem taktu sad su svi snivači.
U nedogleđu meta osnivači,
nevidljivih sila zazivači,
možda snatre more kao prostor neba? i vide stvari više no što ima? TI vidno su se svi predali snima,
vrh vođa prizrak njima
NAZOROM
mu o našim čestim prelazima sa ovih brda preko druma na Majevicu i Obratno, o našim odnosima s »muslimanskom legijom«, koja je prema na= ma različito raspoložena — već Pprema momentanom odnosu snaga: čas
neprijateljski, čas neuiralno, čas se pravi da nam je prijatelj, a ustvari nije.
— Pa to su pravi pokvarenjaci, revoltirao se Nazor.
— Ja bih prije rekao jadnici koji ne razumiju šta se događa u našoj zemlji, koji čak nisu sposobni da to razumiju, pa se stoga povijaju po VJetru, misleći da će tako spasti glaveć i one uboge kućice šćućurene na nožju Ma;jevice.
+ 0D iS Čini fra sentimentalan.
— Ni najmanje; ja samo pokušavam
da objasnim njihovo držanje, koje ni ie rezultab moralnog propadanja tih ljudi, nego njihove ekonomske | političke zaostalosti. Nazor je slušao ra&ijano; očevidno ' ga nije zanimalo moje kazivanje o Muslimanima iz gornje Spreče koji su se doselili u ovaj kraj iz Mađarske u doba kada se otuda povlačila turska sila (još i danas se za njih ponekad čuje: naziv, »Madžari«). :
U smiraj sunca počela se postrojavati naša kolona, Komandant Prve vojvođanske, Kamenjar, i Paško Romac, novi politički komesar brigade. iskupili su komandante bataljona i komandire četa i izdavali im posljednja naređenja. Borci dvaju bataljona koji će nas pratiti odmarali su še u jednom šumarku, odakle se čula nji»
se, prema njima
s
svima treba.
NA NOĆNOM MARSU S VLADIMIROM
hova pjesma. Ranjenici i rekonvalescenti &jedili su pored seoskog puta i žagorili. Gotovo evi su ispijeni u llcu, a prilično dronjava odijela vise na njima. Ima ih iz svih naših jedinica koje su prošle kroz Četvrtu: i Petu ofanzivu. Banijaca, Krajišnika, Dalmatinaca, Crnogoraca, Srbijanaca. Glavna tema njihovih razgovora je hrana koje su oni željni već mjesecima. Naročito su gladni tifusari kojima su torbe pune komađića hljeba, kuvana i 6irova konjskog mesa, kukuruza i Oovsa u zinu, — Dba se Opet boje gladi, i jedva čekaju kad će na Majevicu za koju su čuli đa je puna švega.
Kad se smrklo, kolona je krenula u dolinu Spreče, prema drumu Tuzla - Zvornik. Išli smo dosta brzo, iako je u koloni, osim boraca, bilo oko tri'sta ranjenika i rekonvalescenata. Nalazio sam 6e stalno oko Nazora koji je jahao na svom konjiću. Na moje zapitkivanje kako mu je, kratko je odgovarao: »Dobro«. Uopšte, držao se na maršu odlično,
Pred drum smo stigli oko ponoći, Duž kolone se prenosilo naređenje da konjovodci drže konje čvršće i da kolona preko druma ide brže. Upravo sam zajedno sa Nazorom izbio iz šikare na jednu čistinu ispred eamog druma. kađ noćnu tišinu prolomi paklena paljba iz mitraljeza. Zgrabio sam uzdu Nazorovog konja, viknuo Nazoru: »Sjaši i lezi«, i legao sam n& iici nekog jarka. Odjednom se nad istinom digla neprijateljika raket"
| koja je prostor oko naš osvijetlila kao u po dana, A odmah zatim osu bjeso-
Kralke vesli iz inoviFansiva
Herman Haler: Glava Španca
IZLOŽBA VAJARA HERMANA HALERA U CIRIHU
Cirihu priređena izložba Hermana MHalera, jednog od najvećih savremenih vajara, Ovom izložbom u Kunsthausu odato je priznanje velikom umetniku koji je umro 23 novembra prošle godine u Cirihu, U ateljeu Hermana Halera na obali Ciriškog Jezera biće otvoren mu-– zej.
Neđavno je u
NOVA STUDIJA O HIREEGARDU
Pod naslovom »KMirkegard, — melanholični Danac« nedavno je u ediciji »Epvort«e u Londonu objavljena studija o ovome danskom filozofu, preteči egzistencijalizma. Autor ove studije Dr. H. V. Martin daje iscrpnu analizu Kirkegardove filozofije i njegova učenja.
NBOBJAVLJENI DNEVNIK EMILIJE BRONTE
Nedavno je »Muzej porodice Bronte« u Havortu nabavio, između ostal;h stvari koje su pripadale ovoi književničkoij familiji, i jedan fragmenat neobiavljenos dnevnika Pimilije Bronte. Pragmenat je dđatiran: »Ponedeljak, veče 26 juna 1837 godine« (tada je Emilija imala 18 godina), a ilustrovan je crtežom koji prikazuje sestre Anu i Emiliju Bronte za pisaćim stolom. U kolekciji se takođe nalaze portreti Tekerija i Velingtona, koje je Šarlota Bronte dobila. kao poklon od svoga izdavača Džordža Smita, 7
»OKSFORDSKI PRATILAC POZORIBTA«
U toku maja ove godine u izdanju Oksfordskog univerziteta biće objavljen DbOZOrišn' zbornik članaka pod naslovom »Ohksfordski pratilac pozorišta«. Na ovom zborn'ku, koji uređuje Filis Hartnol, radilo je preko nedeset poznatih pozorišnih stručnjaka. Ova knjiga pretstavlja iscrpnu studiju pozorišta u svim zemljama sveta i u svim vremenskim periodima. Štampane su i biografije glumaca, dramaturga i pozorišnih kritičara u svetu, a između ostalog i mnogi članci koji zadiru u probleme strukture i tehničkih aspekata pozorišta kao i scenske produkciie (akustika, arhitektura i mašinerija, kostimi i dekoracija, osvetljenje itd.). i »ANTOLOGIJA« ENGLESKE POBZIJE NA
PLOČAMA
Zanimljivu »Anfolog'ju« engleske poezije u nastavcima izdaje britahski Centralni vaspitni odeljak u Londonu. Najznačajnija dela engleske poezije koja čitaju poznati engleski glumci i recitatori snimaju se na gramofonskim pločama »Kolumbija« i »Hiz masters vojs«. Tako je nedavno izišla nova serija ovih ploča na kojima su snimljene pesme savremenih engleskih pesnika IR re Eliota, Dej Luisa i Stivena Spendera, koje čitaju sami auto. U pripremi su ploče ost.lih engleskih savremenih pesnika.
KLODELOVA »SATINSHRA CIPELA« U REŽIJI ŽAN-LU? BAROA
Poznati francuski glumac i reditelj ŽanLuj Baro režiraće u okviru dramskog programa na festivalu u Holandiji Klodelov Romad »Satihska cipela«. Ovaj komad će izvesti u Amsterđamu francuska pozorišna grupa »Mari Bel«. Pored toga, holanđsko pozorište »Nederlandse komoedi« prikazaće Euripidovu »Ifigeniju« i Šekspirov komad »Mera za meru«. Amsterđamska drama đaće Šekspirovog »Julija Cezarać, a pozorište »Mlada Vik grupa« izvešće pod otvorenim nebom komad RBomonta i Flečera »Vitez od vatrenog tučka«.
mučna paljba iz mitfraljeza i lakih bacača. Četa koja je išla na čelu naše kolone zalegla je ispred nas i upustila se u borbu s neprijateljem, u čiju smo zasjedu upali. Ležao sam nekoliko minuta u jarku, nastojeći da se u mraku orijentišem, a onda ustao i pokušao da u gužvi Od ljudi i konja uhvatim vezu s nekim iz štaba. Naišao je jedan komandir čete, i na moje pitanje gdje je Kamenjar, odgovorio mi je da je na drumu kod čete koja svojom paljbom brani otštupanje naše kolone.
— Štab je naredio đa se povlačimo prema Rakinu Brdu, jer su na đrumu tenkovi i oklopna kola.
Okrenuo sam se i pozvao Nazora, ali njega nije bilo u jarku. Viknuo sam ga nekoliko puta, ali se on nije odazivao. Noprijatno se osjeća čovjek kad oko njega zvrje metci, kad svaki čags u blizini grune mina, ali ı ovim trenutcima sam na sve to zaboravio. Bilo mi je hladno oko srca od pomisli da je on možda poginuo ili su ga, onako slaba, prosto pregazili komorski konji koji su, uznemireni pucnjavom, u priličnom neređu jurnuli kroz šipražje.
Kolona je uzmicala polako natrag i nabljala se u šumu. Smotrio sam u koloni! Pranju Herljevića, komandanta bataljona Šeste brigade, i pozvao Ba sebi:
— Poznaješ li Nazora?
— Je li to onaj stari što izgleda kao profesor?
— Jeste.
e Malo prije sam ga video nš čistini. — Brže natrag da ga nađemo.
Vratili smo se, i na moju veliku radost našli brzo Nazora koji je bio ibdno tridesetak koraka desno od nas. Bio je miran i sasvim prisehan.
— Biće da je zlo? upitao me je.
— Nije ali večeras ne možemn preRO neste Sve ću ti objasniti docnije.
Uzeo sam ga ispod jedne ruke ja a
· ispod druge Herljević, i, što smo brže