Књижевне новине

MST Za = DŽON ı i

ar S S

[-” #* Mg

JANKO ĐONOVIĆ

„ZADIMLJENA BRDA”

“~ „7

Pr povijetke Mihaua Ražnaftoyića

prbovilčike »Zadimljena brda«, bez malo, sadrže motive iz dru-

gog Svjetskog rata sa tla Crne Gore, iz piščevog rodnog kraja. Još uže, motivi su crpeni iz piščevog sela i njegove neposredne okoline. Prva priča »Vranjići čuvaju jezero« sa motivom iz dublje prošlosti tog kraja, iz borbi Crnogoraca s Turcima, dođe kao neki prolog, kao uvod u oslobodilačku atmosferu poslednjeg rata. U ovoj priči, kao uostalom i u svima ostalima, izbija velika ljubav pisca za rodni prag, jedno žarko i poneseno rodoljublje. Osnovni ton knjige je siv: paš ljevine, strijeljanja, sumor, mrkla noć u kojoj se uvijaju, gore * putuju zublje. Sve se dešava u selima na Skadarskom Jezeru kod Rijeke Crnojevića. Opisane su karamračne noći na jezeru, prirasla seoca u stranama više njega, ribarske kućice, krdić koza hraniteljica, čunovi koji zavjerenički nekud zamiču pod stranama. Žig siromaštva u kamenjaru počiva na cijelom njihovom sklopu. U takav okvir došla je buma, ratna 1941 godina. Stari Crnogorci, a gotovo i svi ostali, prikazani su u svijetlu i sa oreolom jednog popularnog, trađicionalnog herojstva. Odmah poslije sloma stare Jugoslavije i okupacije italijansko-njemačke, iza onog kratkog proljećnog zaiišja, izbija ustanak. Sinovi idu u šumu i u internaojju, a stari u internaciju ili ostaju kod kuće. Okupator bijesni; vrše se masovni masakri. Na jednoj strami narod, jedinstven na l:iniji borbe, a na drugoj neprijatelj. Ražnatović nije propustio da prikaže ni izdaju sa okupatorom slizanog četničkog pokreta, ali to je kod njega ostalo samo uzgredno, ovlašno. u spro-

rednim epizodama, ne ugtavljajući se,

duže i detaljnije na obradi ovih činjenica. Pred sveg nastojanja pisca da borbu prikaže u njenoj, za poslednji rat u našoj zemlji karakterističnoj složenosti, narodna revolucija se iz svega malo vidi. To je oslobodilački, odbranbeni rat od neprijatelja porobljivača, u kome učestvuju ljudi istoviski, fradicionalno pripremljeni i predodređeni na takve borbe i herojštva. Da se ne bismo krivo razumjeli: ovo je tumačenje stava pisca po njegovim pripovjelkama a.ne propisivanje teme što je trebalo obraditi!

Kod Ražnatovića su uglavnom sva lica zadojena herojstvom, ponesema borbom protiv neprijatelja. Otuda je došla i prilično izrazita šematičnost postavljanja i obrade pripovijedaka, podignut ton u izrazu. To, nesumnjivo, smanjuje realističku vrijednost mekih slika i sadržaja i pored toga što Dpisac daje, na mahove, dobre opise prirode na jezeru i cijelog: onog miljea oko mjega. To je ona naša šematičnost iz 1945-46 godine kađa su, jednim dijelom, pisane i objavljivane po časopisima i listovima ove priče. ~

Već prvom pričom »Vrahnjići čuvaju jezero«, pričom zgusnulog književnog izraza i upečatljivih momena– ta, pisac poštavlja sebi ošnovu za idejno i osjećajno razvijanje i usmijeravanje ostalih pripovjedaka. Vranjići na ostrvu Vyvanini u Skadarskom Jezeru jedinstveni.su u borbi proliv 'Puraka, robinja iz Zete, vođena u zabitovnoj prainji, takođe. Na navaljivanije turskog zabita Osmana Kuke, ona mu u odbrani zariva prste u kosmate obraze i zakrvavljene oči, suprotstavljajući se spartanski i riječima i fizičkom snagom. Za to vrijeme Vranjići napadnu, noću, Osmana Kuku i megove IJU So stavljaju ih pod nož

potom zapale.

TU drielOOma koji su slaba strana TRažnatovića kao pripovjedđača, ispoljava se jedna karakteristična crta njegovog umjetničkog postupka. On rijetko u njima postiže prirodnost i uvjerljivost. Njegovi dijalosti najčešće su puni opštih mjesta u duhu osnovnog smjera pisca, fraza kojima mjegovi junaci deklarišu evoja shvatanja odanosti i privrženosti borbi. U razvučenoj i jednoj od najslabijih priča ove knjige »Dvoboj u brđima«, bez malo svi, su dijalozi takvi: ju. se daje, djeco. tako PAO OM, RatdVašl OC pravo

i muški ratuje, zemlju će držati vazda

slobodnu, Kleknut na koljena — nikad!

tuđin na našem kršu — nikad!... VAV- neće biti, neljudi, a nje mora da

bude, mora da je bude, — krik

i LOR ~ nu skočiv-

ONA ; gadarajući, po njemu isušenom | jagom.. Š

kad neću biti, · Skote, Ja rob ni

U priči »Zadimljena brda« pelnaest staraca. izlazi više sela u brdo da čuje daleku, krvavu meljavu ustanka i da na taj način naslade srca kad ne mogu zbog starosti u borbu (»Makar OPE sVOm sinu ni groba ne vidjeli«

Ili u »Majceia:

Majko, podiži Ratka, cuvaj ga d a, aj o pu|E A tađa neka | on pođe ia Veli

*Im putom kojim smo i mi hodili. Majke

naše, srećite naše r., š Ć Ke Š ane i našu srećn Sibiju...« Itd. i PO

Tako je skoro u svim pripovjetkama ove knjige Vrlo često naiđe se na pcdignut ton, velike riječi, lalko da še karakteri ljudi ne vide, Sve je izmiješano, uopšteno. U Crnoj Gori, kao 1 u cijeloj našoj zemlji, bilo je velikih herojstava ovoga rafa, ali to je trebalo dati na drugi način a ne preko Jednosiavn» šeme i neubjedljive idealizacije. Kod Ražnatovića postoji, da taxo rečemo, jedan opšti t'p rodoljuba i borca — djeda, oca, sina ili majke, svejedno. Kod njega su stvari često jednos'rano viđene i uprošćeme, što ide u raskorak sa elememtima pozilivnog koje sadrže u sebi, sa piščeVim prilično izrađenim slilom i ispoljenom moći zapažanja. Pored »Dvoboja u brđima« tu. su još. priče »Okovi«, »Zadimljena brda«, »Majka«, »Zemlju« i naročito »Elegija u noči«, koja je mogla bez štete izostati. — U kojima je ilustrativan piščev prasak riječi i neka blijeda poetizacija bez čvršće, konkretnije podloge.

Ponekad ima kod pisca nedovršenosti i improvizacije kao u priči »Majka«: raskopavajući golim rukama Svoga s&trijeljanog sina, zatrpanog u nekoj jaruzi sa još jedpim drugom. majka zaboravlja da drugoga ponovo nagrne zemljom. Takav važan i ljudski detalj zapravo zaboravlja pisac, on· bi mu bio dragocjen da upotpuni njegov lik majke, — ako ne smatra da se samo mpo sebi razumije đa je majka, kradući mrtvo tijelo SVOg Sina, ponovo zakopala drugi lješ?!

Pripovijetke »Zadimljena brda« ohrabruju i svojim dobrim književnim kvalitetima. Preko nekoliko priča, bo našem mišljenju. najuspelijih u ovoj zbirci, njihov pisac je "'spolje dalje mogućnosti svog vazvoja. To bi bile uglavnom pripovijetke »Vranjići čuvaju jezerno«, »Djevojka sa “ostrva«, »Jagođe«, »Darkovo jare«, »Čergaši«, kao što fragmentarno uspjelih pasaža ima gotovo i u evima drugima. Ražnatović je najjači tamo gdje nema dijaloga i direktnih radnji ličnosti, gdje opisuje prirodu i atmosferu u selima

Vladimir PITOVIĆ

oko jezera, kada oživljava svoje uspomene na djetinjstvo, Neka mjesta iz njegove priče »Vranjići čuvaju . jezero« djeluju zgusnuto, doživljeno sa živim figurama:

»Tajnovite „jezerske noći igraju po mutnoj vodi, njišu se teške i sumorne kao utuljena ma:astirska kandila«. Priča »Čergaši« čijoj se kompoz'ci-

ji može šlošta zamjeriti ide u najDolje napisane stvari Ražnatovićeve, Ona je zbijena, nadahnuta, književna. Kratko zatišje poslije aprilskog sloma

1941 prikazuje se sažeto i slikovito:

»U zorama nevedram, kao pepelom popbrskanim, kroz ograđene vrtače neproes no se širil nekakvo muhklo šabptanje. Između ku'a naslonjenih ha zupčasti kamenja iskrsla bi ponegdje žućkasta svjetlost, pa se gasila kao vjetrom utuljena«. U osroednjoj priči »Braća« potresno je ono mjedto o ljeskovinamt koje žive i zelene se oko mogila strijeljanih. One žive a ljudi nema!

Među mlađim pripovjedačima, Ražnatović je svrnuo pažnju na sebe još prvim svojim pripovjetkama objavljenim u listovima i časopisima; zatim kod mlađih „neuobičajenom uDpornošću da preko sistematskog či tanja i usavršavanja otkloni svoje nedostatke. On je u tome imao uspjeha, kasnije priče su mu bolie od veĆeg broja ranije napisanih. Uticaj pročitane lektire. Andrića i nekih francuskih realista, vrše na Ražnalovića pozitivan uticaj. Ponegde se može naći i uticaj Krleže (»Starom ćesarskom cestom kojom su nekada gavile gnjile pukovnije bečko-pešžtanske dotrajale kućerine...«) što odudara od njegovog stila, Elementi praskave publicističke retoričnosti i onog crnobijelog šematizma postepeno ičšćezavaju iz poslednjih njegovih radova. uzimajući u obzir i one objavljene u poslednje vrijeme po listovima. U »Zadimljenim brdima« ima malo vajania i produbljivania, individualiziranja koraktera, bezčega ne može da bude prave pripovjetke. Ražnatović još daje stvari na duhu, na odlomku, reminiscencijama kao Mod. »Čergaša« gdje mu treba više od tri strane uvoda da olpočne radnju. Sa sWticanjem kulture i studjoznosti, sa proširivanjem životnog iskustva sve se io postiže, pod pretpostavkom da je pisac Do svome falemftu predodređen da bsde pripovjedač, Ražnatović je iedan od ono nekoliko mlađih proznih pisaca čiji rad pratimo sa radoznnlošću i 99vjerujem. Ovom knjigom on je pokazao da se može uspješno baviti prozom;, uikoliko se oslobodi, u većoj mjeri nego je to do sad učinio, retorike i idealizacije kao svojih osnovnih nedostataka. —

PJ OSa p* otkud opet ti do mene sva hitra, vita „ptico večna

u noći ove, probdivene nad grižom srca, neigzlečna.

Pa otkud tako puna grla te pesme vedre sad kad snena već snuju polja, izuuarla,

i gnezda leže. razrivena. |

O lastavice, ti što znade

pod toplo krilo negda skmibti

sve dane moje, sve mi jade, |

i s njima blim nebu biti. | |

Ti, ptico mila, što si vila pod srcem nekad gnezdo lako,

i tu, u njemu, tajno krila sve patnje naše, teške tako.

O, gošćo moja, dobro došla! Sva hitra, vita, zatreperi.

Još plavet neba nije prošla, a ko da život ianeveri, ~ \

a ko da usni kad, joj zene

k'o zvezde trepte sjajam večnim u noći ove, pokraj mene,

nad srcem mojim. neizlečnim.

| KNJIŽEVNENOVINE |

U ODBRANU ĐURE JAKŠIĆA Jedna mistifikacija U beogradskoj „Republici“ i oslednjih godina piše se opet ·

dosta o Đuri Jakšiću. Broj na-

pisa o njemu raste iz dana u dan; bez obzira na to, — kako to umesno reče ovih dana Đ. Gavela pišući o našim kritičarima i piscima, đa li se uopšte ima, i da li še uopšte ume da kaže nešto dobro i nešto novo. Đura Jakšić, u takvoj anomalijji i izvesnoj krizi naše Kritike, prolazi na. rožito rđavo: posle nekih sto i trideset autora koji su dosad pisali o Jakšiću, novi napisi o njemu, nažalost, retko donose nešto dobro i novo. Razume se da i tu ima izuzetaka; ali. uglavnom, čitav niz napisa feško bi mogao izdržati i najblažu kritiku. Ima autora koji kao da se takmiče ko će dati više netačnosti. ili ko će pokazati voće nepoznavanje činjenica. Kcrda, na primer, jedan au“or, — u Svom napisu koji ima čak da nam pruži. kako se tu~istče, »naučnu građu«, napiše, uz razne ostale netačnosti, jož i besmislicu da su »Đuru Jakšića prilikom njegovog prelaska u Srbiju, aprila 1857, preporučili kod M mistar– stva prosvete Laza Kostić i Stojam Novaković«, — šta treba pomisliti o tome inače dobrtonamemom aufoiu, kada činjenice kažu da su i Kostić i Novaković tada bili još sasvim nepoznafe ličnosti, dečaci gimnhazisti, prvi od šesnaest, a drugi od četrnaest i po godina. Ili kada drugi autor, u &VOjoj »monografiji« o Đ. Jakšiću, pored niza ostalih netačnosti, ističe u više mahova kako je Đ. Jakšić imao troje dece. Mnogi od nas ne znamo Zmajevu decu: nije važno ni da ih znamo. Umirali su od nekoliko meseci, ili čak i posle nekoliko dana. Jakšićeva de-

.ca međutim, sva su preživela oca, p9-

stali ljudi, kćeri se poudavale, — neki od njih čak imaju izvesne veze 6a istorijom literature i umetnosti. Ni ovo ne mora svako da zna. Ali onaj ko se osmelio da piše monoprafiju o Jalkšiću trebalo bi ipak da bude obavešten o tome. O četvoro Jakšićeve dece, — foliko ih je naime bilo, — ima podataka i u literaturi o Jakšiću. Samo ovaj jeđan detalj karakteriše ceo metod rada i kvalitet »monografije«: autor, koji inače nije bez talenta, ne poznaje ni najvažniju literaturu o Đ. Jakšiću, a u izvore, naravno, nije ni zavižio.

Ipak, svi ovi i ovakvi napisi o JakŠiću prolazili su dosad, mahom, bez primedbe. Međutim, jedan konkretam slučaj, koji se nedavno desio, postavio je pred nas dužnost da se ma ovu amomaliju javno ukaže.

U beogradskoj »Republici«, u. broju 286, objavljen je u feljtonu, na čitavih šest stubaca, članak pod naslovom »jedno pismo Đure Jakšića iz Jagodi. ne u Hajdelberg«. Članak je potpisan sa M. Da bismo najzad presekli neodgovorna pisanja o Jakšiću dužnost nam je da konstatujemo ovo: po sredi je ovde jedna velika mistifikacija. Ceo članak je plod fantazije. Članak se naime osniva na jednom pismu, inače dosta opširnom, — (koje se u »Republici« i tekstualno objavljuje), — a čiji autor uopšte nije Đura Jakšić,

Na ovoj mistffikaciji nužno je zadržati se nešto duže, u interesu jstine o ličnosti Đure Jakšića. Prethodno,

' međutim, potrebno je utvrditi činje-

nice. Da autor ovog pisma nije Đ. Jakšić, i da je dakle ceo članak, sa intenpretacijom ovog famoznog pisma, plod čiste fantazije, dokaz je u ovom:

1) Rukopis pisma, zajedno sa potpisom, već na prvi pogled, bez ikakvih teškoća ili sumnje, odaje treću osobu. To apsolutno nije rukopis Đure Jakšića, i to će moći, bez po muke, da razazna i konstatuje i laik, Moji Jakšićev rukopis zna samo iz njegovih potpisa na fotografijama, ili iz nekog objavljenog faksimila. Pisac ovih redova video je oniginal ovog pisma. Pre otprilike godinu dema, u Svetozarevu — „Jagodini, mi smo posetili čoveka koji je navođino imao jedno još neobjavljeno originalno pismo Jakšićevo, Ne uzevši još pismo u ruku, i ne pročitavši sadržaj, na prvi pogled, mi emo vlasmiku pisma saopštili: pismo nije Jakšićevo! Bio je to pre svega, potpuno iuđ rukopis, potpis takođe. Onaj Jakšićev toliko karakterističan rukopis, — poznat možda već i široj javnosti iz ponekih faksimila i fotografija, — pisac ovih redova poznaje dovoljno, — iz nekoliko stotina Jak-

III

šićevih originalnih pisama, i raznih dokumenata, i rukopisa njegovih književnih radova, pa | iz razhih beležaka Đurinih, potpisanih i nepotpjisanih. Sve smo videli i proučavali fo u Orisinalu, pa znamo čak {i nijanse Jakšićevih rukopisa, iz raznih faza Jakšjćeva života, iz njeeovih ranih mladićkih dana na studijama u Beču, iz godina njegovih lutanja po Srbiji, pa naročito iz onih gođina provedenih u Jagod'ni,

2) Čak kada bi rukopis bho sumnjiv, što uopšte ne dolazi u pitanje, ne može sa varafi po smdržaju pisma onaj 'to iole poznaje činjenice. A samo dve činjenice iz sadržaja. pisma odlučno demantuju pretpostavku da bi ovo pismo moglo biti Jakšićevo: Prvo, Jakšić se fr: nekoliko dana pre da tuma Ovo pisma doselio u Jagodinu, u kojoi sn tada kao nepoznat prvi pu pojavio. Nije mogao dakle već javljati »gospod'nu Stevi« razne novosli jagodiriske, niti iznositi sećenja iz prošle letnje sezone jagodinske. Drago: onaj ko zna da je Đura Jakšić, u svome čuvenom »Komad'ću švajcarskog sira« i u. »Mislima jedno penzionerae« — u oqnom onako plaštično naslikanom portretu i kare!teristici jednog penzionera -- prikazao »uglednop penzionera* Tasu Ivanov'ća, aračliju,

! policiskog špicla i denuncijanta — (a

to je otac »gospodina Steve«, kome je upućeno ovo pismo), — taj je odmah morao shvatiti i razumeti da se takav Đura Jakšić nikako ne može dovesti u vezu sa sadržajem OVO Disma. 3) U »Republici« potpis pisma označen je samo na »Đura Jak.« Znamo tačno da Jakšić svoj potpis nikad nije skraćivao, Ne nalazi li se već u ovom detalju izvesno priznanje objavljivača da nešto nije u redu, i da autorsivo pisma ipak može da dođe u pitanje? Pisac iz »Republike« nije dakle u potpisu pisma, u njegovom dešifrovanju, bio sasvim siguran! To nam je jasno, i tu ga shvatamo, jer smo videli original: pisae je dakle onaj zbir nepravilnih i nečitljivih slova, koji je davao mogućnosti za više raznih kombinacija kod dešifrovanja, uzeo na brzinu kao »Jak«, pod sugesti-

jom da ovo'pismo inače potiče narav. no od Jakšića. Zašto se nije, među-

tim, malo zastalo barem kod ove GS čevidne nejasnoće i teškoće, koja je tako odlučno upućivala, pa čak i go--

nila, na razmišljanje i proveravanje? Zašto je pisac iz »Republike« — koji

nam inače izgleda smmipaziter Jakši-.

ćev, — morao utrčati u ovu mistifi-

kaciju, koja je mogla da nanese šte-

te karakteru Jakšićevom? | Uostalom suvišno je dalje dokazi-

vali da Jakšić nije bio i nije mogao.

biti autor ovog pisma. Kako nam ižgleda, u međuvremenu pravog autora: »Đura Jak« nije Đura Jašić, nego će to biti »Đura Hor.« A taj »Đura Hor,« to je potonji čuvemi ratnik Đura Horvatović, poznat i iz dela Đure Jakšića, Horvatović je bio tada mlad oficir kapetan, u garnizonu jagodinskom. Kao bivši austriski oficir. znao je naravno nemački: \ onih. nekoliko nemačkih izraza u Dismu. Nesumniivo, Horvatović je staJao u prepisci sa St. Ivanovićem, tada studentom u Hajdelbergu (ovaj je umro 1989, a ne 1940, kako to tvrdi autor u »Republici«) pa je svraćao i kod Slevinog oca, Tase Ivanovića aTačlije. Kako je poznato, u Jagodini Horvafović se zbližio potom i sa Đ. Jakšićem a ovo prijatelistvo odrazilo se i u pesmama Jakšićevim,

Inače, nikakav treći Đura imtelektualac ne nalazi se 1869 u Jagodini,

Slučaj sa ovom mistifikacijom nije sasvim prost. Seadržajem ovog pisma, naime, na ličnost Đure Jakšića, i na njegov karakter, imala je da padne senka. Tu neistinu i nepravdu nanetu Đuri Jakšiću trebalo je svakako utvrditi. Đura Jakšić je, i u Jagođini, sitrotovao i gladovao, ali nije drugovao sa »penzionerom« Tasom Ivanovićem aračlijom, čovekom sumnjive prošlosti poznatim špiclom policijskim i denucijantom, niti mu je išao na čašće= nje i slavu, kako bi to izlazilo iz ovog pisma. Jakšić doista nije zaslužio da se na njegov račun čine ovakve mistifikacije, Mr Milan P. KOSTIĆ

KRADJA BEZ PREKRADIE

M oral, istinitost, pošten odnos pre-

ma čitaocu i materiji koju tretira — to su kvaliteti naše današnje žurnalistike, to je njeno preimućstvo nad nizom predrabnih novina i listoVa, a i nad većim dijelom savremene svjetske štampe, 1I zato jugoslovenski čitalac ima puno povjerenje u ono što mu naša štampa servira; i zato svaki — makar naoko i beznačajan — pokušaj srozavanja visokih moralnih principa naše štampe treba još odmah žigosati i Wpriječiti, kao nešto tuđe socijalističkom društwu, kao nedozvoljeno, sramotno.

Riječ je o ovome. Neki A. Bartulović objavio je u beogradskoj »Republici« kraću reportažu pod naslovom »Splavom niz rijeku koja nema svoga izvora«. Reportaža je zanimljiva, necobično svježa, pisana s dobrim poznavanjem &tvari; uopšte — u nizu današnjih stereotipnih reporterskih pokušaja djeluje kao prijatno iznenađenje. E, ali nije samo u tome iznen ađenje! Ne, nažalost. Iznenađenje je u sramofnoj činjenici, u tome da je taj vrli saradnik »Republike« pomenu{fu reportažu pokrao — književniku Paniću-Surepu. Naime, Panić-Surep objavio je u »Politici« (5 avgusta 1939) reportažu o Drini pod naslovom »Lepota, koja se ne može ni opevati ni naslikati već samo sa divljenjem gledati«. Nju je Bartulović prosto prepisao ođ riječi do riječi, prepisao i potpisao, izmijenivši samo naslov, unijevši ijekavštinu, i ove dvije rečenice na kraju (koliki li napor misli, kolike li stvara-

lačke energije!): »Ko želi da osjeti 8ve čari rijeke koja nema svoga izvora, neka je sa splavarima posjeti. Neće se kajati...«

Neće se kajati. Ali treba nešto učiniti da se ovaj »žurnalista« | »reporter« pokaje i opameti, da uvidi najzad da ovako ne može i ne smije dalje. Tim prije što Bartulović, izgleda, ima iskustva u ovome — znamo za predratni slučaj s reportažom „Đura Gavele, koju je Bartulović takođe »prepisao i potpisao«• — baš kao i ovu Surepovu foliko godina kasnije.

D. K.

Vangel Rodžoman: Zadrugarka,

uHHHHaRpHHuHHHHHNEHHHHHNHEIHEMMHNHHMHHHMHHMHHMHAHANHHHHIRAIPHHHIHIHIMuHRHuRHEAR a EHHNHgdauHHRp BIH HHuHHHHHHHNRH O HHRHHHHNHIHHuHRHHRRHKHHHHBHIHNGWHWaHHHUHNHHHaHHBHuWHJWRRRGRHurRuanHaaHaHHHWHHHHHHHHARMaRa0RiaaHduRdGhaanaRRGWHHHH —— —_—_ | _ —— | _ —— —————— i IJ TJ —- —— – ——,|—Pp0:). —- - ---- -—- II –– ———— -— ——--—— _—_——— –——–-—--— —_— –— w —-– — –II—C_________

Pa ipak, nismo bili zajedno posled-

i :

Ot leđaped mi se nešto slično dogodilo. To je bilo jeseni 1932, kada sam a Hamburgu, u internacionalnom klubu pomoraca, sreo jednog ložača. Šarli Koh mu je bilo ime. I on je učinio da sam zaboravio da mi je u džepu bila parobrodska karta za Vigo. Brod je bez mene otplovio za ŠpaniJu, a ja sam nedeljama sedeo u mornarskoj krčmi i slušao čudne i neza: boravne doživljaje čoveka koji je jedrio na mnogim morima u teškim burama života. ~

Tako sam, suprotno prvobitnoj nameri, ostao i u Žabljaku. Hteo sam što više znati i sazna i o sudbini de· vojke heroja Vuke Pratio sam je na izletima, iako se pri penjanju na bregove mnogo no priča. |

Zašto ·e Vuka tako rado penje na bregove? Zašto vuli praiskonske peći ne i lov? Je li to nagon za delanjem. koji ju je nekada primorao da izađe iz kruga arhaično-pastirske razborito sti, tako da je postala junak, o kome su se pevale narodne pesme, i sada ne može nazad u senke na pašžnjacima, ne može se smiriti u svakodnevnom, u sičušnom običnog života?

Zajedno smo krenuli do Savinog Kuka. To je jedna od najlakših šetnja u planinam» Durmitora. Staza Ooptl vodi pored Crnog Jezera Na jedndđj izbočenoj steni zastajemo ! iko je dar bio mukao. u vođi viđim svoju sliku

- sa ogrtačem koji na veti Ieprša kra mojih nogu. Izvanredno jasno i uti snuto u staklenu materiju vode.

— Ovđe je bogati lovački revir,

kažem, i mislim na to da su jezera mesta prastarih nalazišta, kao i da su ođ ljudskih naselja na kočevima stariji mit i gatka, koji na mnogim jezerima bujaju.

— Nije loše ovđe loviti, kaže Vuka i prihvati pušku koja nije za lov, no koju ipak, kao svetac svoj atribut, uvek nosi sobom.

Ali ,ima li gatki vezanih za ovo je· zero, borave lj. u njemu vile, koje zabludele pufnike mame u tamne du· bine jezera?

Obala je obrubljena . kamenom; iz koga cveće raste. Tanka mahovina i okrugle ruže. mahovinarke, koje stole. ćima izrastaju i venu, dok im ne pođe za rukom da razdvoje kamen, dok im. u beskrajnom strpljenju, ne uspe da kamen oxsitne do rnaspađanja i najzad ga bretvore u zemlju '

"Trave i cveće lagano se lelujaju na vetru, dok hiljade crnih žaba u sko. kovima beži red našim koracima.

— Gora od smrti bila je bolčst, kaže Vuk». Kada ti se oko vrata obesi, skrhan si, nemoćan Pretvara te u bes, pomoćnu olupinu. KO OJ

— Ima li čega goreg od bolesti. pi tam.

— Gora od bolesti je glad kaže Vu ka. Jer ona ti odizimz: razum prevo di te preko praga bezumlja

Dilo je slučajeva da je bolesnik iahao konja i iz njegovih ploća izre “ivao živo meso ı jeo od životinje koj: ie pod njim kasala Pilo je lilusnil bo'esnika Polest i glad pomračili s i'm svest. Tako jie govorila Vuka

Cvrkuće mala ptica, slična ptici po

- točarki, što se njiha na kamenu, izdi”

žući u vis svoj dugi elegantni rep, Hteo bih da sve njih, stanovnice ovog jezera, podrobnije razgledam i imenom nazovem. Ptice i ono što živi i raste u jezeru., I kada se dugo u vodu zagledamo, ne čini nam se više bajka, da čovek može ulaziti u vodu, sve dublje i dublje, i naći one koji u njoj žive, zamak i nimfe, ili stanov: nike vode sa ribljim repovima i druge. čudne životinje. A anožđa. i svoju sreću. A ribe, koje izlaze na površi-. nu — vidiš malu rupu u vodi, na me· stu gde 'zdižu glavu — možda bi umele pričati i imale bi istinski glas.

Misli su mi se vratile u mladost. Ka

| planinskim jezerima kraj kojih sam

nekada prolazio i koja su toliko 4bećavala. I tamo su se jele isto ovako ozbiljno uznosile i jezero, isto ovako Ćutljivo, mimo . tajanstveno, tamno blistalo, Tamo smo uživali snagu mladosti, ali bili uni nemira, puni a čekivanja onog što bi se jednom mo glo dogoditi. -

I hod po tlu punom iglica jela iz prošlih g dina ličio je na nekadanje doživljaje Isto ovako meko klizanje i potajna želja du se nakupi suho gra nje i jelove šišarke spakuju u rana \ ponesu i potom hegde upali vatra. koja bi pueketala i praskala i bil Sar | bes rlinost ali puna melanholije nepszn”te čežnje,

— I na primer ovo — čujem kako „OvOri Vukin wWag a pvobi tužho: »gubljeno, kao 'ecaj u temi, kao di nusjanie ewnfa na sobi u Pojoj leš ortvac |

— Morali'smc odr?sti uzvisinu Ni smo se s&eli povući, inače bi celi

transport bolesnika i ranjenika pao u ruke svirepog neprijatelja. Devet nemačkih juriša već smo odbili. Drugi bataljon četvrte crnogorske brigade imao je teških gubitaka. Iz moje čete mnogi su pali, U jednom predahu, između dva napada, savetovali smo se. Dvadeset metara iza rova, ispod jedne bukve, odgurnuli smo sneg i zapalili vatricu. Celog dana borili smo se u ledu i snegu. Sedmoro nas je sedelo oko vatre, Sedeli smo i savetovali se. Tađa se dogodi...

Za trenutak, zaćutala je Vuka. Ali u tom ćutanju, punom oklevanja, leži sećanje na teška šibanja vetra, na dim koji guši, na plamen i udar, na tamni trenutak obeznanjenosti i neuleŠno saznanje da oni koji su u krugu sedeli ne žive više., .

— Jedan bacač mina pogodio je

sred nas. I izgleda kao da Vuka ni

danas, još u to ne veruje.

— Osim mitraljesca i mene svi su bili mrtvi. Ja sam dobila jednu ra. nicu a i mitraljezac je bio povređen. Ramala sam lako kada sam pošla u tov da javim da je komandni štab pao i da se sada moramo dalje boriti, da bi sps«li holešnike i ranjenike,

Kađa smo prispeli do izvora, skort na vrhu lenine, znao sam već nešla D Vukinom životu, Iako nije pričala ačno hronološki i povezano, ali sn »akljužio |Z slučajnog pojedinačnog

Rođena jje u seljačkoj podici ı 'alunskoj nahiji, u plemenu koje je iivelo na kapslu i u siromnštvu, al, kole je pripadalo onom delu Crnu Gore, koji je ponosno o sebi mogao

reći, da se nikada nije pokorio "ur.

cima. Porođica je bila velika. Devetoro dece, Tri brata i šest sestara. A kuća se sastojala iz jednog odeljenja i jedne dograđene kuhinje.

— Sestre su bile udate. Braća politički proganjana, kaže Vuka, i izgledalo je kao da nikada nije postojalo vreme u kome su svi zajedno bili deca. Vreme se u njenoj svesti potpuno stopilo i ona je sve posmatrala sa jednog stanovišta, od dana i časa kada su tri brata i Vuka napustili roditeljsku kuću, da sa partizanima pođu u borbu. Dva brata su pala u borbi. Vuka se nije plašila smrti, ali se plašila za sudbinu trećeg brata koji je imao tek sedamnaest godina. Bio je mlađi i slab srcem i mislio je, pošto su mu braća pala, da je sve izgubljeno, da će se umreti na tim beskrajnim putevima povlačenja: ili skapati od gladi u tami šuma.

_— Tada mi je bilo devetnaest godina, kaže Vuka, Rekla sam bratu: od neprijatelja se može bobeći samo ako ga pobedimo. Ali se on uputio Mkućči, Četnici sa ga uhvatili i umro je u logoru, Izvorska voda na planini stuđena je ı osvežava. Savinom vodom naziva se malo vrelo u koje pastirice i hadžije bzcaju novčiće, radi vradžbina. Nai me, mlade žene bez porođa veruju da ara, bačena u to vrelo, pomaže, Vu a neće nikad baciti novčić u studenu odu. Ona. možda, nikada neće tražit: »asivno heroistvo materinstva. smire nu pokornost bra! Taman nemir goMi je: napred, pa i sada napuštn logo. tište kraj vođe, da krene poslednjim strmim putevima do vrha planine. _

| \

Visoko smo gore i radujemo se postignutvj visini. Na obroncima leži sneg koji se nikada ne topi. Blizu smo oblaka i zahvata nas sveži planinski vetar, Hlade nas senke visime i sa blagom grmljavinom preti nevreme, .

Kupola planine pokrivena je mirisnom travom. Mali snopovi prilepka nežno ružičaste boje izbijaju iz stene. Duboki mir i širina je oko nas, Tek po koju pticu čujemo. I, s vremena na vreme, daleka zvona stađa na nekom nevidljivom pašnjaku. ) ;

U dubodolinama vidimo sela, mesta i zaseohe, malen> kao od·drvenih kocaka. Puteve, koji se belo protežu kroz zelena polja a crnozelene šume četinara. daju tamne akcente, dok oblaci, ocrtavaju svoje tamne senke po zemlji, y

Strmi zidovi idižu se oko nas, u šiljastim i masivnim oblicima, u krševitim piramiđama, u svojoj prirodnoj

arhitekturi, impozantni u veličini i snazi, u miru i nečovečnosti. To je Durmitor,

A duboko, duboko pod nama, grotla i među njim. malo crno jezero, okruženo jelama, naše jezero puno bajki. I sama Vuka, koja sthažno i hitro, tamnolepog lica, pored mene silazi u

dubinu, lik je iz baike, Ona je gatka |

MO se istom rađa i ukoliko je stvVaviija utoliko je više gatka, Vreme je. 'elika peć za topljenje, u kojoj se poJedinačne činjenice ove i mnogih druwih sudbina, proživijene i izvojevan na ovom ili onom mestu, sjedinju · tajanstvoeno sve{ilu sliku, ko; se uzdiže iz dubini večnosti

smo utvrdili

otud.