Књижевне новине

„"

\

PO

ZOOM a 0

~.

POPIO BN

'KNJIŽEVNE{NOVINE JI.

0000006006e00006 i eeeeoogebesaogssaseddyaeWaApuvagadodadgoSaagagduaobeuobavapaoaaodo odd ave dokekadVukeVWe 0000000000000000000000000000000000000000000000000000000000RQ000000000e00000G0000000000000O00000000O0V00

Pre Mi

Brdo O Cl:

|

POLIEIIIII] o009eoeogegeogoo0000000000a00000000000000009ee000000000000GuGOG0000P00P000000o000000000e000000BOOO0V0O00O

»GORSKI VIJENAC« JE NAJZAD

-

Da li je bilo opravđano dramatur–

· Ški obrađiti i prerađiti delo kao što je

Gorski Vijenac? Odgovor na to pitanje zavisiće, pre svega, od ocene dela kao drame, od toga da li ko smatra Gorski Vijenac za dobru dramu, i za dramu uopšte, ili ne. Začuđdo su već tu mišljenja potpuno suprotna. Dok je, na primer — da „navedemo nekolicinu —, za Jašu Prodanovića »Gorski Vijenac u dramskom pogledu ubogo siroče«, jer nema ni radnje, ni sukoba*ni zapleta? dok Milan Rešetar tom delu odriče jedinstvo radnje, uzročnu povezanost delova i molivisanost postupaka; dok Isidora Sekulić više puta ponavlja da Vijenac nije drama, dotle Boža Kovačević nalazi da je »jedinstvo radnje potpuno«, a mišljenje o primitivnostj dramskog oblika u Vijencu »površno«. Milan Bogdanović čak odriče »talenat za poimanje umetničkog fenomena« onima koji tvrde da Vijenac nije drama; a Raša Plaović je »osetio da je Gorski Vijenac drama u punom smislu reči«.

Trebalo bi, dakle, najpre prečistiti ko je u pravu, pa da se donese sud o tome je li obrađa potrebna, je li uopšte dopustljiva. Jer ako je drama u punom smislu reči, onda se Gorski Vijenac može, takav kakav je, izvesti u pozorištu, pošto drama (s tim će se, mislim, složiti i Plaović) nije drugo do kazivanje kroz prikazivanje, govor likova, tvorevina iz reči, ali te reči su »radnje«, one su nerazlučljiv deo karakterističnih postupaka, koji se isprepliću i sjedinjuju u dramsko zbivanje. Osnovno u svakom dramskom delu, ono što je neposredno dato i bez čega ono nije drama, jeste zbivanje. Ne misli, ma kako duboke i originalne bile, ne zvučnost“ stihova, ma kako očaravali svojom lepotom i skladnošću, ne bogatstvo slika i opisa, ma koliko privlačili svojom živopisnošću i šarolikošću, nego zbivanje. Ne intriga, nego zbivanje; zbivanje koje se može odigrati pred očima gledalaca, koje gledaoci moraju biti u stanju da prate ne zaustavljajući i ne prekidajući ga (kao što to čini čitalac pri čitanju); zbivanje razumljivo i interesantno, zbivanje koje ne zamara, nego drži napetu pažnju do kraja. Ako svega toga ima u Gor om Vijencu, onda u njega ne treba dirati, jer od toga može postati samo gori. Začudo — i opet začudo! — baš oni koji Gorski

Vijenac odlučno proglašavaju za ..

,

#

Pa nas i ne interesuje, reći ćete, sam boj, nego kako i zašto do njega dolazi i šta iz njega proizlazi. Tačno. A kako je to prikazano u Vijencu? :

Posle neuspelog mirenja s Turcima dolazi jedan od bisera iz kojih je Vijenac sastavljen: scena sa vojvodom Draškom, Kakav je njen, kakav je njegov udeo u istrazi poturica? Vidimo· li likove, kao u drami, suprotstavljene jedan drugom, ili jeđan sa drugim a protiv trećeg i četvrtog, u događajima koji izviru iz drugog i sukobima koji se zaoštravaju do kulminacije? Ili likovi stoje, nedramski, jedan pored drugog (ili ispred i iza”njega), u zasebnim prizorima koji se, malo ili nimalo povezani između sebe i sa »glavnom radnjom, nižu jedan za drugim? je

Mada se upravo vratio s daleka pu-

ta, iz Mletaka, niti Draško pita, niti

ko pita Draška za njegovo mišljenje o onome što su u međuvremenu na domu ugovorili i uradili, kao da se tako važan narodni posao~nimalo ne tiče »najboljegča našega vojvode«. Uzalud Pavle Popović pokušava da poveže Draškov put sa akcijom Crnogoraca, poveravajući Drašku naročitu misiju: da zatraži pomoć Mletaka u borbi protiv Turaka. Slabašna konstrukcija Popovićeva ruši se pod teretom reči serdara Vukote i samoga Draška. Prvi veli da je Draško hodio u Mletke radi plate pop-Šćepanove, a drugi kaže o svom razgovoru sa Duždem:

Obeća mi i što mu ne iskah

I pomislih...

Dajbudi ću povest dosta praha

Da s! imaju (Crnogorci) čim biti s Turcima.

Te jasne podatke ne može da prekrije i zagluši ni još čudnije objašnjenje Popovićevo da je »Draška opunomoćio možđa sam vladika, bez znanja glavara«. Čak i kad bi se prihvatila

. ta malo verovatna mogućnost, VOJVO-

dramu, i to savršenu dramu, zalažu,

se, isto tako odlučno, za njegovu dramatizaciju '(kako se može drama dramatizovati?), /

No ja mislim da se autori suprotnih izjava o Vijencu više razilaze na reči nego u svojim shvatanjima. Kakva je drama Vijenac? Ostavimo nastranu ono očigledno neizvodljivo ili od samog autora neizvedeno, Ono »trideset četrdeset drugah pričaj svoje snove«. Nastranu i to što posle većanja s. poturicama »sve Sspava...«, što i' posle Igumanovog govora »svi pospPaše«, što i posle božićnjeg večera opet »idu da spavaju« — ima li išta nedramskije od spavanja! Ono što se između tog spavanja dešava jeste istraga poturica; da li je ona dram&ki prikazana?

U devet desetina speva (u 2547 od 2819 stihova, sve do Đačetova pričanja igumanu Stefanu) ta se istraga doduše priprema, ali se ne počinje i ne izvršuje; u poslednjoj desetini saznajemo da je svršena.

–

da Draško ne bi smeo propustiti da o ishodu iako važne misije smesta obavesti svoga Gospodara, a dramski autor svoje gledaoce; o svemu tome, međutim, nigde nema pomena. Nedovoljno povezani sa »glavnom radnjom«, likovi nisu ni dovoljmo suprotstavljeni u dramskoj akciji. Nosioci protivakcije, Turci, posle zajedničkog većanja odu. Kasnije ih vidimo samo još jednom, u prolazu, i čujemo ih kako pevaju, u svatovima. Nikakvih' više: su~

“dara pa ni meposrednih dodira izme-

đu crnogorskih i poturčenih glavara — sve do boja, koji se odigrava iza kulisa, koji nije prikazan, nego prepričan. Reklo bi se da to što smo kazali za nosioce. protivakcije važi isto tako i za mosloce akcije. Spev počinje hamletovskim unutrašnjim konfliktom vladike Danila, njegovim mono-

logoMh. Završni stihovi u tom mono-

logu:

Grdni dane, da te bog ubije,

Koji si me dao na svijetu!

Čas proklinjem lanjski po sto putah, U koji me Turci ne smakoše, j

Da ne varam narodno nadanje,

potseća na one Hamletove: »Vreme je izišlo iz svojih zglobova. O, sudbo zla, što sam se rodio da ih nameštam ja!«

I onde, kao i ovde, proklinjanje što ·

se rodio kad mu je nametnut zadatak koji je iznad njegove moći. (No pored sličnosti i karakteristična razlika: mnogo tešnja povezanost Danilova: s narođom. Njegov zadatak nije

nameštanje zglobova vremenu, nego ono što narod od njega očekuje).

Ta hamletovska crta u karakteru Vladike. Danila donekle objašnjava njegovo slabije učečše u akciji. Ali samo donekle; a nimalo ne opravđava njegovo potpuno olsusS9tvo, kako u sceni sa Draškom, tako i za vreme prelaska svatova, pojave pokajnica i samoubistva sestre Batrićeve. Pošto je posle većanja s Turcima otišao sa scene, on opet stupa na nju tek kad dođe pop Mića; ne bi se moglo reći da onda i ponovo stupa u akciju: u važnoj sceni sa Babom (koja nije ni »umetak« ni »irelevantan detalj«, jer je Baba eksponent glavnog protivnika i vršilac vrlo opasne i podmukle akcije) vladika Danilo ima da kaže svega sedam stihova, a u isto tako važnoj sceni zakletve šest.

Da nž duljimo. Zamišljen i pisan u obliku drame (a značajnost toga momenta M. Bogdanović s punim pravom ijstiče)oJj; Vijenac, neosporno remekdelo, neosporno pun unutarnje dramatičnosti, posmatran kao delo namenjeno izvođenju u pozorištu, ima, isto tako neosporno, neđostataka. To je potvrdio i sam Njegoš u poznatoj SVOjoj izjavi Matiji Banu da se delo »neće dopasti obrazovanom svijetu, koji će mi zamjeriti da ono nije prava drama«. Kad bi bilo izvesno da je Njegoš sve to ne samo smatrao Z nedostatke nego i sam hteo da popravi, onda bismo imali i najmerodavniju autorizaciju za dramaturšku obradu Gorskog Vijenca. Ali

taj podatak je osporavan i neprove-"

ren. Zato navođim, kao argumentum e contrario, da je R. Plaović, koji je »osetio da je Gorski Vliljenac drama u punom smislu reči«, osetio i priznao i to da je u toj drami morTao izvršiti »povezivanje scena onako kako to zahteva drama«, i kako to Njegoš, u svojoj verziji, očigledno, nije učinio. |

Dalje opravdanje za dramafturšku obradu Gorskog Vijenca jeste potreba da se i oh učini pristupačnijim i poznatijim nego što je dosad bio. Ne nameravam dokazivati da, po svojoj umetničkoj vrednosti,

POFTTT IO TITO OTTO III III IIIIIIILLJ

adasapgepoooeeo Bee POO eee eee. -....

· po dubini svojih misli, po visini svoje etike, to delo zaslužuje da postane svojina svih naroda, ne samo jugoslovenskih, a da jugoslovenski treba da njegov tekst znaju i usvoje kao što se znaju i usvajaju narodne Dposlovice, đa njegovi likovi treba da postanu sastavni deo njihovog nacionalnog super-ego. Da li se bar jugoslovenski deo »obrazovanog sveta« na takav način odužio svom najvećem pesniku? Ako danas ima školovanih Srba, »i još dobro uzrelih*u godinama ljudi«, koji misle da je citat iz Vijenca »neki porogobatan prevod

· sa nekog španskog jezika«, onda je

time dat porazan odgovor na to pitanje. Popularizaclja Gorskog Vijenca je neophodna; a ona se ničim ne može postići onako kao prikazivanjem u pozorištu. Potpuno je tačno ono šlo je o tome, poodavno, pisao P. Popović. »Puno je stvari koje nam se pri čitanju ·omiču«, tako priznaje autor koji je ž#acelo umeo da čita Vijenac, i dodaje da bi i slike i situacije bile daleko reljefnije, i karakteri mnogo jasniji, kad bi se videlo koje' lice govori određene stihove.

Svakako iz pijeteta prema velikem pesniku neki njegovi poštovaoci poriču da je on mogao napisati išta što ne bi bilo u svakom pogledu savršeno; Njegoš je, prema tome, pišući dramu, morao dati i savršenu dramu. Ali gde je Njegoš mogao videti pozorište i naučiti da piše dela njemu namenjena? U manastiru u Boki, kuđa je u svojoj trinaestoj godini poslat da stekne osnove pismemosti, ne. Na svojim putovanjima u Ruslju, Austriju, Italiju? Da. Ali, dok imamo po= dataka o tome kako se oduševljavao »iskusnom „arhitekturom« u Petrogradu, kako je razgledao slike u Italiji, čak i kako je odlazio na zabave, o njčgovom posećivanju pozorišta znamo jedva nešto, gotovo ništa. Izvesno je da je Njegoš u pozorištu bio vrlo, vrlo retko.

Tome je doprineo i njegov sveštenički poziv i obziri prema javnom mnenju. Slobodouman i neustrašiV, Njegoš ipak itekako »pazaše šta će svijet da kaže«, po svedočenju Meda-

Dragan Savić: BAČBVO — SELO NA GRANICI

OSVOJEN ZA POZORIŠTE

kovićevu, kojemu dugujemo i za sledeći podatak: »Iđaše i u pozorište Feniče. Ali je samo jednom bio, nalazeći da vladici ne priliči ići u takva zborišta (podvukao K., koja!ne mogu najbolje dejstvovati na ljudska srca koja su naviknuta na ozbiljnosti, a ne što se zove stid i sramota«.

Nažalost ne znamo šta je Njegoš tada gledao u Teatru Peniče. Ako je 19 bilo nešto frivolno, nešto što je fire-

balo samo da zabavi ili zagolica, to .

je svakako moralo odbiti pesnika, veoma ozbilina po prirođi, a ošetljiva za sve što je istinska umetnost. Ne smemo zaboraviti da Njegoš nije bio nimalo labav, nego veoma strog u svojim shvatanjima. Zar on nije tražio da se zabrane dela Dositejeva kao »prosvješčenije razvratno«? Sa koliko je više razloga mogao smatrati za takvu vrstu »prosvješčenija« većinu onoga što se tada prikazivalo u mletačkom pozorištu!

Sve 'to ipak ne bi moglo odbiti od pozorišta, na primer, jednoga Steriju, pisca koji je baš pozorište osećao kao svoj elemenat. Ako je, tačno da Njegoš nije pisao »prave drame« jer nije video više pozorišta, onda je tačno i to da pozorišta nije više video, jer nije bio dramski pisac, jer ga to nije dovoljno privlačilo. U svoju odbranu, da me naši »bardolatrik ne. bi, zbog takvog tvrđenja osudili i kamenovali kao oskrvnitelja svetinja, dopuštam sebi da citiram jednog neosporno ne samo poznavaoca nego i poštovaoca Njegoševa, Isidoru Sekulić, koja veli: »Vladika nije bio dramski talent, nije osećao scenu.«

Ako je potreban još nekakav dokaz o neophodnosti dramaturške obrade Vijenca, imamo ga u činjenici da je osvajanje te drame za pozorište trajalo više od sto godina. Uprkos obradama, reći ćete. Da, upykos obradama. Ali bez njih, opsedanje toga tvrdog grada još ne bi bilo dovršeno —.ako ga se opsadnici ne bi i sasvim okanili. Uspeh Plaovićeve obrade je

" dokaz da nije obrada nepodesno oru-

žje, nego da su dosadašnje obrađe bile neusavršene, nedovoljno podesne. Dati na sceni neobrađen VijJenac, na to niko nije ni pomišljao, kao“što niko ne pomišlja da. goloruk juriša na tvrđavu.

Dobro je tom prilikom potsetiti na prethodne uzaludne juriše. Planirane ofanzive od kojih se odustajalo pre no što su započete, jer je neuspeh poduhvata unapred bio izvestan, dovoljno je uzgred spomemuti. O takvom poduhvatu, u sezoni 1903—, u kojemu je učestvovao Milan Grol zajedno sa kompozitorom Josifom Marinkovićem i nekim slikarima, imamo Grolovu zabelešku da se Vijenac »pokazao kao nezahvalan Dosao za muziku, isto kao za pozornicu«.

Ta grupa inscenatora Vijenca očigledno nije bila mnogo ohrabrena time što je nešto ranije (1902) Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu izvelo Vijenac, u preradi Antonija Hadžića, književnika i iskusnog pozorišnog radnika, uz saradnju Laze Kostića, koji je napisao prolog, sa muzikom Isidora Bajića i sa Perom Dobrinovićem u ulozi vojvode Draška. O toj pretstavi veli Njegoševac u »Brarkovom kolu«: »Gorski Vijenac u ovoj preradi, nema ni onoliko dramatičnosti na pozornici, koliko ga (?) dajbudi ima u samom spevu. Na pozorišnim ceduljama stoji ispod natpisa »istoriski događa j«, ali na pozornici ne videsmo nikakva

dđogađaja.« Veštica, sestra Batrićeva, Turci, ızuman Stefam, vojvoda Draško dolaze »tek promene radi, no i bez dramatske i bez uzročne sveze — a glavari se ne miču sa svojih mesta, kao da su onde prikovani«, »Dobrinović (vojvođa Draško) je jedini bio — čovee i (bar je pokušavao da bude) Crnogorac.«, Muzici I. Bajića zamera se što su kola izvedena »na sremački način«.

Možđa nam taj prikaz ne daje tačnu sliku o pretstavi; ali činjenica je đa se Vijenac u toj preradi nije održao. na pozornici i da sw tolike pesničke, pozorišne, glumačke i muzičarske snage bile nedovoljne da bitku dobiju:

Nije dakle pitanje da li dramaturški obraditi Vijenac ili ne, nego kako ga obraditi. Nije dovoljno »prigotboviti ga za prikazivanje«. Nipbšto nije, kako tvrdi R. Plaović, »a Gorskim Vijencem isti slučaj ao sa Šekspirom«. Šekspir nam zadaje probleme zato što nije pisao za našu, savremenu pozornicu, nego zaysasvim drukčiju, svoju; Njegoš nijć pisao ni za kakvu, bar ni za kakvu do danas postojeću. Šekspirova dela su savršeno prilagođena mogućnostima njegovog pozorišta; Njegoš o izgledu pozornice i o tehničkim mogučnostima izvođenja verovatno uopšte nije mislio. Šekspir je zaista pisao »drame u punom smislu reči«; Njegoševom delu štošta nedostaje da bi bilo »prava drama«. Zato se kod Šekspira svaka prerada pokazala kao štelna, a kod Njegoša kao korisna i, čak, neophodna.

Daleko složenija, operacija koju zahteva Njegoševo delo ujedno je i mnogo opasnija. Opasna zato što je svaka. umetnička tvorevina jedna celina, i to živa celina, utoliko celovitija i življa ukoliko je njen stvaralac veći umetnik. Umetničko delo, a naročito drama, izvanredno je osetljiv živi organizam, čiji svaki deo ima svoju tačno određenu funkciju, s njim se ne može postupati kao sa starim odelom koje se prekraja, ili sa mašinom čiji se delovi zamenjuju, ili sa lutkom koju je dete rasklopilo i kojoj, sklapajući je ponovo, bez štete stavljamo levo oko onamo gde je ranije bilo desno. Da se takvom opera= cijom delo ne bi uništilo, potrebno je da se nijedan za život bitni deo ne ošteti i nijedna za lik karakteristična crtane izopači.

Rekli smo. da pozorište nije bilo Njegošev elemenat, Sa pretstave u Teatru Feniče on nije otišao, s ambicijom ·da piše dela kojima će poštovanu publiku tri sata držati u nape-

· fom uzbuđenju i na kraju postići fre-

netičan aplauz. P. Popović misli da je njemu tom prilikom »valjda palo na pamet kako bi tu izgledao neki njegov Crnogorae, i to onaj iz Danilova doba, i naslikao to u Draškovoj ličnostis. No rekao bih da je sam Njegoš na mletačko pozorište, na 'ono »krivanje« šarenog puka na pozornici i pljeskanje onih »miševa« u gledalištu, gledao više očima vojvode Draška nego tadašnjih Mlečića ili zapadnoevropskih teatrofila, pa možda čak i više nego očima jednoga Pavla Popovića. Ne, pozorište nije bilo Njegošev elemenat. Njegov elemenat bila je narodna pesma. Čovek koji je čitao ruski, francuski i italijanski, i grčke klasike, Lamartina i Bajrona, Dantea i Petrarku (o Šekspiru ništa nije

(Nastavak na šestoj strani)

Svijet sam ja, a drugi ljudi oni koji su u izravnom doticaju sa mnom. Oni su kao i ja. I time je sve riješeno. Naivna kratkovidnost, drugačije tu nebrigu ne mogu rastumačiti. On naprimjer cijelu tu hajku s Ljubicom tumači dijelom općenito a dijelom kroz Ljubičino gledanje: njenim neiskustvom, mladošću, vjerom u ljubav, romantikom i sličnim. Ona kao Hrvatica, ostavila je muža i otišla sa »srpskim« oficirom — eto po nje: govom općenitom razlogu. Ne vidi rastakali Ljubicu i ostale saučesnike ne samo Hrvati već i ostali, ne vidi prilike i sredinu. Jer kako inače, već u jednoj takvoj sređini, kako bi inače sedamnaestogodišnja djevojčica pošl:. za čovjeka 27 godina stari-

jeg od sebe. Poldžaj, ugled, nuvci! Ona je u tome od·| gajana, svi to cijene. Osigurana budućnost. Lagodan život, To je svima jasno, svima razumljivo. Kad njena priroda, osjećaji, mladost,.ono nešto jače od nje, traži svoje — oni svi grakću, okomljuju se i izbuđuju. To njemu nije jasno, ne umije protumačiti. A onda, što im je bila kriva Ljubičina majka? Zašto se je na nju sve sručilo, čemu je to bilo potrebno i kome? Nikome, odgovorio sam mu: žive ljudi prosječni i maleni, i od ustajalosti mirna života, iz osjećaja žabokrečine, čine

nost sitna, nezanimijiva života iskale (kad ugrabe Driliku) na bližnjemu, osobito slabijem bližnhjemu. Oni se brzo okanjuju jakih (čim se pokaže đa su jaki) ili onih koji nestanu, ali jao tihima, jao nezaštićenim a na dohvalu su im očiju i jezika. Svi učesnici »skandala« brzo su i nepovratno nestali ali tetka Tvka je ostala. Ona je bila njihova. Tu se je rodila, odrasla, proživjela, Vršnjakinje joj nisu mogle oprostiti, Ća se udala bolje od njih, živjela bolje, kćerku bolje odgajala i najposlije je i bolje udomila nego oni svoje. Prosjgčnost ne trpi da se itko od »njenih« u bilo kome smislu uzdigne. Kod prve prilike ona će toga SsvopBa pripadnika stuckati i to nemilo. Poznam ja 3obro takva malomještanska gledanja, još, danas ona znaju da provire iz mene. Muke me, je i napora štalo da ih se riješim. otrgnem im se i otmem. Velim' nisam siguran, da li sam uspio iako se grstim njihove paletike, svake patetike uopće, Ališkud da pobjegneš pred veličajnosti pitanja: zar se može Živjeli kako se hoće i kao da drugi ne-postoje! Raditi šta hoćeš, ta nisi sam, Među ljuđima si. Zar si nešto posebno, drugo nego mi ostali? Išto tim te zarobljavaju, uime toga osuđuju, Pa čak i onda kad _

da su osuđivali i

zlo jedni drugima: i svu svoju prazninu, pustoš i obič- |-

· bili su kao ličnosti kudikamo jači i snažn:)i.

16

eTHTWHYXŽ-_---–——3Š EsAns ,.'"đ— ––––––—J ·– a ST _J_e— —

se nisi niukome smislu i ničim istakao, ali jeste netko tvoj bliz i ne mogu ga dokučiti, ne mogu prignjesti. A tu je već razjašnjenje »slučaja« tetke Ivke. »Stara je glavni krivac« (čega, ne pita se nitko, a nije ni potrebno) i udri po njoj, dok je nisu slomili i doslovno otjerali u grob. Očaj i tuga praznog nedjeljnog Dpopodneva kad se ljudi u tihim i blagdanskim ulicama bezglavo vrte u prazničkim odijelima gore-dolje, izvode svoju mladunčad i same sebe, :li dok su još mladi jure za velikom pustolovinom koje nema, ili je tako obična kao što je obična kimo pretstava ili stol u kutu kakva sitnog restorana gdje ti prodavačica iz trikotaže pušta da joj miluješ ruku, i gdje su slučajevi kao Ljubičin i slični najveći potresi koji se mogu zbiti i zamisliti odnjihali su najposlije i Vedrinu i njemu podobne na drugim zemljopisnim širinama. Nazovimo ih ipak naivčinama, pa da ne izostavim ni samoga«sebe, Pustolovina! Događaj! Sama Ljubica koju Vedrina tako romantično gleda, koja je toliko u njegovim očima uzvišena | i daleka, nije imala snage da istraje, brzo se je i gorko pokajala i vratila natrag u milu žabokrečinu, Varala se je ako je mislila da je iz nje uopće i izišla. Ona je samo pokušala. Zašto bi inače spominjala Anu Karenjinu. Kakvo svetogrdno miješanje. Ljudi i žene 19 stoljeća

·Kako je samo običan i, moglo bi se reći, bljutav Ljubičin razilazak s Markovićem — kako je njeno kajanje razumsko. Ona govori o prstima »paljenim na svijeći« i rastanku kako i priliči s prijekorima, suzamai srce parajućim osjećajima. Ne žali ona (daleko od toga) čim se malo smiri svoju »veliku ljubav«, svoj zanos, svoj san o sreći već što nije razumjela Lichtnerovu pasiju za lipenima i stećcima. Kako joj onda vjerovati, da je bila spremna na velike žrtve, kako to misli Vedrjna. Jednostavno, ona je brzopleto ostavila Lichtnera misleći da će kod mlađeg i muževnijeg Markovića imati istu udobnost i istu samo sa više strasli začinje· nu pažnju i tetošenje. A kađ toga nije bilo (tj. udobnosti i tetošenja, na stranu strasti i ljubav) — zbogom! Prihvaća se legat Lichtnerov, misli o njemu s draškavim osjećajem krivnje (to'je profinjeno i ukusno), namješta uđoban stan, obezbijeđena je, sanjari, besposli- | či i gleda filmove s »nježnim« sadržajem,

Pakostan sam. Ali dok pokušavam da ismijem njegovo udivljenje prema Ljubici, sve tc čisto, ganutljivo i svijetlo što ona za njega predstavlja, što je značila

IL_UT E

i znači — ja znam da je ta naivnost u odnosu prema ženi i moja. Žena za mene ili je drug a tada nije žena, ili je žena a u tom slučaju je nešto nedokučivo i astralno. Znam da je to smiješno i glupo, ali tako je. I cijelo vrijeme dok je on pričao o Ljubici, lik jedne djevojčice na prozoru visokoprizemnice u Gregorijančevoj ulici išćkrsava. Prolazio sam u večernje sate, sludent prve godine, silazio na Medvešćak, na večeru. Kupljenje prvog sutona: ruke u džepovima, lula u zubima. Koliko samosvijesti u tom dimu što gricka, što kolje u grlu i budi nakašljaj. Djevojčica je uvijek u isto vrijeme, uvijek sama na prozoru: maštam da me zadivljeno gleda obavijena dimom lule dok se gubim u zaokretu ulice. Odakle slutim da su joj „oči meke, ze-

lenkaste. Slijede me, to osjećam, još dugo, svijetle u”

meni kao odrazi plamičaka, kao mala kandioca u O-

stavljenim crkvama. Dok prolazim ispod prozora ja je

ne gledam, zaokupljen sam lulom, a ni za živu glavu ne bih podigao vjeđa sve dok se ne primaknem zaokretu (mislim da u času prolaska ni ona ne gleda mene): tada nam se oči susreću, Djelić trenutka i pogled mi strelovito · silazi na njene ruke. — Njene su ruke bijele i prozirne, nezemaljski čudne i kao otrgnute, čenske uske ruke u zabačenoj, mirnoj ulici jednog od stotine Srednjih gradova. One su pune sumraka, pune beznadežhne tuge: djeluju kao tišina, kao samotna sanjarenja. Djetinjski mršave i tanke a ipak nečim ženske, nečim pođatnim u liniji oblika što će tek doći |i što se naslućuje u počecima oblina iznad lakta, u hladnoj' mirnoći mesa, u sjajnoj glatkosti kože. Ruke zaboravljene na prozoru! Daleka, svjetlucava uspome=– na. Ne mogu joj se sjetiti sitnog, plahog lica uzdignutog u prozorskim okvirima — ali ruku... Ničije više ruke kao te nisu imale tolike snage doživljaja, drhtave Uznemirenosti prvih, blagih čežnji. Bile su netjelesne, ne Živog bića, već ruke sna, crtež mraka i mašte, Uvijek otada su u meni te ruke: u vihoru, dimu, patnjama, smrzavanjima, ognjicama — blaga utjeha, povjetarac minulog. I kađ sam se vraćao već u gustini noći, treperenju svjetala, znao sam zastajati pred tim prozorima, tražiti nju, tražiti njene ruke, kao što se traže previše drage stvari grčevito, nemirno, Nije je bilo, nije ih bilo — tek neka nejasna sjena u zastortima neki 'titraj, dah kao od lahora ili od nečije prisutnosti. Možda i nije bilo tako, možđa!je to bila samo moja želja, tanka slutnja. Evo doći će sutrašnji sumrak, sutrašnji

BP —

*

prolaz. Lula će se i opet nehajno dimiti a susret očiju na zaokretu bit će duži, prisniji, potpuniji. Reći joj nešto toplo i prijateljsko, nešto" što zbližuje i združava. Ne, riječi ·su zamirale na usnama, ostajale neizg' rene. Nije to bila ni dječačka plahost, ni zbunjenost, ni stid — ali znao sam, čvrsto znao da će svaka riječ, svaki pa i najnježniji, najprhkiji dodir s njom, uništiti draž i snagu čarolije, izbrisati blaženstvo., -

I prolazio sam tako ispred tih prozora cijelo jedno proljeće i cijelu jednu jesen! ,

Onda ju je jednog dana nestalo. Zauvijek i nepovratno. Možda se je preselila u drugi stan, možda u drugi grad. Nikad je više nisam vidio, Ali to je sporedno, nevažno. Ruke, ruke su ostale. Nosim ih. Kao i

Vedrina Ljubičine kose. Boje blijedog zlata. .

Volim daljinu u ženi. U toma mi je taj čovjek: bio donekle nalik, Zar samo u tome?« (Iz proze »Druga obala«)

26 i Š Aa”