Књижевне новине

- {3

| Nova ocbeKova njiga „novela Strah in pogum« pobudila je, autoro-

_____vim idejnim stavom naročito, a i Osta-

lim svojim kvalitetima, ' usredsređenu pažnju majširega kruga čitalaca, pisaca, umetnika i uopšte javnih radnika u

loveniji, O njoj se na Sve strane Tutuje, tako te se sa sigurnošću Me Weći, sudeći po prvim javnim a, da će se o ovoj knjizi i po-

sija oko čitavog niza problema ijem je resvetlinavanju zainterea ne samo slovenačka nego i

iževne novine« donosiće u ve što u toj diskusiji buđe Objavljiyano, a imadne ozbiljniji znaaj za dagleđavanje i rešavanje pro9lema A bjilokom njegovom aspektu. a taj način hoćemo da i našoj javnosti srpsko-hrvatskog jezičkog područja bude omogućeno da prati raz= vitak ove diskusije i da u njoj i hr-

| Vvatski i srpski pisci, i javni radnici ” Miopšte, eventualno uzmu _ učešća. | Kap. prvi, javio se u »Ljudskoj pra.vici« Tone Pajfar, čiji članak u preodu donosimo, Pisac članka nije evnik, ali njegov mnapis sadrži

131 vaspekt koji je nemoguće isklju-

ti i Mterarnog tretmana. a |

Svako novo delo sa partiganskom temati uzimam u ruke sa interesovanjem i nadom. Sa naročitom pa-

Drevođu s

Šnjom listam takvu knjigu tražeći u

njoj istinitu sliku naše partizanske

/ i

_da se ne — zato bi mii

borbe i ljudskih sudbina što ih je OBlobodilački rat zgrabio i pritiskivao neiskazanom snagom. Sigurno nije tako samo sa mnom nego i 6a bezbroj šlovenačkih ljudi koji su intimno povezani sa partizanskim vremenom. Najnoviju Kocbekovu knjigu »Strah i hrabrost« dočekali smo sa velikim interesovanjem, Već je ranija njegova kmj:ga, »Tovanišija« pobudila dosta pa žnje i komentara. Povodom nje razvila 6e polemika, koja nije dovedena do kraja, nego :je skremula sa puta, na diskusiju o našem narodnom prosšvećivanju. Ali jezgre pitanja dotakao se nije niko (sem možda donekle Zlebnik u &vom napisu »Novom svetu« jer še „napis H. Gnmuna u »Novom s8vetu« pogotovu ne može smatrati &tvarmom 5 ozbiljnom ocemom), Svi smo čekali da se pojavi drugi deo »Tovaršije« u nadi da ćemo tamo maći odgovor na mmoga goruća pitanja koja smo postavljali čitajući prvu knjigu. »Tovarišija« je po sadržaju moguće podeliti na dva bitno yrmrazličita dela, koji su međusobno doduše povezani, ali od kojih svaki kod čitaoca ostavlja različit utisak. S jedne strane, pisao daje doživljene događaje, koji su uto. liko više zanimljivi što obuhvataju oživljaje rukovodstva oslobodilačkog okreta, Ta strana je privlačna i kmjimo pleni. Drugu šsadržinsku stranu Kocbekova razmišljanja i diskuii upravo toga radi ima delo osoznačaj. Čoveku koji nije dobro dram u filozofiji teško je slediti »ekovu misao. Potrebno je savlačitav registar filozofskih termina esa kojima se Kocbek poigrava ijajući svoja razmišljanja.. Prizna-

ilo teško da dajem ama. lizu tih stvari ili da raspravljam o pojedinostima piščevih ideja. Kocbekova problematika uglavmom je u razmišljanju o odnosu hrišćanina prema revoluciji i oslobodilačkoj borbi. Taj problem je uistinu bio postav-

_ ljen sa svom oštrinom pred slovenač-

ke religiozne ljude i to naročito zbog izdajničkog stava crkvenog mrakovodBbva, a | većine sveštenika, U prvoj i drugoj godini oslobodilačke borbe (to

___razdoblje i obrađuje Kocbek u »Tova~

rišiji«) nije nam bila poznata sva širina protivnarodne rabote službene crkve. Danas znamo da je bio redak onaj sveštenik koji nije sudelovao u izdaji i da u Sloveniji verovatno nije bilo župe gde se nije pripremala zavera protiv naroda. Borba je najpre započela na ideološkom frontu. Ona zapravo nije započela tek tada nego se ustvari samo nastavljala stara pred ratha hajka, koja je sada dobijla ak tuelmi, konkretniji karakter. Borba koju je vodila crkva protiv komunizma i uopšte protiv svakog progresa imala je ploda kod religioznih ljudi. Jedinstveni front sa komumnistima iako na tako neophodno nužnom Drogramu, kakav je bila opštenarodma oslobodilačka borba budio je kod religiomih ljudi mnoge pomisli a pre &vega bojazan šta će biti ako revolucija pobedi,

Kocbek se od samog početka muči zapravo oko tih pitanja, Kocbek isti. na pridaje važnost &avlađivanju olDora koji su u sebi osećali religiozni ljudi prema saradnji sa komunistima, ali za njega je to ustvari više spoljno, tehničko nego sađržajno pitanje. Srž njegovog problema je dublja: u odnosu dijalektičkog materijalizma i hrišćanskog pogleda na svet. Tom pita-

nju posvećuje Kocbek najviše stranica u svom delu, i imamo utisak da ga

J FOTO III COT ELUIIILIII ILI OPPPPAPOPPPOPPAWRAWRRARAAA

Đaušan Ristić: BARBE D:ORBILI

2, jugoslovemska literatura i jaV- .

sećam sigurnim ı tome,

......

ni Bam u sebi nije rasčistio đo kraja.

Hrišćanska „grupa u Ošvobodimoj

fronti postavila je sebi zadatak da »pomaže u dđovođenju katoličikih masa na napredne društvene pozicije«, kao

· što je to bilo više puta rečeno u nje.

nim izjavama. Taj zadatak je u borbi uspešno i izvršavala. Time je ujedno izvršila značajno istorisko delo, Da je sveštenstvo tađa išlo sa marodđom, bilo bi danas crkveno pitanje za dbadve strane zadovoljavajuće rešeno. Ali za Kocbeka bi to bilo spoljnje tehničko rešenje. On se ne zadovoljava takvim rešenjem, već ga traži u duhovnim sferama. Bez prestanka ga nosi misao ka jevanđeoskom preporođayanju religioznog čoveka što jedino može da doveđe do spasenja crkve. Kocbek teži da političkog čoveka povede u Teligiozno mesianstvo i veruje da je u revolucionarnom progresu i u dubokom moralnom prelomu oficijelnog hrišćanstva u Sloveniji moguće posta, viti rešavajuću osnovu za probuđenog jevanđeoskog hrišćanina, koji bi se uživio u revolucionarno-progresivni razvoj društva i koji bi osim toga dao novom vremenu to što Kocbek u revolucionarnom marksizmu ne malazi čovečnost i duhovnu slobodu.

Tako sam približno razumeo Kocbeka, ne pokušavajući da se upuštam u nebrojene filozofske finese i obrte kojima on često razumljivi smisao zapliće i čitaočevo razumevanje dovodi u Ćorsokak,

o egoeveoeee

eesesseekoveseeneeeee

Bobeovovebeee yo89eeeoe Be BBB 668986 e!]?e

iespenspoeu Pe

i

eeeseobaoooaneovnepenaopaeee ee e9B e |P ·

Kocbek je važio i još važi za iđeologa hrišćanskih socijalista u vremenu oslobodilačke borbe i posle nje. S tim u vezi treba dati neka objašnjenja. Pod imenom »hrišćanske grupe u Osvobodilnoj fronti« nalazili su se najraznovrsniji ljudi. Prvobitno jezgro te grupe koje je sarađivalo sa komunistima još za vreme stare Jugsoslavije pa i docnije po osnivanju O. PF. bilo je radničko. To je bio zapravo gotovo celi stari Jugoslovenski &trukovni savez, Radnički karakter toga jezgra bio je pravi razlog zašto su njegovi odnosi sa Komunističkom partijom od samog početka bili prisni, otvoreni, i zašto se sa te strane, kađa je bilo u pitanju jedinstvo akcije, nije postavljalo ideološko pitanje kao nimalo važno. Taj deo hrišćanske grupe nije se mučio oko ideološke problematike i nije pred sebe postavljao kao važan. zadatak rešavanje hribćanBkog problema u Sloveniji. Ta prvaŠnja prisna saradnja u svom daljnjem razvoju pretvorila see u jedinstveno gledanje na sva društvena i ekonomSka pitanja i, kod velikog dela hrišćanskih socijalista, i na ideološka Ppi-. tanja. Proleterski 'natinkt savlađivao je. zamršenost ideološke problematike. Neki intelektualci koje je mučila pre svega ideološka problematika Ooznača. vali su razvoj tih proleterskih elemenata kao primitivizam, kao površinsko uključivanje u istoriske događaje.

Za glavnim radničkim jezgrom dđoŠli su u Frontu intelektualci i studen. ti što ih je okupljala revija »Dejanje«. Kod tih ljudi ideološka pitanja imala su mnogo veći značaj. To ćemo lakše razumeti ako se setimo đa su oni Dposlednjih predratnih godina angažovali dosta svojih snaga u polemicji * borbi Ba klerofašistima, naročito na kulturno-ideološkom polju. Usklađivanje hrišćanske ideologije sa progresom revolucionarnog društvenog mazvoja bio je za taj deo hrišćanske grupe jedan od, glavnih problema.

Razumljivo je dakle da su i u tom pošlednjem razdoblju „posvetili dosta

· vremena i uložili truda za rašćišćavanje tih pojmova između sebe i komu– nista, U tom pogledu za te ljude pre Bvih Kocbek je bio ideolog, opremljen dobro filozofskim znanjem i prefinjenošću francuskih personalista.

U toku narednih godina oslobodilažke borbe »hrišćanskoj grupi« pridručivali su se najraznovrsniji ljudi, koje je često bilo nemoguće identifikovati Ba hrišćanskim socijalistima, Godine 1941 uključila se u OP grupa izv. »Sta-

O

~}

| EVNE!NOVINE = - = BROJ 47 ? i JI SN O RL AV, a O OPIS E M) aaa joM Mbdap RAB O bela di OPaapudu juha sd axafi eaokej 31 onćč F A; J F A R Ia NE iy) ! FOV Nemaca Ako ga ne OBE, OMJ) ko. te, PR) BeponivUHri ODJEKUJE

re SLS« „ili zapravo od te grupe stari dr Amton Brecelj i dr Janez Stanovnik. (Frančeku Sajetu potkrala se gre. ška u knjizi »Belogardizam«, u kojoj on kaže da se demokratsko krilo SLS našlo među osnovnim grupama OFP). Kasnije su se ma oslobođenoj teritoriji pridruživali „hrišćanskoj grupi, pre dolomitske izjave, pored iskrenih pripadnika Fronte koji &«u religiozno nastrojeni i brojni sumnjivi tipovi koji nikako nisu mogli svesrdno prihvatiti direktnu saradnju sa komunistima. Došlo je do teških razočare. nja, kao na primer sa Janezom Marnom-Črtomirom, učiteljem Kociprom i drugima, Pod hrišćanske gruDe nastupali su često ljudi sa neprijateljskim mamerama, najčešće oni koji su htjeli pod tim štitom da rešavaju svoje klasne interese. Dolomitska izjava učinila je kraj toj trojnosti Promte i proklamovala potpuno jedinstvo alkcije, a ujedno zadala i najteži udarac nazbijačkim pokušajima raznih uljeza i ideološki uslcogrudih aktivista, Time je bilo naravno rešeno pitanje akcionog i političkog jedinstva Mronte, ali je ostalo kao otvoreno ideološko pitanje. Za trezvene ljude rešenje toga pitanja bilo je ostavljeno svakom pojedincu na slobodno odlučivanje, i većina ljudi rešavala ga je u sebi na ovaj ili onaj način. Za druge sve je to

POTIIOIOIIIIIIIOIOII ITF TTTTT IT OTIITTTTTI III II III II OI II II IIIIIIIIIIXI agdaevbaoyaseesgeodpovaneneosoebbigya094. veeveBseWaWeeaVE ovoocosooooojećeooooovovov, +

DOLOR RISTO TITO IT TITO ITITITITOI III WILLOTOUJTUIIOIIIOO ILI III III OI III LI III II ILI III III

ostalo kao nerešen problem, i to ne samo žao lični nego i još opsežniji problem — problem · religioznoga čoveka u novom razdoblju uopšte. Po njihovom mišljenju rešenje toga Dproblema moguće je na široj zajedničkoj osnovi. Ti ljudi osećaju to danas ka9 nerešeno pitanje slobode čoveka i postavljaju tu slobodu kao najvišu kategoriju iznad svih drugih vredncSi; koje donosi socijalizam. Na tim pitanjima počinje la problematika gubiti fi_ lozofski značaj i prelazi u političku * oblast, čak u onim slučajevima kada autori tih teorija subjektivno to možda i ne žele, Ta objašnjenja đao sam radi temeljitijeg razumevanja Kocbekovih knjiga koje opravdano pobuđuju opšte interesovanje. Prva knjiga »Tovarišije« bila .je okarakterisana i primljena kao iskrena ispovest autora koji oslobodilačku borbu i revoluciju doživljava iz jedne sasvim osobene ideološke perspektive, On neprestano traži odgovor na ta važna pitanja. Više puta on i dolazi đo odgovora za samoga sebe. Ali mnogo štošta ostaje nerešeno ili bar za čitaoca nejasno. Pre Svega, čitalac ne može da nađe raZVoj i napredak u Kotbekovoj misli.

· Možda se Kocbek neće složiti sa mo~

3 aesesveboveogaveoobyeo00e0ae ve

.

eBaeosseeoegeeeonvoveoev eee BBB Bee EB 9799.

: atttetesAp ete enanenaae eee Re pRepe de Pa e aaa e qa e dea o e ea 660004 006006 60 BŽ4000900%60644%40#003# U

Janko DJONOVIC | „NA SELU.

estrice, ne ljuti se na mene što sam pošao. Vjeruj mi nijesam htio, i | no je negdje u daljini život na mene čekao.

Bujna rukovet trave koju si žnjela govoriće fi koliko je bola u njoj ostalo, koliko je moga života, moje radosti njeno zelenilo potapalo...

Sestrice, budi vesela iza krovova slamenih, za nas mladost nije bila vezena marama. Ako su ti ruke i ranjave od srpa,

ja ću ih voljeti sa tim ranama,

Lp a 2 1 O 1

jom tvndnjom, ali se nije moguće odbraniti od osećanja da se on vrti u —

začaranom Rkrugu, jet nije moguće naći ni početka ni kraja, a ni vidnijeg približavanja mnogim društvenim istinama koje su danas obični ljudi spo. znali,

Očeklvali emo da će drugi đeo »Tovanišije« đati makar kakvo objašnjenje i odgovor na mnoga pitanja, koje javnost očekuje od Kocbeka. Ali pre no Što smo dobili potpunu sliku o Koc.

bekovom razvitku, već su se pojavile”

četiri njegove „movele pod naslovom »Strah in pogum« (»Strah i hrabrost«), SOJŠ su čitaoce opravdano Dpreneragile, TI

Kocbekovu Kmjigu pročitao sam na dušak, Kako poznajem i cenim njegovu književnu veštinu, očekivao sam jedno lepo delo o partizanima. To tim pre što je dosada u Sloveniji upr'*os velikog broja književnika (ili bar članova udruženja NKnjiževnika), izašao mali broj dobrih i lepih knjiga sa partizanskom tematikom. Ali pri čitanju Kocbekove knjige obuzimalo me je od novele do novele sve veće čuđenje.

Ne mislim da se upuštam u književnu ocenu knjige. Treba se držali saveta »O cipelama neka sudi obućar« i zato ću ja nabrojati ovde samo osnov-

_Ć

hebsoeesovopeve9eOE

eseeeseovee

eeovećeoosevovevoe

Ivo Šeremet: STARI MOST U MOSTARU ;

i te bapevnogage0beoogoe969 Bee 669989 PO0O

ne misli koje su se kođ mene ređale od stranice do stranice.

Prva novela »Temna stran meSsca« je autobiografski pisana istorija ilegalca koji živi u bunkeru i koji se na „raju odlučno rešio da napadne i eventualno (?) ubije italijanskog stražara. Time on prekoračava granicu između atraha i hrabrosti. Tu Kocbek obrađuje zanimljiv psihološki problem kakav je verovatno preživljavao svaki partizan prilikom svoga vatrenog krštenja. Ali ovde se ne radi tek o spoljnjem događanju. U bunker dolaze ilegalci koji po autorovom opisu ili možda slučajno potsećaju na poznate partizane. Njihovi su razgovori filozolsw«i — i već ovde junaci priče počinju da govore Kocbekovim filozof6kim jezikom i da se bave problematikom koja je pre sveša uznemirila samoga pisca. w

Druga novela »Blažena krivda« prikazuje jedan težak događaj, U njoj se opisuje likvidacija špijuna, problem na koji se pisac još jednom vraća, ali

„u još neobičnijem obliku, u četvrtoj

svojoj noveli. U njoj se pre svega ra&pravlja o moralnoj podlozi likvidacije. U progonjencm partizanskom odredu ustanove da se u njihovim ređovima

WILUIIOIIIIIIIIIIIUO II III III III

opeeeooeooeovsooooo eee eee ebeeeo eee e ee eeBesaoeeeeGeeeeečeeoeeeeeooooDeooneo000eO99OBeO eee eBaO|99e BB e

je su imali zbog rađa ranijih izdajnika, biće sada još veći, Komesar odluči da likviđaciju mora izvršiti me_ dicinar Damjan. Ali na kakav se to način događa? Medicinara komesar saleće kao kakav mefisto. Kakav se sablasan dijalog razvija između njih dvojice:

Damjan: Ako je zaista kriv, on računa sa našom i najmanjom su-_ mnjom. To se da ustanoviti. Pustite da sam govorim sa njim. Pametno ću govoriti, otkriću "istinu. i

Komesar: Damjane, to su nežni metodi starog građanskog pravosuđa. Mi. se ipak nalazimo usred totalnog rata, usred revolucije, mi smo mparfigrant, Damjan: Gaber, zar nije zamimljivo da sam upravo onih odluču-“

. jućih dana kad smo se divlje i zagri-

ženo boili osetio naše delo kao moralnu hipnozu koja vrtoglavo briše gramice između dobra i zla, između života i smrti. I tada sam rekao: ta hipnoza je potrebna, ali je nečoVečna, mi na njoj ne smemo graditi, na njoj se možemo samo braniti.

Komesar: S tim se slažem, na takvom naspoloženju možda ne smemo graditi, ali se smemo i moramb

braniti, I upravo se o tome radi u toj odluci. Damjan: Ne, takvo ubijanje ni-

je odbrama. Ja neću da 6e nečovečno vežem za takvu smrt. Moja unutrašnjost silovito mi govori da moram ostati čovežno nezavisan i slobodan, a ne samo istoriski upotrebljiv i kor:stan, Komesar: Ne znam dođuše šta te reči do kraja znače ali one ti sada ne mogu pomoći, Sada se možeš spa. siti samo odlučnim delanjem... Vratmo se u stvarnost. Maš spas zaviši od likvidacije izdajnika. Moraš krenuti 1 izvršiti je. Taj čin će nas da spase, a tebi će lično koristiti. Taj odgovorni i neopozivi čin tebe će u isto vreme vezati i osloboditi. Prvi put ćeš u životu određeno znati kako stvar stoji s tobom. Damjane, probudi se i obistini se!

Damjan : Sa takvim činom ću se potpuno pređati nepoznatom i prestaću da budem ono što osam, Čovek nikako ne može da bude ono što nije.

Komesar: Nećeš prestati da bu·deš, ali ćeš-se promeniti. Čovek mora radi svoje budućnosti promeniti ne samo svoju prirođu nego i svoju sudbinu.., Ja sam učinio i jedno i drugo, Damjane. Najveća je ljubav na svetu dati i svoje unutrašnje biće. To je najviša &last, Damjane. Sada si ti na redu. Zavidim ti.

Damjan: Zašto moram da ubijem čoveka kao i ja, ako želim zajedničku ljudsku slobodu?

»Ne znam«, ganut odgovorio je Ga-.

ber (komesar), »Znam samo lo da je danas bolje nalaziti spas u drugarstvu nego u usamljenosti. Bolje je taj spas tražiti u zajedničkim zlim deli. ma nego u usamljenosti pribegavati dobrim delima. Bolje je propasti zajedno sa svojim drugovima nego se spasiti sam.... Damjane, ne ostavljaj nas ako nas voliš. Za spasenje ljudi koje voliš pravedno je pregoreti i pogubljenje... Danas nema drugog izlaza... -

Damjan popusti i sa izdajnikom Stefanom ode u patrolu. Tešku, mračnu borbu vodi Damjan celim putem sam sa sobom, sa svojom savešću. On sa svojom žrtvom vodi razgovor, zapliće se u sofizme — iako je očevidno da Stefan nije intelektualac.

Ali Kocbek mu stavlja u usta čudne

stavove mračne ji očajničke filozofije. Najzad dolazi kraj toga natezanja, Damjan puca u izdajnika, ali mu se odmah zatim otme „uzvik: »Hriste, smiluj mi se! Gde sam stigao? Nikada više ne mogu nazad...« Ali to još nije kraj priče. Damjana još mora da ujede zmija, te se on skloni u jednu „kuću i tamo najednom ugleda Štefana koji nije ostao mrtav pa su ga našle neke žene i sada ga previjaju. Sam priznaje da ga je Gestapo poslao u partizane, ali da 6e on docnije predomislio i odlučio da ih ne izdaje... Konačni utisak: izdajnik poRajnik, ali moralno snažniji — i tragičmi lik likvidatora, koji je vredan sažaljenja.

»Ogenj« je treća novela. To je zapravo priča o belogardejskom kapelanu i njegovom župniku koji se ovom odupire da postane narodni izdajnik. Pored njih nalazi se kapelanova žrtva, Veran seoski muladić, intelektualac, predan Tašistima i osuđen na smrt. U celini uzevši, Kocbek je ovde rešavao zapravo problem vere i crkve u njihovom odnosu prema oslobodilačkoj borbi i revoluciji. Ali kako apsurdno še SsVe to događa! Belogardejski kapelan ide da ispoveđi svoga na smrt osuđenoga vemika. Među njima se razvija čudan razgovor, pravi. dvoboj o smiSlu smrti, Kocbek im stavlja u usta čudne izjave. Navodim.

Kapelan: Niko nama ne može đa bude sudija. j

Tone (osuđenik): Niko? Jamo i oštro govoriš. Mi smo krv iste krvi, isti smo hleb jeli, hteli smo da 6e iz iste sirotinje izvučemo, isti jezik govorimo, u istoj zemlji i istom veku živimo, pravdu i slobodu hoćemo svome narodu, čak u istog boga verujemo a Sada stojimo jedan nasuprot drugomu kao dva, potpuno dva različita čoveka, još više, kao dva neprijatelja.

Kako može pisac da pripiše belogardejskom kapelanu težnju za pravdom i slobodom svoga naroda? Kako je došao đo toga da ga na smrt osuđeni borac za oslobođenje prizna za takvoga? Nemoguće je razumeti fakvu zbrku pojmova. U čemu je onda razlika između boraca za oslobođenje i narodnih izdajnika? Da li možda u nekim tragičnim istoriskim zabludama zbog kojih se je razvila bor=

\

vi, ili je tu po sređi i svesna subjektivna krivnja i dobro odmerena odluka organizatora narodne izdaje?

'Da }i je moguće posle svega što smo ,

doživeli dozvoliti neko moralno opravdanje za izdajnike, priznati im dobronamernost, gledati u njima tragične žrtve istoriskoga razvitka?

I dalje, kako Kocbek može dopustiti belogarđejskom izdajniku da o-

suđeniku ocinično obrazlaže Smisao ·

smrti:

»Na stotine hiljađa i miliona ljudi završava svoj život bez svesnoga htenja i smisla, nebrojeni umiru od bolesti i starosti, od neznanja i dosade, od straha i sirotinje, od životinjskoga življenja. Većina ljudi dolazi na svet i odlazi sa njega bez veličine i smisla. Vidiš, s tobom je drukčije. Tvoja. smrt je dignuta na viši stepen, njoj je dat smisao i slava. Kažem ti da si jedna od žrtava što ih čovečanstvo zajednički daje da bi se spasilo... Možda ja sebi želim tvoju smrt isto onako kao što mi je žele tvoji prijatelji. T obrnuto, tvoji prijatelji te darivaju i žrtvuju tebe isto onako kao i ja. Među njima i nama nema razlike... Tvoju smrt opravdava strah od nesreće koja čovečanstvo prati do kraja sveta. Takvim se Žžr-

· tvama čovečanstvo otkupljuje..«

Ne znam da li da gledam u tim izjavama·opis pokvarenosti i cinizma ili možda opisivanje psihologije narodnog izdajnika, kako ga sebi pretstavlja pisac. Ako je ovo poslednje istina, onda je sve skupa laž. Psiha izdajnika ima druge korene. Izdajicama ubijanje boraca za oslobođenje nije bilo »zajedničko žrtvovanje čovečanstva da se spasi«, nego se je to ubijanje izvrglo u sadističko uništavanje svega što im je stajalo na putu. Zašto se autor zapleo u takvu zbrku pojmova. Ne mogu da nađem odgovor. U tom čudnom prizožu između kapelana belogardejca i njegove žrtve ima još mnogo tako čudnih obrta i vijuga nad kojim se treba u čudu zamisliti. Najnerazumljivije i najneverovatnije tok dolazi. Osuđenik prisiljava uzbuđenog i slomljenog kapela= na da ga ispoveđi, I io posle toga po·Ššto mu je kapelan izjavio da ga je upravo on izdao. »Kao čovek ne možeš mi pomoći, ostala ti je još samo sveštena ruka«.. Kakvu vrednost mo-

že da ima sveštena ruka izdajice i'

njegov oproštaj od grehova za svesnog borca za oslobođenje kakvog nam je,prikazao autor. Sve je to neuverljivo iskonstruisano, nelogično.

Još jedna problematična figura nastupa u noveli: talijanski oficir, okoreli ratni zločinac, dželat kome ni smrt neće blizu. Ali i ta zver se ispoveda tako da izaziva sažaljenje svo=„jom tragičmom, nosrećom. Župnik. kad sazna, njegovu ispovost, saoseća, s njim. »Skoro je učinio znak krsta nad njim, ali se pravovremeno osveštio. Samo mu je pružio ruku i stisnuo nje govu...« Teško je objasniti u kakve čudne sfere se autor zapliće, Treba ga pomno čitati i začuđenost raste od strane do strane.

Priča još nije završena. Kapelan još bije boj sam sa sobom, jer su ga počela mučiti neka dvoumljenja. U međuvremenu je počeo parhizanski napad. Župnik se ne povlači. Uveren je da mu te noći dolazi kraj. Sklanja se u crkvu, obilazi osuđenika, koga su odmah posle toga streljali, Usred najžešćeg boja on služi posmrinu Wblisu. Eksplozija razbija crkveni zid, župnik pada, partizani prodiru u crkvu. Župnik je takođe tragični lik. Plavino gleda na oslobodilačku borbu, ali je uprkos toga duboko nesrećan. I da tragika bude veća, autor ga na kraju vodi u smrt.

»Črna orhideja« je poslednja najuzbudljivija novela, mađa sadržajno najneshvatljivija.

Komandant bataljona Janez (opet intelektualac) hvata u Gorenskim planinama neku devojku pošto je ubio njenog pratioca, nemačkog oficira,

' Odvodi je u partizanski logor, sve govori da je sa oficirom uhodila partizane. Devojka je lepa. Komesar odlučuje da devojka mora umreti:

»Zaista vrlo je lepa«.

Komesar je nabrao čelo i tvrdo re= kao: »Zbog toga nećemo imati samilosti za nju. Njena sudbina je zape= čaćena — dodao je nejasno tako da Gregor nije znao da li je žali ili se veseli njenoj smrti: kakva čarobna

žriva!« ı U »Blaženi krilđi« komesar Mefisto

koji nagovara medđicinara da vrši likvidacije takođe je sadist. Nemoguće se odbraniti od takvog utiska.

(Nastavak ma osmoj strani)

esseseooeoeveooveoeo eee eee eee opoeeveeee9

DALMATINKA

Abramović:

A.