Књижевне новине
STRANA 0
M UZ TLACCEI Ta
"5. OUN a TO Ji, ateevegeeeegohve ya eeBeB eee PP9e e keeeesevoeeeee oegeeestevoevevee
ITKO
ŽŽ. ai ij
e epeneeeeeeVe eeeeoe89WBW#aEVESVGVO 0
OSVRI NA KONCERTNU SEZONU 1951/1952
' Slobodno se može reći da je koncertni život u jednoj sređini verno ogleđalo Ne muzičkog života, živi odraz njegovih moći i mogućnosti i, uopšte pouzdana ošnova Sa koje se on može pošmatrati u svoj svojoj raznolikosti, sa svima svojim dobrim stranama i slabostima. I zbog toga, analiza jednoga određenog perioda u koncertnom životu jedne sređine može u najvećoj meri da posluži da se uoče mnogi momenti, subjektivni i objektivni, koji bitno utiču na njegov tok i postignute rezultate. Ti retrospektivni osvrti, naročito kada nisu ograničeni samo na gole statističke podđatke nego se ovi svode na nužne elemenfe u jednoj dublje zahvaćenoj analizi, postaju upravo nužni i neophodni za pravilno posmatranje i usmeravanje muzičkog života. U sredini kao što je naša, gdđe su mnoga pitanja muzičkog života nerešena i gde se poneka među njima postavljaju kao akutni problemi od primar-– ne važnosti i značaja, temeljnije ulaženje u jedno od najvažnijih — u naš . koncertni život, sada, na kraju jedne koncertne sezone i priprema za iduću, postaje zaista nužno i neophodno.
Ja ću se u ovom osvrtu na beogradsku koncerfnu sezonu 1951/52 zadržati na koncertnoj ·'aktivnosti pojedinih naših muzičkih institucija i pojedinaca, čija nastupanja, posmaftrana u celini i dopunjena povremenim gostovanjima stranih umetnika i umetničkih ansambla daju sliku protekle beogradske koncerine sezone. Najpre nekoliko reči o sadašnjem načinu i praksi organizovanja koncertnog života u Beogradu. U smislu tehničke organizacije, on je rukovođen gotovo saevim iz dva centra: Jugoslovenske koncertne agencije i Poslovnice za kulturno-umetničke priredbe NR Srbije. Obe ove ustanove potčinjene su u svome radu Savezu muzičkih umetnika Jugoslavije (Jugoslovenska koncertna agencija )i Udruženju muzičkih umetnika NR Srbije (Koncertna poslovnica) na koje je, kao društvene organizacije, država prenela svoje dotadašnje funkcije upravljanja ovim ustanovama. U pozledu na finansijsku bazu njihova poslovanja Jugoslovenska konmcerina agencija nije za ovu godinu dobila od države nikakvu dotaciju te je u svome poslovanju upućena isključivo na ostvarene prihode od koncerata stranih umetnika. Poslovnica za kulturno-umetničke priredbe NR Srbije dobila je za ovu gođinu subvenciju od 2,400.000 dinara, prvenstveno za organizovanje koncerinog života u našoj republici kao i za ostvarivanje komcerata na bazi međurepubličke razmene.
Među institucijama čije je delovanje vezano isključivo za koncertni podijum, a čija je uloga u tome pogledu i najznačajnija Beogradska filharmonija zauzima prvo mesto. Njen se rad u prošloj sezoni ogleđao u nekoliko vidova koncertnih na6tupanja. Pre svega u koncertima u pretplati (abonentskim) koji su po unapred izrađenom planu, koji je obuhvatio detaljne programe, dirigente i
soliste, bili predviđeni po jedanput u'
mesecu — svali utorak, od oktobra do maja. Ukupno osam koncerata. Umelničko rukovodstvo Beogradske filharmonije „direktor Krešimir Baranović i stalni dirigent Živojin Zdravković, poklonilo je naročitu pažnju programima ovih koncerata i uz saradnju članova Umetničkog saveta pri PFilharmoniji sastavilo ih je tako da su u njima došle do izražaja razne stilske epohe iz razvoja simfoniske muzike. Posebna pažnja bila je posvećena jugoslovenskom simfonijskom stvaranju. Pošlo se od principijelnog stanovišta u repertoarskoj politici, u
KA i ——————=
— 14 —
— Pazi na ove... do sutra! — veli vodnik ljutito, pokazujući glavom na zarobljenike, podvlačeći ono »do sutra«, pa se pokriva šinjelom, i, gleda-
jući Bosanca, naređuje mu: — Pevaj!
Ovaj ćuti i posmatra ga začuđen, ne razume
vajući. — Pevaj kađ ti velim!.. pijući po kavanama!
Bosancu, koji najzad shvata šta vodnik hoće i za-
)
Mihailo VUKDRAGOVIĆ
odnosu na ove koncerte: đa na sva=kom koncertu jedno delo bude od srpskog, hrvatskog ili slovenačkog, odnosno od jugoslovenskog kompozitora. Po tri odđ ovih koncerata dirigovali su Krešimir Baranović i Živojin Zdravković a preostala dva Oskar Danon i Mihailo Vukdragović. Solisti za ove koncerte izabrani su, po predlogu uprave Udruženja muzičkih umetnika NR Srbije, iz redova. beogradskih umetnika, pri čemu še #vodilo računa o mlađima pa i najmlađima beogradskim muzičkim „umetnicima koji su se istakli kao solisti. Valja istaći kao uspen rukovodstva Beogradske filharmonije da je plan ovih abonentskih koncerata gotovo u poipunosti bio izvršen. Kao solisti nastupili su na ovim honcertima: Vera Veljkov, Olga Jovanović i Olga Mihaljović (klavir), Ljudevit Pap i Vlada Marković (violina), Jakov · Sreiović (flauta), Josip Pikeli (harfa), Miroslav Čangalović i Stjepan Andrašević
(pevanje) Srpsku simfomijsku muzi- |
ku pretstavljali su na abonentskim koncertima: Stanojlo Rajičić (Koncertna uvertira), Milan Ristić (II simfonija), Miloje Milojević (simfonijska poema »Smrt majke Jugovića«) i Jovan Bandur (Poema 1941). Od dela hrvatskih kompozitora izveđena je (prvi put) Simfonijeta od Krešimira Baranovića i II simfonija »Eroika« od Stjepana Šuleka a od slovenačkih kompozitora simfonijska poema »Proti morju« od Marijana Kozine i Lipovšeka II svita za gudački orkestar. Između ovih redovnih, abonentskih koncerata nastupio je orkestar Beogradske filharmonije na jedanaest vanrednih koncerafa (bez repriza), sa dirigentima i solistima pretežno ix drugih naših republika i dirigentima ı solistima strancima. Bili su to sleđeći dirigenti i solisti: Fridrih Caun (solistkinja Melita Lorković), Boris Papandopulo (solista francuski flautista Lard), Bogo Leskovic (solista Ivan Turšić), Milan Horvat (solista Ivo Maček) ,belgiski dirigent Fduard van Remortel (solista Mirko Dorner) i finski dirigent Tauno Hanikainen (solista Petar Toškov). Predrag Milošević dirigovao je jeđan vanredni koncert posvećen delima V. A. Mocarta (solistkinja je bila francuska violiniskinja Mišel Okler), Oskar Danon takođe jedan koncert sa pijanistom Aleksan= drom Uninskim kao solistom i Živojin Zdravković koncerte sa engle-
PROZOR
S. Bogojević:
skom pianistkinjom Elen Džojs, ruskim pianistom Nikolajem Orlovim !1 violinistom Ljerkom Špilerom, našim zemljakom koji živi u Argentini. Na početku sezone, u septembru 1951, Beogradska filharmonija učestvovala je na proslavi stogodišnjice Njegoševe smrti na Cetinju (5-IX) i uz saradnju hora Centralnog: doma Jugoslovenske narodne armije i solista Anite Meze i Nikole Cvejića izvela program na kome su bila dela naših kompozitora Vučkovića, Trudića, Hercigonje i Lakešića. Dirigovao je Živojin Zdrav“ ković, Sem toga Filharmonija je održala i koncerte u Kotoru, Dubrovniku, Mostaru, Sarajevu i Zenici (d!rigovali su Krešimir Baranović, Živojin Zdravković a kao solisti nastupili Zdenko Marasović, Petar „Toškov 1 Ljuđevit Pap). Beogradska filharmonija je krajem ove školske godine učestvovala u izvođeniu programa koncerta apsolvenata Muzičke akadem!je, kao pratilac solistacapsolvenata klavirskog i pevačkog odeljenja Akađemije — Olivere Đurđević, Ružice Ranković, Ljubice Vrsajkov i Kleopatre Harisijadis i izvodeći apsolventske kompozicione radove Dušana "Trbojevića (klavirski koncert )i Aleksandra Obradovića (II stav simfonije). Ovim koncertom dirigovao je Živojin Zaravković. Kada se svemu ovome doda i sudelovanje Filharmonije u izvođenju programa na sedam akademija, time bi bio obuhvaćen rad ove usštanove u protekloj sezoni. \
Živa i raznolika Bila je koncertna delatnost hora i orkeslra Ce ntralnog doma Jugošlovenske narodne armije u prošloj sezoni. Oba ova ansambla afirmirala su se solidnošću rada i postala činioci u našem javnom muzičkom životu s kojim se računa i koji su dorasli da odgovore s uspehom svima umetničkim zadacima koji se pred njih postave, Hor C.D.J.N. A. iđe danas — naročito muški među najbolje u zemlji a orkestar, uz izvesne manje ali neophodne dopune, ima realnih uslova za stalni umetnički ra-· zvitak. Primerna radna disciplina ko-= jom se odlikuje ovaj kolektiv jedma je od bitnih garantija za njegov dalji uspešan rad. Hor je u prošloj sezoni sa koncertom savremene jugoslovenske horske muzike, na kome je većina dela bila „izvedena prvi put, pokazao visoki stepen izvođačkih kvaliteta a i popunio prazninu koja se o» seća na polju horske reprodukcije. Sem koncertne delainosti u Beogradu, hor C.D.J.N.A. apsolvirao je Ww toku 1951 i 1952 godine nekoliko fur= neja većih razmera, obišavši Makedđoniju, Istočnu Srbiju i Vojvodinu, Sloveniju, S.T.T. i Istru. Rezultat je bio 129 koncerata koji su bili umetnički vredma i značajna propaganda naše horske muzike. Dirigent ovoga an sambla je Slobodan Krstić. S i mfoniski orkestar C.D.J.N.A. vezao je takođe svoju aktivnost kako za Beograd tako i za veće i manje gradove u celoj zemlji. Pored velikog broja koncerata održanih u Beogradu — mahom u dvorani C.D.J.N.A. — na kojima su se kao solisti pojavljivali mnogi naši izvođači ,od onih „najuglednijih kao što su Melita Lorković, Anita Meze, Nikola Cvejić, Petar Toškov itd., pa do mlađih i najmlađih, — ovaj je orkestar u toku 1951 godine takođe obišao veliki "ro} mesta u Hrvatskoj, Slavoniji, Sloveniji i Vojvodini .Bilansa njegove delatnosti ogleda se u broju od 67 održanih koncerata. Orkestrom diriguju Franjo Klinar i Josip Pajor, studenti dirigovanja u Muzičkoj akademiji u „Beograđu.
Novinu i obogaćenje u našem kon-
2 1ge=
»Aoj Bos...noo, moje živovanjeel« Peva Bosanac. Dalmatinac, zamišljen, čarka vatru, zamenik je oborio glavu na grudi, trzaju se i,
stražari, upola uplašeni, pipaju žicu kojom su
zarobljenike vezali 'sebi za ruke. Kad pesma umukne
. Naučio si uz Cigane,
svi otvaraju oči, a zamenik ili vodnik podigne glavu
Zarobljenik se trza iz misli ili sna, dohvata čutu-
što to od njega traži (da straža ne bi zaspala i da bi
primetila ako bi zarobljienik krenuo da beži), uzelo se grlo posle onog što je maločas čuo i još ne može da
prozbori.
— Koju ću? — pita najzad muklo, u neđoumici. . poručuje jedam od
— Bosansku, meraklijsku!..
ricu sa vođom, da ovlaži i ispere grlo, pa počimje novu
Sad, s vremena na vreme, negde daleko u dolini odjekne usamljen pucanj, da bi potsetio da ovo noćas
u voćnjaku nije akšamluk i teferič, već samo kratak
boraca i namešta se kako će bolje čuti. Vodnik je, spremajući se da zaspi položio glavu ma Uuzglavlje,
načinjeno od presavijenog ćebeta, zagrlio pušku još i remenik ovio oko ruke, da mu je zarobljenik ne bi oteo u snu. A Bosanac je uzeo da se iskašljava i
najzad zaista počeo da peva:
»A. što mi se Travnik zamaglio... 000! Da li gori i! ga kuga mori....
Glas mu se isprva 6 naporom ceđi iz grla, podrhtava, tanak je i puca, zatim se pojačava i polako izvija, a noć je tiha i pesmu ništa ne ometa. Oganj, koji dogoreva, obojio je sve ljude rumeno. Leže. Spavaju. Krajišnici, preboleli ftifusari, drže se jedan drugoga i u snu, konjovodci i ekonom fiho hrču, devojka je spustila glavu na nečija prsa. Budni su jedino: Dalmatinac, koga muče neprijatne misli i ne daju mu da zaspi, zamenik vodnika — mlađi dežurni — koji i ne sme da spava, i tri stražara što sede oko zarobljenika i bore se sa snom. Nemac je naslonio glavu na rame Bosancu, a on se desnom, slobodnom rukom odupro o zemlju, gledajući nekud naviše, u tammo, neprozirno noćno šljiva, koje se lako ljuljaju nad njime. a kad se pomere on ili Švaba, kućnjim zidom pozadi njih pro-
makne neka golema senka.
Otvorila su se vrata na kući u kojoj je smešten štab i ostala nezaklopljena — neko je izišao na prag i ostao tu. gledajući u noć, u rumenu svetlost u dubini voćnjaka, udišući sveži vazduh, mirise poljskog cveća i trave koja zrije, slušajući; pesmu, šum grana na
vetru i zrikanje zrikavaca. I___ ___ ___ ________-__- _—
predah između dveju borbi, i đa će koliko sutra, u
Bosanac otpija polako vodu iz čuturice, kao da cedi rakiju iz ploske. Zabacuje glavu, slobodnom rukom podiže čutluricu uvis, a gulljaj mu se odval: i
klokotne niz grlo. Zamenik budi sledeću smenu koja
da peva. nebo i krošnje
— Poserem ti život.. on gorko, pa opet dohvata čutluricu, pije i nastavlja
Glas mu je sve tanji, suze od umora, nesna, nevolje i izgleda, gde je i šta je, i, kao da zaista razbija dert,
kroz baštu odlazi da primi stražu, a kako vatra gasne
vlage koja s noćnom rosom pada po njima.
U neko doba budi še opet vodnik, pridiže na ležištu, pa odozdo, zlim očima, posmatra neko vreme zarobljenika koji se zaneo pevajući.
— Šta je Bošnjo.. pobtsmešljivo, pa opet leže i namiče na se šinjel.
A Bošnjo, koji već zna da će ga streljati čim svane zora, pre no što brigada krene preko druma, pomirio se sa time i samo odmahuje rukom.
. je li ti žao života? — pita ga
. šta će mi takav! — veli
u očima mu podrhtavaju jada. Zaboravio je,
akšamlučeći pred nekom kavanom, peva sad tiho, sebe
radi,
i u plaču jeca. Svanulo ije!.
usnuli, i vikne: — Pevaj! pesmu. zoru, opet početi da puca i morati da se gine. »Hej, aman-aman!.. „Hej, aman-aman!,. Of aman!« pa i nebo počinje da bledi, dvojica zarobljenika, u samim stepnulog košuljama i gaćama, počinju da drhte od studeni i
naslonjen na zaspalog Nemca kome su naočari pale na noš, a šlem mu se namakao na lice. Zabacio je glavu, kvasi grlo i čuturice, a glas mu, malo . promukao. podrhtava, puca i prekida se, kao da plače
Petar Lubarda: VAZA
certnom živofu pretstavljaju javni koncerti iz studija Ra-” dio Beograda koje, od početka februara, beogradska Radio stanica daje jedanput nedeljno. Studijo prostorno nije velik (može da primi oko 150 slušalaca) ali je ukusno uređen i dobro može poslužiti za koncerte kamernog karaktera, pogotovo danas kada pitanje dvorane za kamer=ne koncerte u Beogradu još nije rešeno. Dosada je održano dvanaest koncerata. Pored dva koncerta Kamernog orkestra Radio Beograda (irigent Đura Jakšić) i ftri koncerta Radio hora, na kojima su pored stalnog dirigenta Borivoja Simića dirigovali kao gosti Slavko Zlatić i Mihailo.
Vukdragović, nastupili su na ovim” koncertima Melita lLorković, Anita Meze, Vladimir Ruždjak, Petar To-
škov „Marija i Olga Mihajlović i drugi. Udruženje kompozitora Srbije organizovalo je takođe jedan koncert ma kome su izvedena kamernomuzička dela članova Udruženja.
Ovde je potrebno reći neku reč i o onim našim amaterskim „Rkulturnoumeiničkim društvima, odnosno njilhovim muzičkim Sšekcijama, čiji je rad bio zapažen, po onome što šu u ovoj sezoni dali i kako su dali. Stagnacija u radu naših kulturno-umetničkih društava iz dama u dan postaje sve očiglednija i dobila je u poslednje vreme konkretne vidove permanentne krize. Pred našu se javnost postavlja ovo pitanje amaterskog negovanja muzike, na čijim se osnovama izgrađivala celokupna muzička kultura naših naroda, u svoj svojoj ozbilinosti i preikko njega se ne bi smelo olako pre= Ćći sa nama često svojstvenom ležernošću prepuštanja brige po ovom krupnom pitanju na one koji su »pozvani da se za ovo brinu«. U takvom neutešnom stanju naših kulturno-umetničkih društava uloženi napori i postignuti umetnički rezultati »Abraševića« i »Branka Krsmanovića« bili su ne samo radosno iznenađenje nego i ubedljiv dokaz da se uz svesno članstvo i dobro umetničko rukovodstvo može uvek naći i prava sadržina u rađu i potrebni uslovi za ostvarenje onoga što se naumi. Uspelo izvođenje Gundulićeve »Dubravke (sa muzikom Jakova Gotovca) ostvareno saradnjom gotovo svih sekcija »Abraševića« (dirigovao je Oskar Danon) i odlična realizacija Mocartovog »Rekvijema« od strane hora i orkestra »Branka Krsmanovića« (dirigent Bogdan Babić )bila su dva svetla momenta u prošlogodišnjem rađu naših kulturno-umetničkih društava. Oni nas učvršćuju u veri da je stagnacija na polju muzičkog amaterstva prolazna pojava protiv koje se može uspešno boriti.
Muzička akademija, uporedo sa poštupnim razvitkom i usponom, Uuklapa se u sve većoj meri u javni koncertni život. Tri koncerta Muzičke akademije u dvorani Kolarčeve zadužbine, pored internih i javnih časova “u maloj i sasvim nepodesnoi vlastitoj dvorani, održana „u drugoj polovini sezone, omogućila su i širem krugu naše koncertne publike da se upozna sa rezultatima rada ove naše najviše muzičko-pedagoške ustanove. Već ranije zapaženi koncerti studenata kompozicije naišli su i prilikom ovogodišnjeg koncerta na veliko interesovanje publike. Novina je bila pojava hora Muzičke akademije (orkestar se pojavljivao i ranijih godina) koji je, u impozaninom broju od preko sto pevača i pevačica, pevao nekoliko kompozicija starih majstora i, uz pratnju orkestra „Akademije, Hendlov »Psalam«. Dirigovao je Vojislav Ilić. Sem ova tri Akademijina koncerta u Kolarčevoj zadužbini (o trećem, apsolventskom bilo je reči u pregledu rada Beogradske filharmonije) Operska klasa Muzičke akademije izvela je jedan program od starih do savremenih majstora u sali »Ive Lole Ribara«. Pevače na klaviru pratio šet klase Bogdan Babić, Treba, na kraju, spomenuti i sedam samostalnih solističkih koncerata studenata izvođačkih klasa, održanih u toku prošle školske godine.
peveeoovooo999eBP BP eve eee poeeBB BB 9P 999997.
Gradimir Alekš8ić:
IIIIIOOOOIIOIOIIIOIIIOIIIIIIIIOIIIOOITOVOUILIIITIVITIIII
Solistički koncerti naših umetnika održavani su u prošloj sezoni pod neobično ieškim uslovima. Pre svega materijalnim a, zatim, i s obzirom na to što su se svi koncerti održavali u dvorani Kolarčeve zadužbine, jedinoj koncertnoj dvorani u Beogradu, koj]a je suviše velika za solističke koncerte ie i prostorno i akustički ne odgovara fipu ovih koncerata. Pa ipak, broj solistfčkih koncerata bio je toliki da se može govoriti o rešenosti naših muzičkih umetnika da uprkos svima teškoćama održavaju i svoju izvođačku kondiciju i kontakt sa publikom. Od domaćih pianisla nastupili su na gcelovečernjim samostalnim koncertima: Zdenko Marasović, Stanka Vrinjanin, Petar Stajić, Melita Lor= ković, Dragoslava Stojanović, Vera Veljkov i Branka Dojčinović. Od violinista: Vlada Marković (Katarina Aćimović, klavir), Branko Pajević (Zdenko Marasović, klavir), Petar Toš kov (Andrija Preger, klavir) kamerni duo Marije i Olge Mihajlović 1 Lazara i Milice Marjanović. Mirko Dorne” (violončelo) uz saradnju Alekseja Butakova na klaviru i ove je sezone dao svoje solističko veče. Vokalne koncerte priredili su Marija Tome, Branko Pivnički, Zora LučićMilosavljević, Krsta Ivić i Jelisaveta Prita. Solistički koncerti naših umet-
· nika iz drugih rebublika bili su u pro-
šloj sezoni svedeni na najmanju me= ru: altiskinja Nada Putar iz Zagreba i Slovenački kamerni trio (Jevđenijević—Bajde—Lipovšek). Pitanje življe
međurepubličke razmene, koja je u prošloj sezoni dovedena skoro u pita= nje prvenstveno zbog finansiskih ra zloga, ostaje otvoreno i svakako treba uložiti sve napore da se ranija praksa živije razmene u idućoj sezoni ostva= Ti
Gostovanja stranih umetnika-solista, dirigenata i ansambla — nisu bila malobrojna. Ukupno ih je bilo 26. U nekim mesecima sezone bila su 1 suviše česta što je išlo na uštrb kon= cerata domaćih umetnika. Bolja organizacija u tome pogledu bila bi od koristi za normalno odvijanje našeg koncertnog života. A ona se može ostvariti u blagovremenoj i prisnoj sa · radnji naših dveju koncerinih agencija sa Savezom i Udruženjem muzičkih umetnika, Beogradskom filharmonijom i Radio stanicom.
Ovaj osvrt na prošlu koncerinu sezonu ima ustvari karakter jeane statistike., Kao takav, on možda izgleda nepotreban pa i suvišan. „Međutim, ako protekla sezona treba da bude predmet femeljnijeg razmatranja a to je svakako potrebno, onda ovi statistički poBlaci postaju jedina i meophodna osnova na kojoj i iz koje se mogu izvući mnoga korisna iskustva i zaključci koji umnogome mogu da doprinesu otklanjanju izvesnih slabosti i nedostataka iz dosadašnje prakse u našem javnom muzičkom životu i njegovom osetnom poboljšanju u budućnosti. I zato ovaj napis i treba shvatiti kao neophodan uvod u stvarni kritički SV na prošlu sezonu.
Jo ~
„IZBOR KNJIŽEVNIH RADOVA 1941—1951«
(Nastavak sa 3 strame)
tinju. Već sam kontrast — starac mu= sliman fanatik i zver i četrnaestogodišnje dete — jeziv je do literarne apsurdnosti, ali je još jeziviji u svojoj istinitosti. Ničeg valjda nema težeg za umetničku obradu od tih apsurdnih, krajnje zaoštrenih „životnih pojava, jer se tu radi o vrtoglavom padu niz čitavu biološku skalu evolucije, o vra= ćanju na zakon džungle, s tom razlikom, a to je ono što celu stvar čini još težom, što su motivi ljudski a ne životinjski i što čovek ne može a da ne prizna da u dečakovom. postupku ima izvesnog smisla, izvesne racionalnosti ako hoćete. Čitavo se naše biće buni na taj odvratni primitivizam, ali nekako, po logici pravednosti, taj revolt nije upravljen na tog nesreć= nog dečaka koji sveti svog divljački ubijenog brata, već protiv spoljašnjih, tragičkih i prokletih „okolnosti koje od njega čine osvetnika. Kulenović je i sam bio užasnut dok je pisao i opjisivao one suze u detinjim očima, suze bola ali ne i suze kajanja; život je suviše okrutan u tom trenutku, elementi osvete suviše jaki da bi bilo mesta kajanju. I tu se nanovo spuštamo još dublje u iskonske oblike života: spoljašnje okolnosti su nagnale dečaka u krv i ubistvo, ali i one same nisu pro= sto mehanički delovale; ima u tom osvetničkom alttu i nečeg duboko ličnog, nerazmrsivog, neuhvatljivog što lebdi oko ljudi i u ljudima, ima neki glas nagona instinkta, opasnog i neu– krotivog. Da je Kulenović hteo i mogao da buđe ciničan ispao bi iz ove potresne drame krvav potsmeh čitavom ljudskom rodu, svim tekovinama civilizacije koje otpadaju deda po jedna u goloj stvarnosti zverstava. Mogla je odatle da proiziđe i remar– kovska defetistička i tužna skepsa, sleganje ramenima i utapanje u nemar i neverovanje. Bezbrojne su se mogućnosti pružale piscu da zauzme stav prema ovakvim činjenicama. Kulenović je zadržao optimizam i veru u ljude, veru u tog dečaka koji je na sebi svojstven način izvršio pravdu; istina, po malo tužan, pesnički optimizam, ali čvrst u svojim osnovama. Ta vera u punoj meri opravdava iz-
gee
CRTEŽ
nošenje ove fragične, jezivo ljudske istorije jednog moralnog i psiholo= skog razgolićavanja.
Kada se čovek iščupa iz klješta u koja su ga stegla Andrićeva i Kulenovićeva bolna, sumorna izlaganja naiđe na: jednu izvrsnu priču M. Selimovića Na tuđoj zemlji. Nasuprot objektivne preciznosti Andrićeve i zgrčene uznemirenosti Kulenovićeve, Selimović je bliži, topliji i jednostavniji. Njegova pripovetka o grupi italijanskih vojnika koji se po kapitulaciji danima probijaju kroz bosanske šume glad i bolesti, suprotno= sti i svađe, plemenit lik Marka i lekara Jurinija, sva je isprepletana zdravim čovekoljubljem, mirnom prostotom izlaganja bez patosa i izveštačenosti. Dobra je to priča,naročito u nekim detaljima sukoba među izgladnelim i polumrtvim vojnicima i oficirima i u onom epskom liku naše žene seljanke koja se vraća na „napušteno ognjište. Naročito je dobar onaj momenat kad se vojnici pojavljuju u njenoj kući tražeći hranu; ona ne mo= že da im zaboravi da je zbog njih morala. da napusti selo, da izgubi muža, da se potuca i muči po zbegovima. Ali u njihovim očima i pokretima je glad, prava iscrpljujuća · glad koju ona tako dobro poznaje. Ipak i to su ljudi, a sad su tako bespomoćni, jadni i izgubljeni... I polako, postepeno, ona: prašta, široko, epski, kako umeju da praštaju žene i majke koje su silno propatile. Prašta ne za ono što su oni bili i učinili, već za ono što će oni biti i učiniti. Selimović je blag i mek pisac i jezik njegove proze izvrsno odgovara čitavom tom štimungu iznenadne humanosti usled opustošenog, popaljenog sela. Dobra je to pripovet= ka i kao zamisao i kao detalj i kao radnja. I pored sve tragike ratnih epizoda, bolesti, gladi i smrti, ona je na jedan prisan način vedra, mirna, sigurna i jednostavna.
Tako ove tri pripovetke u zajednici sa ostalim koje ništa manje nisu dobre sačinjavaju najbolji deo Iz b ora književnih rađova. One mu daju osnovni duh, čine tri čvome tačke oko kđjih se pletu ostale pripovetke. I da ponovimo: optimizam i humanizam, ne kao literarna fraza, već kao životni stav, osnova su OVOF uspelog izbora.
Ostala dva dela sačinjavaju poezija i. tri ogleda. Njihova vrednost je uzeta u celini manja i pored Ćopića, pored Kulenovićeve Stojanke majke Knežpolike i Radičevićevog Pismonoše. Glavna vrednost Izbora leži u njegovim proznim sastavima.
Urednici ovog zbornika su Marko Marković, Salko Narečić i Mehmed Selimović.
“ak