Књижевне новине
Omudeći po broju kompozitora Icoji su u\vmartu ove godine dobili _- Staljinovu nagradu, muzičko stvaranje u SSSR najzad je ušlo u fazu procvata predviđenu i potpuno zajemčenu poznatom odlukom SKP(b) O Operi Vana Muradelija »Veliko prijateljstvo« i dugačkom serijom pomoćnih direktivnih „članaka. Kakve _ je vrste taj procvat i u čemu se on prvenstveno ogleda, najbolje pokazuje slučaj pomenutog Muradelija. Oštro prekoren u odluci, on se toliko ·'popravio da je dobio Staljinovu nagradu za 1950 godinu, i to kao autor pesama »Nas je volja Staljinova VO· dila«, »Moskva—DĐPeking«, »Himna Mo· đunarodnog studentskog saveza«, »Pesma boraca za mir«, itd.
Sergej Prokofjev takođe je dao prilog muzičkoj obradi glavnih tema sovjetske propagande i stekao odgovarajuće zvanično priznanje za svoj oratorijum. »Na braniku mira, Toj i takvoj odbrani mira pridružio se i kompozitor Seid Rustamov, kome je pesma »Glasam za mir« donela, razume se, Staljinovu nagradu. Nije ostao nenagrađen ni autor »Dagestanske kantate o Staljinu« Gotfrid Hasanov. Bujica mirobrižničkih pesama i smer=
nih ditiramba preplavila je sovjet__sku muziku. |Prilikom „dodeljivanja „Staljinovih
nagrada nisu se mogli mimoići ni autori opera. Jedan od nagrađenih bio je kompozitor Herman Žukovski, autor opere »Od sveg srca«, Za izvođenje njegove opere odlikovani su Staljinovom nagrađom i članovi Operskobaletskog pozorišta u gradu Saratovu. Sovjetska štampa pisala je tih dana veoma povoljno o operi »Od sveg srca« koja je zasnovana na sižeu istoimenog romana Jelizara Maljceva, Jedan od takvih članaka pojavio se 81 marta u listu »Sovjetska umetnost« (»Sovjetskoje iskustvo«). Muzički kritičar K. Sakva napisao je taj članak povodom premijere opere Hermana Žukovskog na sceni moskovskog Velikog pozorišta. Sakva je bio oduševljen — ili se pravio oduševljen. Izjavio je da je opera »Od sveg srca« »smelo i novatorsko delo« koje pretstavlja »značajan korak napred u sovjetskom operskom stvaralaštvu«. U Sakvinom članku ima i zamerki koje se odnose na muzičku obradu pojedinih likova, ali opšti zaključci prelaze u panegirik, kakav. odavno nije doživeo nijedan sovjetski kompozitor. Na kraju članka Sakva je, na primer, rekao da opera »Od sveg srca« ide putem koji vođi stvaranju »sovjetske operske klasike«, tj. one »klašike« o kojoj su, kako potseća kritičar, pre petnaest godina »govorili drugovi Staljin i Molotov u poznatom razgovoru s autorima operske pretstave »Tihi Don«, (»Tihi Don« je opera Đeržinskog po Šolohovljevom romanu).
Đirektor Velikog pozorišta A. Solodovnjikov napisao je prigodan članak, u kome je ponosno i svečano naglasio da je ono postiglo »prvi uspeh u stvaranju sovjetskih operskih pretstava posle odluke SKP(b) o operi »Veliko prijatelistvo« i naveo izvođenje opere Žukovskoga kao viđan i nepobitan dokaz. Solođovnjikov nije ni slutio, verovatno, šta se sve sprema njemu i Žukovskome, ma da su ga iskustva sovjetskih kompozitora — i ne samo kompozitora — mogla odvratiti od prekomernog optimizma...
Pohvale njegovoj operi nizale su se sve do 19 aprila kad je u podlistku moskovske »Pravde« osvanuo opširan nepotpisan članak pod naslovom »Neuspela opera«.
Ton članka isključuje, naravno, svaku dalju diskusiju i pretpostavlja bezuslovno „pokoravanje konačnom, obaveznom i garantovano nepogrešivom mišljenju. I pored sve oporosti toga tona, u članku se stidljivo prećutkuje činjenica da je proskribovana opera tu skoro proglašena od same sovjetske vlade značajnim delom i da je kao takva odlikovana Staljinovom nagradom. Doduše, ovo nije prvina sovjetskoj vladi koja je Drošle godine dođelila H. Hđusejinovu Staljinovu nagradu za knjigu» Iz istorije društvene i filozofske misli u Azerbejdžanu, u XIX vekue — pa je tu nagradu povukla, (Ako ovako pofraje, nagrađeni pisci i umetnici smafraće da su u gorem položaju nego nenagrađeni, jer se ovima ne može dogoditi đa vraćaju nagradu, i to pod pljuskom najoštrijih napada).
Veoma sramežljiva u pitanju Staljinove nagrade koju je dobio autor »neuspele opere«, moskovska »Pravda« oštro napada Komitet za umetnost, upravu Velikog pozorišta i Savez sovjetskih kompozitora. Zamera im se da su skroz nekritički hvalili delo Žukovskog, čime su uspavali i sebe
| i — kako bi se moglo zaključiti iz | članka — ostale »merodavne«. Kad bi »Pravđa« imala običaj da odgovara na pitanja čitalaca, i kad bi čitaoci smeli nekažnjeno postavljati otvore| na pitanja, mnogi bi se zacelo zainteTesovali: ko je koga u danom slučaju uspavao? Da nisu one ranije slavopojke operi Žukovskoga rezultat mišljenja koja su bila naturena odozgo Komitetu za umetnost, Savezu sovjetskih kompoitora i upravi Velikog ___opersko-baletskog pozorišta? U uslo| vima neograničene ingerencije visoke sovjetske birokratije u sve oblasti života, pa i u muzičku umetnost koja 'je poslednjih godina predmet naročite maćehinske brige, takva pretpostavka dobija punu verodostojnost. Stvar Je u tome što je operu »Od sveg srca« posle dodeljivanja nagrade i odgova– rajućih pohvala, slušao najmerodavniji — i sve se odmah okrenulo za sto osamdeset stepeni. ; ___Za tren oka opera Hermana Žukovskog postala je neuspela. Ona je žigosana i odbačena kao što je pre de-
[tb
| vet meseci odbačeno i osuđeno uče-
nje akademika Mara o lingvistici. Sva je razlika u načinu izricanja presude koja je, naravno, smesta stupila na snagu: OVOB puta izostala su »geWijalna dela« nepogrešivog sudije.
—MGRr—K
POTEMKINOVIH ELR Njihovu ulogu odigrao je redđakciski članak »Pravde«. Blagostanje i pro-
. cvat na sektoru sovjetske muzike U-
metnosti, zvanično proklamovani pre nepuna dvd.meseca činjenicom dodeljivanja vrlo velikog broja Staljinovih nagrada kompozitorima i reproduktivnim umetnicima, odjednom su došli u pitanje — po koji to put! bar u odnosu na autore novih opera, (Jasno je samo po sebi da se autori pesama o Staljinu i takozvanoj borbi za mir izuzimaju kao neprikosnoveni, s obzirom na njihove teme),
Članak »Neuspela opera« počinje isticanjem važnosti zadatka prikazivanja kolhoznog života na operskoj pozornici. Na čitaoce, autore libreta opere »Od sveg srca«, kompozitora Žukovskog i Veliko pozorište ispaljen je čitav rafal fraza o pobedi kolhoznog poretka, mehanizaciji socijalističke zemljoradnje, dostignućima sovjetske nauke u oblasti poljoprivrede, preobražaju poljoprivredne proizvodnje, aktivnim graditeljima novog života na selu, itd. Uzgred rečeno, prilično je nejasno da li člankopisar pod »aktivnim graditeljima« podrazumeva kolhoznike koji se, formiranjem velikih kolhoza ođ manjih pretvaraju u obične argate sovjetskog birokratskog vrha.
Valjalo je, kako piše »Pravda«, po~
kazati svakojaka postignuća i dostignuća. Međutim »pretstava. pokazuje život kolhoza u lažnoj svetlosti«, tako da su »sovjetski ljudi lišeni živih ljudskih crta, njihov je unutarnji svet osiromašen i oni nipošto ne mogu da posluže kao oličenje najboljih odlika sovjetskog seljaštva«. „U istom su tonu i ostali zaključci članka, a najglavniji zaključak, ioji osve{iljava suštinu čitave hajke, na kompozitora, autore libreta A. Bagmeta i A. Kovaljenkova, reditelja B. Pokrovskog, scenografa P. SokolovaSkalja i ostale, ostavljen je za kraj kao poenta ove optužbe-presude:
Opera i njeno izvođenje podbacili su zato što sve to »potseća na staro sela, a nena današnji napredni kolhoz koji je snabdeven tehničkim sredstvima«, Drugim rečima, trebalo je napraviti ono što je za vlađe ruske carice Jekaterine Druge napravio, prilikom jednog putovanja »najmilostivije i najblagovernije« osobe po Rusiji, dosetljivi caričin ljubimac knez Grigori Potemkin. On je svakako bio mnogo spretniji ređitelj od Pokrovskog i ingeniozniji scenograf od Sokolova. Gradio je duž caričina puta scenografske objekte višeg stila koji su prikazivali tobožnju sreću i blagostanje potlačenog, obespravljenog, jadnog seljaka. Oblačio je zaprepašćene seljake i seljanke u nova odela, jer presvetlo i premudro oko ne fireba da vidi dronjke. Iza tih bogalih dekora širila se u nedogled iskonska patnja ruskog seljaka, zaklonjena gizdavim paravanom Potemkinovih sela.
Danas, kad se nad seljaštvom SSSR mrko nadvija birokratska prinuda »ukrupnjenija«, tj. grupisanja kolhoza u veće jedinice radi što lakšeg i doslednijeg eksploatisanja seljaštva, »Pravdina« naredba o načinu prikazivanja kolhoznog života na operskoj pozornici zvuči, u neku ruku, kao dozivanje kneza i feldmaršala Grigorija Potemkina-Tavričeskog. Kako bi taj znao da napravi spektakl! Ne bi se kod njega videla »jadna, nakrivljena taraba« koja je strahovito povredila osetljivost pisca, ili, tađnije, inspiratora »Pravđina« članka! Umesto »sivog pejzaža«, koji se takođe stavija na teret Velikom operskom-baletskom pozorištu, pružio bi se pejzaž iz bajke.
Drukčije bi izgledala u Potemkinovoj režiji i inscenaciji prostorija uprave kolhoza koja je takođe izazvala najimerodavnije negođovanje, jer »guši svojom sumornom, okamenjenom tteskobom«, Što se tiče kolhoznog dvorišta, čije »oformljenje« u Velikom pozorištu takođe nije zadovoljilo naj}viši sud, i tu bi iskusna ruka Jekaterininog čarobnjaka svakako uıčinila svoje, utoliko pre što se radnja opere »Od sveg srca« odigrava u Ukrajini, gđe je knez-čarobnjak godinama sejao blagostanje, ako je verovati izveštajima koje je podnosio carici, ST *• *
Međutim, čarobnjak se nije umešao u spremanje opere Hermana Žukovskog i zato je »Pravđa« naknadno morala đa se umeša i da stavi na svdju optuženičku klupu do juče hvaljene umekftnike i kritičare koji su ih hvalili, na čelu sa dvojicom admini-
strativaca — pretsednikom Komiteta
za umetnost Lebeđevim i direktorom Velikog pozorišta Solođovnjikovim. Kao što je poznato, administrativci su već smenjeni sa svojih položaja.
Čitaoci su danas, „zahvaljujući »Pravdi«, potpuno orijentisani u tome kako se i šta sme i mora misliti o operi »Od sveg srca« i njenom izVOđenju na sceni Velikog pozorišta. Sovjetskim čitaocima, štaviše, pružena je i ovom prilikom, valjda po hiljaditi „put, opšta, ali veoma neutešna orijentacija za odustajanje ođ vlastitog stava i mišljenja po svim iole krupnim pitanjima. To su, između ostalog, pitanja slobode stvaranja i mišljenja ili,
upravo, njihove neslobođe u SSSR, to.
su pitanja iz oblasti diktatorskog odnosa najviše i najpovlašćenije birokratije prema umetnosti... To su i mnoga druga, ne manje važna pitanja koja bi milioni ljudi rado i otvoreno raspravljali širom Sovjetskog Saveza — da nije one teške i preteće atmosfere duhovne prinude, da nije Onog nametanja Potemkinovih sela što tako nedvosmisleno izbija iz »Pravdđina« člahka o' operi Hermana Žukov-
kog. PES Milan ZARIC
Ir
pojedina godina u literarnom pogledu, uvek je veoma sumnjiva stvar, Iskustva pokazuju da savremoenici retko kad spoznaju koja su dela istinski velika i značajna. Zato je n kraju godine kritika obično u nedoumici kako da očeni uspehe minule godine Većina američkih kritičara smalra da je 1950 godina. s obzirom na zanimljivost, raznovrsnost i vrednost objavljenih jela, izhad proseka. A ipaF priznaju da je nivo američke literature pao i da se neće tako skoro podići, aıkoliko ne nastupe novi izvanredni talenti. Nova američka dela nisu nam dostupna, zato ne možemo o njima da stvorimo vlastiti sud. Ipak zanimljivo
CO poyegti kakve je rezultate dala
je pogledati kako ih je primila i oce-
nila američka kritika u listovima i časopisima.
O opadanju nivoa govore američki kritičari naročito u odnosu na prozu koja je već nekoliko godina u izvesnoj krizi. Ni prošle godine nije bilo bolje: među mlađima se nije istakao nijedan značajniji talent a stariji su većim delom objavili slabija dela. Naročito su prošle godine razočarali veliki, širom sveta poznati američki pito Ernest Hemingvej i Džon Stejn-
ek.
U toku poslednjih deset godina Hemingvej nije objavio ništa, zato je javnost a toliko većim jinteresovanjem oč“kivala njegovo novo delo. Hemingvej je doduše razglasio da piše veće delo koje još rije dovršio i da je objavljeni roman napisao »uzgred«, no verovatno je ipak očekivao veliki uspeh, ali njega nije bilo. Naslov romana je »Across ihe river and into the trees« i radnja se odvija u Veneciji posle Drugog svetskog rata. Naslov je citat koji znači »Preko reke i među drveće«. To su naime bile poslednje reči američkog generala Džeksona, izrečene u grozničavom bunilu pred smrt. Junak romana je američki pukovnik Kantvel, razočarani, Ogorčeni pedesetogodišnjek koga, zbog srčane mane, očekuje bliska smrt. U beskrajnim dišjalozima sa svojom mladom ljubavnicom, italijanskom groficom Renntom, Kantvel iznosi svoje poglede na minuli rat, kritikuje vojskovođe, među Mkojima naročito žučno Montgomorija, i u međuvremenu obilato pije. Sem toga, ide u lov na divlje patke. Roman se završava njegovom smrću. U delu je nesumnjivo mnogo autobiografskog, Kantvel nosi mnogokoju Hemingvejevu crtu, a sam Hemingvej je pre nekoliko godina jedva ostao živ u iednoj lovačkoj nesreći kod Venecije. Hemingvejevi junaci imaju uopšte mnogo karakteristika svog stvaraoca. Bilo bi, naravno, pogrešno kad bi mislili da se Hemingvej indentifikovao sa Kantvelom (kako je to mislio veliki broj emeričkih kritičara).
Većina američke (a kasnije i engleske) kritike oštro je napala delo. Bilo je, doduše, nekoliko kritičara koji su zbog Hemingvejevog imena napisali i ovakve rečenice: »Najznačajniji živi pisac, najodličniji književnik posle Šekspira izdao ie novi roman«, a o delu rekli su da je »zaista prvoklasno«
Vladimir ČERKEZ
i NL VMERIČKU UTERATURU GOMDMMI
~, ,S zr HHH-<—~—=—d="
(Džon Ohara u »Njujork Tajms Buk Riviu«); al: većina nije znala kako bi što oštrije izrazila svoje nezadovoljštvo | razočarenje. Tako Maksvel Gejizmar (u »Satrdđi Rivju of Literejr«) kaže: Ovo »nije samo He, mingvejev najslabiji roman, nego sin=teze svega cnoga što je bilo slabo u njegovim pređašnjim delima, i veoma sumnjivo obećanje za huđućnost«; .
Džon Stejnbek u toku svih godina pcsle rata nije napisao ništa iznad proseka. Niegov zadnji roman nosi naslov »BurninP bright« (Svetli plamen) a tema mu je sterilnost. Kritičari su pocepali delo. gore nego Hemingvejev roman. Stejnbek je delo preradio u pozorišnu igru koja je isto tako propala. Jedini koji je delom potpuno zadovoljan, to je sam Stejnbek, i on je negde napisao da se »svojim delom zabavljao i daljc Ćć. se zabavljati«.
Nedavno preminuli · romanopisac Sinkler Luis, tražio je poslednjih godina po vetu zdrzvlje i posle roma– na »Kraljevska krv« nije objavio ništa. No tvebs reći da su njegova novija dela, sa izuzetkom ovog romana, prilično ispod nivoa pređašnjih dela. U martu ove godine, posle njegove smrti, izišao mu je roman »Tako širok sveta«. y
Bpton Sinkler, koji sada ima 71 go- ·
dinu, kao da više nema mladalačke snage i mekađašnje živosti. Poslednjih godina napisao je deset romana, u kojima svog junaka Leni Buda vodi kroz današnji svet Prošle godine je izabrao drukčiju materiju i izdao roman »Druga Pamela i Još uvek naplaćena vrlina« (aluzija na slavnu Ričardsonovu »Pamelu ili Naplaćenu vrlinu«). Kroz glavno lice romana, služavku, Sinkler duhovito ismejava bogate, brbljive salonske naprednjake.
O »južnjačkom» piscu Viljemu Fokneru, koji je prošle godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, potrebno je reći da je u svojoj domovini nepriznat i skoro nepoznat. U Americi on ima vrlo uzak krug poštovalaca, dok je međutim u Bvropi našao mnoštvo privrženih čitalaca. Američki kritičari odbacivali su ga dugi niz godina kao pisca bez ikakve vrednosti, optuživali ga da opisuje samo ružne, neprijatne strane života i da je samovoljno stvorio zamršen stil, u kome se niko ne snalazi, pa, ni sam autor. Ali isto *ako nema sumnje da je io snažan književnik koji je stvorio svoj osobeni svet i znao u njemu da uobliči neke najkarakterističnije crte sveta dvadesetog veka, sveta strasti, nasilia i painji. Evropa je sve to iskusila više od Amerike, zato i nije čudo da je primila Poknera kao svog čoveka, dok u Americi njegovih knjiga nije ni bilo na tržištu, jer ih nisu ponovo štampali Tek jie Nobelova nagrada povećala interesovanje za njega. Tako su
Amerikanci prošle godine izdali dva .
izbora iz ıjegovih dela, »Sabrane novele« i »Priručni Fokner« (Viking Press). od kojih je naročito prva knjiga dobila veliko priznanje.
Među mnogobrojnim romanima manje poznatih autora, malo ih je koji izazivaju trajniji pažnju. Džon Hersi,
Tr st mnogo srećna
i duša ti je čista kao snijeg, al ko cvijet niz struju ravnodušne vode, sve iz tvojih misli tako brzo de, . i ljubav, i tajna obećanja, ve!
Ti si mnogo srećna, jer sve lako mipe kraj obala tvoje mirnoće beskrajne... Ipak, uvijek kad nas razdvoje đaljine
ispune mi oči magle tuge tajne.
Booaan Ćipttć
Tvoj je pogled bistar ko izvorske vođe :
A ~ ~,—ıırrrH4g4HEIa rzriiiititzr
ČIM
*
mladi oficir, koji je postao čuven svoOjim romanom »A bel! for Adano« i
još više svojom reportažom »Hiroši-
ma«, izdao je dokumentarni roman pod naslovom »The Wall« (Zid). Delo pokazuje kako je nacizam uništio varšavske Jevreje i pretstavlja odličnu reportažu, ali mu nedostaju prave odlike stvaralačkog dela: napisano je u zamršenom stilu i ponegde je upravo dosadno. Na tržištu je imalo veliki uspeh. '
Još veći uspeh postigao je roman mladog književnika Buda Šulberga »The disenchanted« (Razočarani). ; romanu je opisana propast talentova– nog romanopisca koji ne može da ovlada eruptivnim silama svog karaktera i na kraju se odaje pijančenju. Autoru je služio kao mođel američki
književnik PF. Skot Ficdžerald koji je .
mnogo obećavao u književnoj genecaciji koja se javila posle 19920 godine.
"Treći značaimi romnn ove vrste je delo Roberta Pena Uorna »World enough and time« (Sveta i vremena dovoljno). Delo, kome je sam autor dao podnaslov »romantičan roman«, opisuje američki jug u vremenu pre građanskog rata
Tenesi Vilijams, koji pored Artura Milera ima najviše uspeha ođ živih američkih dramskih pisaca, izdao je svoj prvi roman »Rimsko proleće gospođe Stone«, povest o glumici koja stari 1 počinje da traži ljubavnika po Rimu. Kritika je prebacila delu da je bez topline i humora, koji su inače karakteristični za autora, i da je napisano mutnim, praznim stilom Džemsovih podražavalaca. Takav stil navodno je karakterističan i za mlade književnike Fređerika Bačnera koji je prošle godine izdao roman »A long day's dying« otprilike »Dugi dan se završava«), za dvadesetičetirigodišnjeg Trumana Kapota, koji je zahvaljujući svom romanu »Other voices, other rooms (Drugi, glasovi, druge, sobe) već slavan književnik. Prošle godine je izdao delo »Lokalna boja« koje je imalo manje uspeha ma da je bolje napisano.
V. T. Skot u »Satrdi Rivju« kaže da Amerikanci imaju bogatu i dobru moeziju. Samo se jada zbog neosetljivosti publike i — što je još čudnije — zbog neoselljivosti kritičara i misli da većina kritičara poeziju ne razume i zato o njoj i ne piše. Ipak se ne vidi da američki mladi pesnici obećavaju mnogo. Prošle godine, značajnija pesnička dela samo su preštampavanja ili izbori iz dela starije generacije: Sabrane „pesme Karla Sandburga »Jesenje zore« Valasa Stivensa, »Sabrane poznije pesme« dr. Vilijamsa i ponovno jzdanje pesama Edne St. Vinsent Milej, koja je prošle godine umrla u 58 godini života.
Bolingenovu nagradu za poeziju. koju dodeljiju'raibolji kritičari i koja se smatra najvećim američkim literarnim odlikovanjem, dobio je za 1950 godinu pesnik i kritičar Džon Krok Rensom za svoje životno pesničko delo. Kritičar u »Sat. Review of L.« kaže da »svaka njegova pesma ima frajnu veličinu i vrednost«.
Od drama, veliki uspeh postigla su dva engleska dela, pisana u stihovima. Prvo je 4rama T. S. Eliota »Coctail party«e koju su s velikim uspehom igrali na Brodveju više od godipu dana; a kao knjiga premašila je tiraž od 50.000 primeraka. Druga je vesela igra Kristofera Fraja »The tady's· not for
burning« (Gospođe ne spalite) koja se sada izvoJi i verovatno će imati još veći „speh.
Na području kritike potrebno je zabeležiti knjigu »Classics and commercials«, u kojoi su sabrane književne ocene kritičara Bdmundđa Vilsona iz 1940 godine. Vilšon je danas verovatno najbolii američki kritičar.
(Odlomak)
Janez GRADISNIK
—-—-cCZCKKK---------------- ——–! I–—— ——j ij osi iii
BESEDA OCA – ŽIROŠA
Subota je. Sve stare žene idu tog dana u crkvu. Tako je to od starine, odvajkađa. Svaka baba jedva čeka subotu da čuje kad posle podne zazvoni prvi put na večernje, onda se prekrsti, ostavi posao iz ruku i spremi se za crkvu. Još dok se sprema, misli koju to drugu svoju nije videla davno, od prošle subote. Šta li joj je, da nije nešto zanemogla, ili daj joj nije cepanica na prst pala, ili kol zna šta? Da baba-Lepa nije već i na izdisaju? Umrla nije, jer ove nedelje nisu nikog »na žensko« oglasili sa tornja, ali je možda pri kraju. Pre tri nedelje kad je bila na večernju ostaie su samo još oči od nje. Nos se ušiljio, obraza nestalo, na mesto njega hladna ledena mramorna glava i — samo oči, samo one što žive u glavi. Ona kašljuca, polako teško diše — gasi se... ;
TI dok se sprema, na večernje, seti se baka cele svoje okoline, drugarica sa kojima je odrasla, provela detinjstvo i mladost, kolo zajednički igrala i iz istog šora uskočila za mla'doženju. Pa ako se desi da je ne vidi na pijaci ili na sokaku, da je ne srelne ako ide poslom u opštinu ili u komšiluk, a ono će je sigurno videti na večernju, gde se žene skupljaju svake subote otkad je sela i crkve u elu,
Kad treće zvono povuče ćopavi
Avon, Ove su Žene već na svojim mestima, prekrstile su se, namestile malo bolje maramu na glavi, navukle je na čelo i šepute stegnule pod brađom. Čekaju samo da pop-Žiroš
zakrešti u oltaru za časnom trpezom ,
i da mu ćopavi Arom iz pevnice odgovori jektenije.
Ali, kao i obično, pop-Žiroš čeka da se Aron dogeguca sa tornja gde je dao poslednji znak, bar do ženske priprate, pa da otpočne, | sad popa zaviruje krozsduborez na dverima, kroz onaj što je oko slike Blagovesti. Čuje da su se zvona u tornju umirila i da se Aronova ćopava noga vuče po korošu, traži u mraku stepenicu; boji se da ne promaši i da se ne sruči niz stube u žensku crkvu, Kad ga bop-Žiroš, čuje on još dok viri kroz rupu na Blagovestima počinje:
— Blagosloven· bo-og naš...
Aron još dok prolazi kroz žensku crkvu na putu u mušku, vukući glasno svoju nogu po glatkom kamenom podu, odgovara svečano u hodu:
— A-a-min... )
Lepo teče večernje, sve po redu koje žene dobro poznaju ne baš tačno kako je čemu ime i kako se koji deo zove, ali koji ipak znaju naizust. Ne bi nijedna umela da kaže šta sad dolazi i šta bi bilo potrebno da
| se učini pa da se nedovršeno na-
stavi, ali ako bi neko ispremeštao što ili pobrkao, odmah bi to opazile — nepogrešivo.
Desi se da pop-Žiroš žuri kuda. Čeka ga neko bogato krštenje posle večernja, konji su već upregnuti i nestrpljivo trupkajući, čekaju samo pop-Žiroša pa da krenu na salaš, A pop-Žiroš onako sam sebi „namigne kad odluči da večernje »obrbari«, pa tek jednim potezom preskoči desetak minuta propisanog pjenija.
Žene odmah sabijaju glevu uz glavu i počne šapat koji čak i do popŽiroša u oltaru dopire. l
— Boga mi, preskočio je.
— Kako da nije? Pa znaš da tu
sad ima prvo da dođu stihare na stihovnje, pa onda mala jektenija; a on odma! mala jektenija.
— Valjda se žuri jako? — pravđa–ju ga.
— Bj, nije dobro, nije! — maše glavom neka prava bogomoljka, Božje reči, pa preskakati. Na što će to da izađe?
_ Sad sve ide kako ireba. Žene, doduše, paze da popa što ne preskoči. I ne preskače danas gospodin preča-
h4: i
„ Šlo dalje.
. Kralke vesli Li iz iROyIFaMNMMA
Maks Bekman: Autoportre
IZLOŽB SLIKA MAKSA BEKMANA
Savremeni nemački slikar Maks Bekman, koji je 1937 godine emigrirao u Holandiju ispred HitleroOVOE režima, umro je 2? de cembra 1950 godine u Americi, gde je ži. ši | veo “tri pgodine., Poslednjih petnaest meseci svoga života Bekman je proveo u Njujorku. U američkoj galeriji »Buholce u Njujork · otvorena je u aprilu ove godi ne izložba slika Maksa Bekmana, člja se platna danas nalaze u mnogim velikim ga.
lerijama Amerike i Evrope.
MESEC, MEĐUNARODNOG POZORIŠTA ” 1951 GODINE \ Kao i svake godine, u organizaciji Među- Mi narodnog Dozorišta instituta odnosno ame=” ričkog Nacionalnog komiteta Dri | UNESKO-u, održan je u Sjeđinjeninmr Državama u martu ove godine takozvani »Me' đunarodni pozorišni mesec« za 1951 godinu. U toku toga meseca pozorišta u Americi prikazivala su komađe u cilju zbližavanja
. i međusobnog upoznavanja ljudi svih na=
cija sveta. Tim povodom prikazani su značajni pozorišni komadi klasičnih i savremenih svetskih dramaturga: Škotska: »To=bijas | anđeo« od Džemsa Bridija; Rusija: „Višnjev sad« od Čehova; Nemačka: »Iza vrata« ot Volfganga Borherta; Holandija: »Knpetan krai boga« od Jana đe Hartoga; Englesica: »Svaki čovek«, stara narodna pozorišna igra: Norveška: »Kuća lutaka« od IDzena; Amerika: »Oduševljenje idiota« od Roberta Šervudđa; Kima: »Prekrasna struja«, narodni pozorišni komad; Meksiko: »Bik je pojeo oraščiće, narodna pozorišna igra; Francuska: »Učene žene« od Moli- jera: Španija: »Uspavanke« od Gregorija i Marije Martincz, itd.
INDUSKE WNJIŽEVNICE SAVI-
TRI DEVI NANDA -
Neđavno je američko izdavačko predu- | zeće •Makmilen« u Njujorku objavilo ro= man pod naslovom »Građ sa dve kapije« od savremene induske HKnjiževnice Savitri Devi Nanda. Ovaj roman, pisan u autoDiografskci formi. govori o teškoćama otstranjivanja zastarelih pogleda savremeno; indiskog čoveka, Književnica Bavitri ĐOdovVi Nanda školovala se u NLahori, Pendžabu i Londonu, a danas se, pored rađa na litera= turi, bavi Tekarskom praksom u Londonu.
ROMAN
STUDIJA O FILMU »HOFMANOVE PRICE« | a
Nedavn je engleska edicija »Satum 9 Lendonu obja.ila stuđiju baletskog filma u bojama »Hofmanove priče«, od en- 7 gleskog umetničkog kritičara Dr. Monka. Gibona. Ovpa knjiga pretstavlja već drugu studiju Dr Gibona o baletskom filmu. Prva koju je autor objavio bila je o filmu »Cr= vene gipelice«. Pilm „»Hofmanove priče« već je doživeo veliki uspeh u Americi, a veruje se da će na Britanskom festivalu, na kome će biti prikazan, pretstavljati jednu od najvećih filmskih atrakcija. Knjiga je ilustro* ana fotosima iz istoimenog filma.
pres« u
CRTEZI FRANCESKA GVARDIJA ai
Pošto na Zapadu sv= všše raste interesovamie — po pisanju engleskog književnog lista » Pajmsov književni dodatak« — za italijanskog slikara Pran*eska Gvardija, usko= i će i Engleskoi biti objavljena u ediciji »Paber i taber« studija crteža ovog italijanskog slikara. Autor ove studije Dž, Bijam Šo osvrće se isključivo na ocrtačku MN, delatnost Prančeska Gvardija iz kolekcija tu va Veneeije — u Fngleskoj, Francuskoj, hp Nemačkoj, Holandiji i Americi, ispituje | njegov stil kao crtača venecijanskih moti- PS va i njegove odnose sa Kanaletom. Knjiga Će biti "ustrovana velikim. brojem Gvar= a ih erteža
sni, VO. šta više — kao da lepše i svečanije poji.
_ — Da se nisam pomela, druge? šapuće jedna od žena, malo nagluva baba-Aksinja. — Da nije sutra možda i apel veći svetac, a ne samo nede- ja? Via
— Nije; a što bi bio? _fI
— Pa, meni se sve čini đa gospodin popa na božićnje okreće. Kao da će danas sutra Božić, a ne Mala Gospo- LiB jina. / Si
— Eh, babine uši, kao šuplji orasi; „| Pa joj se i od komarca čini muzika. — rugaju se mlađe žene.
— Boga mi ne govori baba-Aksinja
u vetar. Prislušaj ti samo, ; Osluškuju. Stvarno popa sve nešto izvija, kroz &voje tesno grlo pokušava da istera neke svečane, visoke, dr= htave glasove, malo ogrebane ali paradne. |
— Gle, Žiroša, gle Žiroša! Ko da šujtašem veze...
Večernje se bliži kraju. Malo je i đuže „nego što je običaj, ne više od pet, šest minuta, ali žene koje trideset, četrđeset pa i peđeset godina prate večernje, primećuju da se danas malo »o{egnulo«, jer u ovo doba kad se večernje završi, sunce ne dođe ni do prečke od gvozdene kapije na porti, a sad već dva tri palea oti-
— E, baš ćemo da pogledam ko je paradiro gospodin OM 350 dva ili tri i po palca...:—- q1PVcšBlG se žene međusobno dok večernje iđe kraju, pa: već i glasnije šapuću, je sad će se završiti, Samo da OB:Ži- i roš očita večernju molitvu bed, bo. gorodičinom ikonom na ikonost GO da se prekrsti, zatvori knjigu, ok RČ BR MO. u LI Gotovo... ' RA . pop-Žiroš se ti i knjigu, ali ne uđe Ovaa n Va NI J otpoja »Upovanije moje otac BB popa pravo na amvon i stade bal pij ubre svoje svetle oči koje kao d OD vaju na zejtinu, zbog kojih je i ŠUBID svoj nadimak, (Doduše ova SRBA