Књижевне новине
BROJ 20
ZORAN MIŠIĆ
KRIPEVREROVIME
PANIKE I SNOVI
čovek, koga spominje Davičo
tražiocima i koji ne znaju za paniku
N' znam da li će onaj sovjetski ~ oni koje je Rembo nazvao groznim
u svojim »Marginalijama po-
vodom jednog ljudskog sna«, ikada zapisati švoj strašni san o mrgodnoj sfingi s brkovezom i o njenim paničnim zagonetkama. Jer nije on jedini koga su u snu pohodila »grozna priviđenja i košmarske mslike« Od Otkrovenja Jovanovog do Mišoa, od Danitteovog do Remboovog pakla sanja pesnik svake noći svoj košmarski san i hrve še sa mrgodnim sfingama koje će se već sulta zvati Atila, Pilip II, Velika inkvizicija, baron Nisanžem, Mathauzen, Jasenovac, čovek s brkocvezom ili hidrogenska bomba. Da pobegne od njih, od tih groznih priviđenja i košmarskih slika? Da zaboravi na njih? Sutra će ga opet pohoditi. Ne postoji taj buhker od armiranog betona koji pesnika može da odbrani od snova koji su java. Pred javom Aile bežale su vojske, Pesnik neće pobeći od svojih snova. Štokholmski #olubovi mira proneli su još Jednom paniku svetom. Pesnik ne zna za pahiku. On stoji, budan i u samu, oči u oči pred svojim ponoćnim goštom, da nikad više ne zaboravi njegov lik, da bi upamtio njegov krik i da bi ga ponovio. Jer mrak je pesnikova java, preteće senke lutaju kontinentima i morima, između njega i sunca nanizano.je još jednom milion lobanja, i nanovo še čuje uzvik sa prozora koji nestaje, i taj krik odišta treba bonovati, ponoviti ljudima jakim i maivnim, zaglušiti krikom lažljive 1 grabežljive, razoružati zlonamerne i ratoborne, opomenuti bezbrižne i samopouzđane, i prokazati ubice koji nađolaze smeštajući topove u mirne domove,
Taj ponoćni gost, koji je nepozvan došao da pesniku otme san, da li je to onaj dugonogi pauk koji u mreži lovi svoju senku, ili mrav u viđu čoveka, ili mrgodna sfinga # brkovezom? SveJedno je koju je masku stavio na lice. Pred pesnikom se neće moći snltriti. Mogu se obmahjivati još gođinama vojske i narodi od Albanije do Koreje da pauk nije pauk već mirna golubica i da Seul nije kosturmica mračna već porazom slavna, Pesnika neće niko obmanuti. Ako je pesnik.
Sanja pesnik svoj nemirni vekovni san koji remeti snove, san o javi koja se podigla đa uništi snove. Hrve se po svu noć sa svojim nezvanim gostom i njegovim paničnim zagonetkama. Bori se i pobeđuje. Njegove pobede, to su odgonetke koje se zovu Gojini » Kapričosi«, Remboov »Boravak u paklu«, L,otreamonova »Maldorotova pevanja«, Goranova »Jama«. Odgonetke svih paničnih priviđenja % brkovezima, paukovim mrežama i Ppodrumima &floji tonu sve đublje pod vlažrie zidove”. => , .
Da li će Davičov saputnik, sovjetski čovek, ikada zapisati svoj san? Da li će naći ođgponelku: šta je to od njega tražila, jednc noći negde u Jugoslaviji, mrgodna sfihga s brkovezom? Prepisujem njegov odgovor:
— Zaboravljajte, dragi prijatelju, zaboravljajte! Šta se može! Ponekađ je dobro, znate, zaboraviti, Svi to kažu. Dobro je zabovaviti. Sve,
* ·
'U pravu je pisać člahka »Za poeziju naše đanašnjice«: teško da je banika ikađa Yađala umetnost. Davičov saputnik, sovjetski čovek, neće zapisati Svoj san. Pobegao je u paničnom strahu od njega koji je bio nagoveštaj jave, bobegao u san o javi koje nema, koji je zaborav i uteha u krilu toplih »veštačkih rajeva«. A ako buđe još kojiput sanjao čoveka s brkovezom (jer smovi še ne mogu Dpo volji naviti i ne otkucavaju uvek u iste sate kad i časovnis s Kremlja), sigurno je da to neće više nikom pričati.
Zaboravljajte, dragi prijatelji, zaboravljajte! Drugi će zatočenici jave,
brkoveza, zapisati vaš wan, San koji će biti pesnikov optužujem u lice svih sejača panike, koji će biti negacija panike, San koji će biti Seul prinet na žrtvu lažnim bogovima, Lenjinov grob oskrnavljen na gubernatorskom piru, iređentistička galama za funtom mesa na Soči, crne seobe na rumunskoj granici. San o čoveku kome su ratoborni žuti mravi oteli snove, razvejali ih po svim tridesetosmim uporednicima od Vladivostoka do Barcelone, i opleli ih panikama što ih već vekovima neumorno pletu dugonogi pauci i mrgodne sfinge s brkovezima ili bez njih. San koji će pomoći čoveku da preotme nibelunzima svoje snove i da ih pretvori u javu. \
Znam: ima i drugih #mova O čČovVeku i beskvaju, pauku i mravu:
Pogledaj tu lepotu sveta!
SJajem protkane i grane i trave, vctar gluče,
Zdravo beskraju, čoveče i mrave! Zdravo, pauče!
Znam «za snove koje ma svojim krilima nosi Šelijev oblak što prodire kroz šupljine okeana i obala i večito se menja, ali nikad ne umire; znam za čarobne metamorfoze Milosavljevićevih platana i razdragane igre sveflosti na hjegovim dubrovačkim temperama; znam ža bistre Petrarkine izvore, i Debisijeve vodopade zvukova, i Vitmenov? vlati trave. Snovi koji su pesma o lepoti sveta, »nestrpljivi ljudski san » sreći«, svedočanstvo pesnikovo o jurišu na nebo, pozdrav Komuni, ponoćni zvuci Interacionale na jugoslovenskim rađio talasima.
Ali ne razumem pitanje:
— Kako se beskraj, i čovek, mrav i pauk mogu i drugačije viđeti?
Znam, ponekad pesnik »obnevidi od lepote«. Ali jeđn6 je obnevideti, drugo je žmuniti, Rako će mošu ne vide-
ti pogažemne frave {| pokidane grane i Vetar koji je Već godinu dama prestao đa guče nad
Korejom svoju pesmu o lepoti sveta, osim alto čovek ne zažmuri i re sakrije se u toplo sklonište »veštačkog raja«, kao onaj Davičov saputnik? Kako še može voleti beskraj i čovek, pauk i mrav ako se zaboravi san o čoveku mrPodnoj sfingi koja survava crne zvezđe bombi na ljude, alo se ne ponovi krik sa prozora koji nestaje, ako se ne iupamti lik pauka Moji je svojom senkom zamračio »prastare kristalne sudove sveflosti«? Kako bi pesnik mogao pisati pozdtave Komuni da je, kao onaj sovjetski čovek, ustuknuo u paničnom strahu pređ svojim ponoćnim, gostom? Kako da zaboTavi svoj san U OVOj noći koja je java čoveka, njegova Yana i njegov krik za danom koji će biti samo dan?
— Zaboravljajte, zaboravljajte! Ponekad je đobro zaboraviti. Svi to kažu. Dobro je zaboraviti, Sve.
Ili, ako baš hoćete, pevajte o zaljubljenom mladiću na sastanku s djevojkom, O perecamia, O ružama:
Cvate ruža, đivija ruža, šipku mati,
Kad ćeš mila, kađ ćeš brati bijelih fuža, pa ih meni, djevo, dati?
* * *
Pređa mnom nije karta neviđenih lepota đomovine. Poznajem je i bez karte, Nije onakva kakvu su je na svojim anzihtskartama ucrtali pesnići koji misle la su realisti, iako je »baš šve na Tloj šarenoj slici tačno označeno, I lepota, I ne očekujem đa ću za dušo vremena dobiti automobil.
Pređa mnom je komblet »Književhih novina«. Ili »Nin«. Ili, ako hoćete, poslednji, marfovski broj časopisa »Republikası Velika anzihtskarta neviđenih lepota. Sve je ha toj šaremoj slici st}hovima haznačeno. I tuže i bagremovi i ovce i zelene livađe i more, draga i on, pesnik na sastanku
s djevojkom. Cvate ruža, đivlja ruža,
šipku mati, čobani se mnačobanili pa pjevaju 4 jutra do večeri, na zelenoj livadi dje”ak svira pjesmu o vilama, a vile kolo vođe, dimnjak je pružio gla-
vicu na krovu i meinuo kapicu, na.
polovini dvaestog veka nekud je mihula jedna žena, naizgled ništa, samo pesnik još uvek ulicom skita kao i obično, sasvim šam. Zimski crteži, prolećnja skerca, letnji akvareli, jesenji bejzaži. Obnevidećemo od lepote. Zar &6 mogu čovek i beskraj, pauk i mrav, ruža i šipak i drugačije videti, kađa smo svi mi dobili nalo#: poeziju naše današnjice!
Dosškora je poezija naše današnjice bila hitam u zadružni đom, druže žar ti je teška glina, brigadirka peva za traktorom, vagoneti, vagoneti, šve su linije horizontalne. A onda še umešao takozvani unutrašnji život. Pesnik je postao intimanh. Ruže nisu više morale da obligatno cvetaju oko zađružnog doma ili omladinske pruge, već su mogle da se stave u Vazžu, recimo, na prozoru drage. Ali su i đalje oštale ruže od papira, odgajene u Wtaklenoj bašti pesnikove panike pred životom dekoracije i kulise »veštačkog raja«, u koji se pesnik šakrio đa zaboravi ru· žne snove O pa'ćima, brkovezima i podrumima koji tonu u noć,
Daleko je od mene pomisao da se ljudima uskrate ruže, Dovoljno sam se već zalagao za žuborenje potoka da bih morao da fo hanovo činim za ruže. Ali ne vidim zašto bi pesnik trebalo da zabornvi da su i ruže frnovile, zaš{o bi frebalo. ktiti od sveta da su nas katkad i ruže ranile, Odnektiđ su mi došli u sećanje ovi stihovi, dođuše došta preečii: ~ ~ az ——
O » _Szeća /. atobljenu nosim u oluji sreću
~ Oluja na ivici građa Oluja u bašti gde ližće pada
Da je nošim preko okeana?
Preko anti leda, ečkvatorskih bura preko oštrva koralskih gde tičina spava? Preko visova što sunce nć zagreva?
Ova je šreća moja krv { šVa je od moga ikiva
uU meni je i gine ša mnom Ili je 6a mnom Živa
ea KI RS SS ~——~
Dušanka RADAK
2%+0000600002026009002000040006006&000092200001102006600200000000000%002222200000020 0000042242000000260%200200422000422002444
— Kalo u sva tri? — zauzeo se župnik. Zar tvoja mama ne ana da nam je rat odneo srednje i veliko?
— O, zna... — zBagrcao Sam,
Župnik se grohotom nasmejao a zatim me bozvao u kuhinju. Osećao sam će štrahovito nelagodno, ali nišam se ušuđivao da odbijem. I Zana me lju“ bazmmo primila. Posađila me ža postavljenu trpezu, naBlila mi veliku šolju bele kafe s hajmakom i oduezala mi veliki komnd belog hleba. Sve mi se to gadilo, a ipak sam 86 savladao i zagtizao hleb,
— Uh, kakvo je-to dete! Čak ni jeBili me zna! — 8 hameštenom grubošću rekla je Zanh. Istrgnula mi je hleb iž vukhe i nndžobila mi ga u kafu. Ne šećam se đa sam ikad ramije jeo beli hleb u slatkoj beloj kafi, ali ta kafa je bila tako sladunjava i taj hleb, koji se u njoj raskvasio, tako sluzav i tako odvratan da sam ga jedva jed-
ice progutao. Od. toga đani ne sladim Bele kafu i ne drobim beli hleb u hju pa i kad slučajno dođem do Ra Š am. pra
Iz župnikovog dvora pošao S vo eyođejji, džihu Ahndrejčevu đa đdeđi napravi kovčeg. Andrejčeh, koji je ležao ma peći i pružao preko Si
&voje duge bose noge, odmah se digao
i počeo da se obuva.
— Prokleto, brzo ga stislo!... — rekao je svojim kreštavim glasom i krož zube pljucnuo smeđu pljuvačku po
odu.
e Ta nije ga stislo sam. Usahnuo je. 8820 a
— Usahnuo? — upitno Je po džim i zamislio še nad orijaškom zmom koju je držao u lopatastim rukama. — Vidi ga, viđi ga, klinca! To ši ti baš u crno pogodio.
— Ta nisam ja pogođio.. Ded je sam rekao dna će ugahmuti.
progovorio
— AaB, {iko, tako... — otegao je drvodelja. I meni še nekako učinilo da bi to bilo suviše pametno za tebe. Digao sć, zastao našred sobe i šamo svojim dugini rukama &trelovito lomatao sad prema ovom, sad prema onom Ćošku — i već je u naručju ima6 dve oblice, testeru, #lolatiku olovku i komad smolaste kobasice od đuvaha za žvbRitanje. Qlvotio je niska vrata, Baghuo se, istegao se iž kuće { pošao
aa dugim koracima da sam ga jedva stizao,
Kad smo đošli kući, đeđa je već bio na mrtvačkom ođru. Leežao je na onom ogromnom sa&tolu, na kome je debeli vojnički kuvar valjao testo. Njegova siva glava ležala je na tako visokom uzglavlju da šam Wriomice podigao čaršav ji pogledao šta je pod njim. Bila je debela, metar đuga bukova klupa, koja je đeđi đugi niz godina služila kao panj, a iakođe i kao uzglavlje, kađ je u toplim danima počivao na mekoj trntini pod takušom na dvorištu. Sahrfanili amo ga Već sledećeg dana, je je otac morao još ište noći otputovati natrag u vojsku. Kađ su dedu po1ožili u kovčeg, još jednom &mo ga poškropili i zauvek #e oprostili 8 njim, Zatim je Amndrejčen poklopio kovčeg, kleknuo na njega, kvasio jezikom svaki ekser posebno, i tako ga Čvrsto zabjao u drvo da je šuplje odjekivalo po kući. Kako je bio rat, nije dakako bilo meštana da đeđu ponešu na Do Sšledniji počinak, U tremu š#u &tajala četiri vojnika: postariji Bosanci, Tasić i Kikić, koji su bili vrlo dobri đeđom, Krivonoši 1 zlatnozubi Jakob Levi, koji se, ma da je bio Jevrejin, »u8uđdio đa nosi na počinak dedića prijateljića«, i tammoputi muzikant Mađar Hosu. Otac je evakom nalio još po jednu čašu raje. TIzručili su na dušak i glašno naknuli, Zatim tu odložili &voje izbledele kape na škrinju u inemu, podigli kovčeg | odneli ga
_ iz sobe. Mama je zatvorila vrata za
njima i prišla prozoru. Svi 8mo se zgrnuli oko nje i čekali, Kovčeg je došao pred kuću i ustavio se pred golom, starom takušom, kao da še doda još jednom osvrće na domazluk, i zatim krehuo ha put. NJihao še Ba ra. menima četini vojhika, pred njim se ilatio krivonogi grobar Ivanc teturajući sačađavim fenjerom, ža hjim je išao još jedan vojnik # kapom u ruci — naš otac, Polako še sprovod kretao preko vrta i iščezao u guštom grmlju i još jednom se ulazao na Preseki, Tek tada sam postao sveštan da deđu neću Videti nikad više.
— Zbogom... — prošaptao sam u mišlima, i njegov beli kovčeg utonuo je u mojim #uzama.
On n'a doit que mir 166 chose6s% Pour lesquelles oh a #0uffert,
Nul ne connait le prix des Fošeđ S'il n'a, aous leur feuillage vćrt
/
7 DćehIrć sa chalr aux ćpine8,..1)
Ja znam: ima na našim poetskim anzihtskartama neviđenih lepota i poneki trag krvi, Poneki trn od ruža na dlanu nespreinog pesnika. Poneki crven trag đa ne bi pesma ostala crnobela. Sitne, male boljkice koje se brzo zaleče. Ponekad nas provedu i grobljima, ratištem i kvematorijima i vodič pokaže ha peći: sedamsto Ješina dnevho. Sedamnaešt tehna koše, Zašto nas sve fo ipak ne uzbuđuje? Jer su to stihovi bez istinskih ljudskih štrasti. Iza svega toga ne vidimo integralnu ličnost pesnikovu, smelog i uvek budhog istraživača koji duboko u sebi nosi sve protivrečnosti svoje epohe, koji ne strepi da ponirće u vriloge gde še paukove šenke prepliću sa čarolijom prastarih Kristalnih sudova svetlosti. Jer sve šu to stidljivi zapisi na marginama živofa, na periferiji ljudske duše, ucrtami staračkom rukom panikom razrivene i onemoćale svešti. Iza svega toga krije še mlaka i ustajala krv malo#tađanina koji stihove, kao i život, izgovara četvrtinom Svoga daha, da se ne bi premorio i brobudio oko sebe misli i panike tolikih zagonetnih i predubokih vođa; to više hije trska koja misli već drema nad bezbednim, toplim blićakom, grickajući sanjivo svoj stihovani licitarski kolač, Jer poezija, to nije šarena anzihtskarta »neviđenih lepota«, makar i okrvavljena, fo nije album prigodnih tema, makar bile teme pisane i u molskoj lestvici. To nisu »nedeljne šetnje malograđanina, koji odaje svoje detinje čuđenje što kukavica leže jaja u tuđa gnezda, što je namena suza ta da održavaju vlažnom „površinu oka i koji najzad uz sveštenu jezu deklamuju svojoj deci Klopštokovu »Prolećnu odu«), makar še ta oda, savromenim jezikom »realizma« rečeno, zvala i piesma štafeta koja putuje od sren do kometa. Savremena prirodna .auka, pisali su Marks i Engels, »koja je u vezi sa modernom industrijom revolucionisala čitavu Pprirodu, pored ostalih đetihjarija dokrajčila je i đetinjašto ponašanje čoveka prema prirodi«, Prošlo je ravno sto i jedna gođina otkađa su napisani ovi ređovi. OtadPe nam je savremena nauka poklonila, zajedho sa televizijom i streptomićinom, i krematorijume, Vodonične bombe i bazuke i dokrajčila još mnoge detinjaste iluzije, koje Marks i Engels i ne spomihju. Mođerne mašihe davno su već »pheorale lenjivu seošku privrtedu Bavarske«, pa su preorale i pirinčana polja Koreje tako naučno i temeljito, da nije ostalo ni grahe ni trave da se blistaju, ni vetra da im guče, ni pauka, ni mrava ni čoveka da 'se dive beskraju i neviđefim lepotama. Pa ipak, još še uvek pišu slihovi nalik na one »blešave seljačke iđile« i buncanja o prirodđi«, koja citiraju Marks i Mngels:
Prirodo, sldtka, svetu, daj] đa pođem tvojim tragom
i još uvek ima ljudi koji tvrđe, poput G. Fr. Daumetra, da »nije nipošto ha korist obrazovanja, apretka i ljudžke ereće« da »takve, stvari iziđu iz mođe«,
Ne, panika nije nikađa rađala umetnost, Ali je panika od panike uvek tađala pahiku. Panika pred životom rađa pahiku pred umetnošću. Kakva su to »grozna priviđenja i košmarske slike« o paućima i mravima, koje peshik sanja? Dajte mu kartu neviđenih lepota i neka ode u prirodu da svira u pastirsku frulu. Neka peva o ružama, o ženi koja je, naizgled ništa, samo prošla, o čobanima i vilamd, o čemu god hoće, samo heka ne širi paniku. Jer Balkansko je pluosštrvo, kao što znamo iz »Nina«, đaleki arhipelag, a mi ostrve u njemu {ioliko bezbedno i udaljeno od trideset osmog uborednika da paukova senka do nas ne dopire, i šta tu onda pesnik sanja Rošmarske snove kada se Evropa, zaitat Dragiši Stanojeviću, koji je krajem prošlog veka tvrdio suprotno, srećom još uvek završava na beosradskoj đumrukani „inače bi nas zahvatila zapadnjačka reka i stce bi ham otišlo u pete, a naša literatura dođavola, to jest pravo i naručje Šalvadoru Daliju. Kakva divna logika! Kažu đa i ludilu ima ponekad logike. Ali može ]i še od panike tražiti đa bude logična? Da smo slušali logiku panike i, uz zvuke pudstirske frule, naštavili dna orfemo bez modernih maši-
'na našu lenjivu seosku privredu, već
bi se poodavno na beogradskoj đumrukani hagstanila mrgodna slfinga s brkovezom, i Dragišu Stanojevića potomstvo bi doista demantovalo. Mi šmo izabrali drugu logiku. Gledamo sfinpu oči u oči, bez panike, i ne strepimo da đešifrujemo mračan i panični smisao njenih zagonetki. Mi nismo poslušali savet enog sovjetskog čoveka: *aboravljajte, zaboravljajte! i ne ušpavljujemo se u toplom krilu dremljive prirođe. Ne trebaju nam »veštački rajevi« i anzihtskarte »nevi. đenih lepota« da bismo zemlju i ljude naoružali muđrošću i logikom. Mi znamo, zajedno sa Vitmenom, đa je pesnik nespokojan | đa i đruge une. spokojava, Ali se ne plašimo pesnikovog nespokoja. I njegov je nespokoj pokretačka snaga istorije. Boje ga se samo oni koji u dubini đuše ne veruju u životnu snagu svoga narođa.,
1) Coveku pripadaju samo „one #tvari Zbog kojih je propatio; niko neće saznati koliko vređe ruže, ako nije pođ njihovim zelenim liščem ozleđio kožu Rakvim trfiom... (Rober de Mohnteskju: Lepe ruže«),
92) K. Marks | FP. Engels povođom knjige e Yr, Daumera; »Religija novoga Veka,
a IKSCK——=
NEKOLIKO PITANJA POSLIJE}
JEDNOG
Piše:
JUSTO TOŠOVIĆ (Crtež Džumhura)
Poeziju naše današnjice!
Tako nosi naslov jedan članak o6b= javljen u posljednjem broju »Knji< ževnih hovina«. Tamo piše: Mi živimo đanas, i naša lirika mora živeti i danas«e Mislim da nema nikoga ko bi mogao osporiti ovu istinu, tačnu i ubjedljivu, ali, nažalost, mnogim generacijama već dobro poznatu, Pa, ipak, autoru članka treba aplaudirati. Ako ne zbog originalnosti, a ono bar zbog toga što je vrškom svoga pera dotakao jedan od najošetljivijih problema naše savremene poezije. Jer (bez pretenzija na originalnošt!) kroz savremenost poezija je uvijek dubokim i razgranatim korjenima urastala u život svoga doba, a istovremeno i kidala stege nje= Bove. A trajanje poezije, svježina i mladost ioga trajanja u budućnosti, uvijek su imali svoje izvore u današnjici: sa kolikom je poetskom strašću i smjelošću pjesnik uranjao u nepoznate dubine &voga vremena. Pa ipak to ne znači uvijek đa će današnjica odmah takvog pjesnika ob= dariti lovorom, da će ga čak obdariti i onom najpotrebnijom i nužnom pažnjom. Treba dozvoliti i tu pretpostavku da jednoga pjesnika njegovi savremenici neće uvijek razumjeti iz prostog razloga što ga neće moći da ražumiju, ne zbog toga što je su: više otišao naprijed, u budućnost, već naprotiv baš zbog toga što je i suviše u ovome našem danas, Jer jedno vrijeme, koje je kao ovo naše tako raznovrsno i isprepletano profivrječnostima,.prebogato doživljajima i mogućnostima, nije moguće samo “scrpsti jednim zvuhom, jednom bojom ili Jednom vrstom riječi,
Dakle, svi smo za takvu poeziju hoja bi svim svojim straštima bila danas, Svi smo dakle za boeziju na• še današnjice! Ali za kakvu i za koju poeziju dđahašnjice?
Autor pomenutog članka, dodđušć, daje i jedah očiglednh primjer te poezije, prethodno isključivši iz te poezije i Dprilijepivši etiketu antihumanizma na šve ono što izlaži iz okvira toga njegovog školskog primjera, Tač. no je đa je ljepota svuda pred nama, đa nam oha brosto bode oči. Ali zašto za lsključivi obrazac ljepole, koja je saveobuhvatna i mnogosštrana kaoi eam život, proglašavati samo ono što se meni sviđa? Ili, zašto taj ŽiVot, sa svim njegovim ljepotama, koje ga čine GWveobuhvatnim svoditi na jednu ušku školsku isključivost kada nam tendencije ljudskog progresa Sšvako-
LICE | NALIČJE
a a ČLANKA
dnevno Olkrivaju ogromne i zad&lijec pljujuće širine ljudskoga đuha? Žat takva ieključivošt ije jedna Vrsta anhtihumanizma?
Dobro je tražiti uvijek 1 u vim Ppri- ||
likama izvjeshošt, AJi do te izvješnoati nećemo moći doči samo jednim Tuteljkom lhoji nam »isključivost« bpro« ypišuje, Nećemo moći iz DProstog razloga što je život mnogo širi nego Što Eu oni Šlučeni vidici koje naš pogled hvata sa toga jedinog puteljka, Sa švim je jasmo da će u tom &ćlučaju moćhi glas našeg vremenn ostati brigušen u sivim maglama jednoličnosti i bezbojhosti kao nešto što je sasvim izlišno i wćuvišno, kao nešto što nije bilo ni potrebno, pa ga je zbog toga vrijeme svojom neumoljivošću pregažilo. I desiće &ć, alto poslušamo te Blasove koji propišuju, da e a&vi mi koji 8mo »dobili nalog: naša stvarnost, maša istorija i revolucija, maš živote nađemo jednoga dana na 1tOme starome prašljivom i izrovanom, sivom i jednoličnom putu, ali negdje daleko iza leđa te »naše &tvarnostić, još 6a pastirskim frulama ·u rukama i obučeni (smiješno za navike savremenog čovjeka) u Šamtićeve starinske džemadane i šalvare i izližahe Dučićeve diplomatske sakoe i frakove, Hoćemo li se tađa smjelo i ša osmjehom pozđraviti u ime naše današnjice, ili ćemo pognuti posramljeno sVOje glave?
Možda će se tada neki šaljivdžija đa bi nas razveselio — sjetiti citata:
»A oblik, forma, to nije glavno. I ne treba se mučiti i trošiti svoje snage na treženje nečega što nije glavno. Sadržaj će nam određiti i formu, pa ako buđe nova i još neotkrivena, utoliko bolje, ako to ne bude, obet dobro, jer: glavno je sadržaj. A sadržaja 8mo puni, samo ga treba kazati (Podvukao R. T.).
Eto, kako lako »marksista« može đa žaroni u idealističke vode, i đa se O– klizne i na takvim abecednim bpitanjima estetike kao što je Gdnos forme i sadržine. Ali, ostavimo to filozofima. Oni će moći, bez velikih napora, da preporuče lektiru iz koje se 8Ve bo može vrlo lako naučiti. Mene više interesuju pitanja. A posljednja rečenica navedenog citata prošto obavezuje: pitaj! Da je ponovim: »A sadržaja smo puni, samo ga ftreba hazati«. Ova bi rečenića, čini mi ee, bila sasvim na svom mjestu samo da nema ono samo, ino treba, i ono kazati! Sve bi izgleda bilo u ređu. Sadržaj imamo, izraz će doći sam od &ebe tj. pašće nam s neba kao pečeha kokoška. I poezija je prema tome tu. Zašto onda tragati za nečim što nije glavno, za nečim što se samo Po sebi razumije, što pada 5 neba kao pečena kokoška! Ali, (opet pitanje!) šta ćemo sa onim samo, i sa omim treba, isa onim kazati? Izgleda da Wu se te tri obične riječi najedanput pretvorile u teško razdriješljivi poetski gordijev čvor koji kao ogroman znak pitanja stoji pred našim savremenim Djesnikom. Jer B5adržaj imamo, potrebno je pružiti samo ruke i proegrštima zagrabiti ljepote našega života, ali kako to kazatil Fto, tu počinju naši nemšri, tu počinju naša pitanja, tu počinju naše razlike. Jer vjetar je već davno prestao da »fuče« na uho usthičemog bjesmika koji gleda u zvijezde. Putujući kroz evijet On (vjetar) do njego Vog srca donofi nove zvukove, nove ritnmove i nagovještaje novih riječi. A te nove ritmove, i te nove zvukove, i te nove riječi treba otkriti u zagonetno lijepim i nejstraženim prerijama našega vremeha. Treba ih samo otkriti, i samo kazati! I ništa više!
DELINTAV PRIMER BIROKRATNKO (ODMOSNA |
Prišustvovao sam pre meki dan žboru rezervnih oficira u proštorijama Vojnog oktseka I rejona. Pređ malenim skupom govorio je jedan poručnik, crnomanjast, stednje Yasta, objašnjavajući značaj tih sastanaka i potrebu stalnog prikupljanja i proveravanja podataka koji se ubeležavaju q kartone njihoye kartoteke, Govorio je i o nesavešnosti mnogih pojedinaca koji ne prijavljuju razne promene nastale u njihovom životu (promene žvanja, stana, mesta boravka i sl.) i iškreno izneo koliko takvi nepravilni i štetni postupci otežavaju vojnim Ootsecima obavljafije njihovih dužnosti i zadataka, Apelovao je, na kraju, na tačnost, urednost i svest rezervnih ofi-
ćita. I sve se lepo Svršilo. Sa još jed- ~
nim oficirom, on je posle toša proživao prisulne po azbučnom redu, a mi smo davali podatke. Slučajno sam prozvat ne od njega već od hjegovog kolege (što je, na kraju krajeva, švejedno ali za kraj ove priče nije svejedno), pa, pošto še konstatovalo đa Su &Vi podaći u redu ali da još nisam dobio svoju vojnu knjižicu, eporaziumeli smo se da je najbolje da dođem po nju istog dana ili sutrađam posle l1 časova pre podhe ti sobu broj tri. Rekao sam mu da je meni, zbog mojih poslova, najzgodnije da đođem olo Pt a on mi je izričito odgovorio đa je i njima to vreme najpogodnije, đodavši da to ipak buđe najdalje do trinaest časova.
Otišao sam subrađan, popeo se ma treći sprat i zakucao na vratima sobe broj tri. U hodniku, pređ vratima, nikoga nije bilo. Ni publike, čak ni voj. nika koji tu obično etoji. Ni žive duše, Tako ma moje kucanje nisam dobio nikakav odgovor, ušao &am tmlutra i zatekao onog poručnika koji nam je đan pre govorjo nb zbonu Ofjoira,
Stajao je sam pokraj stola sa Wkartonima i ovlaš listao prstima po njima kao da sć igra. Na moj pozdrav nje ni odgovotio, nije me čak nji bogledao. Objasnio sam mu rađi čega sam došao, a on hladno, mrzovoljno i suvereno na to reče:
— Legitimacije izdajemo samo od sedam do devet izjutra. Izvolite doći u to Vreme,
— Ali meni je rečeno juče đa je baš najzgodnije da dođem posle jedanaest časova i, evo, došao sam. Osim toga, spremam &e za puf, ba mi je nemoguće da ponovo đolazim.
— Ko vam je to rekao?
— Ohaj olicir koji je juče, zajedno s vama, proveravao naše Dpođatke,
— Ne znam ja šta vam je on rekao, Dođite sutra od sedam đo devet. Sad ne možete đa dobijete!
Inastavio je da se igra s kartonima, ravnođušno kao i pre. Mogao sam da stojim pred njim još čitavu večnost, — on me jednostavno nije više video, To što nisam došao po svojoj inicijativi za legitimaciju, to što nisam čalc izabrao ni vreme po svojoj inicijativi već sam se prethodno dogovorio s njegovim vlaštitim organom, to što sam še spremao za put i nisam Više imao kađ da dolazim, — sve se to njega ama baš ništa nije ticalo. Njegova birokratska duša &e maglađivala čČuvanjem m efemernog »reda« koji je on sam, po svojoj vOljf, propisao. A mad svim tim &uVereno je trijumfovala uboga misao da + oh MnOže prema nekome tamo da o Wiaže svoju »vlast«, i neka taj tamo neki zapamfi jednom šta je »Vvlast«.
I, eto, taj se čovek usuđuje đa goVE dvugome o redu, 8»&esti i — sVe–
T. M.
-