Књижевне новине
N
BROJ 0
širokom razvitku svetske sce| nariskFe literature jasno se ocr-
tava tendencija sve dublje psihološke analize likova. Od globalnog, samo površnog otkrivanja karaktera u jedva skiciranim akcijama i situacijama — metoda koji žari i pali u standarđdnoj svetskoj kinematografiji u poslednje vrenie sve češće se prelazi na prefinjene | analize karaktera, na otkrivanje najtananijih nijansa raspoloženja. Gledalac se vrlo intimno vezuje za misli i osećanja glavnih junaka . filmu: on prosto ponire u njih. Moglo se očekivati da će ulaženje u đetalje ljudske psihe smanjiti
· dinamičnost filmova. No, dogodilo se i suprotno. Vajlerove »Najbolje godine
· je povredila principe
našeg života« i »Naslednica«, Linov
»Kratki susret«, pa i Hjustonov gang-. sterski film »Kej Largo« (da spome-
nem samo nekoliko najpoznatijih) svedoče da duboka analiza karaktera nidobre filmske
dramaturgije, da nije smanjila na-
· pregnutost čramskog sižea, ni usborila
tempo filmskog zbivanja, nego ga je, naprotiv, ubrzala.
U filmu »Bakonja fra Brne« Fedor Hanžeković je, i kao pisac scenarija i kao reditelj, pristupio vrlo detaljnoj psihološkoj obradi gl e ličnosti u romanu i filmu, Ive, ili' Bakonje, »vtorođenog« Kušmeljevog sina. Kroz prizmu raspoloženja mladog Bakonje, od buđenja njegovog dečaštva, njegovih pubertetskih radosti, ljubavi i svega onog što ga je učinilo »muškim i sokolastim«. pa preko rađanja sumnji „razočarenja mladomisnika, do »razumne« ljubavi prema Cviti, i, konačno, sa navlačenjem rize, do fratarskoz skamenjivanja njegovog srca, kroz prizmu ove njegove gotovo biografski tačno i jasno ocrtane Životne linije koja vodi od bezazlenog
seljačeta do moćnog i okrutnog ekle-"
zijaste, prikazana nam je jedinstvena dramska radnja i osvetljena, istovremeno, »rkaćka i latinska« Dalmacija Sime Matftavulja. Hanžeković je ma taj način, baš preko duboko psihološki otkrivenog lika Bakonje, uspeo da poveže u dramsku celinu i da natopi toplinom niz tačno, oštro i precizno opi: :anih pripovedačkih fragmenata iz kojih se sastoji roman, što Matavulju, »savesnom, inteligentnom, obiazovanom, ali ladnom i bez strasti posmatraču stvarnog života« (Skerlić) nije bilo pošlo za rukom.
Polazeći od nemere da na osnovu psihološke transformacije Bakonje načini dramsku kičmu svog filma, Fedor Hanžeković je svesno otstupio od romana. Njegova koncepcija Bakonje ne poduaara se sa Matavuljevom koncepcijom. Od trenutka kad se Ive Jerković, kao dvanaestogodišnji „dečak, odvaja od svog Zvrljevlja, pa do časa kad se dijak Bakonja prometne u fraBrnu i stiže u selo K. da zameni župnika fra-Pinjatu, ovaj ogranak »svete loze Jerkovića« ne prestaje u romanu da nosi uvek iste odlike i duševne vrline Jednog bistrog seoskog kolenovića bujne prirode, koga seljaci do te mere primaju sa simpatijom, da na kraju romana postaju gordi i zadovoljni što im je došao fratar »kakvog nema Dalmacija«. U filmu mladi Bakonja ne ostaje isti — on se menja. U dođiru sa manastirskim postriženicima, među kojima vlada zavist, bezdunost i gurmanska deviza Rableovih monaha: de missa ad mensan, mladog Bakonju obuzima duboka sumnja u humanu suštinu »fraova«. Ali, ostavljen samom sebi, u njemu brzo nastupa proces posrtanja trošne ljudske prirode naročito dubok posle razorene ljubavi sa Cvitom, kad postaje gvestan da mu ne ostaje ništa drugo nego da krene starim, »utrvenim putem« fratarske okrutnosti i licemerja. U završnoj sceni filma, kad se iza njega zatvaraju manastirska vrata sa gvozdenim rešetkama. on je već psihološki izjednačen sa svima prošlim i budućim fratrima.
Kritičari koji u filmskoj adaptaciji romana ili pozorišnog komada traže
ska reč kao oznaka masnoga mogla se lako primeniti i na njegovu veoma masnu mankliju, koja je naročito uglačana i sjajna ispod brade, od prsiju do trbuha, gde dotprilike padaju kaplje i mrvice kad se nešto jede. No, pop-Žiroš je uvek sa tugom u glasu i u očima govorio da mu je nadimak narod dao zbog svetlih
. blistavih očiju njegovih.)
Stao pop-Žiroš na amvon i ne trepće, već širi svoje zenice i žene njima strelja.
Žene stale ukopane kako se koja
- našla kad su već okrenule da izla-
ze. Neke se uplašile, neke iznenadile.
· Ali sve sagoše glavu, kako se pristo-
ji, i počeše slušati popu. Ali popa još ne počinje, već digao
' Tagano svečano ruku, stavio je smirena izgleda za epitrahilj koji mu je. o vratu, i u nju knjigu svetu stisnuo. A drugu ruku upro u pravcu ženske
crkve i prst mu probija vazđuh kao ubojno koplje; kao da je sveti Đurađ, bože me prosti, a ng_pop-Žiroš.
— Sestre drage, majke i žene, ljubljene sestre u Hristu. U ime oca i sina i svetoga duha, amin! — i popa se širokim pokretom prekrsti,
— Fj, teško meni tužnoj, šta še sad biti? — zaječa tiho jedna baba.
— Šta je sad? Kud to šiba? — upi- |
taše se dr a — Božb+ milost je neizmerna, se-
strehđie.e, ali i kazna božja je strašnzo? ~ dao nam bog da se on na We {valjuti i da nas iz svoga srca
Ysstera.
— Sakloni bože! — krste se žene.
— Ja sam danas morao đa se obratim baš vama, sestre drage, u ime božje, jer stvar koju hoću da vam kažem, tiče se baš vas, žena, koje je gospod stvorio zajedno sa prvim čovekom Ađamom, đa zajedno s njim uživa u milosti svevišnjeg, nli je lukavi zaveo Evu i od večno blaženstva načinio večni jad i zemlju pretvorio u dolinu plača,
Žene stoje zabezeknute,. poneka
Scenario i režija , "a
apsolutnu podudarnost sa delom (takvih ima dosta kod nas!) zameriće Hanžekoviću ovu diverziju. Ja mu je ni najmanje ne zameram. Jer njegov film, kao i svaki drugi, zahtevao je strogo dramsko jedinstvo koje u Matavuljevom romani nije mogao da nađe. A time što je za ostvarenje tog jedinstva bilo neophodno potrebno otstupiti od romana, potvrđena je samo osnevna razlika koja postoji između litsrature i filma: film se ne može u iednom dahu progutati ako za lo nije dramaturški pripremljen. Uostalom, kan i svakom drugom umetniku, i filmskom umetniku treba da bude dozvoljenc da kroz sebe gleda ličnosti svog dela. On može i treba da obrađuje roman ili pozorišni komad koji adaptira na slobođan i originalan način, na način koji najviše odgovara specifičnosti filmskog izraza, i, naravno, uvek svojim sopstvenim stilom. Ne bi stoga bilo umesno zameriti Handžekrviću ni izvesno potenciranje u kKarikiranju fratara franjevačkog
izvornim .
Aleksandar Vučo
ne pri kraju filma: scena DOBROM Bakonje sa svojom rodbinom i scena susreta sa seljacima. Bakonja se vrača u svoj rodni kraj kao, fratar, i dok ga Jerkovići (njegova seljačka rodbina) dočekuju poPizno i do te mere prosjački da im on oholo sa konja baca novac oko koga se oni otimaju i tuku u prašini druma, dotle seljaci koji nisu iz Jorkovićevog soja prolaze pored mladog fratra ne okrećući glave, Sa muklim, ocdvučenim prezirom koji bi mogao da bude prirodan samo u sceni jedne seljačke bune. Ne vidim, uostalom, zašto bi se na osnovnu ideju romana, na zaista naprednu ide-' ju-o negativnom društvenom uticaju franjevačzog manastira, koja se začela u mislima Simc Matavulja tamo početkom 1888, onda kada su na dnevnom: redu bili sukobi srpske i hrvatske buržonzije u svojim preftenzijama, u ime nekakve veštačke napredhosti,
Milan Ajvaz i Miša Mirković u jednoj sceni iz filma »Bakonja fra Brne«
manastira, utoliko pre što je Matavulj izbegavao »da se kao čovek vidi u svom delu i što se čuvao ličnih izliva« (Skerlić). Ali, uprkos tome, kao savesthn, objckfivan posmatrač života, opisujući fraie nepristrasno, go-
· tovo kao što botaničar opisuje biljke,
Matavulj nije mogao da im ne dš one karaktemne osobine koje pri filmskoj adaptaciji ne bi dozvolile da se od njegove blage ironije, od ironije talentovanog ali tolerantnog posmatrača, pređe na otvorenu i oštru satiru.
Međutim, u filmu su vršena i takva otstupanja od romana koja nisu opravdans potrebama dobre filmske dramaturgije, niti su takve prirode da bi se moglo reći da obogaćuju Matavuljevo delo. Naprotiv, ona su deplasirana i pojavljuju se kao tuđe tkivo u koncepciji romana i filma.
To na prvom mestu važi za scenu sukoba između sluge Stipana i manastirskih fratara, u kojoj je autor scenarija, žzaveden fežnjom da svoj film idejno aktualizira, da ga začini većom »naprednošću«, pretvorio slugu Stipana ni manje ni više nego u »svesnog proletera«, što nikako ne odgovara jdejnoj sadržini ni romana ni filma. Usled ove težnje za aktualiziranjem iskrivljene su idejno i dve važne sce-
gleda u drugu, a sve zajedno zaprepašćeno u popu, pa opet obaraju oči preda se, kao da su krive što,
— TI sada se lukavi u obliku zmije pribio· uz ženu i šapuće joj sablazne reči. I moja je dužnost kao pastira
stada ovoga koje mi je gospod pove-
rio da ga branim i štitim od zla i propasti, i koje ja svojim skromnim moćima i negujem i odgajam već trideset godina, kako me gospod uči, dužnost mi je, velim, da i ovom prilikom ukažem odakle dolazi glas satane, da ga se čuvate i da mu iskušenju ne podležete. .
U crkvi mrtva. tišina.
— Valjda je koja malo teže sagrcšila priko muža! — misli baba-Rava.
— Biće da je reč o onako nečemu što nije baš lepo — pomisli i baba-Mirča.
— Žene, vama govorim jer je među vas đavo posejao seme iskušenja ovoga puta, kao i nekad kad je Evu zaveo na put večnog mraka i pakla. Ja vam govorim kao i otac i brat: Čuvajte se! Đavo je uzeo obrazinu
· onih koji vam već nedeljama šapuću
da je spas udovih žena bez domaćina i sirotinje u nekakvoj zadruzi. Propoveda se s tim zajedno i sve ostalo bezalonje, što je protiv opstanka boga i njegove milosti. Ja vas sad Samo opominjem, ali vam ovde kažem da ću ja prokleti, — popa podiže glas i ponovi, — prokleću sa ovog svetog mesta s krstom u ruci i u ornatu sve one koji pođu protiv boga. Jedina zadruga, to je božja kuća, crkva naša sveta. Samo se tu ljudi mogu združiti u ljubavi prema bogu i molitvi i dobrodetelji, Zadruga koja otima od čoveka njegovu muku, ta je od sotone i protiv boga. Čuvajte se, sestre, veli vam vaš pastir dobri... Čuvajte sel.. Samo POO vam on poručuje. — Taj baš na mene cilja, — misli baba-Roksa, ali se nije zbunila već gleda popu pravo u oči, Ali se ni pc-
pa ne zbunjuje, već kako je digao.
kalemila ideja klasnih sukoba koja ne odgovara ni mestu ni vremenu, pa je istoriski lažna, a samim tim umetnički neubedljiva.
* *
Ma da je u filmu »Bakonja fraBrne« vrlo teško odvojeno ocenjivati režiju od scenarija, jer je reditelj istovremeno ı pisac scenarija, pa se rezultati ova dva stvaralaštva neprestano prepliću i stapaju u jednu vrednost, ipak se, u vezi s izvesnim za naše prilike izuzetnim odlikama režije, a i u vezi sa nekim njenim osnovnijim manama, može o njoj zasebno govoriti.
Režija Fedora Hanžekovića se očigledno odlikuje jasnoćom filmskog kazivanja, potpunošću, zaokrugljenošću rediteljskih rešenja i dosledno sprovedenim stilom. Naracija teče bez strmih okuka, devijacija i neprirodnih skokova, od početka do kraja filma. Gledaocu je u svakom frenutku jasno kad i gde se šta dešava i šta i kako ljudi misle i osećaju na filmskom platnu. Svaki njihov postupak VP svakoj situaciji razumljiv je i potpuno obrazložen. U tom pogledu režija Hanžekovića pretstavlja u našoj kinematografiji redak, ako ne i jedini srećni izuzetak.
ruku dok govori, sve nekako upire prstom baš u baba-Roksu.
— A vrag ti babin, gle ti pop-Žiroša što se ukopistio na mene. Baš na mene prstom? — ljuti se baba-Roksa pa se žustro i odlučno. prekrsti i udarajući oštro potpeticama o kamene ploče na crkvenom podu iziđe iz Ccr-
·kve.
Baba-Roksin izlazak skrenuo je na sebe pažnju i prekinuo za trenutak popu u prediki, Popa je i namerno
zastao dok je Roksa izlazila da bi u- .
kazao svima ko je to ko neće đa sluša njegove reči sa amvona.
Upravo on diže ponovo ruku da nastavi dalje, kad se s druge strane »ženske crkve« opet neko pokrenu,
Rediteljeva je zasluga i u tome što je uspeo da slije u skladnu celinu ele·menfe koji čine film zasebnim i potpunim umetničkim delom. Svi ti elenmienti: gluma, dijalozi, položaj kamete, kadriranje, fotografija, osvetljenje, planirana upotreba zvučnih efekata i tišine, itd. dobro su kombinovani u »Bakonji fra-Brne«, tako da je postignut proračunati rezultat. U filmu se ne osećaju (kod nas inače toliko česte) predominaciie izvesnih elemenata na štetu drugih. ni praznine, padovi koji svedoče o otsustvu ili slabom, nestručnom korišćenju pojedinih elemenata. Tamo gde gluma ponekad nije dostizala svoj puni domet, ili gde dijalog nije mogao da ponese, pojavila bi se odgovarajuća muzička fraza, ili vrlo sugestivno kadriranje koje bi pomoglo da se ravnoteža elemena– fa ne naruši, a mesta u scenariju u kojima događaji nisu bili najsrećnije povezani, povezivala je logično montaža. Govoreći idealno, film je utančanije sredstvo od romana. On treba da bude organizovan, komponovan kao mu-– zička simfonija. Hanžeković je imao jasan pogled na celinu, on je znao koje će scene u njegovom filmu formirati uspešan oblik pričanja koji dovodi do dramskog vrhunca i kako će te scene biti međusobno povezane da bi se cela naracija kretala napred, u stadijumu dramske neizbežnosti koja čini sadržaj interesantnim i primamljivim za gledaoca.
Režiji se mogu zameriti dve osnovne slabosti: spor tempo u ekspozicionom delu filma i korišćenje zastarelih, u savremenom filmu već napu-
% štenih načina filmskog jezika.
Rekli smo već da je Hanžeković u scenariju, pomoću životopisa mladog Bakonje, uspeo da osigura svom delu jedinstvenu dramsku radnju. U tom
pogledu ujegov film potseća na bio-= grafske filmove. Međutim, Hanžeković je kao reditelj izgubio iz vida da je u biografskim filmovima ekspozicija skoro, po pravilu dugačka i da često protekne i dobra polovina filma pre no Što zbivanje preraste\ u dramu. I umesto da je zgusnutom, koncentriranom ıvežijom rešio uvertiru filma, tj. događaje koji nas samo uvođe u dramu, on je baš u tom delu filma usporio tempo i razvukao scene u širinu. Posledica ovakve režije u ekspozicionim sekvencama može se osetiti i u reakciji publike: ona bez predaha prati film tek pošto se životopis mladog Ba.konje čvrsto ukopča u dramu.
U želji da buda što jasniji — želia koja sam 3 po sebi zaslužuje puno priznanje — Hanžeković nije uvek birao savremena sredstva i načine filmskog izražavanja, Njegov film obiluje stereotipnim primerima filmske interpunkcije, gramatike i sintakse: sveće koje dogorevajućt označuju proticanje vremena, mrfve prirode koje služe za monfažne prelaze, zavitlano uvelo lišće koje simbolizuje duševne borbe, itd. itd. Pilmska umetnost naglo usavršava svnja izražajna sredstva. Pilmski jezik je danas već toliko bogat, nov, svež i mlad, da je zaista šteta što je Hanžeković iz prašnjavih arhiva sovjetskom ili nemačkog nemog filma vadio pojeđine njegove već oveštale primere i unosio ih u svoj film koji
to po svom kvalitetu nij» zaslužio.
Jedna filmska mistifikacija o Betovenu
#% Život i dela velikih umetnika često su predmet filmske adaptacije, ali ponekad i intencija kojima je svrha da proture razna mistifikatorska shvatanja kao »rešenje« problema umetnosti i života, ili umetnosti i ljubavi, itd. Jedan takav pokušaj o Betovenu je austriski film Eroika.
Film pokušava sugestivno da nametne ideju kako su genijalnim umetnicima i stvaraocima »zabranjena« sva prava na obične ljudske želje i zadovoljstva. Film bi hteo da prikaže umetničko stvaranje kao nesavladljivu prepreku za normalan ljudski život njegovih stvaraoca, jer su oni svojim stvaranjem u službi neke više misije koja ne dopušta đh se ma ko umeša sa svojim »irdischen Wunschen« (zemaljskim željama) u život genija.
Betovenova gluvoća pretstavlja se kao akt »oroviđenja«, koji se vrši zato da bi se uho genijalnog muzičara oslobodilo od ovozemaljskih zvukova, te da bi njegov muzički genije mogao da se unutrašnjim uhom preda večnoj radosti i sreći mističnih anđelskih horova. Na taj način data je zaokrugljena mistička interpretacija Betovenovog života i stvaranja, koja njegove najviše muzičke krcacije otuđuje od ovozemaljskog realnog života i u muzičkom nadahnuću i u radosti stvaranja. Tako je kroz film proturena oveštala teza nemačke romantike o umet-
ı ničkom stvaranju kao »otkrovenju božje milosti« i mistimom karakteru umetničkog nadahrmuća.
Interesanino je zadržati se na glumačkoj Wkreaciji Betovenove ličnosti. Po našem mišljenju, u ovakvim filmcvima, gde se kreira figura nekog umetnika, najvažnije je u osnovnoj stilizaciji gume izraziti ono umetničko čime se karakteriše ta ličnost, bez obzira na to kakve su inače individualne karakterne crte umetnika.
Međutim, u slučaju Betovena, možda je malo teže pronaći osnovni glumački izraz koji bi u sebi spajao Be-
To OSI OHIO O O 00 Godo im=r MO ai Mk Oi e Ona ı NL aDy{uk— dž baba-Stana polako dostojanstveno uzimala krst na sebe, kao kad je večernje završeno, svečano se nagnula i krsti se širokim pokretom, za= tim se nagnu na jednu i na drugu stranu, javlja se svima, kao što je red kad se iz crkve izlazi, i sve to ftako kao da popa nije na amvonu i kao da ona i ne misli da treba slušati šta će on reći. Zatim baba-Stana isto tako sporo iziđe iz crkve ostavljajući za sopom odjek svojih potpetica. . Pop-Žirošu, međutim prekipe. Podižući besno glas, on viknu:
— Kao što i mora biti kad je u pitanju proviđenje,· oni koji su krivi sami će upreti prstom na sebe. Nije potrebno da se ljudi mešaju u božje poslove — eto, sami će reći ko su i šta su svi oni koji imaju na duši teret. Jer, sestre moje drage, velik je to greh zvati udove na zajednički život. I ko tako rađi i ko se odlučio za to i ko je samo pomislio da bi to dobro bilo, taj je greh počinio, Sotona je u to umešao svoje prste i taj je pristao da sotoni služi.
Žene se zbuniše kad videše da su Roksa i Stana izašle iz crkve. Gledale su jedna drugu ispod oka i sporazumevale se,
— Zadruga! — šapnu baba-Rava
· baba-Mirči do sebe, a, gluva Aksinja koja, stajaše ispred Rave okrete se njđj i viknu joj u lice:
— Je li za jutrenje objavljuje? Menja se zvonjenje za jutrenje? Zar neće više u pet? Rano je, a? Samo što toliko objašnjava? I meni se već ide, Treba da primim svinje iz poTja,” Rava je hteđe umiriti, ali baba„Aksinja ne shvati o čemu se rađi, već se poslovno prekrsti i ne pazeći na popu iziđe žureći se da stigne kući još za vremena, da može i da se presvuče i da otvori vrata na štali i kapidžik na kapiji pre no što stoka kojia dolazi iz polja stane oko kuće lutati,
tovenove osobinu muzičara sa njegovim izrazito samosvojnim karakterom. A u filmu o kome je reč ni režija ni gluma nis: rešile to pitanje u kreaciji Betovenove ličnosti.. Njegov osnovni glumački izraz imao je nečeg reskog, iskidanog, neke tvrdokorne snage u ritmu kratkog daha i sa jasnom notom histeričnosti — čime je sve trebalo da se prikaže Betovenova ćudljivost. Ali sve to suzbilo je skoro potpuno ma kakve značajnije izraze unutarnje topline njegove umetničke prirode.
Takva figura Betovena nije dopuštala da se kroz glumu oseti veliko i toplo srce muzičara. Ali, sa druge strane, ovakav glumački izraz nije ni najmanje bio u skladu sa rediteljevom koncepcijom o 3etovenovim unutarnjim »preobražajima«.
Da bi sugerirao atmosferu koja mu treba, reditelj se bogato koristio sredstvima: wi su bile i crkva, i patetika gBotske skulpture, i pobožna masa seljaka, i drhtaji kapi u krstionici, i hoTovi seoske dece, i božanstvene Betovenove melodije, i blaženo, mistikom preobraženo lice patera Amende, itd. Time se izvrsno umela stvoriti intimna atmosfera smirene nemačke birgerske sredine, ili dodirnuti po koja strana Betovenove ličnosti i obeležiti po koji datum u njegovom životu. Ali sve to nije pomoglo da se dođe du samog Betovena, do njegove prkosne i borbene prirode koja je uporno i samouvereno lomila društvene konvencionalnosti i tradiciju muzičkog sadržaja i forme.
Zato film nije mogao da pruži uverljivu i istinitu sliku o životu i stvaranju velikog muzičara čije su simfonije himna tražilački smelom, radosnom i borbenom ljudskom duhu, a ne mističarsko podavanje »proviđenju«, 5
#: Zoran GLUŠČEVIĆ
Popi bi jako krivo na Aksinju; u sebi promrmlja:
— Gluva prdara, sve će mi pokvariti. Ali kadđ ču da je Aksinja spomenula povratak svinja iz polja, i on se seti da njegovu krmaču nema ko kod kuće da primi, jer je popadija otišla na salaš, pa je popi ostavila taj va-– žŽni posao.
On se hitro prekrsti i sam, i završi brzo besedu:
— Bog vidi i njegova je sila bezgranična. Ne dajte se zavoditi od onih koji ne služe bogu i istini. Vo imja oca i sina i svjatago duha, amiicin! — otpeva on na završetku i žurno uđe u oltar, nogom odgurnu vrata koja Aron ne otvori pred njim na vreme, jer se nije nadao da će popa fako brzo da prekine besedu i da se vrati u oltar. Aron je izvirivao kroz drvorez, ali na desnim malim dverima, a popa potegao pa ušao na vrata na koja nije izlazio i kroz koja 088 bi ni trebalo đa se vraća. Sakloni bože!
Gospodin popa još na vratima oltara snimi epitrahilj, zaboravi da ga blagoslovi, prekrsti i celiva kao što je propis, već ga hitnu začuđenom Aronu u ruke i pojuri na vrata prestižući babe, tako da je poneka i zastala plašeći se da ne juri pop-Žiroš baš nju, da neće baš nju da stigne.
— E, čuda, e, čuda, sestre drage! — govorile su babe usput jedna drugoj idući iz crkve sa večernja. — Šta se to sve događa i šta to bi?
— Pa ne olpojaše ni »Upovanije moje oftec,..« Gospode, spasi...
— I Stana iziđe, i Roksa izlete, ali izlete i gospon=popa.
— A dobro te Aksinja, onako gluva, reče što treba, ko zna dokle bi se oteglo. Jer, evo već zaista, svinja | ı iz polja. Ko nema mlađe da otvori. vrata kod kuće oće svinje da mu | zalutaju.
(iz romana »Burno proleće«)
MAIN ri,
Veselin Masleša
IZLOŽBA POSVECENA USPOMENI VESELINA MASLESE
U prostorijama Univerzitetske biblioteke u Doeoprad . (Bulevar Crvene armije 71) oOtvotena je izložba posvećena uspomeni našeg poznatog revolucionara — publiciste Veselina Masleše. Izložena su njegova štampana dela i m.nogi rukopisi koji sveđoče o veiikom aktivitetu jednog od najznačajnijih »ublici:ta iz oblasti marksističke nauke koji su između dva rata radili kod nas. Pored toga izložene su mnoge Maslešine slike, novine ı časopisi u kojima je on sara=đivnam kao i publikacije naših javnih radnika koji su pisali o njegovoj ličnosti,
KNJIŽEVNE VECERI U ZAGREBU
Četvrto književno veče Društva književnika Hrvatske — u nizu večeri posvećenih razvoju hrvatske književnosti za poslednjih sto godina ·— održano nedđavno u zagrebačkoj koncertnoj dvorani »Istra«, obuhvatalo e razdoblje hrvatske modeme (1895–1914), Uvodno predavanje pročitao je prof, Petar Lasta, ističući između ostalog kao karakter:stičnu crtu tog književnog perioda prevagu lirike i kratke pesničke proze nad ostalim književnim vrstama,i potpuno pomanikanje većeg romana. Članovi Hrvatskog narodnog pozorišta Božena Kra-
ljeva, Mira Župan, Emil Kutijaro, Nikša Stefanini, Josip Maričić. Ljudevit Galic i Sven Lasta, tumačili su tehstove Vladimi-
ra Vidrića, Dragutina Domjanića, A. G. Ma„ tošn Prana Galovića, Ivana Kozarca, Josipa Kosora, Vladimira Nazora, Milana Begovića, Dinka Simunov:ća i Viktora Cara Emina,
NOVA POEMA JOŽE SŠMITA
Jože Fmit, pesnik »Srca v besedi« neđavno je izdao (Mladinska knjiga) »Marjeticu«, dugu povest u stihovima, o istoimenoj đevojčici, koja pre rata živi u krugu porodice, u lepom idiličnom, slovenačkom seocu, brine se o poeradi i vredno uči. Onda dolazi rat, nomački vojnici i nesreća s njima, 'učitelja zatvaraju, škole nema više, seoski trgovac je izdajnik i konfidenmt. Zatim ti vojnici odvode nju, njenu majku i brata u Nemačku tu logor. Tu mnogo pate, brat ioj umire, i samo misao na domovinu, p-.rtizane i borbu, u kojoj učestvuje i njen otac, daje im hrabrosti. Na kraju dolazi oslobođenje i povratak i nova sreća cvate u rodnom selu.
Čitavo delo napisano je u obliku pisama koje Marjetka piše svon teči, — pesniku samom, Njenu istoriju dopunjava istorija
teče koji „e prošao put NOB. Slovenačka kritika ocenila je lik Marjetke u delu kao šablonski i nerealan a priznala je pesniku
snmosobnost da izvesne detalje pesme obradi prisno i iskreno,
JUBILEJ GOTOVCEVE OPERE »ERO S ONOGA SVIJETA«
Populam: opera Jakova Gotovca »Ero s onoga svijeta« doživela je nedavno u Zagrebu (30 aprila, uoči Praznika rađa) stopeđe-, seto izvođenje. Premijera ove opese održana je pre 'iše od petnaest godina(2 novembra 19% godine). Otađa do danas Gotovžševa je opera, kao najtuspclije scensko delo „jugoslovenske operske literature, prošla kroz sv: naše pozornice, a izvedena je i u mnogim gradovima u inostranstvu, Austrijl, Čehoslovačkoj, emačkoj, Italiji i Finskoj. Jubilamim izvođenjem na sceni Hrvatskog narodnog pozorišta dirigovao je am autor,
NAJNOVIJI BROJ »LETOPISA«
Majski broj časopisa »Letopis Matice srpske« donosi priloge: Ive Andriča — »Zna> kovji« Milana Petrovića — »ZŽ-vi anahronizam«, Jovana Konjovića — »Jesenja noć pod okupacijom« (pesma)' Ante Cetinea — vWalada sviietla i sjene (pesma), Voje Petrovića — »Buđenje« i »Tuga« (pesma), Branka N. Đukića — »Ja sam momče 1 gore zelene« (pesma), Milivoja Slavičeka — »Išao sam...« (pesma), Mihalji Majtenjija — >»Jedan, dva... jedan, dva...s, Danila Nikolića — »Otaoc«, Božidara Kovačevića »Anđelko Krstić«, Koste Milutinovića »Odjek Pariske komune u Srbiji i Vojvodini«. U rubrici Književni pregled Mladen Leskovac piše: »Lirika Boška Petrovića«, Bogdan Čiplič: »Vojvođanski likovi Milana Monjovića«. Časopis donosi u rubrici Beleške nećicoliko interesantnih prikaza Ž. Boščkova, A. 'Trišme, 1. Ladile, L. Zaharova i B. Petrovića.
NOVI BROJ »STVARANJA«
Casopis za književnost i kulturu »Stvara– ni donosi u ovom broju priloge: Jagoša Jovanovića — »Istoriski i književni Marka Miljanova«, Čedomira Minđerovića ~— »Orden« (pozorišni komad u tri čina, I čim), Eduarda Bagrickog — »Pesma-~ o Ustini« (preveo L. Zaharov), Vojina Jelića — »Dukati« (odlomak), Božidara Kova, vića — »puđinci« (pesma), Riste Rato — »Dva druga« Mirka Vujačića — » nička. kapa«,, Božidarke Ristić — NOĆI eo * planini %1940« (pesma), Stevana Bulajića —” »Puteljak« (pesma), Dušana Ćetkovića — »U planini« (pesma), Š. Doklestića — »U suton«, J. Milovića — Paksimil rukopisa VOR ševe pjesme — »Pozdrav rodu za novo”ljeto« Stjepv Kastrepelija — »Prilog:tumačenju TONE Njegoševih stihova«. U,.rl| OOIORAOT prikazi časopis donosi nekoliko