Књижевне новине

· i,

Š; BROJ 58.

i a / \ 3 '% | REDAK | MUZIČKI DOGAĐAJ Krajem prošlog meseca kroz kon= certnu salu Kolarčevog narodnog u-

miverziteta. prošao. je jeđan izuzetan ~

muzički »nsambl, izuzetan po kvali-

- tetima, kcjima je, iako mlad, stekao

priznanie u svetu i renome iednog od najboljih gudačkih kvarteta današnjice: Novi italijanski kvartet. Došla metnika i donela pravu i čistu izvođačku umetnost. Četiri umetnika, među njima jedma žena, izašla su na DOdijum. Svaki je nosio svoj instrument. Seli su jiedanm prema drugom kao što se obično posndi gudački kvartet. Ali pultova i nota nema! Oni sviraju napamet. Seđe tako, nezaklonjeni „nommim listovima, malo napgnufti jedam Yrema drugome, primarijus prema violisti u predniem ređu. iza njih sekundistkinja i violončelista, i tu na očigled slušalaca razgovaraju kroz svoje instrumente. Bez poze, bez ličšnog isticanja i bez nepotrebnog prenemaganja. Tehnički momenat ne postoji, pa se i ne primećuje. On je. tamo negde daleko i davno rešem u đanonoćnom, „upvormom i napormom studiranju pojedinih deonica, dok se svaki od njih nije „pretopio u svoj »štim«, dok nije počeo kroz njega da misli, — đa bi se tek posle tako obavljenog posla pristupilo zajedničkom

· rađu, traženiu i nalaženiu prmvoga

izraza za svako delo, za svakog kompozitora, cizeliranju svake fraze, glačanju svake dinamičke niianse, oplemenjivanju zvukn.staonniu sva četiri instrumenta u jedan, jeđinstven. u i-

dealni gudački kvartet, čiii članovi .,

dišu jednim dahom i vibriraju iednom zajedničkom ”„ vibracijom. Zato se ne može nijeđan od njih izdvojiti, niti istaći. Oni su prosto jedno: Italijanski kvartet. Lišeni svih tehničkih problema iftaliianski kvartetisti su Došli za onim što je kod reproduktivnih umetnika „najvažnije, za stilom. TI njega su našli, pa bilo da. se radi o Mocartu iz dana njegovog zrelog stvaranja ili o mlađom Betovenu ili o jedinstvenom muzičaru Debisiju. Nisu ostali dužni ni pred. jednim kva-

je polazeći u svojoj interpretaciji uvek pravilno od te konkretne kompo=zicije i njenih svojstava. Tako se nije desilo da čujemo anticipirane kasnije osobine kompozitora, niti podvučene uplive ranijih prethodnika. Čuli smo ono izabrano delo, u koje je kompozitor unosio one tuge i one miline, koje je doživljavao upravo u vreme stvaranja te kompozicije. Bio je to Mocart u punom stvaralačkom naponu, s nekim dalekim romantičarskim „prizvukom, razdragan, ali potpuno i harmonično uravnotežen. Bio je to tridđesetogodišnii Betoven sa

| __strogim.i nešto motoričnim ritmom. u | prvom stavu, sa nestašnim prenoše-

njem akcenata u skercu i sa pravom tugom u stavu koji je nazvao »Malinconia«. Bio je to pravi Debisi koji je upravo ovim svojim jedinim delom za gudački kvartet pre šezdeset godina prvi put pokazao svetu svoj lik čistoga muzičkog impresioniste koji odbacuje nasleđene kombpozitorske formule i postupke i polazi svojim, jedinstvenim putem. A tu su italijanski umetnici. dali nhiveću meru

. svoje izvođačke umetnosti i osećania

kolektivnog pulsa. . Ostvarujući do našsitnijih detalja sve zvučne rafiniranosti Debisijevog dela, oni su ko-

_ lektivno bili nošeni niegovom mišliu

i kolektivno nju nosili, podizali do strastvenih uspona, spuštali do · smirenih umora, do kaprisa, do fantasmagoričnih priviđenja. Bez pultova i bez nota, kao jedan jedini umetnik! Pitamo se i sada, posle gostovanja ovog divnog ansambla, kao i vyanije: Zar mi zaista nemamo kvalitetnih instrumentalista koji bi se sa strašću, sa žarom, 5 ljubavlju i predano posvetili ovom muzičkom žanru, koji bi svojim rađom ispunjavali toliko osetnu prazninu u kamernoj muzici u našem muzičkom životu i čijim bi se intimnim -muzičkim večerima naša muzikalna publika radovala?!

; PM.

je ta mala grupa U

'litetom pojedine izvođene kompozici-

} 6

=m>—m III ———————————z———=—=

? ra : }

—__—_____— KNIŽEVNE NOMNE'

Tporoggop:,(S LO Yprlb

geo · oeogpeoevageo9BOR OBE 866606 Bee a eo eBa eee BoBo ooo

__ Jedna strana knjiga

O ial 2 et O

Ovih dana je »Jugoslovenska Enjiga« pustila u prodaju »Istoriju filma« na francuskom jeziku koju je napisao poznati pariski istoričar filma i esejista Lo Duca. Na 130 strana malog formata, bez težnji za širom obradom zbivanja, izložen je razvoj kinematografije od početka do naših Vremena. Cilj ove knjige je da na pristupačan način objasni film kao umetnost, njegovu istoriju, vrednosti, pa čak i estetiku. Moguće je da će ova knjižica — zbog malog obima biti neinteresanitna za čitaoca koji se dublje bavi problematikom sedme umetnosti, ali ona je namenjena širokoi publici. Danas, kada se kod nas vode diskusije o filmskom vaspitava-– nju omladine, sama se nameće, posle pročitane Lo Ducine knjige, misao o potrebi nečeg sličnog na našem jeziku. * * * ,

Poacanj kroz DTOZOT

i . :

Jadni Jelineik! Celoga se svoga života muči da postane veliki kriminalni inspektor, kao na filmu i u tome uspeva. Nasuprot tome, stvaraocima filma »Pucanj kroz prozor« nije uspelo da na interesantan način ispune jednu bioskopsku pretstavu. Ukoliko imamo prava da nešta zahtevamo od kriminalnih filmova onda je to svakako dobra dramaturgija zapleta, jasni likovi i napeto odvijanje radnje. U bovome smo slučaju svega toga lišeni. Čitav je zaplet slabo i za publiku neubedljivo iskonstruisan, likovi su ostali neobjašnjeni i često nepotrebno isticani (tiha sekretarica na primer ili direktor), a radnja teče sporo i dosadno. Autori filma nisu mogli sebi pomoći ni farovima: automobila koji jure kroz noć, ni »Belim kakaduomx« ili drugim kopiranja američkog kriminalnog filma. Pojedine oaze duhovitosti (na primer, neka mesta u glumi Zigfrida Brejeva) su se izgubile u pustinji ovog sivo prosečnog filma. (D)

' o epohama,

pokušajima”

Knjiga je puna podataka o kinematografiji pojedinih naroda, obiluje naslovima filmova, imenima reditelja i glumaca. Međutim ni u jednom tre-" nutku ne možemo ovu istoriju filma da posmatramo samo kao leksikon, jer autor nameće među istoriske podatke kratke, ali sadržaine rečenice stilovima i stvarnome kvalitetu pojedinih dela. Koncizno i duhovito uspeo je da pođre u suštinu problema, iako je ponekad možda preblag prema francuskom filmu. Pored istorije pisac objašnjava, naročito kroz poglavlja posvećena rađu reditelia i glumaca, neke zakone stvaralačkoga procesa i posebne vrednosti naimlađe umetnosti. Izvesnp je. da svaki čitalac, pošto zaklopi ovu knjigu, počinje da gleda na film jasnije i sa više kritike.

D. Kosanović

Čeien

Postoji holivudski šablon »westerha« bez koga ne bi bilo kauboiskog filma. Toga se šablona drže i veliki Džon Ford kao i tvorci bezvrednih filmova koji se snimaju za, nekoliko dnana. Domet zavisi od duhovitosti pišca scenarija i od sposobnosti redifelia da pronađe nešto više od Dražnjenja revolverskih šaržera i uzbudljivih jurnjava na konjima.

»Čejen« svakako spada u dobre kaubojske filmove, u one koji daju ne-

ki smisao postojaniu toga žanra. Na

- osnovnu nit uobičajenog zapleta oko

nepoznatog razbojnika koga treba da pronađe glavni junak filma nanizana su inventivna rešenja, živi dijalozi i dosta humora. Stvarna , duhovitost, kao na primer u igri belih i crnih čarapa i drugim detaljima, izdvaja ovaj film iz mora slabijih koje smo videli na našim bioskopskim platnima. Pored ostalih elemenata muzika (Maks Štajner) je znatno doprinela da nam

»Čejen« pruži dva sata dobre zabave. (D)

* * *

Gde lešinati

ne lete

Osnivanje nacionalnog parka u Keniji poslužilo je reditelju Heri Vatu da nasa osnovu jednostavnog i ne naročito vešto konstruisanog scenarija načini interesantan i privlačan film. Snimajući gotovo isključivo u eksterijeru on je svojim smislom za stvaranje dramatike u. prostoru uspeo da

nas čitavo vreme drži negde između intenzivnog interesovanja za sudbinu

junaka filma i uživanja u prirodnim ,

lepotama egzotičnog ambijenta Istočne Afrike. I to pored banalno komponovanog zapleta.

Rediteljska veština Heri Vata, koji je do sada režirao niz dokumentarnih

O ______-___OLOL E aaa Oe ie ar O i ||

— 5 —

e KK In T——

__-- — __---- -–-— —r- LR XK—S—

odgovori Alihcdža i hitro pone prebrajati zrna na

tespihu i micati usnama.

Na dvorištu

— Pazi da mačka ne Uniđe Alihodža.

Huso ustane i čeka kod vrata.

Uđe Suljo Sećić. Stari polako kao sablast da je ušl i gleda u

sjedne do Alihodže:

— Umrije nam Haso — rekne spustivši glavu.

Hasu. Onda polako stopu b ma mrtvacu, Kad je došao do. njega, CUCIL i gleda dugo u bijeli čaršaf, onda a „otkrije i ZADISHEJ Nijemo zaplače. Poslije toga potraži jeđam tespih

neko otvori vrata i ona zaškripe, \ slije toga po kaldrmi zastružu potkovo od cipela.

_ i = Se jedna žena. Neko dolazi — rekne | s tobom! -— Vikne

Hasin jaran, Uđe tiho i a. Stane odmah kod vrata o stopu pođe pre-

— Umrije, jah! — odgovore mu.

Umiru moji jarani , stivo — bliži se i meni.

Svi su, šutjeli.

sobi se širio neugođan VOnJ nesagorelog p:troleuma.

Mačka je opet zagrebala na „vratima ) je ustala i opet prišla vratima i Uudarila po njima rekavši ljutito:

šakom. nekoliko puta,

— Ne bilo te!

— Što ti je čovjek, duhan, a sad? Duša se kiriju stanovala u njemu. zna kuća. Tijelo ti ljudsko dođe

se skljoka.

svoj propis. A najzamršeniji ti je pro je:mrtav. — Suljo kao da smišlja neš 1 . jedanput već smislio pa se sada, ponovo smišljajući, dosjeća. Onđa je prestao govoriti, i naporno se zakaobjema rukama Uus tome naglo uzlijetala negdje

I kad je živ i kad tiho, nabrajajući,

šljao stiskajući · | Jabučica je Pri

— rekne Sul

Buđe i prođe. Juče eto pušio | iseli iz čovjeka kao da je pod Ostane čovjek mrtvac. Prakao neka haljinka. Dok je oblače, ona stoji, kad u njoj nema ništa, ona Sve ti ima svoju ujdurmu, pis oko čovjeka.

ka starečka prsa.

jo teško i ŽžaloLego sam, pa nikako Sna. Okreni se, prevrni, ne ide. Mislio sam doći sutra, 8. sve me goni da idem .noćas. I dignem se.

U svjetiljei je cvrčao fitilj i po

i polu dokumentarnih filmova, dostiže ovde zaista značajnu visinu koja uz jednostavnost izraza i nenametljiv stil glume, korektno ukomponovane u tkivo filma, doprinosi skoro dokumentarnom utisku koji nas u toku gledanja ovog filma neprestano prati.

(S)

snatu bradu Sulje Sećića i činilo se kao da ona tu

gore bod bradom udara u nešto od čega še odbija i

Po-

naglo slijeće, niz dušnik, — Sipnja. Hasina bolest. Naša, težačka — zatomivši kašalj, progovori Suljo. i — Jest — odgovori Huso — ima ih puno sa Sip-

njom. Kašlješ, kašlješ, i zadavi te.

čučne. Zatim”

i ona ista žena -

— Duša se izvuče ispod kašlja — doda jedna žena.

— Ljudi su ti podijeljeni na razne Sorte. Jedan tavan, a sorti mekoliko, Mi smo ti od jedne sorte. Kakav život takva smrt. U Hase se Sigurno nije duša pretvorila u žutu pčelu? — Upita iznenada gledajući čas u Alihodžu, čas u. Husu.

Njih dvojica se također zgledaju, Huso je čekao da Alihodža odgovori, a Alihodža je mislio šta li će Tiuso odgovoriti. Pošto Huso ne dočeka Alihodžin odgovor, izvuče nogu ispod sebe, opruži je i, kad u zglobovima zapuca, reče: | |

— Utrnula mi noga!

— Ko bi ti sve te konce znao razmrsiti veže Suljo nakon stamke, — Ima fi učenih glava, ljudi sa školama i sa znaju od ovoga štogod kazati. Osmanbegovog sina, | bega. Pitao sam ga: eto ti, kažem, učio najviše škole

nado- |

velikim službama, ba ti slabo Pitao sam jedanput onog što je učio u Carigradu. Emin-

+ što ih ima, Učiš, kažem, sa sultanovom djecom i sa

svoj uređaj,

Sećić je govorio to Što je ranije

pod plo-

pašićima i sa /Vezirovićima, pa šta kažu tamo u tim školama? Ima li duša u on, da ima. Dobro, ima, beže, đa ima duša! Ali reci! To ne kažu, veli on, a more. biti, R, eto ti sad, pa razmTsi ti to, Alihodža...!

— A-a, ima duša u čovjeku, ima... 1 krila! — odreže Alihodža oštro i gOtoVo ljutito, Suljo Sećić se ponovo 1 naporno zakašlje. | — 1 vraća se u kuću ravno sedam noći! — nastavi

Alihodža. — A sedmu noć mrtvacu pucaju oči. najteža noć! Duša u kući, a mrtvac u grobu...

čovjeku ili nema? Kažu, veli velim i ja njemu. I ja kažem, ima li duša krila? to ti meni kaže i da ima,

iji... ima

To je i oči

ji poznaie

ROI TIM. OM A

:. 8. .jedmne

Aldus drama koja u svojoj osnovi ima nesrečnu ljubav. i razočarenja iedne usedelice niti je iziskivala niti pružila mogućnost za zahvatanje neke šire ljudske ili društvene pro-

blematike. Ali je pogodno tlo za psi- ·

hološku razradu karaktera i odnosa iednog užeg kruga ljudi, To je uiedno i bitna odlika filma »Osveta jedne Žene« koji je snimlien po noveli »Đokondin „osmeh« poznatog pisca Aldus Hakslija. ,

Haksli je vrlo brzo stekao slavu i čitaoce u engleskoj književnosti posle Prvog svetskog rata. Verovatno što ie zadirao u život, filozofiju i pro= bleme višeg engleskog društva, specijalno inteligencije, i to pretežno kao nosmntrač, hroničar i pomalo ironični komentator. Njegovo književno delo le ma prvom mestu izlaganje i objašniavanje njegovih znania o ljudima,

· opširno variranje dekadenine filozo~

fije njegove klase. a tek u drugom redu realističko slikanie života koje ie mimo filozofa osvojiilo umetnika. Po svome stilu Aldus Haksli zahteva mnogo od svoga čitaoca: poznavanie muzike, mođernog slikarstva, iz kniiževnosti svakako Prusfa, iz psihologije Projda, kao i sposobnosti da dočara sebi ono što pisac tek nagovesti. „»Osmeh Đukonded ie poznntiia Hakslileva novela; ustvari to su materiiali podeljeni nn šest labavo povezanih poglavlja, tako da ima mnogo nenapisanog već samo naznačenog. Posle nesrećnog braka sa teško bolesnom ženom, koja nnprasno umire, Henri Haton, rođeni bogataš, besposličar i svetski čovek ženi se mlađom, lepoticom, ne znajući da se iza ftajanstvenog osmeha ijedne dtridesetšestogodišnie „usedelice, niegove poznanice, krije ljubav ubice njegove žene, koja kasnije pre= rasta u liubomoru. Nepravedno optužen za ubistvo svoje žene Haton je osuđen na smrt. Novela — to su ustvari otsjaji ovih događaja u ogledalima raznih ljudskih karaktera. Hafon, kome je to prva teškoća u životu, postaje očajan, Dženet (usedelica) se zbog svoje osvete Hatonu gubi u histeriii. a doktor Libard, starac koživot, posmatra sve to hladno, filozofski, dok ne pronikne u suštinu događaja. Vrlo suptilno pisana. puna rezonovanja i finih, jedva uočliivih nijansi, ova je novela tipična za stvaranje Aldđus Hakslija. Adaptaciju novele, tojest „pisanje scenarija za film »Osveta jedne žene«, preuzeo je na sebe sam Haksli. Scenarij je ustvari dalje „razvijanje materijala »Đokondinog osmeha« koji ie ostao donekle nedovršen, ako ne u umetničkom onda svakako u dramaturškom smislu. Već ranije Haksli je po noveli napisao istoimeni pozorišni komad, Kkoji je fakođe iedna vrsta nadgradnje nad maferijalima novele. Drama je prilagodila »Đokondin osmeh« scenskom izvođenju, popunjene su neke praznine. uneta je nova akftivna ličnost bolničarke. dobiien ije kontinuitet radnje, ličnosti su karakterisane mesto opisima živim diialozima itd. Sada, u scenariju, sve je to dnlie prošireno i saobraženo mogućnostima filmskog izražavania. Ideja dela i cela povest ostaiu isti, ali se sve to priča na nov način, pogodniji zbog neposrednosti i promena koje nastaju u njima. Dobro uočavajući zakone filmske dramofurgije Haksli je prostorno razbio radnju. ·oživeo je novim momentima, uveo niz epizodnih ličnosti i omogućio određenije „dđočaravanje atmosfere. Kada se uporede novela. drama i scenarij onda izlazi na videlo snaga i majistorstvo Aldus Hahkslija da za istu temu na tri razna izražaina jezika nađe odgovarajuća dobra rešenia. ostavši uvek u granicama svoje ideje. Ovakav scenarij i literarni preseđani su postavili pred režiiu zadatak da ostane potouno u stilu Hakslija. Zoltanu Kordi je to uspelo. Premda nije napravio veliki film, on je snimio de-“ lo koje se mnogim svojim elemenftima izdiže iznad proseka. Upotrebljujući zanatski korektno već isprobana

a =-—0

pucaju i iscure — razvlačeći surovim vukodlačkim

šapatom završi Alihodža. Jedna. žena zacvokoće zubima.

. Mačka opet zagrebe na vratima. Ovaj puta ne ustane niko da lupa u vrata, Alihodža, kad vidje da se niko me diže, isturi se naprijed kao da će ustati i

dreknu: — Piss, beštijo jedna!

Poslije toga nastade tajac. Mrtva tišina i kroz {u mrtvu tišmu hoda duša Hase Mustafića, Svi osjećaju da ona hoda između njih, čini im se kao da se za njom pomiče zrak. Bno je sada između dolapa i sehare, eno sad prođe pored Alihodže, jer je Alihodža

igao oči prema šišetu — svi su vidjeli. Sad je negdje kođ furune, jer je s furune spala jedna trijeska. Sad je kod vrata, jer je nešto puklo u dovratku.

Hoda kao čovjek, pomisli Huso. Lampa zapucketa i plameni jezičac zatitra, Sad jie kod lampe. Dignu svi glave. I svi gledaju za dušom. Sve se oči povode za njenim šumom, svi osjećaju njen šum, svi ćute kako se zrak miče, ·.kako ih to pomicanje zraka gladi po licu.

Pukne nešto u prozoru. More biti da odlazi prozor. Sulji Sećiću.

A duša Hase Mustafića jć još dugo hodala po sobi, nečujno i nevidljivo, Svi su, znali kud ona hoda, svi su taj njen hod osjećali, jer od njega je treperilo svjetlo u svjetiljci, od njega je pukla. podnica kod fu-

rune i Škripnuo kapak na dolapu.

„ Alihodža je hitro prebirao po tespihu, “duguljaste crvene bopke kroz prste i hitro micao usnama, teje izgledalo kao da one dršću i kao da će Alihodža evo ovaj čas zacvokotati zubima.

Duša, opet se Pproturalo kroz zamršeno mrko klupko u Husinom mozgu ono nerazgovijetno, proturalo se i izgovaralo negdje u Husinoj nutrini: duša... I Huso je ćutio neku čudnu prazninu u. šebi,

—

opisivania likova ,

PŠ omisle i pogledaju u

Suljo Sećić se zakašlje teško i suho. Činilo se da od toga suhog sipljiivog kašljanja škripe sve kosti u

OOIIIUIIIII II III II III IU III III leveooeegooeeooBepeoeaBee ego eebaeeetenebegeoo09G8GG90 060896 6609M8009 600600 9 000069

. Haksli na filmu — »Osveta

Žene«

i umetnički solidna sredstva, oslanja= jući se dosta na glumu, što je i bilo potrebno, Korda je skromnim, ali vrlo inteligentnim rediteljskim jezikom čitko preneo na traku ono što je Haksli zamislio. Osuditi nekoga ko je nevin i dovesti ga do pod vešala to je

staro i upotrebljiavano sredstvo za u- |

ticanje ha sentimentalnost publike, bilo čitalaca ili gledalaca. Korđa je to prihvatio kao takvo i rešio bez težnji da na neki nov filmski način dublje pronikne u osećanja čoveka ko'ji čeka konopac a zna da je nevin, premda je kao ređitelj imao za ·to dosta uslova. Sa druge strane solidnost reditelja se pokazala i u izvrsnom osećanju mere. Čovek se obrađuje kada vidi da je Korda umeo đa se zaustavi na vratima bara, ne ulazeći unutra, što bi svaki slabiji reditelj verovatno uradio. Ili kraj filma na kome ie, zaslugom scenarija i re~

. žije, izbegnuto uobičajeno i od do-

brogi!dela gledalaca očekivano zavr-

šavanje filma poljupcem oslobođenog i njegove drage. Ipak nam izgleda da, za sve bolje momente u filmu dugujemo mnogo više Haksliju, njegovom tekstu i idejama, nego li ređitelju. Sa glumačke strane Henri Morje, ustvari pofrancuženi Haton zbog narodnosti Šarl Boajea, donet je znalačli, Pun muškog šarma i bezbrižnog života, a zatim razočarenja i filozofije, Boaje je ipak ostao suviše onaj nama poznati glumac prijatnog glasa, a nedovoljno nam je doneo novih, Henrijevih osobina. Ostali — Dženet Spens, zaljubljena usedelica kojoj intelektualno puritanstvo ne smeta da izvrši jedam zločin i izazove drugi, dr Libard, posmatrač koji na vreme stupa u akciju, bolničarka, odlično kreirana, zatim i druge epizode svi znalački vođeni rediteljskom rukom saftkali su vrlo dobro pozornicu. sukoba i sama zbivanja. Uz ne mnogo isticanu, ali dobro pogođenu muziku Mikloš Rože i solidan „prosek dobrog snimateljskog rađa ostvaren je film sa dosta vrednosti. . Ne možemo očekivati samo remekdela. I jedan prosečan, zanatski i umetnički soliđan film ima svoje pozitivno dejstvo i rezultate. Dejan Kosanović

Vera Josifović: SKICA

U KIKIĆEVOM

(Nastavak sa prve strane)

'kmetovskih kuća i toliko se bio DpOohasio i podigao svoju feudalnu glavu da je i na sultanovu vojsku, 1881 go dine, jurnuo sa svojim begovatom, odnio pobjedu i za vezira se progln-. sio. Zlatan vezirski pečat je 1ma0o, ali" zamalo: već slijedeće, 1832 godine, car” ga je tako potukao da je Husein morao da klisne u Austriju, da bi naJzad, kao prognanik, skončao negdje u” Maloj Aziji. : . %

Mijenjali se na Bosni carevi, smje- .

njivali se mujezini na minaretima, a ova kula samo mijenjala svoju boju ı

"brojala vojske i barjake što su „pored

Mje Bosnom prolazili. Najzad, dočekala je da je Titove granate i kuršu-" mi rupama prošaraju. ? — Za"vorili se, u kulu četnici a m: udri po kuli, Tuku oni, tučemo mi, ' udri vatra na vatru, udri, udri, kadli. jednog jutra — nema ih, ne pucaju. · Mi gore,.a ono četnici noću vezali. kaiše, spustili se niz zidove i — ma gla! Nešto smo ih pohvatali, ali više ih je pobjeglo. E, baš nas prevariše!“ Mehmedalija Tufekdžić, koji „nam to priča, iTvalid je u ruku. Do rata je bio ovdje berberin, pa onda brićvu zamijenio puškom i — u borbu, kaoi mnogi drugi, odavde iz Gradačca. Sekretar je Sreskog komiteta Partije.

i uporna glava — što naumi to i učini,.”

A oštali za njim.

— Prugu smo mi napravili, i to preklani, uz onu najveću sušu i oskudicu. Bilo je bogami povuci-potegni, ali metar po metar — če“rnaest kilometara pruge napravismo mi od Gra= dačea do Modriča, Država nam je samo šinje dala.

Pruga nije jedino poslijeratno djelo ovih ljudi. Podigli su oni i parni mlin koji dnevno samelje pet tona, od mli- . na sproveli električnu svjetlost po varoši, sazidđali nekoliko zgrada za “ stanovanje, uređili svoju Ilidžu, pretvorili medresu u kulturni dom, i to kakav dom! Sad se spremaju da dovedu elektriku iz Tuzle i mozgaju o vodovodu i kamalizaciji., Za cijevi im je najteže, ali i tome će oni dohakati.

Predveče pijemo kavu, onu bosansku, sa šećerom u šoljici. Spremamo se za komemorativno veče posvećemo Kikiću. Tu su, kao gosti, Osman KaTabegović, pa Velimir Stojnić, Ivo Andrić, Skender Kulenović, Meša Selimović, Rizo Ramić, gosti koje Gradačac, ovako zajedno, prvi put. vidi. |

Bioskopska dvorana prepuna. Govori prvo Andrić — o književniku, o

'težini i odgovornosti književnog po-

sla. Niko ni đa se nakašlje, kao da je to tema bliska svakom u sali. Zatim će Skender govoriti o Kikiću, riječima i glasom kojim se jedino može o drugu govoriti, o starom drugu i saradniku iz predrathog i ralnog vremena. Meša Selimović nastavi o Kikićevom stvaranju, pa pred mikrofon stade Salko Repak. "'eća »Zeoda o nasušnom hljebu«,o fenjerdžiji Krši: .

»Pa kasa opet, kasa mahnito, bezglavo. a

A za njim ostaje pšeničan trag kao kumov put na nebu.

— Nek~-ostaje ,ne kradem ja, ne kradem... hoću samo da se najedem... da me krepam samo...

Sjutradan, pređ gimnazijom, Mehmedalija povuče zastavu s peokrakom i bronzani Hasan Kikić pogleda u okupljeni svijet, u svoj vilajet.

Pokazaše mi i Hasanovu majku: sedamdđeset godina, okružena starijim ženama. Opet se sjetih »Carskih goveda«: za pet seksera dnevno ona je, uz onaj rat, brala gazdinske šljive da bi djecu ishranila. A kad je on, dvanaestogodišnji Hasan, gonio goveda i kući se vraćio otečenih nogu, ona ga je zavijala u mokre krpe i domosila mu iz komšiluka »sirutke« i somuna mekamog kao pamuk.

Hasanova drugarica Anka, žali što joj sin, Zlatko, nije na komemozaciji.., Pošao je iz Sarajeva, ali kola imaladefekt i morao e da se vrati, a ona je prije njega došla vozom.

— Peti je razred, voli književnost i mfnogo čita. Djelovalo bi ovo na njega. e Bi

prazninu od koje ga je počinjalo da hladi oko srca. | On je tupo piljio u bijeli čaršaf na mrtvom. ocu, dugo

i tupo, i ne misleći ništa, obuzet tim hlađenjem oko

srca i tom hladnom prazninom u svojoj nutrini. | Na sobi se otvore vrata i šktipnu, Sve se glave u sobi pokrenu. Uđe Hasinica s pogačom u ruci.

| ' wa. — Svi smo gladni. Ne jede se od prošle noći, Pometnja u kući. Ja evo mijesila i ispekla — nabroji i

Svijet... Uzme

protiskivao rišna vrata.

duša, | njajući se.

Huso se digne, protegne se i po njemu zapuca, 8 | zatim priđe furuni i prisloni se uz nju. W — Kad čovjek pomisli,

sjede uz furunu i poče razlamati pogaču na komade. — A kad ti izađe? — upita neko. Pogača se pušila, — Sad će svanuti — odgovori Hasšinica, — Otišla je — progovori Alihodža — duša ... Pred svanuće, duše se vraćaju otkud su i došle... na Onaj

komad pogače i počne jesti.

— Mislim nešto — javi se Suljo žvaćući — mislim sve nešto kako ti čovjek nije ništa. Crvić. Staneš na crvića, zgnječiš ga, nema ga. ga, istrune....a duša...

U komšiluku su pjevala dva pijevca, odgovarajući jedan drugom najprije lepetom krila, a onda kukuri |” kom. Osjećalo se da za prozorom, u baščama i u dvo- | rištima niče jutro. Proljetno jutro, pumo rose i behara. |

— Računam — progovori Suljo ponovo — da neće vidjeti ni moju dušu kad bude izlazila. . ,

Niko ništa ne odgovori.

Poslije toga se Alihodža diže i reče:

— Eh, ja odoh. Doći ću oko podne. |

Onda se diže Suljo Sećić. Polako i teško, ođupi- | rući se pesnicama o pod. Priđe Hasi, ·otkri mu lice i| dugo ga gledaše. Zatim ga pokri i polako, kao da ide | na prstima, dođe do vrata, polako otškrinu i polako| za sobom pritvori. Zatim se čuše potkove 5a njegovih | cipela kako stružu po dvorišnoj kaldrmi i čuže se dvo: |

Čovjek umre, zakopaju

• ohladi se, rekne prisla-

\ » · .

4 Taa • BAN N

t-1

mi.

STRANA5 —

–

_ GRADAČCU