Књижевне новине
i (Nastavak sa pete strane)
zabeleženo!), ustajao je rano, šetao
po Biljardi, pa kod prozora tihim gla-. ,
som pevao junačke crnogorske pesme. S tom prožetošdu narodnom pesmom
a u isti mah sa tananim i dubokim“
osećanjem .za slike (setimo se šta je o tome pisao Ljuba Nenadović), Njegoš nije mogao dati »Pravu dramu, koja je zbivanje i kretanje, odvijanje, u prostoru i vremenu, koja stvari đaje u razVoju, u postajanju i nestajanju, nego je, slikarski· ovekoveča– vajući samo pojedine značajne momente vremenskog. proticanja, stvorio niz više statičnih prizora, niz ilustracija, portreta i skica, koji zajedno daju veličanstvenu sliku, vernu i umetnički produbljenu, i sadržajno i formalno savršenu, sliku /crn ogorskog naroda. Verovao je i rekao M. Banu da ćeyse njegovo delo »samo dopasti mojim Crnogorcima, a za to što sam u njemu ižneo njihove (običaje, njihov način mišljenja i govora, njihov karakter te se vide kao u ogledalu«. .
Zato što je u Vijencu naslikao crnogorski narod i'\njegove običaje, zato je Njegoš u nj uneo i skupštinu glavara, i kola, i- svatove, i naricanje, i pričanje iz plećke, i vješticu, i popa, i zakletvu i, razume se, borbu. Zato što je Vijenac Vver~
na slika u kojoj crnogorski narod može videti sebe, svaku svoju crtu, kao u ogledalu, zato, a ne zbog dramskog akcenta, tu nije mogla izosta sestra MBatrićeva, kao nepokolebljiv
učesnik u herojskoj borbi tog naroda,“
sa svojim plamenim protestom protiv neherojskog oklevanja. Zato nije mogla izostati ni Baba, za koju ne mislim ni da je običan izdajnik, ni da se suviše brzo i psihološki neuverljivo predaje i ispoveda (kao što veli P.-· Popović), jer je ona, naterana pretnjom pašinom na izdaju, zaista spremna ićr »pcd gomilu«, sama da bi spasla sinove i unučađd, Nije mogao izostati ni pronicljivi Draško, čije je jumaštvo i pravdoljublje 'stavljeno nasuprot pohlepi i tiraniji onih koji »od bogatstva bjehu poluđeli«, ni kočoperni i muđri stari Iguman, pored nepismenog popa Mića, nj duboko · osećajni i čedni »mrki Vuk«, pored šaljivaca Janka i Rogana. Svaki je lik tu zaista na svom mestu, svaki potrebna i karakteristična crta potpune i istinite slike,
Nije Njegoš fu sliku hteo ulepšati, đati samo »gorostasnu himnu, glorifikaciju, apoteozu« (P. Popović). Na takvoj slici Crnogorci teško đa bi poznali sebe »kao u ogledalo«. Zato Janko i Rogan »ne podnose tešku VoOnju od nekrsti«, nasuprot toleranciji vladike Danila, kojemu poturice »nijesu ni krivi toliko«, i nasuprot DOetskom zanosu Mustaj-Kadijinom. I zato što je Vijenac više slika nego »prava drama«, i to istinita i neulepšana slika crnogorskog naroda, zato mislim da je uloga vladike Danila od Književnih kritičara i komentatora, pored sve veličine toga lika i pored toga što ga je i sam Niegoš nazvao »glavnom osobom«, jako precenjena. Njegoš je upravo rekao, kako je M. Ban zabeležio: ».. „(obrazovani svet) će mi zameriti
da ... Vladika Danilo, koji je glavna osoba, skoro ništa ne radic. delo... djspada mu srećno više ne=,
kakvim slučajem nego njegovim na. porom. Ja sam opažam te mane...«
Njegoš je dakle opazio, osetio i priznao da se vladika Danilo ne ponaša kao »glavna osoba« jedne drame. No ni tu »mana« nije nastala usled omaške, nego po diktatu njegovog umetničkog instinkta. U slici jednog naroda, slika, postupci, jadi i rađosti jednog pojedinca, pa makar to bio njegov vrhovni poglavar i duhovni vođa, ne mogu imati onaj značaj koji ima glavni junak »prave drame«. Vladika Danilo nipošto nije »nekakav viši stvor, skoro nadčovečanski, nadzemaljski«, njegova figura nije »odvojena od ostalih lica u delu«, niti »narod... gleda u njemu spasioca« (P. Popović).· Vladika Danilo jeste pretstavnik celoga naroda i »braće poturčene« (on ih naziva braćom, bež onog dodatka »u kam udarilo«, kao vojvoda Batrić) — zato u njemu i jeste ono hamletovsko ustezanje od Rrvavog obračuna; ali on Osnovnu akciju u drami ne samo ne izvodi, nego i ne vodi, a đogađaji se ne odigravaju po njegovoj odluci i volji, nego mimo njega, čak, kao što smo već naveli, u njegovom otsustvu. Neosporno svetao lik, ma đa isumoran, vladika Danilo ipak pretstavlja samo .jednu crtu u slici crnogorskog naroda, možda najlepšu, najznačajniju, ali ipak jednu od mnogih, kao i Vuk Mićunović ili vojvoda Batrić. Među svima kao sam, on ipak nije od svojih Crnogoraca, neBoO uvek sa
iznad njih samo ukoliko stoli i malom«, ne Da UuzVIšenju teokrate nad »pučinom«, ni civilizovanosti nad varvarstvom, nego
| na uzvišenju istinske prosvećenosti i
vidovitosti čoveka koji se oseća odgovoran za sudbinu svoga plemena.
Mislim, da je najveća zasluga, i
i sačuvao tu bitnu, osnovnu
ek čvrsto povezanih, a uvek lo statičkih. Plaoviću Vijenac uneo više pokreta i »radnje«, nego što je neophodno da bi 5e slika
ogla gledati kao. drama, Plaović ao za tim da svojoj specifično pozorišni karakter, mo zbivanje drži napetu pažnju
vu: gledalac ne skače sa išta od uzbuđenja, kao kad eki kriminalni film. Takve ži-
život, više golicanje (na smeh.
u i tihu ra neočekivano, _ kad su zapanjeni a osećaju nelagodno
d. su istinski zahvaćeni i potreseni. Ali Plaovićeva obrada se ne sa-
Hi Oboje, svejedno) nego duost, koji od njega uvek koji se oduševe
| mo gleda bez zamaranja do kraja, ona i uzbuđuje i potresa; ona sna
žno deluje i ostavlja tra-
·jam uhkisak.
odvojen
| uspeh Plaovićeve obrade u tome što je ·
obradi da”
Plaovićevoi obradi nem; · biti razočarani oni oji od iraže više takvu »Žživost« ·
* kako je napisan,
Plaović' nije, više nego što je neophodno, podvukao zbivanje, nije od vladike Danila napravio »glavnu ulogu«, čak mu je, što' po mome mišljenju može da- smatra za osobito priznanje, zamereno što je »mnogo više nego „što je trebalo ličio na svoje. saplemenike«. Ne, Plaović je i tu ostao veran Njegošu, dao je veliko platno »Crnogorci«, ne jedan portret u prvom planu ša bezličnom gomilom u pozadini, nego niz podjednako brižljivo izrađenih i okarakterisanih lica.
Plaović nije preko mere zaoštravao sukobe ni forsirao dramske akcente. Upravo je neverovatno s kako minimalnim sredstvima je uspeo da, na primer, pred svako spuštanje zavese dobije upečailjiv »završetak. čina«. Svestan, kao pozorišni umetnik, važnosti onoga Što, jer je na kraju, najsvežije i najdublje ostaje u svesti gle-• dalaca, on je drugi čin završio znamenitim rečima o »hajduku te goni hajduke« nasuprot »hajdđuku roblja svezanoga«, treći — premestivši na njegov kraj pesmu guslarevu, koja je kod Njegoša umetak između gatanja iz pleća i svatova; četvrti — zakletvom. ' i
Ne tvrdim da je Plaovićeva obrada
savršena, Može se diskutovati o tome
da li je bolje zadržati početak sa monologom vladike Danila kao početnim altordom ili taj monolog dati na kraju prvog čina (čime se utisak o vladičinoj Mkolebljivosti još pojačava, što ipak me smeta, jer podvlači i jačinu njegovih skrupula), a početi kolom (čime je odmah podvučeno đa je pred nama slika ermogorskog naroda, a ne drama o vladici Danilu); može se diskutovati o tome da li neki „stihovi nisu bez prave potrebe i dovoljnog opravdanja stavljeni u usta vladike Danila (»čašu meda...«, »junaštve je car zla svakojega«),; o povezivanj nekih scena (naročito samoublstva sestre Batrićeve sa pojavom igumana Stefana: glavari tu prelaze preko tragičnog događaja, kao da su ga zabowavili; a knez Janko čak »sve na šalu okreće«, ma da mu je, svega 18 stihova ranije, nesrećna sestra »ljuće na srce zavila« no sam junačni Batrić). Može se govoriti i raspravljati o tome kako je Plaović rešio pitanje kola, o njegovim skraćenjima i »interpolacijama«. Što je čak i u tim svojim »interpolacijama«, to jest u žagoru u kojemu se ne razabiru reči pojedinaca, dao glumcima da govore tekst izvađen iz Vijenca,to mu ne možemo zameriti; mogli bi mu, samo glumci zameriti što ih je primorao da u takvim trenucima mehanički govore nešto što, tako i tada rečeno, nema prave Veze ni smisla.
Ali sve su to sitnice. Važno je da je u obradi sačuvan duh Gorskog Vijenca, i monumentfalna DTrOstota, i opora lirika, i humor, i lapidarnost izraza Njegoševa. Za divljenje je s kakvim je poštovanjem i lju bavlju, kako nežno i pažljivo i znalački, inače zaista plahi »Plahović« uzeo u svoje ruke tu dragocenost, tu
gvetinju, i preneo Je na pozornicu.
Možda će se jednom, u budućnosti,
na pozornici sa 'daleko većim mogućčnostima no što ih ima današnja, i Gorski Vijena“, savršen kao mumetničko delo, ali, ma da zamišljen kao delo dramsko, neizvodljiv iako u današnjem pozorišbu — možda će se jednom moći prikazati neizmenjen i neskraćen. Onda će se današnji dramaturški problem Gorskog Vijenca svesti na problem režiski. (Uveren sam da se mnoga Šekspirova dela na današnjoj sceni neupoređivo bolje realizuju nego na pozornici za koju 8u, nekada, pisana). Ali, pozorište nije moglo, nije smelo čekati na to.
Svoja sliku crnogorskog naroda Njegoš je mogao dati i u epu, kao,. na
- prime?, Mažuranić. Zašto je onda pisao Vijenac kao dramu, pogotovu ako pozorište nije bilo »njegov elemenat«? Zato što je s tim delom, možđa i nesvesno, hteo više no što je dosad, za sto godina postigao. Njegoš nije hteo da se Vijenac peva, uz gusle. D. Vuksan našao je u cetinJskom Arhivu Njegoševu »podelu uloga« iz Vijenca. Trebalo je, Očigledno, da kaluđeri, učitelji, komandir perjaničke straže, vlađičin majordomus, DpoP, manastirski đaci, Sam vladika (koji je za sebe zadržao uloge Dražka, Rogana i Rada) čitaju, u Biljardi Gorski Vijenac, sa DpOdeljenim ulogama.
Ne, Njegoš nije hteo da se Vijenac. peva, ni uz gusle, ni kao oratorijum. Možđa će takav oratorijum nekom muzikalnom i muzički školovanom uhu olfkriti nove, dojle neslućene lepote „Njegoševih stihova. Ali se nikako ne mogu složiti sa tyrđenjem Isidore Sekulić da će »Gorski Vijenac dobiti noVu popu larnost (podvukao K.) ne na sceni, nego u složenom muzičkom sklopu jednog svetovnoB oratoriuma«.
·
O pozorišnoj pretstavi vijenca Njegoš svakako nije imao jasnu pretstavu; ali on je, van svake sumnje, osećao da nikako drukčije, već samo preko onog što se ma pozornici bude videlo i čulo, kroz one koji se budu i videli i čuli, kao živa reč, koja je više nego to, koja je reč-delo, delanje živih ljudi, njegove reči i misli, njegove plamene želje i njegovi strogi zahtevi, mogu ući u glave i srca ljudi i postati više od citata, postati njihovi; deo njih, njihova krv i meso, živeti u njima, upućivati ih i upravljati njima, njihovim rukama i no” gama, njihovim odlukama i poslupcima. Zato je Njegoš, koji po prirođi · svoga talenta nije bio dramski pisac, Vijenac zamislio i napisao kao dramu. To je bila “volja pesnika Gorskog Vijenca,
nepisani književni testateht Njegoševa. to je Raša Plaović izvršio,
Plaovićeva obrada zacelo nije poslednja reč u postavljanju Gorškos8 Vijenca na pozorniči, naprotiv, ona je prva, prva ža više od sto BO dina, bar prva ne promucana, nego jasno i razgovetno izgovorena, i što je, glavno, ona je reč Njegoševa,
H. KLAJN
!
tbiov "je bii/O7
| Fedor HANŽEKOVIĆ OBE O
>EDINBURG FILM
peniment, umjetnički. Wevalitet. Osim
toga valja pružiti i najmlađim {ilm-
. ___(Post skriptum edinburškom festivalu} Kad se u oktobru godine 1930 u | Poznavaoci britanskih dokumentar– glavnom gradu Škotske sastala gru- nih filmova iz zlatnog Oe
“pa ljudi 1 nazvala se »Bdinburg Pilm
Gild« (»pdinburško filmsko udruže-
nje«), postavivši sebi za cilj »prouča-
vanje i propagandu filmske umjetno-
sti«, nitko nije mogao ni sanjati da ' će dvadeset godina kasnije Rodžer
Menvel o tom pothvatu pisati kao O; »uzoru i'Ohrabrenju« i da će filmski
ljudi kalibra Paula Rote i Rajta osni-
vačina »Gilda« izraziti »poštovanje
i zahvalnost« i nazvati » jedinstvenim
rad tih ljudi, koji su »zadužili čitav
filmski Svijet.
Nekoliko škotskih profesora, novinara i činovnika steklo je uvjerenje da je »film drama budućnosti«. Prvi tajnik »Edinburg. Pilm Gilda«, a danas njegov pretsjednik, Norman Uilson, kaže: »Vjerovali smo u film kao u veliku umjetnost budučnosti«. Htjeli su da što Više ljudi. pridobiju za svoje uvjerenje »propovijedajući OVU. bibliju žarom evanđelista«. Prvi pretsjednik bio je Dpžems Uajt, urednik ča sopisa »Modern Skot«, njega je naslijedio hustos nacionalne galerije Hess" vel Miler, a ovoga Talbot Rajs, profesor historije umjetnosti na edinburškom univerzitetu. Poznati sineast i publicista Porsajt Hardi bio je prvi potpretsjednik, a danas je glavni sekretar i, uz Uilsona, spiritus movens »Gilda«.
Upornošću starih škotskih reforma” torskih propovjednika ova grupa entuzijasta nove umjetnosti tražila je načina i sredstava za širenje SVOg Uvjerenja. Prvo nastojanje bilo je Usmjereno u pravcu »osvajanja« nekog vlasnika kinematograia, Tako bi dobili mogućnost prikazivanja djela naJmlađe umjetnosti i održavanja diskusija i predavanja, kojima je bila SVIha lučiti filmsku umjetnost od blefa i trgovačke robe. Upoznavanje 'stinskih filmskih umjetničkih djela, razvijanje ukusa u prosuđivanju filmskih produkata, kontakt s filmskim Rkreatorima, publiciranje stručnih filmskih tekstova, to su bile namjere ove čudne male sekte. Broj članova počeo je doduše rasti, ali nije bilo novaca, Ža naručivanje filmova, i to Ve” ćinom iz inozemstva, trebalo je nai
' me novaca, I, edinburški entuzijasti
otvarali su kese i davali. S uzbuđenjem su se očekivali prvi filmovi, 6 kojima je trebalo započeti borbu za umjetnost filma, za filmsku kulturu, za pročišćavanje pojmova zagađenih od tolikih »tvornica snova«.
I došao je veliki dan 5 januara 1931. Prikazivan je Kavalkantijev film »Samo časovi« (pRien que les heures«). Slijedio je Vineov »Kabinet du Cali> garija«, a zatim japanski film »Raskršća«. Početak je uspio. No nisu 56 samo gledali filmovi. O njima se diskutiralo, Čitave noći, I počelo se Dpisati o mnogobrojnim filmskim problemima. „Istodobno je započela borba protiv kiča u filmu, protiv neku. \ne zloupotrebe filmskih izražajuih sredstava, protiv hohštapleraja, neukusa, težnje za jevtinom · slavom i svega onoga što nažalost do današnjeg dana tako češto prati najmlađu umjetnost. Predstave su se preselile u veće kinematografe, a repertoar predstava postao je bogatiji. Prikazivanje klasičnih ruskih, njemačkih i francuskih filmova silno je diglo ugled filma, a istodobno povećalo članstvo »Gilda«. Grad Valtera Skota, R. L. Stivensona, Džona Noksa i Roberta Bernsa postao je grad filma. OVO OON POO SB fanatika zavazila je ne samo Edinburg nego i či-
tavu Škotsku. Po čitavoj Zeka ijM u pd> čela su se osnivati slična udruženja. Tako je »Bdinburg Pilm Gild« odigrao pionirsku ulogu u tzv. pokretu filmskih društava. Njihovo članstvo broji danas u Škotskoj oko 15.000 ljudi.
Gledati danas popis filmova koje je »Gild« prikazao u dvadeset svoga rada znači proći solidnu historiju filma. Nema značajnijeg filma, ma gdje on bio stvoren, a da nije bio prikazan na priredbama ove simpatične klike »filmskih zanesenjaka« I ne samo prikazan, nego i produskutiran. A kad su Hardi Uilson godine 1982 osnovali filmski časopis »Sinema Kvoterli«, u njemu je svoje manifeste | teoreme objavljivao Džon Grirson, osnivač najznačajnijeg dokumentarnog pokreta u Evropi, Tako je, opet iz · Edinburga, progovorio filmskom svijetu propovjednik novog filmskog žanra dokumentarnog filma, okupivši - oko sebe učenike u osobama Bezil Rajta, Paula Rote, Džona i Donalda Tejlora“ Hari Vata i drugih.
Proučavanju dokumentarnog filma svih svjetskih zemalja »Gild« je posvetio Oosobitu pažnju, oduševivši se Grirsonovim · pokretom | njegovom definicijom novog žanra kao »krea” tivnog tretiranja stvarnosti«. Razvoj britanskog dokumentarnog filma usko je povezan s edinburškim »Gildom«.
sedvćagnesooonasaoooeegooobe ooo eee.
godina ·
pune dvije decenije.
Ndcekkovedevsvpkdagagje..•ookvvaupbsošyashevvavvVyveeaVaeyjePbNEVOS"i"
žanra znat će da su mnoge tih filmova vezane za Škotsku, Britanija je ušla u historiju filma Grirso=" novim dokumentarnim poletom, a kumovanje »Edinburg Pilm Gilda« nije stoga od malog: značaja.
Listati danas kroniku dvyadesetogo” dišnjeg rada »Gilda« znači sresti se S najvećim imenima svjetskog filma. · No ne samo to. Čitava ta dugogodišnja aktivnost govori O fanatičkoj de pornosti ljudi koji su odlučili svim kulturnim sredstvima očistili pojam filma od pljeve, koja se oko nJeBša nd-, kupila. U tu svrhu »Gild« se nije Ograničio samo na "prikazivanje odabranih filmova. On je snimio prvi dokumentarni film o RBidinburgu, centru bogate i burne školske historije, gradu romantično i strastveno voljenom od svih Škotlanđana., »Gild« Je priredio i jedinstvenu međunarodnu izložbu filmskih fotosa, jezgro sada” šnje zbirke fotosa „koja je od velike vrijednosti i kojoj se danas obraćaju mnogi Pisci za. ilustriranje · svojih knjiga i tekstova O filmu, »Gild« je, osim toga organizirao prvu filmsku priredbu za djecu, kako bi već kod
najmlađe publike razvijao smisao Za”
ukus i čiste filmske kvalitete. Popis predavača koje su pozivali, sadrži imena najznačajnijih filmskih umjetnika, od režisera do snimatelja i sce” nografa, Tim predavanjima, kao i redovitim diskusijama; | kojima danas rukovodi Ssrednjoškolski nastavnik Artur Braun, prisustvovali su kao g09sti mnogi značajni filmski stvaraoci. »Gild« je osim toga priredio i prvu ižložbu fimuske scenografije, koju je otvorio vodeći britanski filmski sce" nograf Eduard Kerik, autor poznate knjige o toj važnoj komponenti filma.
Poznate setije projekcija »Higtorija filma« filmski su odgojile mnoge filmofile, a istoj svrsi služili su i tečajevi historije Fima, Uz objavljivanje stručnih publikacija »Gild« je priredio niz specijalnih projekcija, posvećenih pojedinim režiserima, koji su prema mogućnosti prisustvovali i BOvorili o svom radu i raznim filmskim problemima. U okviru tih priredbi bili su na programu Askvit, PFric Lang, Džon Pond, Robert Plaerti, Džon Grirson, Viktor 'Purin, D .V. Grilit, Karl Drejer, Rene Kler, Pabst i Ajzenštajn. Od »Velikog napadaja na vlak« do talijanskih neorealista sva su značajna djela bila ovdje na projekciji i diskusiji. Sav taj dvadesetogodišnji rad pribavio je »Gildu« (uz broj od preko dve hiljade članova) veliki ugled u
svim filmskim centrima svijeta i kod.
svih filmskih umjetnika. No što je najvažfiije, Tad .tih ljudi na” širenju filmske kulture teško „je ocjenjiv. Razgovarao Sam 5 filmskim ljudima iz mnogih zemalja, i redovita je konstatacija bila da je teško naći grad gdje se toliko zna o filmu kao u Bdinbur-
gu, U ovom građu teško Je ne sresti se s ljudima najraznijih profesija, 6 kojima u razgovoru O filmu „morate paziti kako i šta govorite, jer su ljudi začuđujuće upućeni u slvar. pPilmske Roitike škotske štampe smatraju se izuzetno serioznima, a filmski predavači koji dolaze u Edinburg dobro We pripremaju, znajući. da je pred njima strogi znalački auditorij. Stručna filmska literatura mnogo se čita u gradu, gdje starinski top puca u je” dan sat (a ne u podne kao u Zagrebu), gdje je kiša zadužena da pada najmanje iri puta dnevno i gdje velik broj muškaraca hoda u kariranim suknjicama.
A kako je tek uzbudljivo čuti da je ovde i jugoslovenski film predmet razgovora ovih ljubitelja filma.
Za loš i neumjetnički film postoji
tamo naziv »Rkomeršel« (»Commerci- ,
al« — {irgovački), Sve je to zasluga »Bdinburg TFilm Gilda«, Rezultati dvadesetogodišnjeg rada grupe entuzijasta nisu izostali. · f No kruna allivnosti »Gilda« postignuta je godine 1947. Kada se, naime, rodila ideja o održavanju Međuna” rodnog festivala muzike, drame i ba leta u“ Edinburgu, ljudi »Gilda« vidjeli su priliku da izvojuju najveću pobjedu za svoju ljubav — za film, I to festival prema principima, na kojma rade i za koje se bore Opet We O kese „fanatičnih filmomana. Bezil Rajt i Paul Rota toduševljeno su priskočili u pomoć. A Grirson je otvorio u avgustu 1947 prvi Međunarodni filmski festival u RBdinburgu. Odlučili su organizira filmski festival pod devizom »Realizam, dokumentarnost, eksperiment« i koncehtrirali se na dokumentarni film. Tek za kasnijih festivala počeli su se Sve više javljati režiseri i DpOjedini producenti umjetničkih {filmova, htijuči da se u zuju i njihovi filmovi, Isključeno je prikazivanje čisto komercijalnih i zabavnih flimova, Traži se ideja, eks"
tvoriše
'Š
Šana Lukić: MOTIV SA JADRANA
\ ·
Bdinburgu prika-
skim produkcijaa prilike da se afirmiraju., Ukratko: to treba da bude festiva] filmskih stvaralaca, a neyfilm skih priživaljščika, polističkih kompanija. svaki vanjski spektakl, a nastoji se osigurati prisutnost stvaralaca prikazivanih filmova. Rezultat: Edinburg je postao sastajalište filmskih stvaraJaca, a trgovci i producenti bježe od sredine gdje se isključivo diskutira O umjetnosti, Spriječen je svaki pokušaj da se održavaju tzv. »holivudske premijere« uz reflektore i filmsko snimanje zvijeada i njihovih psića. Pretstave imaju više karakter diskusionih projekcija nego 'svečanih skupova. 'Femperamentni Škotlanđani dali su Pestivalu boju nacionalnog praznika. Od džepnih nožića do kravata i no vih izdanja škots&kih balada sve je u veselim škotskim šarama. A isto" tako vešelo članovi »Gilda«, kad je potrebno, preuzimaju nose kutije s filmovima. Sve za Pilm! Do ove godine oni su iz SVOB džepa plaćali novčani delicit T'estivala. Ove godine to prvi put neće morati. Ra-
·duju se tome, računajući koje će sve
filmove i predavače naručiti za 6vOj »Gild«,
Bntuzijazam tih ljudi, velika ljubav za film, kritičnost i lučenje umjetnosti od biznesa (a oni su inače dobri biznesmeni), dali su karakter ovom Festivalu, Reprezentativnost leži u serioznosti Pestivala, a ne u njegovim vanjskim atributima. Ne dodjeljuju se nikakve nagrade, a ne postoji uslov da prikazani film ne smije prethodno nigdje biti prikazan, Ali zato se u klubu »Gilda«, u staroj zgradi iz 18 stoljeća, noć na noć diskutira... od dugog kadra do filmske muzike. A stari »Gildaši« uživaju. Pretsjednik Festival Uilson kaže: »Htijeli
smo i hoćemo Ha stvorimo i odgojimo ·.
filmsku publiku za filmsku umjef.nost. Želimo ljubiteljima te divne u-
mešetara i mono” Izbjegava se
ulogu biljetera i
[smet Mujezinović
mjetnosti omogućiti da upoznaju sve što je vrijedno u njenoj prošlosti i sadašnjosti I sve što dolazi. Gledamo i gledat ćemo na horizont. Za to smo se borili dvadeset*godina.« I onda vam
' opet napuni čašu viskijem (kojim se
ondje ponose jednako kao svojim univerzitetima, prvima na britanskim otocima).
Imate osjećaj da u gradu Valtera Skota, R. L. Stivensona, Džona Noksa, Roberta Bernsa i film dobiva O” zbiljnost stare umjetnosti, To je naime od svega najljepše. I to je inspirisalo ove retke,
Greške u pisanju ı izgovoru makedonskog Jezika
Prilog diskusiji o transkripciji stranih jezika
U svom članku (»Književne novine« br. 45, 1951 god.) M. Selaković je tačno primetio da naša štampa na srpsko-hrvatskom jeziku pravi česte greške u transkribovanju makedonskih imena i prezimena. Ja ću pokušati” da, argumjeriiiram ovu njegovu konstataciju.
1. Čest je slučaj đa se u, novinama ovako transkribuju makedonska imena: Gorgi, Gjorgi, Gorče, „Kjulbasov, Kjostarov i 51. Ovo. je pogrešno. Makedonske meke glasove KM i treba uvek transkribovati glasovima naj-
· sličnijim u srpskohrvatskom glasov-
nom sistemu, a to su ć (za k)i đ (za g'). Otuda treba pisati Đorđi, Đorče (Petrov), Ćulbasov, Ćostarov, tj. isto onako kao što štampa redovno piše Đevđelija i sl. ;
9. U makedonskom jeziku nisu poznati oblici imena Blaž i Dmitat, kako gotovo redovno piše naša štampa (uldjučujući tu i »Književne novine+4), spominjući imena makedonskih književnika Koneskog i Mitreva. Oni se zovu Blaže (Koneski) i Dimitar (Mitrev). Oblik Blaže ustvari pretstavlja makedonski deminutiv (tako čest kod makeđonskih imena!) oblika Blagoja (srp. Blagoje).
Oblik Dimitar je dublet oblika Di- ·
mitrija.
3. U vezi s ovim treba istaći da štampa redovno menja makedonska: imena tipa Dimitrija (Miladđinov), Metodija, Blagoj,a i sl. u srpske oblike Dimitrije, Metodije, Blagoje. Poslednji oblici nisa poznati u makedonskom jeziku. U izvesnim makedonskim govorima mogu se čuti i oblici: Dimitri, Metodi, Blagoj. Od srpskih oblika imena na -je pozanto je (bar meni se' čini) samo Vidoje.
4. Makedonska prezimena imaju najrazličitije nastavke (kao i u srpwskohrvatskom jeziku), Tako, na primer: Prličko, Kanevče, Milčin, Nošpal; zatim, mnogo češće Arsov, Minčev; najzad, Koneski, Petrovski (i Petroski). Oblici prezimena na -OV, ev, — (v)ski odnose se na muška lica (na pr., Petar Petrovski, Nikola Karev i sl.). Međutim, ako su u pitanju ženska lica, onda se oblici menjaju dodavanjem nastavka a za ženski rod. Dakle, biće Marija Boškova, Ubavka Kareva, Cveta Markovska. Ovu osobenost kod makedonskih ženskih prezimena treba naročito istaći, jer. tu naša štampa i radio
najčešće greše. Tako se piše i govori |
lovecakveyeasyiyakabays sevdevogagošesbayobaVevsa o eerasVovgevakeeeaoatfettćeti?*
Veselinov,
Marija Boškov, Cveta Markovski i sL, što je nepravilno. Očigledno, ljudi iz redakcija e povode za srpskohrvatskim načinom kazivanja ovih prezimena, koji ne razlikuje rod. Tako, na pr., na svpskohrvatskom se veli: Jovan, Veselinov. Nada 'Stojan Rsđev, Marijana Radev' Ljubomir Dunđerski, Ljubica Dunđerski. Uostalom,.i u srpskohr-
·vatskoj štampi mogu se naći oblici: · Kovačeva, Petrovićeva
i sl. (kad se prezimena Kovač, Petrović, odnose na ženska lica), ali gotovo uvek tada se ne spominje rođeno ime. |
Ovde treba napomenuti da prezimena na. -ov, ev, (odnosno -ova, -eva) imaju u množini oblik -ovi za muškii i ženski rod. Zato je nepravilno što je tu skoro jedan naš list, pišući o novijoj kulturnoj istoriji makedonskog narođa, napišao: braća Milšdinov. Treba: braća Miladinovi (može i: Miladinovci). Prezime=na na -ski ostaju u množini ista: brabraća Pelrovski. Nastavak i je i za muški | za ženski rod (volk — volci; žena — ženi).
5. Kada se radi o prezimenima na -ski, srpskohrvatska štampa golovo
. uvek ispred -ski stavlja slovo v. Ta-
ko, na pr., Petrovski, Aleksovski, Malevski itd. Ovo nije netačno. U ogromnom broju Makedonci tako i pišu svoje prezime (ukoliko im se zavTšava na -ski). Međutim, u izvesnim makedonskim govorima kod prezimena ovg tipa glas v se izgubio. Zato nije mali broj Makedonaca koji u svom prezimenu na -ski ne umeću i v. Tako: Piseski, Ličenoski, Martinoski, Koneski i sl. Uopšte uzev, nekadašnja konsonantska grupa vs najčešće se gubi u rečima novomakedonskog jezika. U svakom slučaju, srpskohrvatska štampa treba da vodi računa o tome da li se radi o prezimenu Petrovski ili Petroski.
6. Pitanju izgovora makeđonskih prezimena spikeri naših radđiostanica uopšte ne poklanjaju pažnju. To nas začuđuje utoliko više što je očigledan njihov napor da strana imena (francuska, engleska itd.) izgovaraju Što »vernije originalu«. (Ovo se osobito primećivalo prilikom emitovanja vesti o zagrebačkom Skupu za mir). Izgovor makedonskih prezimena spikeri redovno podvrgavaju srpskohrvatskoj akcentuaciji. Oni, na Pprimer, izgovaraju: Koneski, Smilćvski, Petrovski i sl. Međutim, ovakav izgovor je neprihvatljiv za makedonsko uvo. U makedonskom jeziku akcenat ima određeno mesto. Kod reči koje imaju više od dva sloga on je uvek na irećem slogu od kraja. uzmimo reč vodenica. Naglasak pađa na e (vOdenica). Ako ovoj reči dodamo postpozitivni član (u ovom slučaju ta), onda.će biti vodenicata. Akcenat sada nije više na 6, već na sledeće
i (znači, opet na trećem.slogu od kra-
ja: vodenicata). Otuda uvek ireba |Z govarati: Koneski, Smilevski, Alečksovski, Dimitrovski, itd. O izgovoru ostalih prezimena na -Ov, -CV, -OVAa, -eva, -(v)ska itd. važi isti princip (Primeri: Todorov, Milanov, Aceva, Smilevska itd.). H
. Kao što se vidi, franskribovanje i izgovor makedonskih imena ne pretstavlja neku veliku toškoću: Potbrebno je samo imati u vidu gomje na-
pomene. . Todor DIMITROVSKI
*