Књижевне новине
u -tk62+
xe it 5 at Sa
STRANA 10
-
. ME OT III TILIII]
| ; w
| __ POZORIŠTU
| Pod naslovom »Thćatra de France (Pozorište u Francuskoj) u Parizu je objavljena jedna zanimljiva, opsežna publikacija, ukusno opremljena i bogato ilustrovana. U njoj su, pored
Tekstova naročito pisanih za nju, Ba-
kupljeni izvodi iz pozorišnih kritika
koje su izišle u dnevnim i periodičhim listovima i časopisima. Ti teksovi govore o dramskim piscima i njihovim delima, rediteljima i njihovim rrežijama, glumcima i njihovim ulogama. Uz tekstove, kao njihova nužna dopuna, objavljen je veliki broj snimaka Scena iz pojedinih pretstava. dekora, kostima, pored umetničkin fotografija i duhovitih karikatura noaillaca francuske drame i francuskog pozorišta.
Svrha ove bDpublikacije je đa pruži utisak o francuskom pozorištu, možda Tačnije, rečeno da lakonski fiksira Ono što je u njemu pretstavljalo najviši domet u sezoni 1950 — 1951. Takav utisak i dobija čitalac koji o ono me što se ovđe prikazuje nema neposrednih iskustava. Publikacija je u tome pogledu jasna i sugestivna. Ona je, iznad svega, informativna. Ali, prelistavajući je, čitalac se ne samo informiše, nego, vrlo često, bez velikog napora može da formira sebi sliku o stanju savremenog francuskog pozorišta, o idejama umetnika koji mu danas daju pečat. To ovu publikaciju
čini još zanjmljivijom i daje joj još
veću vrednost, možda naročito u očima sfranog čitaoca.
Na uvodnom mestu Olivije Kean pod naslovom »Kvalitetno pozorište« navodi osrednjost, površnost i Vulgarnost kao tri osnovne fobije u pozorišnom stvaranju. Kvalitetno pozorište po Keanu ne može da bude trgovina; ono ima svoju veliku društvenu misiju, ono može' (svakako i treba!) da igra efikasnu ulogu ne samo na zbližavanju ljudi jedne nacije nego i na zbližavanju nacija. Kean je za pozorište koje poštuje publiku, obraća se njenoj inteligenciji i njenoj osetljivosti ali ne i njenim niskim nagonima. Dobro je ako gledalac iz pozorišta nosi trajne utiske i napušta ga dobivši temu koja ga goni da razmišlja; pa jpak, od pozorišta se ne može. uvek tražiti da rešava probleme života, ono može da bude i čista zaba-
va, ali se ni u tom slučaju ne sme li-'
šiti kvaliteta duha i reči koju pren95#i. Ove opšte iđeje o pozorištu su nam bliske i misli Keanove samo potvrđuju da se danas sve više pravi pozorišni umetnik" ne miri s pozorištem »trgovine«, pozorištem koje laska niskim instinktima, koje se kreće u oblasti frivolne zabave, Ali tamo gde je Dozorište, bilo volino bilo nevoljno, upućeno na »zaradu« kao jedini izvor svoje egzistencije, ono će vrlo lako ići upravo onim putem protiv koga Kean ustaje. A taj put je pre svega nužno
pozorišta koje ne uživa potporu države, pozorišta u »privatnim rukama«. U članku »Pozorišna sezona« Tijeri Molnije sezonu o kojoj je ovde reč, 1950 — 1951, označava kao »dosta tešku«. Pozorište za Parižane nije, kao prethodnih godina, glavno zadovoljstvo i glavna zabava, svaka pretstava više ne privlači publiku kao prvih poratnih godina. Razlog ovom malaksavanju „interesovanja za pozorište Molnije vidi u ekonomskom položaju gledaočevom i u konkurenciji drugih đisirakcija, a naročito u tome što pDariska pozorišta u pomenutoj sezoni nisu našla ni jednog novog pisca od prave vrednosti. Ali i sa ovakvom sezonom Molnije misli da je Pariz među metropolama sačuvao prvenstvo u dramskoj proizvodnji. To je svakako tačno. Bitnije je. međutim, što ne samo u Francuskoj nego i inače u ,svefu ima malo novih dramskih pisaca i dela. Bitnije utoliko više što značajno novo delo uvek služi kao najpouzdanija spona između pozorišta i gleđaoca. Najzađ da pomenemo i vrlo sažeti članak Remona Rulo. koji baca letimičan »pogled na reditelja«, đa određi njegov položaj u savremenom PDpozorištu i završava »jednim zaključkom od hiljadu: režija nije igračka; to je nož 5 dve oštrice, kojim treba oprezno rukovati i ne dati ga deci u ruke«.
poseeeeeseoopsoonooaoo0e
: Mamer Sulejmanovski:
i)
DEVOJČICA T—= CO S FiIIJUJLIKWHMKI}ĆPlURREI_C Odgovorni urednik; MiulaD
Govoreći o pozorišnim piscima, de lima i pretstavama, i, govoreći o Dpozorištu u Francuskoj, ova publikacija dodiruje i neke druge pisce, ne samo francuske, ona se osvrće i na provincisko, ne samo parisko pozorište; ali parisko pozorište i francuska drama su, ustvari, njena glavna tema. To je, uostalom, ođraz jedne činjenice koja
nije nova: francusko pozorište je u.
Parizu a francuska drama je njegova »glavna hrana«.
PARISKA
JEDNA PUBLIKACIJA P O SAVREMENOM ~
eeeeeebeoeWeePe
Slavoljub Bogojević
eov.ebueeoeReBVUeee9 eee
KRITIKA
O MARKU ČELEBONOVIĆU
Povodom izložbe slika Marka Čele-
lebonovića u„ Galeriji »Beaux-Artis«, ·
pariski list Ar (Arts) od 15 ovog meseca doneo je kritiku pod naslovom »Jedan od stubova pariske škole: Marko«, ime pod kojim je slikar godinama izlagao u Parizu, U članku se, pored ostalog kaže:
„Od početka oseća se kod Marka, i to čak na prvim plamima koja je slikao u svojoj domovini u dubokim tonovima, sadržaj koji zrači sa predmeta ili lica koja opisuje Radio je dakle u mparalelnom smislu sa francuskom školom Bonmara i Vijara kađa je stigao i upoznao svoja prva prijateljstva. Po dolasku u Francusku izgleđa da Marko potiskuje u
· drugi plan taj sasvim vizantiski na-
čin opisivanja lica, ali će ovaj ipak ostati kao duboka podloga Markove ličnosti. . Njegove teme su one iz slikarstva intimnog života: mrtve prirode, enteTijeri, glave koje se naginju, uglovi
seeoe.oeeoonoooobeoveeO9ee0eeeeeaOeeeoe oD 00OO0O09000009B9900VA9O
Mamer Sulejmanovski: CRTEŽ ı
prozora i pejzaži, veoma jednostavni, uvek kao obojeni nostalgijom. U rasporedu na platnima, kompozicija! je čas rasuta da bi dala prevagu svetlosnoj, površini, čas skupljena da bi pokazala dragocenost oblika i crteža.
Ono što se ne propušta bez divljenja u tome delu, koje se rasprostire na više od dvadeset godina, je niegovo neobično jedinstvo. Marko je već on svoj sa dvadeset godina. On će zatim samo da ponire u dubinu, ali njegova vizija neće trpeti brutalna gibanja: ni kubizam, ni post-kubizam neće imati uticaja, ako nije po srećnom dodiru i to samo radi čišćenja i veće jednostavnosti slike. Prisustvujemo dakle razvijanju snaga i laganom dizanju boje. Na zadnjim platnima ima više sjaja, više sačuvanih belina. Izgleda da slikar sve više žudi za tom svetlošću koja, kod njega, bitno uslovljava delo.
Markovo slikarstvo je raspaljeno u onoj meri u kojoj se žar izražava u dubini a ne samo na površini. To je delo koje dolazi od srca i krije neizmerno znanje. Besprekorma tehnika, razlikovanje poteza, pojačavaju još tu volju da slika zdravu životnu radost u mnogobroinim odzvanjanjima. To je delo mudro, svakako, ali ima u toj mudrosti beskrajno mnogo ukusa, beskrajno mmogo strasti i može se reći đa je Marko, zadržavajući svoje urođene jasno slovenske osobine, učinio čast gradu koji ga je primio i da je on đanas nesumnjivo jedan ođ najboljih stubova pariske škole, u kojoj su triumfovali Sutin, Šagal, Modiljani«. Iz lista Observater (LObservateur) od 14 ovog meseca navođimo sledeći stav:
»Bogatstvo njegovog slikarskog dara čini da su mu kompozicije zasićene. Ali štedljivost sredstava koju mu nalaže diskrecija jednog gospođara duha pridaje istovremeno njegovim blatnima neku vrštu asketske strogosti, Svaka Markova figura, svaki predmet koji on slika prikazuje nam se u svome karakteru nezamenljivog jedinstva«.
»Marko ugledno svedoči o neiscrpnom bogatstvu stvarnosti za onoga koji je voli zadivljenim srcem«.
KNIZEVNE NOVINE
KORĆULA
febeseoosevvoePOE
POOOIIIIIIIIIIIIIII]
} eekeebesopvooovoveoeoo Ope eee eeeeeevooebe.b99ee eee 9ee ep eepevnepee eee Buve eB Eeee eee BoBo eve Bee...
RASPRA OKO DŽEMSA~-
esevevspoesenoovoooee ope
JOŽOJSA- i
Prilično beznačajna knjiga malo poznate spisateljke Patrišie Hačins: Džems Džojsov Dablin« izazvala je bučnu i zvučnu diskusiju oko Džems Džojsa ovog toliko hvaljenog i kritikovanog pisca. Samo, diskusija se ovim povodom nije vodila oko književne vrednosti DžojsoVOB dela, ni oko njegovog smelog spisateljskog metoda, niti su u njoj uobičajeni duelanti lomili koplja oko »tradicional– nog« i »modernog« metoda romans!ranja, Prevagnuli su OVOS puta politički motivi: kritika i odbrana uloge katoličke crkye u Irskoj.
JEDNA NENAUCNA NAUČNA KNJIGA
Dr. Petar Popović: »Crna Gora u doba Petra Ii Petra II«, izdanje Srpske književne zadruge, Beograd, 1951.
Popović je smatrao da 1951 godine ne treba ništa da promijeni u svojoj knjizi, čije slaganje je već bilo počelo 1941 godine. Ako Popović nije bio kadar da uvidi da su zahtjevi današnje čitalačke publike * nauke kod nas postali i drukčiji i viši, čudno je da ni Srpska književna zadruga nije kadra da to uoči. Ne radi se tu samo o tome da se događaji iz prošlosti moraju anal:zirati na takav način da se otkriju uzročne veze događaja, uzroci pojava, tendencije razvitka itd, Radi se io tome da Popovićeva knjiga ne zadovoljava ni u formalno-naučnom pogledu. On skoro nigdje ne navodi odakle je uzeo dokumente (iz kojih publikacija, arhiva itd.) a sem toga n"je iskoristio ni sve objavljene materijale, ili ih možda nije ni umio da iskoristi, pošto nije očevidno imao nikavog drugog ćilja nego da hronološki ide za događajima, školski odvojivši spoljnu od umutrašnje politike, a ove. od ekonomskog (veoma oskudnog po materijalu i analizi) i drugog razvitka. Ne mislim da i takva knjiga ne bi bila od koristi, ako bi makar koliko izvorni i drugi materijal bio objašnjen i proširen. Ali u njegovoj knjizi se iznenadno javljaju imena (napr. vezira, pojedinih turskih Dpoglavica itd.) a da čitalac ništa ne zna o njima, odnosno — da mu autor o njima ne objasni, Slično je i s događaj:ma. Sve skupa: ispisivanje iz objavljenih arhiva i hronološko ređanje, pa i to nepotpuno i moralo je biti nepotpuno, jer za istorisku nauku je dalezo važnije zašto se nešto Wogađa * mora baš tako da se događa, nego samo ređanje događaja. Posao kako ga je obavio Popović mogao je da obavi svaki marljiv čovjek. Za takav posao nije, očevidno, ništa drugo potrebno sem tri-četiri fascikule u koje se razbivši stvarnu cjelinu istoriskog pro. cesa i prema uprošćenoj podjeli hronološki rasporedi materijal i međusobno poveže ponekom svojom rečenicom. Marljivosti takvoj, kao i svakoj, može se odati priznanje; štaviše — čak ' takvo hronološko ređanje 'može biti od koristi za onoga koji već nešto zna, kao potsjetnik; ali naučnom knjigom i radom to se ne može smatrati i to treba i reći. Ovakav metod rada treba da je i jeste tek uvod
u naučni rad. Jer to nije Crna Gora u doba Petra T i Petra II ,nego autorovi napisi o Crnoj Gori toga doba. A pošto je naučna pretenzija očevidna samim tim što autor pokušava da njima samima i svojim umecima objasni razvitak, očevidno je takođe i to da se takvim metodom to ne može Dpostići, Istoriska nauka bez socioloških analiza nije i ne može biti nauka. A ako se radi o građi za nju, onda tu građu kao takvu i treba probrati, redigovati.
i servirati u što većoj, ili bar onoj,
mjeri koju zahtijeva sama naučna analiza. Autor očevidno nije bio kadar da uđe u naučnu analizu, a radeći ovakvim metodom on nije dao ni čestito pripremljenu maučnu građu. ĐĐ. - :
III OTTTOIOIIOIIIIIIOIIIIIII II UI LUJ sove
Sava Nikolić: STARICA
KURBEOVA PISMA
O francuskom slikaru Gistavu Kurbeu (Gustave „Courbet 1819—
nanu, žalio je Engr (Ingres), što se tako đarovit slikar gubi u tako
litičkom životu,
gi francuski umjetnici
kao i mnogi dru-
njegove kwe
· Dubrovački
dvorci
(O. M. Zdravković, Dubrovački
njegovom mišljenju »nema nikaumjetničke vrijednosti, a
Bugdauović — Štamparija
1879) mnogo se i žučnbo diskutoyalo za njegova života i poslije njegove smrti. Porijeklom iz Ornana, iz porođice bogatih seljaka sa revolucionarnom tradicijom, Kurbe je sačuvao seljačku upornost i ostao do kraja revolucionar u umjetnosti i u političkom životu. i Prve njegove uspjele slike, na kojima je još vidljiv utjecaj klasicista, bile su dobro primljene u Salonu, tradicionalnoj izložbi francuskog slikarstva. „Međutim, ikako su se kod njega sve više ispoljavale realistične tendencije, zaoštravala se i borba oko njegovih slika. Salon je počeo da odbija neka njegova najznačajnija djela, a ukoliko ih je izlagao, ona su izazivala negođovanje kritičara i akađemista. Tu sudbinu pred kritikom dijelili su, uostalom, 5 njime još neki, kasnije slavni slikari: Koro, preteča impresioni-
zma, Delakroa, „predstavnik TOmantičnog „pravca, i Žigu (Gigoux). Uprkos svojim napređnim iđejama, Kurbe začudo nije uzeo UČešća u revoluciji 1848, g. On je tada sav zaokupljen slikanjem. Među slikama iz tih godina ističu se portreti, pogotovo brojni a-
" utoportreti. Slikanje autoportreta
razumljivo je u mladoj; slikara, koji nema novaca da plati model, no Kurbe je i kasnije sačuvao tu naviku, koju su isticali njegovi protivnici, optužujući ga zbog taštine i samodopadnosti, Prikazao se u Portretu 8sa crnim psom (prva slika, koja mu je primljena u Salon), kao Gitarero kao Violončelista, u Portretu gDSp· M. M. u Liubavnicima na polju, kao Ranjenik, kao Mladić
·B kožnim pojasom itd.a
malo ima njegovih kompozicija 5 više osoba, među kojima nije naslikao sebe, Bit će da je doista bio prilično tašt, jer Je sebe većinom idealizirao, dok su mu ostali portreti realistični, na nezadovoljstvo razočaranih modela, kao Pridona, Bodlera i drugih. No protivno tadašnjem običaju, Iurbeov kist ne umije laskati. Još se jednom O50binom Kurbe razlikuje ođ svojih savremenika slikara: on drži, da je sve, što je stvorila priroda, dostojno njegova kista, i đa bi interpretirati il uljepšavati prirodu značilo izđati jć. Već pred prvom njegovom žanr slikom, koja prikazuje kuhinju Kurbeovih u OT-
»Borbas Beograd, MKardeljeva 31,
vulgarnim sižeima. No Kurbe nastavlja. tim putem i daje svoja najznačajnija · djela: Tucače kamena (Les „coeaseurs . de pierre), koji su dobro primljemi, i Pogreb u Ornanu, koji je izazvao pravu buri negudovanja. Njegovi seljaci su pravi seljaci, „nespretna držanja, smiješno odjeveni, vulgarnih lica. Da ih le MKngr naslikao, sigurno bi ih uljepšao, no još je sigurnije, da veliki klasičar ne bi »ponizic svoju umjetnoste do tako svakidašnjeg prizora, Još ie veći skandal izazvalo njegovo platno Kupačice, koje prikazuie nimalo distinčvira– ne žene atletskih oblika, Napoleon IIL posjetivši Salon ošinuo je korbačem ovu sliku. Iza toga, Salon postaje ioš izbirljiviji kod prijema njegovih djela. Bijesan i uvrijeđen, Kurbe organizira posebnu izložbu, koja je imala slab finansijski uspjeh, ali koja je Otvorila živu polemiku o realizmu.
Ako je Kurbe imao mnogo neprijatelja, imao je i brojne prijatelje, među kojima treba istaknuti Bodlera, Pridona (Kurbe član Komune nesumnjivo je djelo Pridonovo) pa Gambetu i Brijaa (Bruyas), bogatog amatera iz Monpelijea ,kođ kojega je Kurbe boravio u dva navrata, s njime se đopisivao i njega je nekoliko puta portretirao (Najpoznatiji od tih potreta je Susret). a
No Kurbe je učestvovao i u po-
Svetislav Manđić: Kađ mlidijah šiveti — Mladđalačka elegija. Izdanje »Novog pokolenja« Beograd 1952, ćirilicom, str. 929, cena 50 din. + | a; Josip Cazi: Pjesme borbe. Izdanje »Glasa rada«, Zagreb 1951, latinicom, str. “1. ,
Risto MBesarović: Vaso Pelagić. Izdanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1951, ćirilicom, str, 185, cijena 130 din.
Slobodan Galogaža: Lutanja pored uznemirenih gnezda, Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 128, cena 80 din.
Bogdan ' Krizman: Svjeđočanstva o Drugom svjetskom ratu, Izdanje »(3}psn rada, Zagreb 1981, latinicom, str. 104,
aaa aa ae
teleton #5184,
. generacije. Pored umjetnika, kao Balzak, koji su imali veoma prononsirano političko mišljenje, ali su ostali samo kod toga, brojni su umjetnici sudjelovali u politici. Bodler je puškom u ruci učestvo-
vao u revoluciji 1848 g., Hugo je ,
bio energičan protivnik Napoleona III, &oga nazivlje Napoleonom Malim, te je proveo dvađesetak godina u izganstvu, gdje je napisao svoje najpoznatije djelo »Jadnike« (premda nije ostao dosljedan u svom naprednom stavu), Šatobrijan je bio ministar za vrijeme Restauracije, Stendal je surađivao s Karbonarima, borcima za oslobođenje Italije u doba Risorgimenta, Žil, član Komune, đa spomenemo samo nekoliko imena. No dok su se ostali, većinom razočarani, nakon nekog vremena posvetili isključivo umjetnosti, Kurbe sve do kraja nije napustio svoj revolucionarni stav. )
Kad je poslije rata s Njemačkom palo Drugo Carstvo i iza toga proglašena Komuna, Kurbe j aktivno učestvovao u politici, najbrije kao predsjednik komisije za očuvanje umjetničkih djela, a zatim kao član Komune. Tom prilikom ponovio je svoj raniji zahtjev, da se sruši stup na trgu Vandom, (koji je podigao Napoleon poslije pobjede kod Austerlica i dao ga obložiti bronzom od 1.200 zapljenjenih neprijateljskih topova), budući da taj “stup po
BIDLIOGBARIJA,
gako vam se sviđa, Julije CezaT,.
Enver Redžić: Zašto se i kako marksizam bori protiv religije. Tzdanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1952, latinicom, str. 129, cijena 80 din.
Vaso „MBogđanov: Starčević i stranka prava prema Srbima i prema jedinstvu južnoslovenskih naroda, „Izđanje »Školske knjige, Zagreb 1951, latinicom, str, 53.
Bogdan Krizman: O dubrovačkoj diplomaciji. Izdanje »Školske knjige«, Zagreb 1951, latinicom, str. 17%.
August Cesarec: Kriza stranke prava i naši »Romunari« 1871. Izdanje »Školske injige«, Zagreb 1951, latinicom, str, 64. _
W, Shakespeare: Na tri kralja,
0
Vales bio je ·
podoban je da budi u ljudima ideju rata I pobjeđe.a
Stup je srušen, no ubrzo iza toga pala je Komuna, te je Kurbe osuđen najprije na šest mjeseci zatvora, a kasnije, pri obnovi procesa, da plati troškove za DOnovno dizanje Vandomskog stupa. Kurbe, kome je neki čovjek dok je bio u zatvoru, pronevjerio slike i pobjegao s njima u Ameriku, nije se mogao nađati da će ikad isplatiti 323.000 franaka
se sklonio u Švicarsku, gdje je poslije nekoliko godina umro.
Sada su pronađena i štampa od „Kajera (Caillčre) u Ženevi njegova pisma prijatelju Brijau. Korespondencija se sastoji od triđesetak listova pisanih između 1853 i 1873 g., no Većina datira iz gođina 1854—1855, dakle iz vremena najžešće borbe, sa službenim Salonom i njegove posebne izložbe. U pismima prepoznajemo lič-
* nost toga umjetnika, posve neintelektualnu, već iskrenu i borbenu. ~
#
Oluja. Preveli: dr Milan Bogđanović i Slavko Ježić. Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom. \ i
Maksim Gorki: Dela. Knjiga X. Preveli: Branislav Bojović, Milan Đoković i Kiril Taranovski, Izdanje »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 365.
Jacic London: Zov divljine, Preveo Josip Tabak. Izđanje »Mladđosti«, Zagreb 1951, latinicom, str. 91. \
Tisući i jedna noć, Izbor. Preveo Alija Bejtić. Izdanje »Novog pokoljenja#, Zagreb 1951, latinicom, (golema svota za ono vrijeme), te
dvorci, izd. SAN, Beograd 1951)
Naša stara civilna arhitektura „nažalost je retko tema ozbiljnog
proučavanja. „Ovaj „mačehinski odnos prema spomenicima stanbenog graditeljstva koji su više od monumentalnih kultnih građevina, inače znatno bolje ispitanih, vezani za svakodnevni život naših predaka, utoliko teže pađa kad nas poneka retka 1 tako dobro došla knjiga o njima potseti da se i tu imamo i te kako mnogo razloga ponositi svojom "prošlošću. Pregledno „napisana, izvanredno dobro dokumentovana brojnim fotografijama i arhitektonskim snimcima, i tehnički retko uspelo opremljena knjiga :arh. I. Zdravkovića o dubrovačkim dvorcima (upravo potstiče takve misli. Pisac je prikazao dvadeset najlepših i najbolje sačuvanih dvoraca kasno-gotskog i renesansnog Dubrovnika sazidanih u XV i XVI veku. Iz raskošnih vrtova sa čepresima i palmama belasaju
njihove mermerom obložene fasa-
de, raščlanjene profilisanim vencima i ukrašene bogato izrezanim portalima i prozorima. 'Ovi letnjikovci, . rasejani po Gružu, Rijeci, Lapadu i Boninovu, pokazuju Tako su domaći dubrovački graditelji i kamenari, — koji su po arhivskim „podacima bili majstori ovih građevina, — sa živom Mumetničkom invencijom _ nalazili svaki put nova rešenja da zadovolje ukus vremena koji se brzo menjao pofstican ambicijama njihove bogate klijentele za društvenim prestižom, Dok se po perva-
zima oko prozora i vrata i dru-
gim elementima ukrasa fasađa, te.
u zidove prostranih soba ugrađenih mermernih ormara i česama, može „pratiti geneza oblika od gotskih do zrelo-renesansnih, ra-
spored prostorija u dvorcima ostaje decenijama sličan, svakako zbog potreba određenih načinom života, Raskošni po dimenzijama i ukrasu, dubrovački dvorci nisu, prema tome, samo đokaz građiteljskog i vajarskog falenta majstora domaćih umetničko-zanatskih rađionica, već i najpuniji
doživljaj ambijenta u kom se ođ- M
vijao svakodnevni Život. vlastele” Dubrovnika u vreme hjegovog naijsjajnijeg đoba, '
e ei a ila a
Broj čekovnoug računa 102-09082020, Pošt, tah redakcije 617, Poštanski fab administracije · 629, Rukopisi se ne vraćaju,
Rađi se o tome da je pomenuta Patrišia Hačins, po svojoj volji i verovatho za tuđi račun, našla za potrebno da celu knjigu posveti odbrani grada Dablina od nepravične kritike njegovog bivšeg stanovnika Džemsa Džojsa, koji je, kako ona kaže, video Dablin sa najcrnje strane. Pri tom ona nije sasvim poštedela ni samog Džojsa, pa je, zanimljivosti radi, a verovatno i da bi dokazala svoju stručnost, ispričala i nekoliko anegdota o Džojsu koje se nisu pokazale sasvim lačne. Stanislaus Džojs piščev stariji brat, kome je knjiga došla do ruke, našao je za potrebno da odgovori ali ni »Ajriš rajting«, jedini irski list koji je. pokazao izvesnu spremnost da objavi odgovor, nije hteo da ga štampa u celosti iz straha da ne izgubi »veliki deo čitalaca«, te je od S. Džojsa zatražio pismom da izostavi sledeću rečenicu: »Pomoću ispovesti ona se (katolička crkva) poput totalitarnih sistema... u ime jedne nehumane ideologije upliće iz među roditelja i dece, između dragog. i dragana, muža i žene, prijatelja i prijatelja, s jedimmom razlikom što to-
talitarni sistemi, buđući da su novi, ~
smatraju da je korisnije da svoj uticaj šire pre svega na mlađi svet.« Stanislaus Džojs odbio je da to učini i štampao svoj odgovor izvan Irske, zajedno s pismom »Ajriš rajtinga«, a zatim je ceo slučaj dohvatila štampa. U svom odgovoru, koji je u celoj diskusiji najzanimljiviji, pošto potiče od piščevog brata, od brata koji je od mnogobrojne Džojsove porodice piscu,bio najbliži, Stanislaus Džojs u-= pitaokhje neljubaznu gospođicu ili gospođu Hačis da li ona smatra da su veliki gradovi lepo udešeni kao dečji vrtovi i dođao odmah zatim da je njegov brat imao, ustvari, mnogo simpatija za tu varoš (Dablin) i da mu »nije bio cilj da osuđuje ili menja, već da na osnovu svog životnog iskustva shvata i obnavlja stvari u kovačnici svoje umetnosti... Ja znam za mnoge gradove na kontinentu koji bi rado podigli spomenik mom bra= tu na svom centralnom trgu baš zato što se taj beskompromisni realista nije rodio na njihovoj teritoriji«. : Pošto se osvrmuo na stereotipne optužbe katoličke propagande koja Džojsu zamera nezahvalnost jer se svojim »Dablincima« i »Uliksom« ogrešio o neku gospođu Šihi, koja mu je, navodno, hedeljom davala doručak, prala jedinu košulju i krpila čarape, ma da je bila ugledna gospođa i žena poslanika; što je napadao katoličku crkvu i njene institucije, ma= đa su ga jezuiti besplatno školovali, a samilosni rektor Belvedere Koledža davao mu ponekad besplatno ručak, —Stanislaus Džojs s ogorčenjem ukazuje na nezahvalnost Irske koja ne odaje ni najmanje priznanje svojim najzaslužnijim sinovima. »Njegova (Džemsova) najbolja dela ne smeju se javno prodavati u Irskoj ni legalno uvoziti. Ljudi koji ga brane usamljeni. su kao vukovi... Održane su i izložbe o Džems Džojsu: jedna u Parizu, druga u Londđohu, treća u Njujorku. Kad je irski poslanik u Parizu bio pozvan na otvorenje izložbe nije ni odgovorio na poziv, ali bi sigurno otišao da pozdravi ma koji irski sport ski klub... Ali ja ne krivim irskog poslanika zbog njegovog oficijelnog ćutanja koje verovatno treba pripisati njegovoj stidljivosti i sumnji da
Za
irski poslanik išta znači i ikog pret-
stavlja u inostranstvu... Moj brat je stekao glas u inostranstvu, a i Dablin će se tokom vremena povesti za tim glasom kao što je to učinio i u slučačaju Uajlđa, Šoa, Jitsa i Mura, A u svakom slučaju, nije ni malo važno da li će to učiniti ili peće.« Međutim, interesantnija je od ove ljutite i ogorčene reakcije anegdota koju je S. Džojs ispričao na kraju svog odgovora, a koja na s&ažet i sli-
Rkovit način objašnjava piščev stav i
njegove književne napore. Neposredno pre Prvog svetskog rata, za vreme karnevala u 'Trstu, gde je Džems Džojs duže vremena živeo, desilo se da je kao gost u kući nekog svog prijatelja učestvovao u trađicionalnoj karnevalskoj zabavnoj igri zva noj »Ispovesti«, a u kojoj je svaki član društva bio obavezan da iskreno odgovara na postavljena pitanja. Slu-
. čilo se da je domaćin Džemsu Džojsšu ,
postavljao neka vrlo intimna i zaku" \časta pitanja na koja je pišac odgovarao smejući se dok se prisutno društvo pomalo skandalizovalo. Vraćajući se te večeri kući Džems je rekao svom starijem bratu posle izvesnog razmišljanja: — »Ova igra čini mi se vrlo razumnom« — »Zašto?« — Dpitao je stariji brat. — »Zato što potse= ća ljude na mnoge stvari koje bi rado hteli da zaborave« — »Mislim da u toku jednog dana ljudi đovoljno često bivaju na to potsećani« — odgovorio je Stanislaus. — »Možda, rekao
' je Džem Džojs, ali još nikad nisam
video da su takvi potsetnici štampani!« — B posle kratke pauze đođao je
mrgodno: »To je ono što treba da O-
čekuju od mene«.
|- ___ —IMNRRk– ––:-- Ica —
“ URBDNICI
ı MILAN BOGDANOVIĆ SKENDER KULENOVIĆ
—_—___ _ _-—-—_---— .— —Š— - TT đđ
J