Књижевне новине

· 'ruđe u djelima Bernarda

STRANA 4

' N Tevjerovatno se mnogo Dpjsalo, a ) N još više pričalb o velikom, o-

sebuinom dramatičaru, Bernaru Šou, čija djela, interpretirana na

587 ·scen: uvijek znače prvorazredan u-– | mjetnički događaj, ukoliko. režija zna

da ta djela oblikuje u scenski': reali·zam, da ib ne pretvori u burlesku, ni u dramu sa firagično naglašenim akcentima. Šoova djela na sceni traže svoje spevifičnosti, traže đa se razvoj

radnje ne usmjeri u pravcu izobliča-

vanja pojedinih likova, da igru ne grade na vanjskim, već unutarnjim realizacijama. Dijalog je najvažnije oŠoa, pomoću koga on ijronizira, razgolićuje i žigoše društveni sistem vladajuće klase Britanskog Imperija.

Četiri drame Bernarda Šoa »Kuće= vlasnici«, »Zanat gospođe Uorn«, »Kandiđa« i »Đavolov učenik« u izdanju Matice hrvatske značajan su prilog za upoznavanje ovog velikog dramatičara, koji se kođ nas ponovno vraća na scenu. Prijevodi su također · dragocjeni prilog za upoznavanje strukture u gradnji jedne suvremene „drame, koju Bernard Šo ne gradi na osnovi snažnih dramskih sukoba i klasnih suprotnosti, već su njegova scen= sk: djela ustvari pozorišne igre, melodrame, u kojima uopće nema patetike, ali su zato u cjelosti protkane realizmom engleske stvarnosti koju Šo gleda kroz prizmu svojih fabijevskih moralnih načela.

U »Kućevlasnicima«, u toj svojoj prvoj drami zbog koje je došao u sukob sa čitavom jednom klasom, Bernard Šo iznosi jedno od najvećih zala suvremenog kapitalističkog društva odnos prema najamnim zgradama u kojima žive radnici. U drugoj drami »Zanat gospođe Uorn« Šo tretira problem prostitucije, dižući zavjesu nad jednom besramnom, beskrupuložnom trgovinom međunarodno značaja, koju moderno buržoasko društvo podržava. Ove dvije »neugodne drame« sa kojima Šo počinje svoju bogatu dramaturšku djelatnost kao jedan od najznačajnijih suvremenih dramskih pisaca, pokazuje svu duhovitost velikog pisca koji kroz prizmu svojih moralnih pogleda na svijet umjetnički obra= đuje te probleme. Ovdje se Šo pokazao zaista kao majstor scenskog oblikovanja. On se u svojim dramama ne obračunava sa pojedinim ličnostima. Njemu to nije svrha, stoga je i prve njegove pozorišne komade tađašnja kritika smatrala didaktičnom. Šo je skoro svakom svom djelu dao obilat pogovor ili predgovor sa kritičkom analizom koja ima zadatak da osnovnu misao dotičnog djela opravda, raščlani i pohvali. On u svojim dramama ne iznosi sukob klasa, već sa paradoksalnom duhovitošću i scenškim realizmom oblikuje njihovu stvarnost slika njihov život u raznovrsnim varijacijama, pa otuda »Kanđida« u odnosu na »Đavolovog učenika« djeluje lirski sa mnogo ljudske topline. Šo u »Kandidi« raščlanjuje problem ljubavi, rješava taj čvor između muža, žene i zaljubljenog pjesnika. Kandida se na koncu opredjeljuje za svog pastora, jer je poemzija i nadalje ostala izvan granica jednog puritanskog gnijezda. Ovim je Hjelom Šo ostvario modernu farsu, gdje svi lutaju i čeznu za ljubavlju a »ona tako rijetko nailazi na odaziv u svijetu«.

Drama »Đavolov učenik« nosi svu osebujnost, strast i nemir koji je i samom Šou svojstven. Djelo samo po sebi nema čisti dramski akcent, a ironija u toku razvoja vidljivo raste, neprestano se prepliće sa dramskim elementima, da bi na koncu, u trećem činu, u završnim slikama prestala da fascinirano djeluje, da gubi na svom dramskom volumenu,;, jednostavno postaje teatar vanjskih a ne unutarnjih zbivanja.

Prigodom izvedbe »Đavolovog učenika« na sceni Narodnog kazališta u Zagrebu, Vladan Dernica naglasio je u svom osvrtu (»Hrvatsko kolo« broj 12 — 1950 s.) da je danas Šo »mnogo dalji nego što je bio prije decenijdva«. Razumljivo da kad danas gledamo na sceni Šoova djela iz naše današnje društvene stvarnosti, Narodne revolucije i socijalističkog preobražaja maše zemlje, Šooa djela ostaju nam pomalo strana, Ali mi treba da svako njegovo djelo gledamo kroz prizmu engleske stvarnosti, kroz epohu u kojoj je ovaj veliki dramatičar stvarao, pa ćemo vidjeti da su nam djela Bernarda Šoa posve blizu, kao što su i djela Ostrovskog, Čehova i Gorkog. Šo kroz ove četiri drame daje tipične likove Jedne sredine koja još uvijek živi. Mi ćemo i danas na britanskom ostrvu naći razne gospođe Uorn,Vivije, Sartorijuse, paslore Gardnere, pjesnike Markbankse, · puritance kao što su pastor Anderson

ili Titus Dadžon. Šo je oblikovao svi-

jet koji je živio i koji još uvijek živi. On je tome svijetu dao oštricu svoje

_ paradoksalnosti, isto onako kao što je

Čehov dao svome svijetu onaj fini lir-. ski štimung koji se neprestano javlja u njegovim dramama, a Gorki onu Kklasnu suprotnost i sukob koja je značajna za čitav književni rad Ovog velikog ruskog pisca. Humanizam, osjećaj prema čovjeku — to je odlika velikih pisaca. Taj humanizam, taj osje-

# Ćaj i ljubav prema čovjeku čitalac ne| prestano osjeća u svakoj sceni ove

četiri drame koje se mogu jednako sa

\masladom čitati kao i na pozornici gle-

dati. Jer za Šoa su lica a ne đogađaji

| glavni. Njihov govJjr, misao njihova · htijenja, nazori i odnosi prema stvar–

. nosti. To je materija iz koje Šo stvara ikivo svojih drama. Zato! sam i sSpomenuo da je dijalog najvažnije oruđe u njegovom dramskom stvaranju. Di-

· jalog koji teče živo; dijalog što često

puta zvuči kao neki daleki odzvuk, jer u njegovoj stvaralačkoj impulziv„nosti veoma često susrećemo onu blistavost duha, satkanu od vatrometa · riječi, od one scemske savršene igre

Cetiri drame Džordža . Bermarda Soa —

(Izdanje Matice hrvafske, Zagreb — 1951)

u \

koja nije samo sebi svrha. To je ustvari ircnija na odnos jedne klase

· prema stvarnost" v~emena. Šo njoj ne

prilaži kao izraziti revolucionarac, već

'pisac sa najdubljim humanim osjeća~

jima. A to je ono bitno što Šoa čini velikim Šoom. Takav odnos prema stvarnosti on je dao i u ove četiri drame koje su nastale u zadnjem deceniju XIX Y=·H<6stoljeća.

Međutim, bilo bi poželjnije đa je Matica hrvatska izborom Šoovih drama načinila presjek njegovog stvaralačkog rađa, te u prvom redu prevela i izdala dramu »Sveta Ivana«, njegovo najbolje i najznačajnije djelo, i još jednu iz kasnijeg periođa. Time bi bio jedan od najvećih suvremenih dram-

stavljen našcj javnosti, pogotovu što su drame »Zanat gospođe Uorn« i »Đavolov učenik« preveđene i izdane 1948 g. u kolekciji »Pozorišne bibliofteke« izdavačkog preduzeća »Prosveta« u Beogradu.

Na kraju treba spomenuti veoma interešantan, dobar i znalački napisan pogovor Josipa Torbarine, jednog od naših najboljih poznavalaca engleske književnosti, urednika sabranih djela V. Šekspira u izdanju Matice hrvatske, koji je ovdje informativno i studiozno prikazao stvaralački lik Džor-

dža Bernarda Šoa. drećko DIANA

Dve pesme

Pıismonoša

„Jata je stigao prvi voz, Dbrvi voz posle rata.

i već je pismonoša

zakucao na vrata.

Na broju deset

čim on uđe

zakukala mati.

Na trideset ga izljubili, živ sin će da im se vrati.

I sad mu ruka podrhtava kao da on smrt i život deli. Da uđe pred trećom kućom dugo je čekao đa se osmeli.

Ruka nad čelom. Skrivena suza.

Odlazi...

Na plećima torba žuta, Još korak: nesta s puta.

A onda je tako sama na prag sela.

Činilo joj se

da nije ni otišao.

Čuje ga u staji,

čas na drvljaniku,

A sad — zamišljen je stao. Misli da 1 je vreme sneti seno.

I opet, evo, tumara po podrumu. Da li je to viknuo: Ženo! Branko V. RADIČEVIĆ

Krajem dđeveđesetih godina prošloga „ veka, dok je živeo u Beogradu, Zmaj je obično dolazio u kafanu »Hajd Veljko«, koja se nalazila na početku ez Mihailove ulice, prekoputa današnje palate Albanije, gde je imao i' svoj sto. Tu su zbog njega navraćali mnogi, a najčešće novirari Steva Milićević i Stevan Đurčić, zatim profesor Milan „Šević, Rista Odavić, Zmajev brat Kornelije, pa poređ ostalih ja. Za stolom je čika Jova voleo da prav kalambure. Sećam se, neko mu je pričao o slavskim posetama u Pančevu, navodeći sve ko je bio, pa je dodao... »...j tuti kvanti«... A Zmaj mu se okrete i reče: »Tu tikvan ti, a ne ja«. Naravno da smo se svi smejali.

Zmaj se jedno vreme bio navikao na mene i često me je pozivao svojoj kući, Stanovao je prvo u Pišekliji, u kući Valjevca, gde je danas češko poslanstvo, pa se posle preselio kod Dragog Stamenkovića, na uglu današnje Moskovske i Knez Miloševe ulice, Zapamtio sam tu jednospratnu kućicu, sa vratima iz dvorišta, kao i onaj pesnički nered u Zmajevoj sobi. Tu zaista ništa nije bilo na svome mestu. Sto pretrpan knjigama, hartijama, šoliicama za kafu, crtežima koji su obično bili rađeni na koricama časopisa ili ma stranama nekog lista, Na · jednom broiu »Bosanske vile« zapazio sam skicu njegovog lika, zabeleženog prema ogledalu; bio je dosta veran, i pesnik mi ga je poklonio, pa ga i danas čuvam kao dragu uspomenu.

— Kad gledate ovo, a vi se setite vašega čika Jove, koji tađa više neće biti među živima, — govorio je on, dajući mi još dvatri crteža.

Zmaj je sa mnom, kao sa mlađim čovekom od pera, najviše razBoVarao o književnosti, ali je često dodirivao i političke teme, pa mi se gotovo redovno žalio na ljude tadašnjeg reakcionarnog režima u Srbiji. Ceneći u njemu pesnika, vladajući liberalski krugovi mrzeli su ga kao političkog protivnika, koji opet nije propuštao priliku da protiv njih učestvuje u svima manifestacijama naprednih ljudi. Zbog toga je Zmaj imao mnogih neprijatnosti, pa su mu politički korteši često i zlonamerno prebacivali što je za vreme Prvog srpsko-turskog rata, 1876-te godine, kao lekar, zahtevao u vojnoj službi majorski čin. Taj njegov postupak režim je godinama podgrejavao, javno.osuđivao i skoro identifikovao sa izdajstvom. Međutim, Zmaj mi je sam govorio da je time želeo samo da bude izravnat sa ljudima koji su i po godinama i po školi bili mlađi od hjega, kao i sa nekoliko prijavljenih lekara sa strane, kojima je bio dodeljen majorski čin. Zbog toga je, dakle, dovođeno u pitanje njegovo rodoljublje, što je pesnika neobično bolelo i navodio na misao da za svagda napusti Srbiju,

Još je nešto uticalo đa se Zmaj nije osećao dobro u Beograđu. A to je — naša tadašnja sredina. Čika Jova, gde god je bio pre mego što je došao u Srbiju,

oo OC _—__---------C QC — .– —_ _—_ _— ––—_--—–-–-- — —–—=–——–1— Ć—

· skih pisaca bolje i neposrednije pred- i

. rad Gavrilović, „Jevti Ugričić i drugi,

(Rad Save Nikolića)

—.

PITANJA ZA DISKUSIJU

RNJIŽEVRETROVIRE

v ' i

| a:

BEta - e ___s=+—=<=<<==<>==

AŠOJ MUZIČKOJ ·

ww. RRIHCI

Zamoljeni smb od uprave Udruženja muzičkih umetnika Srbije đa objavimo ovaj članak povodom niza Writika koje su se u poslednje vreme pojavile našoj štampi. y Već i najkraća uporedna analiza

elemenata umetničkog poziva i poziva kritičara pokazuje da je rad kriftičara ustvari funkcija rađa umetni- . ka. Za savlađivanje svake od mnogobrojnih oblasti umetnosti, umetniku je DOO ceo život. On priprema pojedina dela mesecima, često i godinama, i za to vreme stalno proverava istinu pod raznim okolnostima. Kritičar proverava istinu u veoma kratkom roku i to u punoj zavisnosti od situacije u kojoj se nalazio kađa je delo slušao, Umetnici — izvođači biraju muzičke kompozicije za koje objektivno ili subjektivno veruju da im »leže«; kritičari pišu o svakom delu, bez obzira da li prema

Povodom prepeva pesama

F. G.Lorke

U 18 broju »Književnih novina«, a pod gornjim naslovom, kritičar Kavaja nastavio je da govori o Ivaniševićevu prepjevu Lorkinih „pjesama. Već. sam u prošlom odgovoru (»Knjiž. novine« broj 16) na raniji Kavajing# članak (»Knjiž. novine broj 13) jasno kazao kako sam s·kritičarem saglasan u tome da Ivamiševićevu prepjevu ima zamjerke. Ali onaj koji kritikuje drugoga ne smije onako krupno griješiti.

U svome drugom članku Kavaja ne odgovara na ono što sam iznio u dokaz njegovih “Egriješaka u španjolsko jeziku (gato garduno, higueras, hogueras, orzas itd,). On odjednom prevrće ploču i veli da »ne ulazi« u to kako je Lonmka došao na ideju... itd. — a prije je o tome istom predmefiu prevodiocu davao lekciju! Kako li se to uzdrmao u mišljenju? Ili bi možda htio i o Lorki kazati da nije znao španjolski?

Kavaja prešućuje stvari koje su za nj škakljive te prelazi na drugi terem. Ali meni nije do ševrdanja, nego tražim od kritičara da mi već jednom odgovori;

1. gdje je našao da compađdre (kum) znači »pobratim«; 2. kako je mogao ustvrditi da garduno (lukavac) znači »stražar«; 3. gdje je pronašao da higuera (smokva) znači »zgarište«; 4. ukoliko se zabunio pa tu španjolsku riječ pobrkao s riječju hoguera (lomača), gdje je našao da ta znači »zgarište«; 5. odakle mu smjelost da orza (ćup) pretvori u »silmi novac«; 6. gdje je saznao da pijani žandari ne mogu udarati pn vratima; 7. kako je mogao ustvrditi da se stihovi o pijanim žandarima nalaze u »Romansi o španjolskoj žandarmeriji«, kad se nalaze u »Romansi mjesečarki«; 8. gdje je našao da sabana (čaršav) znači »rublje«; 9. kako je smio ustvrditi da desposoTiO (zaruke, vjeridba) znači »razvod«; 10. šta je španjolski pjesnik htio da kaže onom »slinom« ili »pljuvačkicom«. I prije nego što mi kritičar odgovori na fih deset pitanja, mogu reći da se onakvim »kritikama« naša kritika nije ukrasila. A dok mi odgovori, ja ću se malo zabaviti kritičarevim »ofkrićima« & područja našeg jezika, a iz drugoga kritičareva članka. Kritičar veli:

»Ramema se mogu

stresti, može čovjek slegnuti ramenima ili ih podići, ali da se ona njihnu — ne ide.« Zaista novost.

Kritičar iznosi: »Tako koristimo ćutati da ne bi upotrebljavali ružnije slične izraze: šutjeti, mučati, itd.«

Treba da kritičar upamti ovo: čovjek se može koristiti nečim, može koristiti nekome, može iskoristiti nešto, ali ne mo že koristiti nešto, jer je to barbarizam. Odakle našem kritičavru tuđa sintaksa? A što se tiče onoga da je »šutjeti« ružnije negoli »ćutati« neka se kritičar time. zakiti.

Kritičar veli da radnja glagola prtiti nije trajna. Vara se, jer glagoli sea završelkom na — iti idulu tzv. primarne glagole (nisu derivirani), a takvi primarni glagoli, ukoliko nisu složeni, znače trajnu radnju.

Kritičar autoritativno tvrdi da dativ riječi hrbat nije hrptu ne go hrbatu! (I u pomoć, za analogiju, uzima ime Tabak.) Ali se i opet prevario naš djelitelj lekcija, jer će ga pobiti gdje god se s tom tvrdnjom pojavi. Uostalom, i u Vukovu Rječniku drukčije čitamo! Ili možđa ni Vuk nije znao srpski?

Na kraju, da mi kritičar ne bi rekao kako mu nisam ođgovorio na po= datke, opet velim da Ivaniševićevu prevodu ima zamjerke, i prevod freba da se podvrgne kritici — ali ne onakvoj u kojoj vrve griješke i u stranom i u našem jeziku.

Josip TABAK

AKADEMIJA POVODOM STOGODISNJICE ROĐENJA LAZE K. LAZAREVIĆA U četvrtak 17 maja, u 17 časova, u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Udruženje književnika Srbije održaće svečanu akademiju povođom stogodišnjice rođenja značajnog srpskog pripovedača Laze K. Lazarevića.

Književnik Milan Bogdanović, pretsednik Udruženja književnika Srbije održaće pređavanje o značaju književnog rađa Laze K. Lazarevića, a posle toga će naši istaknuti pozorišni umetnici pročitati nekoliko odlomaka iz Lazarevićevih pripovedaka.

Sećanje na čika Jovu Zmaja

pretstavljao je ne samo književni cemtar, već i središnu ličnost uopšte. Međutim, beogradski književni krugovi u to vreme bili su rasplinuti i tako nastrojeni da ie retko ko mogao biti naročito cenjen i istaknut. Verovatno da su svi ti razlozi uzeti skupa i naterali Zmaja da ostavi našu sredinu, bez obuira na obilatu lekarsku praksu i bezbroine prijatelje... Spremajući se da napusti Beograd i da otputuje u Zagreb, Zmaj je požurio da raskrsti i sa mnogim nepotrebnim kućnim stvarima. Pored biblioteke u rafovima, ležalo je u njegovom stanu i dosta knjiga po podu, Poklonio mi je dosta dela, među kojima je bilo najviše kompleta Zagre-

bačkog »Vjienca«, „Bio je, sećam se, dan .

rane jeseni, i čika Jova mi je malo tužnim glasom govorio o bolesti našega politikamstva, — Vi ste mlad čovek — govorio je Zmaj — i ne možete još osetiti kakva je to i kolika bolest politikanstvo... Ako ste zaista čovek od neke vrednosti i istinski pesnik, nećete dozvoliti sebi da vas vuče neka kortešijaška luda, ili ograničena liberalska glavešina, Zaglavite li se u njihovo partisko blato vući ćete kola koja oni teraju i bićete im rob... a, upamtite čovek od prave vrednosti treba da je nezavisan, visoko iznad svega i slobodan kao ptica.

Razočaran u Beograd poslednjih Obremovića, Zmaj je prešao u Zagreb da bi se sa taraošnjim svojim prijateljima potpuno predao „uređivanju lista »Neven«. Ali izgled da se ni tamo nije osećao baš majbolje, bez obzira što je u zagrebačkoj sredini proslavio 1900 godine pedesetogodišnjicu svoga književnog rada. Ne mogući da se skrasi u Zagrebu ni koliko u Beogradu, on je potražio svoje poslednje utočište u Sremu, gde je i završio svoj životni put 3 juna (po starom) 1904 godine. To je bilo u Kamenici, u kući broj 148, na domaku Novoga Sada i Fruške Gore.

Posećivao sam često Zmaja u Kamenici kuda su dolazili ljudi iz svih naših krajeva, kao ma ćabu. Od Beograđana dolazili su mu u fo vreuie književnici Janko Veselinović i Milorad Mitrović, glumac Milo: nov:nari Steva Milićević, Imao sam prilike da izbliza posmatram njegov život i rad, i da mnoge njegove reči zabeležim., na primer o tom» kako je pisao svoja književna dela. Sim mi je više puta govorio da je mnogo radio, ali nikad dugo već na mahove. Danu, noću, kad mu padne ma

Odgovorni urednik; Dušan Kostić, Beograd, Francuska broj 1=5

[]

pamet neka ideja, starao se odmah da je zabeleži. Ako se to dogodi na ulici, odlazio bi u stranu i uz neku kuću, da ne bi zaboravio misao, unosio bi je u beležnicu. U sobi za spavanje, više kreveta o zidu, imao je đačku tablu sa križuljom, i noću, često u mraku, zapisivao bi misli koje treba sutradan obraditi. Veliki broj pesama, prema njegovom prižnanju, tako je Fostao i ostao sačuvan, Čika Jova nikad nije provodio ceo dan Za svojim stolom, niti je mogao to podneti; naprotiv, on je ponekad radio jednu pesmu od desetak stihova u nekoliko kraćih navrata. »Tako sam ođ mlađih dama navikao da pevam i loečim«.' govorio mi je on. — »Pevanjem sam snažio i krepio dušu našega naroda i omlađine, a receptima i medicinom lečio sam svoje bolesnike. U oba slučaja bio sam vidar, i ovo nikada jedno drugom nije smetalo, nego se šta Više dop:injavalo, Mislim da nisam grešio što sam tako radio, jer sam u životu video da su obe medicine bile uspešne i da me moji klijenti nisu odbijali«.

Sa ovakvim shvatanjem života i rada, Zmaj je do smrti ostao siromašan čovek. Više puta mi je govorio da od književnosti nije nabavio ni jeđan kišobran, A to mu sve nije smetalo đa istinsku i veliku ljubav prema narodu i slobodi ovaDploti u mmogim pesničkim delima, i da u borbi nikad ne sklizne sa svoga puta, niti da malakše. Ž

Iz mnogobrojnih poseta Zmaju, zapazio sam njegov skroman, povučen i jednostawan život, »sav u okviru bez doživljaja, bez 'scena, bez drame«, kako je često podvlačio. ali i jednu „platonsku ljubav, bolje reći — kasno leto ili jesen njenu, prema ženi koja mu je olakšala poslednje teške časove usamljenika. To je bila Milena, supruga doktora Žarka Miladinoyica, advokata iz Rume,•koja je i sama imala, izvesnih poetskih pretenzija. Ona je umela svojom pažnjom i negom da oživi bolesnog pesnika i da ga razdraga kao dete. Samo u njenom društvu Zmaj je postajao vedar, razgovoran, živahan, veseo, pa čak ı zabavan i duhovit. Pokrećući razne teum> iz oblasti poezije i stvaranja, ona je Zmaju izazvala madahmuće i onda kad je prestao pisati, Inače, kad ona nije bila kraj njega, govonio je »umoram sam od svega«, ali čim se ona pojavi u kolima, otuda sa Venmca, klicao je: »Još se sunce smeje na mene i zagreva me, još moja krv i uobrazilja struje i još mogu misliti

/ | + ab |

\ 1 ij}

i osećati, a možda i rađiti!• Jednom mi,je

tampa rija »Borba« Beograd, Kardeljeva

njemu imaju ili nemaju izgrađen odnos. Ukratko rečeno, dok kritičar treba da zna šta je dobro a šta rđavo, dotle umetnik stvara dobro ili rđavo.

U čemu je onda društvena uloga muzičkog kritičara? U tome da se razne oblasti muzičke umetnosti, kao i umetničke ličnosti propuste kroz jednu prizmu, kroz prizmu ličnosti kritičara, i da se na taj način osivare međusobna poređenja i približno utvrde međusobni odnosi u umetnosti, što je veoma važno za podizanje nivoa publike kao i za razvijanje samih umetnik4, To sravnjivanje je u celini vrlo relativno, jer bazira na shvatanjima i načinu posmatranja jednog čoveka. Istorija nam u tom pogledu ukazuje na mnogobrojne zablude Kritičara, baš kad je rež* o najvećim umetnicima njihovog doba. Međutim baš zato ovo sravnjivanje umefničkih vrednosti zahteva najveću moguću meru objektivnosti. Taj pojam pretstavlja najviši etički postulat u radu kritičara. Ako kritički napis ne daje veran s&tručni prikaz opšteg umetničkog utiska na jednom koncertu, tj. ako čitalac kritike koji nije bio u koncertnoi sali dobije netačan ili suprotan utisak, i ako umetnik, čitajući kritički osvrt na svoj koncert, ne uspe da pronađe konkretne pouke za svoj dalji rad i razvoj — onda kritički napis ne valja. Ako se tome dođa katkad i surovi način pisanja ili cinični

ton, Dnda stvar dobija još teže razmere. Dok se s jedne strane kritički

dopisi· daju u veoma skučenom obliku, bez ikakvih analiza, dotle se s druge strane, pišu kritike na vrlo Velikom prostoru,/bez ostvarenja sinteze prikaza. Ovakav tip kr:itičkih dopisa, koje i muzički stručnjaci moraju čitati sa partiturom u ruci, ne odgovara svojoj nameni u pogledu odgoja šire javnosti.

Za svaku svoju negativnu konstataciju kritičar mora đa bude svestan činjenice da jedah koncert sluša oko hiljadu ljudi, a da napis čitaju desetine, katkad i stotine hiljada ljudi širom cele zemlje. Tim sticajem okolnosti odgovornost kritičara postaje još veća. Može li se lako shvatiti, koliko je to za umetnika naporan, ali istovremeno i jalov posao, da na raznim „koncerinim „podijumima demantuje pojedine netačne „postavke kritičara, koje su onako, kao uzgred, bile nabačene.

Ima umetnika na koje nepovoljno pisanje kritike ne utiče negativno i koji se i dalje bore sa udvostručenom snagom za umetničku istinu koju nose u sebi; međutim, ima i suprotnih slučajeva, prema kojima Uprava Uudruženja ne može biti ravnodušna. Mi ne plediramo za blagu kritiku, već za realnu, dđokumentovanu i sadržajnu kritiku.

A naši kritičari neka se malo približe umetnicima; neka manje sude, a neka više grade našu muzičku kulTfuru; neka ne hitaju mnogo sa zaključcima, jer feren u umetnosti nije uvek pouzdan; neka pojedine umeftnike: — svoje saradnike na istom poslu niti mnogo vole, niti suviše malo vole; neka nastoje da budu što više oslobođeni ođ svih ličnih uticaja; neka najintenzivnija čovečanska i umetnička savest, kao sastavni deo njihove etičke ličnosti — nikađa ne potamni; neka odmeravaju svaku svoju misao i reč, kao što umetnici hiljadama puta odmeravaju svaki svoj ton; i neka imaju na umu da su ih umetnici, svojim radom i slva-– ralaštvom rodili, kako bi svi zajedno radili na pođizanju kulturnog živofa narođa.

u svojoj iskrenosti, kad

kazao:

— Znate, ona je kad dođe ovamo, kao kad neko u mračnoj odaji upali sijalicu ili kad se kroz tmurne oblake pojavi mesec.

Miladinovićka, kulturna i razborita žena, imala je ı sama veliko duševno zadovoljstvo da bude u Zmajevom društvu, da mu ulepša poslednje godine života, protkane često staračkom ziovoljom i neraspoloženjem, ljutmom i naprasitošću, pa da mu, najzad, i oči sklopi. :

Sećam se moje poslednje posete Zmaju, kad sam telegrafski dobio vest da je on na umoru. Zatekao sam u Kamenici, pored njega, naravno, Žarka Miladinovića iz -.uvme i njegovu ženu. Dan je bio vedar i topao, U jednom času, pred podne, začula se u dvorištu Braja od dečjih glasova. To je nekakav učitelj iz Iriga doveo svoje đake da vide velikog srpskog pesnika, Zmaj toga dana nije davao utisak bolesnika koji preživljuje poslednje trenutke. Naprotiv, obrađovao se dečici koja su mu prilazila ruci, milovao ih je i zahvaljivao učitelju na poseti. Nešto docnije pozlilo mu je. Kraj njegove postelje nalazila se gospođa Miladinović i ja. U susednoj sobi sedeli su književnici Laza Kostić i Sima Matavulj, koji je u to vreme živeo u Kamenici. Kad je ušla u sobu njegova domaćica Marija Kostić, uspela je samo da upali sveću i da je stavi samrtniku u ruke. Iza nje ugledao sam i poznao u tom trenutku liF Laze Kostića, sa kojim se dotle nisam lično poznavao! On me je pogledao i upitao:

— Umro?

— Ovoga časa! — rekoh. — Tiho i mirno, kao jagnje. ,

Kostić je tužno gledao umrlog pesnika, zaplakao se i izišao iz odaje, Kad sam požurio da obavestim Matavulja, u sobi sam ugledao i Jašu Tomića, koji je u poslednjem trenutku stigao iz Novoga Sada.

Pogreb Zmajev, sa izaslanstvima iz svih naših krajeva, čak i najudaljenijih, bio je veličanstven izraz narodne zahvalnosti, talentovanom tvorcu na delu koje je pretstavljalo krupan momenat tadašnje naše duhovnosti, apoteoza pesniku. od strane onih koji pate, koji su bili željni hleba i slobode, pravde i života. Sećao sam” se na probu njegovom, pretrpanom vencima, reči — izgovorenih gotovo u oči smrti:

— Dete sam ·'bio — pričao mi je Zmaj — dečko, mališan, kad je izbila Mađarska revolucija 1848-me godine, ali meni se ui tađa činilo da su svi jadi i nevolje našega naroda pali na moju dušu i još tada sam počeo težiti da kažem krož pesmu šta naš narod oseća i kako podnosi nevolje, ne bi li pokazao čovečanstvu nepravdu koja mu se čini!

Eto, takvog sam viđeo i zapamtio Zmaja, »pesnika akcije, nacionalne i političke«, liričara ranjenog srca, duhovitog čoveka i satiričara, kao i najvećeg dečjeg pesnika

našeg. | Mile PAVLOVIC

je ona bila tu,

81,

razbijenih ·

« a M

SMBT BIJACINTA PETRISA

Tridesetog aprila u Zagrebu umro je publicist i književni radnik Hijacint Petris, koji se, naročito u poslednje vrijeme, istakao kao marljivi i savjesni prevodilac sa slovenačkog jezika. Zagrebačka izdavačka poduzeća Nakladni zavod Hrvatske — sada Dr=

žavno izdavačko poduzeće Hrvatske .

»Zora« — i »Novo pokoljenje« izdali su mnoge Petrisove prijevođe iz starije i suvremene slovenačke književ= nosti, od kojih su neki tek nedavno

objavljeni, a neki će doskora izaći. Na.

početku Petris ie preveo neke manje prozne fekstove Prežihova Voranca (Bugarka, Na petom katu) i Miška Kranjca, da se zatim prihvati i većih i odgovornijih zadataka, pa Je tako među ostalim preveo i najveće i jed-. no od najboljih Cankarovih djela, pripovijest »U klancu«, (pored još nekih manjih novela), zatim klasičnog Levstikova »Martina Krpana«, pa dvije novele Cirila Kosmača, nekoliko no-

ela i pripovijedaka Tone Seliškara, Antona Ingoliča, oveću prozu Ivana Potrča »Svijet na Kajžarju« i dr. Do= skora će biti objavljen njegov prije= vod »Visoške kronike« Ivana Tavčara, a smrt ga je zatekla na prijevođima Juša Kozaka (Maske). Na tom područiju Hijacint Petria je u svega nekoliko godina sigurno učinio više no ije= dan esi hrvatski prevodilac sa slovenačkog. Svoju prevodilačku vještinu okušao je i u stihu prevevši zbirku pjesama Karla Destovnika-Kajuha »Pjesme palog partizana« i — posebno za »Hrvatsko Kolo« — nekoliko soneta Tona Seliškara.

Prije rata Hiiacint Petris djelovao je desđtak godina kao novinar i urednik ističući se svojom suradnjom u kulturnim rubrikama mnogih zagrebačkih listova kao i nekih revija (»Hrvatska Revija«, »Petnaest Dana«). Zajedno s Ivom Jelenovićem uređio je pred petnaestak godina »Antologiju čakavske lirike«, koja je svojom ljepotom, neobičnom svježinom i umjetničkom snagom. značila tada pravo književno ofkriće. Poslije rata ta je zbirka ponovno Štampana. Hijacint Petris uredio je i drugu knjigu čakavske poezije — zbirku »Dragi kamen« najjačeg predstavnika moderne

čakavske poezije Mata ĐPalote. Knjiga .

je izašla goč. 1938 u izdanju Matice hrvatske, koja ju je ponovo štampala deset godina kasnije. Nekoliko mjeseci pred smrt uređio je zbirku pjesama Nikole Polića, koja će doskora iza= ći u »Maloj biblioteci« zagrebačke »Zore«, Za to izdanje napisao je Petris sažet esej o Polićevoj poeziji, po= kazujući pritom — kao i u ostalom svom publicističkom i književnom ra= du u »Hrvatskom Kolu« i »Republici« — ljubav i smisao za poeziju i knji-= ževnost uopće, kao i mnogo istanča= nog osjećaja za jezik i književhi stil, Da su bile povoljnije životne prilike, kroz koje se probijao i bolji uvjeti u kojima se izgrađivao, sigurno je da bi Hijacint Petris svoj nesumnjivi književni talenat mnogo bolje razvio i kao književni radnik dao znatno više od onoga što je dao To se uostalom pokazalo baš posliednjih godina; kad je — natočito kao prevodilac — dao većinu svojih radova, premda ga je pri tom ometala bolest, od koje je dugo bolovao i koja ga je na kraju, u 46 godini skršila. A. ROJNIĆ

Mar: Izdanje »Novog latinicom, str. 144, cijena 58 din,

pokoljenja« Zagreb 1951,

Veljko Petrović: Četrmaest pripoveđaka, Izdanje »Prosvjete«, Zagreb 1951, ćirilicom, str. 286, cena 75 din.

Ljubiša Jocić: Ogleđalo, zbirka pesama. Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 74, cena 26 din.

Mihailo Cagić; Lirske ispovesti, pesme, Izcanmje »Novog pokolenja« Beograd 1951, ćirilcom, str. 73, cena 28 din.

Dragan Simić: Nisam bio sam, Izđanije »Novog pokolenja« Beograđ 1951, ćirilicom, str. 473, cena 79 din. ·

Jakov Ignjatović: Vasa MBešpekt. Preveo D. Ravljen. Izdanje »Slovenski Knjižni zavod«, Ljublj”< 1951, na "slovenačkom, str. 156, ,cena ?

Ante Kovačić: Djetinjstvo Ivice, KRičmanovića (iz romana »U registraturi«). Izdanje »Novog pokolehja«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 16, cena 8 din. e

Petar Kočić: Pripovijetke. Izdđanje »Pro-_ svjete«, Zagreb 1951, ĆIliricarm, str, 295, cena "0 din. VO

Maga Magazinović: Istorija , we. »Prosvete«, Beograd 1951, ćiriiaN cena 140 din.

Izdanje SV 197, ı ” S

UREDNICI: } Dušan Kostić i Tanasije Mladenović

a Broj čekovnog računa 1!02-5032020 Pošt, fah redalcile 617 Poštanski fab administracije 629

Rukcpisi se ne vraćaju

1 —— __— | _—___---__---—---— -_—-–-——— 7"( —-1–CJ- —__—_—

BROJNO