Књижевне новине
PREGLED
IO O O II III III III II III III III OLIIIIIIII iktegegobe9e9eeB9ePBeG6B 969 e 696. e e BB gee PA 996969
GRK S O:P: BS A
| JEDAN INTERESANTAN
MW »ETA
ea Prošlim brojem, ča6opis »Jeta e re« | proslavio je za šiptarsku literaturu
_ redak jubilej — trogodišnjicu svog
uspešnog rada. Mađa je ovaj događaj prošao tiho i gotovo nezapaženo, On
___je pokazao da je danas mlada šiptar-
| ska književnost stvarnost, Prošli broj | __je bio svečan * po samom sadržaju —
___6av je bio ispunjen originalnim ostva____renjima književnika Šiptara, A taj ___ broj ne samo da nije zaostajao za Oo___ stalima, nego je bio po tematici raz-
___novrsniji i interesantniji, a po tehnič-
____koj opremi solidniji, Pesme Sat Nok-
_ šića, Redžep Hodže, Latif Beriše, od|___Jomak iz romana »Njerzit« (»Ljudi«) | od Hivzi Sulejmana, rasprava H. Ka-
____Ješiđ o prevođenju i problemu jezika, |____odlična recenzija H, Hasania na pre-
vod Zmajeve dečje poezije,od A. Čete, __ kao i niz drugih priloga, dali su ovom _ broju fizilonomiju pravog šiptarskog · | književnog časopi6a, |
___Ohrabrena uspehom ovog broja, iz-
gleda da je redakcija rešila da na“
Stavi sa ovom praksom, tj. da u časopisu prvenstveno objavljuje original___ne radove mladih Šiptara, s tim što je ___proširila tematiku i rubrike časopisa. ____Kao rezultat ovakvog umesnog s&hva"~
___tamja, Dojavio se poslednji broj, za
| koji še može reći da pretstavlja do _ __danas najveće postignuće. U prvom ___Yeđu treba istaći nekoliko članaka i ____Kkritičkih osvrta iz oblasti jezika, U Rkratkom, ali konciznom članku, Selman Riza raspravlja oproblemima arbanaškog književnog jezika i mogućnosti njegovog rešenja. Kako rešiti pitanje jedinstvenog književnog jezika kod Arbanasa kad je pokušaj sa elbasanskim dijalektom gotovo doživeo krah? Po S. Rizi, kako i u govornom, tako isto i u' književnom jeziku treba prihvatiti dijalekatski dualizam. Budući da toskiski već ima svoj {iksirani književni jezik, treba raditi na stvaranju jedinstvenog gegiskog književnog jezika. .
Hasan Kaleši i Kađri Halimi objawili su opširan kritički osvrt na Tas“ pravu G. Elezovića, dopisnog člana i Srpske akademije nauka, »Glasovne osobine arbanaškog dijalekta Debra i njegove okoline« koji je objavljen u »Dijalektološkom zborniku« Srpske akadđemije nauka knj. XI, Bgd. 1950, osporavajući mu ozbiljnu naučnu vrednost. O ovom radu vođena je prilično dinamična polemika između G. Elezovića i H. Kalešia i K. Halimia preko »Univerzitetskog vjesnika«,
I druga rasprava G. Elezovića o ra zlikama između gegiske i toskiske grupe govora, objavljena u »Južnoslovenskom filologu«, naišla je na, ne baš povoljan prijem među poznavao” cima arbanaškog jezika, naročito po | pitanjima loja se odnose na kOsov-
sko-metohijski dijalekt, za koji autor pretenduje da ga poznaje. Pišac član” la Idriz Ajeti utvrđuje da G. Elezović nema sigurno poznavanje arbanaškog jezika, »Ovakav kako je napisan | zaključuje I. Ajeti — članak G. Ele: zovića u vezi sa glavnim arbanaškim ; dijalektima neće poslužiti niti onima koji mmaju arbanaški, jer u njemu nema ničeg novog, niti pak onima koji ne poznaju arbanaški, jer će iz Ovog članka izvući pogrešne, oskudne i isKrivljene pođatke.«
I ma polju ı poezije poslednja dva broja donose izvesno osveženje, Jer stvarno, dosada 6e Osećala „izvesna jednoličnost u tematici. Skoro, svi motivi pesama objavljenih u »Jeta e re« _ mogli bi se obuhvatiti rečima: rop| tvo, borba, sloboda, Kosmet, izgrad| d } nja, To dokazuje da mladi šiptarski
pesnici nemaju još 6&tvaralačkog daha i mašte da u našoj bogatoj stvar-
| MU __
„ Isaka,
____BROJ ČASOPISA
E RE.
nosfi otkriju nove ašpekte umetničiog oblikovanja. To je prouzrokovalo da se u poeziji osećaju izvesni romuobičarski prizvuci, retorika koja teško dopire do naših osećanja, deklarativnost | fraziranje. Ali zato u njihovim pesmama nema ni sladunjavog cvrkutanja, mračnih momenata, osečćanja bola i tuge, što inače sretamo u jugoslovenskoj savremenoj poeziji. S druge strane, forsiranje motiva ropstva i slobođe donekle je opravdano u šiptarskoj poeziji, jer su pesme iskrene i preživljene, buđući da su /ropstvo i sloboda ostavili najviše traga u duši svakog Šiptara, Ipak, pesme Sat Nokšića, Tahir Jahe, 'Latif Beriše i najimlađeg. ali talentovanog, „Murat objavljene u poslednia dva broja, nagoveštavaju nove akcente, šire pesničke horizonte, Pred nama su pesnici koji tek nalaze svoj pesnički izraz i zato s pravom možemo očekivati ozbiljnija pesnička dostignuća.
I drugi odlomak iz romana Hivzi Sulejmania »Njerzit« (Ljudi) izazvao je živo interesovanje kod čitalačke publike, jer je to prvi roman jednog Šiptara, Teško je dati sud samo na osnovu ova dva odlomka, ali izgleđa da u njemu ima više elemenata hronike nego romana, Sitki Imami je pokazao da ima smisla za pripoveđački rad, Već prva njegova priča »Derviševo tulbe«, mađa bez većih umetničkih pretenzija, primljena je vrlo povoljno. U jednoj drugoj priči, »Begova kći«, Imami je otišao korak dalje, pokušao je da prodre u begovski život | da otkrije ništavilost i surovosšt, OVO preživelog sloja, Poslednjom pričom »Ka novim đanima«, Imami je još jasnije pokazao da ima moć observacije, da dobro poznaje život i p&šihologiju šiptarske porodice ,a naročito da dobro vlada narodnim izrazom. Ali kompozicija njegove pripovetke je labava, on često ispušta radnju iz ruku, upušta &e u opisivanje mnogih sporednih epizoda, što je znak da još nije savladao tehničku stranu pripovet.ke, Za kratko vreme, šiptarska čitalačka publika imaće zadovoljstvo da na šiptarskom čita »Gorski vijenac« u prevodu Esad Mekulia i Zef Nekaj, koji je već u štampi. U ovom broju objavljen je jedan odlomak, iz kojeg se može zaključiti da ćemo imati SsOliđan prevod »Gorskog vijenca« na šiptarskom jeziku. Poređ dobrog poznavanja obadva jezika kao i celog Njegoševog dela, autori su imali i tu olakšicu što u životu, shvatanju, običajima Crnogoraca i Arbanasa ima,dosta zajedničkog. Sem toga, i deseterac je obilato korišćen u arbanaškoj narodmoj poeziji. Suđeći po nizu okol nosti, možemo se nadati da ćemo imati jedan od najuspelijih prevoda ovog velikog speva. |
Alko se za koji časopis. može reći đa pretstavlja svedočanstvo o kuliurnom stanju u jednoj epohi, onda za »Jeta
“e re« to važi u punom Wmislu. Za ove
tri godine koliko postoji, kroz »Jeta e re« se može videti i pratiti razvoj jedne nove književnosti, etape MNrož koje je prošla, uspesi i početničke slabosti koje su se neminovno morale odraziti, Danas, govoriti o šiptarskoj književnosti znači govoriti o »Jeta e re« i obratno. I baš zato, kad, je danas porastao i broj čitalaca i broj saradnika, trebalo bi naći mogućnosti da časopis izlazi svakog meseca, da proširi rubrike, obuhvatajući ne samo jezičnu, nego i etnološku, istorisku oblast, odnosno 6ve što je u vezi sa šiptarskom „nacionalnom kulturom.
Hasan KALEŠI
'mizerije do dolarskoga
pro: 700 REJ
| < i geeee..... OR AAA AVA AAAI AVI OROGOOOOAAININAOVAY NOO SAO TOO O O O A U AA +
Artur Miler:
Beogradsko dramsko pozorište Be
snalazi i postepeno uspeva da sc afirmiše kao scena koja, u ovome našem gradu sa dobrom i osvedočenom pozorišnom tradicijom, i uz dva tealta zavidnog ranga, prestaje da deluje provinciski, Neki od poslednjih rezultata ovog pozorišta to ubedljivo dokazuju, Ja tu pre svega mislim na kvalitet postignut ostvarenjem drame »Povlačenje« . Mirka Božića, kojim je mladi i daroviti reditelj Sofija Jovanović naslutila, bolje no, i pre i posle toga, pravi put da se pozorištu verno i ozbiljno služi, 1 mislim, još više, na poslednje ostvarenje Beogradskog dramskog Dpozofti· šta. Načinom i stilom kojim je realizovana drama savremenog ameri kanskog dramskog pisca Artura Milera, »Smrt trgovačkog putnika«, kao izvanredno , delikatna, i, rekao bih, opasna scenska materija, ovo pozorište je dokazalo da može ozbilj-
no da se ponese i sa složenijim za-
dacima od onih kojih se dosad laćalo.
Ja bih, pre svega, pozdravio sme: lost_u izboru komađa. Ova drama može ozbiljno. kao drama, kao literatura, da se diskutuje, i ona će ovde i biti diskutovana, Ali mi se čini da
· je potrebno i nužno našem glcđaocu,
našoj publici, našem svetu danas, koji je dovoljno već osposobljen da kritički procenjuje i diferencira ra:· zne mere vrednosti, i da se, uz pomoć
kritike, u svojim sudovima snalazi, ,
pokazati i one sadržaje zapadnih literatura koji ću u ovom ili onom smislu | problematični, a umetnički ipak Od izvesnog značaja i karakteristični za nova stremljenja u savremenom umetničkom životu zapadnih zemalja. Razume se, do granice Ppre· ko koje umetnost, literatura, ide u apsurde i u mrak.
Drama Artura „Milera je upravo živi primer jednog sadržaja koji ja blizu te granice, ali ne i iza nje. ATtur Miler je relativno mlad američki pisac, Koliko mi je poznato, dosad je napisao dve drame: Ovu o kojoj govorimo ' drugu, »Svi moji sinovi« koja je imala manje bučnog uspeha od prve. »Smrt trgovačkog putnika« je sa američkih pozornica ošvojila i mnoge evropske scene, i to baš po liniji nekih svojih prilično bizarnih, možda čak pomalo ' morbidnih odlika. Ali, u suštini, ona ipak ne-izlazi iz okvira realizma, iako je sadržina stvarnosti u mjoj tumačena kroz psihološka, filozofska i društvena gledanja koja su za veliku diskusiju, ili, određenije rečeno, neprihvatljiva.
To je drama ikoja paralelno spliće i raspliće dve sadržajne niti. jedna je Wocijalno obojena, a druga je od čiste psihološke materije. U prvom smislu, drama je jedan taman, a impresivan isečak iz opšteg društvenog lika savremene Amerike, realistički efektan, čak uzbudljiv. On je ispu· njen jstinom i ona doista prodire preko rampe. U opštoj sumanutoj trci za bogaćenjem, u kojoj 6a starta cilja dospe samo maleni broj, a množina Ostaje odgurnuta ili pogažena, Vili Loman je jedan iz te množine. Njegov priJateij Čarli je uspeo, a on, ni bolji n* gori od njega, nije, Zašto? Vili LOoman se ne sudara sa društvom, on u sebi samome ne nosi nikakve anta-
gonističke motive, on je prirodno i .
neolporno ura&dli delić u tome društvenom organizmu, on nije na njemu nikakvo »divlje meso*, da bi njegov poraz bio posledica nekog hirurškog postupka samoga tog društva, koje bi osetilo potrebu da ga od sebe otseče po liniji svoje društvene
- KNJIŽEVNE.NOVINE
'ne zanima. Njemu je dovoljno
!,
SMRT
higijene. Njegov tragični neuspeh se ne objašnjava ni nekim vidnim mi-
· nusom u njegovoj ljudskoj 6truktu-
ri, On nije ni manje glup, ni manje okretan od Čarlia, U njemu ničeg što bi ljude od njega odbijalo, ni psihički ni fizički. On je pokoran, on je laskav, on se udvara tome društvu, on ga u sebi i pred drugima brani od sopstvenih svojih unutrašnjih nezadovoljstava, koja se u njemu prirodno akumuliraju, ali kojima on ne dopušta da porasiu do protesta. A pak je žrtva. Dakle, njegov životni poraz nije društveno uslovljen, ili, bolje reči, pisac ne dopušta da se ta uslovljenost, koja mora da postoji, obelodani, jer njega samoga ona ustvari i što posledicu te uslovljenost: konstatuje, što ukazuje da u tome društvu Ovakvih mračnih posledica ima i mora da ih bude, On je realist koji indifirentno kritikuje, konstatacijama, a ne i zaključcima, i
Za pisca je ovde daleko važnija jedna druga uslovljenost, ona Ppsihološka. I tu je ono što je neprihvatljivo u ovoj drami. Da se psihološki faktor ne može negirati u razvoju jedne Jjudske sudbine u društvu, stvar je koju ne trđćba dokazivali. Ali da se paihološki fakt uzme istovremeno i kao uzrok i kao posledica, bez obzira na društvenu materiju koja, u krajnjoj liniji, taj određeni psihološki fakt uslovljava, dakle kao nešto dato pre svega, i izvan_svega, to je doista za nas neodobrivo, Pisac je ovog svog jadnog junaka apriorno zamislio, u liku kako ga je sam u 6ebi sagleđao, kao čoveka koji ne može da uspe. On ga je fatalno osudio na neuspeh i taj lik postaje neke vrste tragična figura sama po Sebi. A to latalmno u njemu uslovljava se psihičkim kompleksima koje on nosi ne zna se kako, rođennjem, ili nasleđem, ili prosto po VO-
lji neke više sile, al: nikako sagle-
dano u jedinoj uslovljenosti u kojoj
se oni mogu u čoveku zameltnuti. Njegov kompleks inferiornosti, iz koga se on ne može da iskobelja,
nužno rađa u njemu neodoljivu potrebu da se vidno, Wpoljno manifestuje linijom zamišljene svoje superiornosti, što stvara, i u njemu s5amome i oko hjega, u najbližoj okolini, prema ženi i prema deoi, atmosferu živoine laži u kojoj oni svi Žive i koja ih razdire, razdvaja, grize toliko da i jedan drugoga grizu. A sve je to potencirano i nekom vrstom seksualnog kompleksa, koji se u ovu porodičnu „zajednicu, uvukao kao crv. I toga crva pisac br:žljivo otkriva i prati u njegovoj crvotočnoj delatnosti. I dosla, sa psihološke strane odmereno, materija ove drame je u punom smislu crvotočna, tako da se tragedija ovih ljudi koji se neprozimo, iznutra razjedaju, pokriva nekom tamninom, nečim potsvesno ne” jasnim, Time Artur Miler plaća zadocneli tribut psihoanalizi, koja je danas vrlo popularna u američkoj literaturi, i koja „zamagljuje mnoge njene savremene tvorevine. Ali se ne može poreći da je sama ta tragedija, iako tumačena neprihvatljivim metodom, na izvestan način .obojena istinitošću, kgqja se, hteo to pisac ili ne, emanira baš iz njene socijalne altnosfere,
Ovakva psihološka, ili, bolje reći, psihoanalitička procedura u tumačenju ljudskih likova koji u ovoj drami žive neizbežno je i njoj samoj nametnula jednu osobenu strukturu. Da bi psihološka kompleksnost mogla da sa otkrije i događa, i da se sleduje,
ŠWN I'
· Dinulović,
TRGOVAČKOG · PUTNIKA
pisac se morao Doslužiti metodom paralelnog dvojnog doživljavanja: onog sadašnjeg i realnog, i. Onog IZ prošlosti, koje permanenino pritiskuje sadašnjost, i na nJu upliviše, ali koje u sadašnjosti postaje ireal-
no, Nešto kao java i san u istome
trenutku, kao stvarnost i vizija u isti mah. To je jedna procedura koja je već poodavno osvojila američki film, i ne samo američki, : koja sve više prodire i u dramu. U romanu dvojno doživljavanje | prirodno se sprovodi analizama i opisima; u drami, ono je vrlo teško prihvatljivo, jer nepri-
rodno deluje kao simultanaitet u 219
vome zbivanju sadašnjeg i prošlog, realističkog prikaza, u inkarnaciji živoga danas i mrtvoga 'juče,
Za reditelja, ovakva Struktura drame je težak problem za rešavanje. Ako se neće da ide po liniji fantastičnih scenskih kombinacija, da se, recimo, stilizovanom igrom SVetlosti i brzom smenom dekora iz realnoga u drealno, ili nekom VIsfom ~7Rkonstruktivnog insceniranja jednog i drugog' oblika stvari, da bi,
se stvarno odvoji!o od nestvarnog, onda treba tražiti rešenje da se | jedan i drugi vid
dramskog zbivanja realistički povežu i pretvore u neku vrstu dvojne drame u paralelnom davanju: one u sadašnjem trenutku i one u prošlosti. I sam pisac je svojim indikacijama u tekstu ovo drugo rešenje sugerirao. U našem slučaju, reditelji, Predrag uspeo je da tu njegovu sugestiju još adekvatnije prealistički reši, ne izneveravajući ga. On je, naročito u drugom činu, gde je io i bilo mogućnije, simultanaitet zbivanja u izvesnoj meri razjedinio, i scene više sukcesivno organizovao, tako da se posebno doživljuje trenutak sađašnji | posebno onaj prošli. Posebno čak i u dekoru i scenskom rasporedu. I tiko je uspeo da neugodnu, nelogičnu i neprirodnu dvojnost u akciji u dobroj meri realistički ublaži, da nesumnjivom invencijom je rešavajući. |
Ali njegova glavna zasluga je u načinu kako je organizovao samo zbivanje na sceni, to jest, kako je usmeno glumačku igru u pravcu što stvamijeg tumačenja likova, sa razrađenim „karakterima u svakome od njih, da se kreću svaki za sebe životno,ljudski individualizirani, ali i dobro povezani u međusobnim odnosima. Drugim rečima, svaki je bio autonoman, ali svi zajedno ona celina ız koje se i sama drama rađa i razvija.
Sudđari među-njima dolaze iznutra, či-
me se oni svi ustvari povezuju u jedno dramsko zbivanje, a ne u sukobima isuviše spolja osamostaljenim, što razbija koheziju drame. Očigledno je bilo da je rad na ovoj drami išao najpravilnijim putem: preko tumačenja -– sadržaja i ozbiljne razrade teksta, što će reći uobličavanjem likova i vajanjem njihove reči, pa tek onda, u po“ stavu na sceni, u tzv. »mise en sceneg. Predrag Dinulović je ovde položio jedan ozbiljan ispit.
Da,ga je dobro položio, videlo se i u samoj glumačkoj igri. Ona je bila ujednačena i u stilu i po nivou. Prirođdna, bez lažne patetike, bez primene stereotipnih efekata, izlečena od mnogih bolesti pogrešne rutine, od koje je ansambl ovoga teatra prilično patio. Nije se govorilo ni iz grla ni iz tbrbuha, niti su pravljeni gestovi kojima se ptice plaše, Jednom rečju, gluma koja pravi zadovoljstvo gledaocu, bez obzira što joj je on može kritički da diferencira domete. I bez obzira što u toj dobroj glumi nije bilo velikih kre-
DVORU RCR JP BVP DT LA
POLTOVIIIIIIIIIIIO OUT III II II III II O LO III
| acija. Ali su se pokazali i neki ušlov:
za njih.
Pojedinačno osmatrajući glumce t? večeri, bar ono nekoliko nosilaca glav nih i važnijih uloga, jer su ostale usivarf u Wamoj drami više ili manje figurantske, ja sam obratio pažnju, pre svih ostalih, na Simu Janićijevića. Uveren da u njemu živi alenat, ja
. sam isto tako bio uveren i da će se taj
talenat, zatrpan naslagama onog glumačkog iživljavanja koje traži najlakši put za najbučn'Ji uspeh i onda neizbežno laže, vrlo teško toga tereta otresti. Međutim, on je ovde na mene delovao kao izvanredno prijatno iznenađenje,. Pre svega, svojom transformacijom. Nije više ličio na sebe samoga, A to nije mala slvar. Onda, iskrenim proživljavanjem tragedije svoga lika — Vili Loman, — koje je naročilo ubedljivo ,i zato dirljivo, bivalo u scenama gde taj lik realno doživljuje svoj katastrolalni životni finale, dakle, tamo gde je ı sam glumac morao biti emiren ı potišten. U scenama iz prošlosti, gde je lik mlađi ; ponoesen svojom laznom potrebom da se superiorno manifestuje, Janićijević nije uvek nalazio pravi ton i pomalo se vraćao u staroga samoga sebe. Al, i nesumnjivo, u ovoj ulozi on je dao ozbiljno jemstvo za svoj dalji uspon.
Iznenađenje je za mene bila i Tomanija Đuričko, koja, meni savršeno nepoznata, ostvaruje u složenoj psihologiji L/nde, trpeljive, a mučene kompleksima Lomanove žene, jedan tako diskretan, i tako individual:ziran lik, da' mi je dvostruko bila ugodna: nenano, a dobro. Ako njena tendencija za pretiho štimovanje tona nije L.osledica nervoze ili treme, već nešto što iz nje spontano dolazi, onda bi bilo nužno da nikad ne zaboravi osnovnu aksiomu glume: da reč sa scene treba da bude jasna i kad se šapuće.
Kad je već reč o iznenađenjima, jedno od njih je, iako ne sasvim novo (zapamtio sam Matetinu u »Povlačenju«) i mladi Vlastimir Stojiljković. Tu ne treba davati dokaze za talenat. On se sam dokazuje. I za izvanrednu intuiciju za realističko doživljavanje. Ali treba ukazati na jednu opasnost na pomolu: imam utisak da mladi Stojiljković pomalo koketuje sa svojim realizmom i da ga pretvara u neku vrstu lakoće, ležernosti. Međutim, realizam bez težine, što će reći bez prave mere određenog, odgovarajućeg „sadržaja, nije realizam.
Rade Marković svakom novom rolom beleži jednu dalju i višu belegu.” Ovoga puta me je iskreno i duboko užbudio jednim nemim izrazom i nepomičnim stavom: nad grobom Oca, iza majke koja kleči i plače. Izvanredno rečito bez reči, a dirljivo do suza. Biti u ćutanju ubedljiv na sceni veliki je kvalitet i ozbiljan dokaz.
Mihailu Paskaljeviću, od čijeg talenta strpljivo, ali i sa poverenjem, čekam da me radosno iznenadi, prilično bezbojna rola koju: je ovde imao nije davala mnogo mogućnosti da 6e izvuče ispod jedne maske koja mu se već dovoljno dugo zadržava na liku.
Ksenija Jovanović, ugodna u stavu i u pojavi, delovala je malo više no što je nužno kao histerična kurtizana, Jednu reč Jovanu Nikoliću. Najbolje što sam od njega video.
O ostalima, kad ih budem gledao u ulogama koje će dopustiti da se o njima govori,
Milan BOGDANOVIĆ
4 —
M. . Novak SIMIC
|| BILJEŽNICA
MRAZOVA
wu vojnoj bolnici u vlaškoj ulici, kamo Je po Opada Zagreba bio prenesen iz Virovitice, Milan Vedrina, bjegunac jz njemačkog | radnog logora, kad, je poslije višemjesečnog Đolovanja počeo prizdravljati, priča liječniku | majoru Mrazu svoj život. Slučaj Vedrine Mrazu je naročito zanimljiv, i on vodi bilješke Šo kojima analizira. ono. što Vedrina priča o seb i drugima. Ali pišući o Vedrini on piše i O sebi, i otkriva pošteno i gorko mnose svoje i dodirne točke s njime, prepoznajući u Vedrini
i jeđan dio svoga ja, malomještanski panutljivi, u sebe zagleđani dio svoga ja, još pĐum prošlosti i uzvišene naivnosti.,
· Vedrina je upravo pričao majoru Mrazu O sredini u kojoj je odrastao, U njoj je naj-
· pnamenitiji događaj (koji .je najviše uzvitlao -_ prašine i mjesecima se O njemu pretresalo) Dijeg Vedrinine rođake Ljubice _ljubavniću.
i razočarala u ljubavnika i Bosnu. OC San „VON - je bio zaljubljen u tu svoju grešnu i ul bila astralna ljubav, Kad je 193). završio tudije Vedrina je Or Ljubice dobio namještenje na enol koj stanici u Zagrebu, vo dakle Mrazovih bilježaka O tome:
- } S “ · aagledanju tog iz Vjrovitice,
vratila natrag u
trenutaka sada. Pi : površini koj oživotvoriti utiske,
vam. Ni zapis, ni razmatranje, ssljednje vrijeme,
a čovjeka, koji je tiko neočekiu prinošenju ovoj svjetiljci pero — u nedoumici sam. Odakle i koji reDa li razglabati njegov dolazak ovamo, moju sumnju, onda suho izlaganje događaja do tam se šta bi se. dobilo? Ostalo
stvarno „ng kazuje ništa. intonaciju ispričanog, e atmoslerom kakvu i sam nekoliko večeri J19i ni opažanje, * doživljaj! Njegov i moj, U očekivanju sam da ću iko biti u mogućnosti da riješim ono odlučno, što me - a naročito otkako se završio rat · muči, Ne znam i nisam potpuno siguran, a u tome
i
· življava. Koliko uzvišenosti i tajanstva. O njoj, o Lju- | i
(u punim svojim okvirima, dok je otac bio živ) mala
— iy
i jeste sva draž. Slika je prsla i razgranata, i u ovim trenucima, u bolnom dahu, u izolovanosti ove sobe umirućih, posljednje u krajnjem krilu ove bolnice, to opet nije sve ono isto kao što je bilo. Znam, da najposlije to nije ni pravi tadanji Vedrina, U opširnosti nekih izlaganja (meni nevažnih i nebitnih, a njemu očevidno dragih i duboko usađenih) i prenebregavanju drugih, potrebnijih — to je oživljena uspomena ovoga rekonvalescenta, sadanjeg Vedrine,. koji uskrsava iz teškogz i jezivog, iz patnje i užasa, o onome nekadašnjem drugome Vedrini, pričanje o tome bivšem, nepovratno nestalome. Lepršavo i grozničavo saznanje uvlači se minulo vrijeme, zaustavlja u letu. Škrt je u tumačenju sebe, prividno kao da izbjegava, u stvari razlučujući, izvlačeći naizgled prhke, rasute pojedinosti polagano mu se sagledava pravi lik. To je neodređen, neizvjestan čovjek u društvenom smislu. Ali ne treba istrčavati! |
Vedrina vrlo malo, skoro ništa ne govovi o svojoj porodici, ocu, starijem bratu, nešto više o majci. Mislim iako to nigdje ne veli, da je to bila prilično sretna”
porodičica. Na to me upućuje ono »da je prva i jedina nesuglasica koju pamti, izbila između njegovog oca majke, kad je umrla tetka Ivka, Ljubičina majka«, O Ljubici on međutim nadugo i naširoko govori, razlaže. čitavu njenu povijest, sva ogovaranja, i kako je uistinu tekla poenjegovom, a što mu je Ljubica zapravo ispričala kao svoju varijantu događaja. Ne treba se čuditi, da je toliko i tako opširan o njoj, i da su mu puna usta: ona je osnovni doživljaj onoga presudnog, prelaznog doba čovjekovog iz dječaštva u mladost. Ne postoje uzalud anđeli čuvari i dobre vile, Zanos osamnaestih godina, srece puno oduševljavanja—0o kako sve to dobro znam, kako smo samo u tim godinama divni i smiješni. Ozbiljnost, bijeg u sebe. Tu dječak prvi put do-
, bici'on sluša godinama nedorečene, čudne,priče. A kad
!)
mu je bilo pet godina, on se nejasno spominje zlatokrile čarobnice. Koliko ga to samo;privlači. I sad to tamno, sakriveno, grešno. I kad je ugleda ničega od. toga. Ona je čista,i svijetla puna nježnog sklađa i sna. Ona mu se povjerava, kazuje svoj gorki život. Ne za~
boravlja je niti je može zaboraviti. I' sada dok govori. o njoj on se oduševljava, on je brani, zastupa. To je
ljubav zvjezdana i nezemaljska! d
|________________________--_— —— ——— Wš–-_——>—"m. ——
dx GV
KR e
~. Provincijsko, periferično gledanje. San o mirmmom, nesmetanom življenju. Tu, u tom dijelu Bosne, pupku svijeta Janjićina (gledano očima sumještana) to je tr= govinica Vedrinina oca: rano ustajanje, gidđa rakije, crna kava, prve mušterije. Pazari se i ćaska. Sve je polacko, lijeno. Ta kuda, i čemu se žuriti, Evo ručka »onako kako ga je bog dao«, zatim malo hrkanje između prvog i trećeg podnevnog sata. I onda opet muhe, seljaci, platno, so, kolomaz, duhan, opanci, priuze, hamovi, čavli. Večerom bašte i akšamluci. Pako neprestano. Čestit je to i častan čovjek: smotren sitan bosanskirakijaš »čuvaran i malo potvrd«. Vedrina nema više šta da kaže, o njemu. '
' Razumijem, Zbilja, šta znači otac? Evo čitava ona stvar s »Osmatračnicom« danas mi izgleda blijeda, puna Suvišne patetike. Možda griješim, ali ona uzvišena tajnovitost profesora matematike, njegove poštene lijeve naočale, ta njegova uloga suca u stišavanju /poletnih i bujnih dječaka, bila je samo preuzetna, oprezna dosada, On se je uistinu grdno dosađivao u '| tom gradiću, dosađivao i sa samim sobom i s ljudima. Trebalo je vidjeti toliku krv, patnje i užase, toliku nepravdu kao ja, pa da taj lik konačno i neopozivo izblijedi i ukaže svoju pravu boju: sivilo jedne silne unutrašnje praznine, koja se htjela ispuniti s. nama. Jasan mi je: on se nije nikada usudio a mi jesmo. Ali onda je on davao savjete, ja sam ga slušao i divio se: bio je dakle otac. Princip poslušnosti i divljenja! Svoga fizičkog oca sam tađa neizmjerno mrzio. Uostalom'već na studijama svake je mržhje nestalo: postao mi je ravnođušan, znači prestao je bitisati za me. Valjda i ja za njega. Nismo se od onog sukoba ni viđali ni dopisivali. Slao je točno svakog mjeseca po 1301 dinar dok mu nisam javio da sam završio studije i da mi više nisu potrebni. Nedavno sam saznao da je početkom ove godine umro i da imam petgodišnjeg polubrata. Što dakle značiotac? Nepotrebne digresije? Uistinu? Ja ovdje tumačim i sebe pišući o Vedrini. I tako, dok je njegov otac živ, sve je u redu. Međutim kako umire i u toj skladnoj porodici odmah su pukotine. Slomili su se i zadnji patrijarhalni okviri. Stariji brat koji je naslijedio trgovinu, hoće da što više ugra3abi, njemu je »kao da vade zub« kad treba (a što mora, po od|uci oporuke) da mlađemu šalje za daljnje školovanje. Vedrina ne razjašnjuje svoj sukob s bratom, ali jasno je, da je radi novaca. Majka je (a to je Oče-
|___________-_-__——— _—_ CC". –S „» ,. .e——ı—ı
“
, posljedica Vedrina misli ı Smiješna mu je i nevjerovatna briga (on o tome uop-
.
vidno iz onog razgovora·Milanovog s njom, neposredno pred njenu smrt, a o kome on radi nečega, mislim bezrazložno, iznimno opširno priča) ljubomorna na snnhu. Otuđa njen bijes na starijeg sina. Ona se prijeti da mu ne će ništa ostaviti, ali kasnije onako letimice, Vedrina priznaje da je Stipe dobio sve — a on svega 15.000.— da završi studije i to mu opet treba ovaj slati. Čini se da je i sam »čuvaran« jer zadnju godinu studija stanuje u studentskom domu i hrani se u menzi, premda bi mogao drugačije. Ili je to samo strah i oprez, pozna on suviše dobro brata Stipu i kako se teško od njega dobijaju novci pa makar to bilo i majčino naslijeđe — ta ne broji badava taj kajsije na grani.
Studentovanje Vedrina prosto preskače, Po svemu ono nije izazvalo kod njega nikakvog dubljeg utiska. On je miran, povučen i stidljiv, bavi se samo učenjem, slabo se s kime druži, nema prijatelja i daleko je od ikakvih bekrijanja. Uostalom smatram i {lo dobno mi je poznato iz vlastitog iskustva, većina studenata kao i Vedrina bavi se učenjem i radom, a samo manji dio bekrija. A o tim se govori, oni upađaju u oči, vide se, pa je tako i došlo do tog i takvog shvaćanja.
| Ali zato to prijepodne, taj đan kad je dobio Ljubičino pismo, namještenje i našao sobu kod Diehlovih za njega su neobično važni, On se sjeća što je noć uoči toga sanjao. Uopće sve mu se to duboko usadilo. Širok je u osjećanjima i upravo pjesnik kad opisuje Điehlovu vilu (san, da ion negdje u buđućnosti imadne ftakvu), njen položaj, i svoju sobu »obješenu nad vrtovima«.
ı Septembar 1939. Da, prođavači novina izvikivali su o
herojskom otporu Varšave — kaže »ali ja sam bio pun'
i : 1 n sebe i svoje sreće. Varšava mi je bila tada vrlo daleko kao na drugoj planeti. Mislim također i ostalim«. Slažem se s njime, većina ljudi ne samo kod nas nego i u ostalome svijetu nije bila svijesna, đa će ih uskoro, nekoga prije a nekoga kasnije, ruševine Varšave zatrpati. Malom čovjeku iako je rat bio počeo, on je bio rocaj ak i (ua ei oluja i gromovi bjesnili su na
ugoj strani, a kod nas eto još s ja: i j
kalco treba. Ž rab NR arh
Istraživati domet zbivanja, uočavati splet uzroka i
tada da nije njegova stvar.
će nikada i ne misli) i spada u oblast maštanja, za sve
|| ono što ga neposredno ne zahvaća; Svhšjet i drugi ljudi.