Књижевне новине
___STRANA 6
| FESTIVALA U EDINBURGU
| U nizu raznih »svečamih igara«, »muzičkih svečanosti« i festivala E| dimburški festival muzike i drame _ dolazi svakako u red onih kulturnih manifestacija koje izazivaju živi interes ne samo kod kulturne publike, ___željne visoke umetnosti u visokokvalitemom izvođenju, već i kod muzičara i pozorišnih stručnjaka. Iako jedan od najmlađih (prvi Festival u ___Edinmburgu održan je 1947 godine) ovaj Pestival je stekao odličnu međunalu reputaciju i popularnos* zahvaljujući samo brižljivo i ozbilijno odabranom programu i izvođačkim amsamblima i umetnicima visokog ranga koji u bilo kom viđu uzimaju učešća u njegovom izvođenju. Mnogi su orkestri, kamerni ansambli, operske i baletske trupe, pojedini „solisti i dirigenti, ne samo iz Velike Britanije, već i iz drugih zemalja Evrope i Amerike, prikazali ove godine u vremenskom rasponu od tri nedelje svoju umelnos: i umetnička dostimuća, — a njihovo učešće na Festivalu u ovom lepom gradu Škotske bilo je uslovljeno isključivo njihovom prethodno s“ečenom međunarodnom reputacijom. Iz ove perspektive treba posmatrati i sudelovanje Beogradskog baleta prošle godine na Edinburškom festivalu, gde je s Uuspehom pyrikazao pred međunarodnom publikom me samo svoju umetničku igru, tehničku doteramos: i stil, već i nekoliko naših, jugoslovenskih dela iz oblasti baleta. Prošlogodišnji nastup našeg bale“skog ansambla još je u živom sećanju u umetničkim krugovima i kod edinburške publike.
Program Pestivala ove godine, kao, uostalom, ni ramijih godina, nije nosio neko specifično obeležje. Nisu bili podvlačeni, niti preferirani nijedno muzičko razdoblje, nijedan stil, niti koji konkretan muzički oblik. Program je obuhvatio jedan veliki vremenski raspon od 250 godina, od početka 18 veka do današnjeg dana, — od najmanjeg oblika solo-pesme, preko kamerne muzike, simfonije, oraforijuma, bale:a, do najvećeg muzičko-dramskog oblika, do opere. Pa ipak, nešto pada u oči: vrlo veliki procenat nemačke muzike i minimalni procenat italijanske i 5Ovje“ske muzike. Taj veliki procenat nije nastao samo zato što je na Festivalu uzela učešće Hamburška opera s šsključivo nemačkim delima ili što je bio pozvan Kamerni orkestar
iz Štutgaa, koji je takođe dao prednost nemačkim kompozitorima. Nemačka muzika je tekla, skoro kao neprekidna reka, i Kroz programe ostalih izvođačkih „Kupina ili solista, od Baha i Hendla „o najnovijih. Najzad, to i nije ništa čudnovato, jer ta muzika, naročilo na instrumentalnom području, ima nesumnjivu predomi-
· naciju već 200 godina u svetskoj mu-– zici. U okviru toga velikog procenta nemačke muzike ukazana je naročita pažnja delima Johanesa BramBa koji je u Velikoj Britaniji oduvek neobično cenjen i voljen i koji u poslednje vreme doživljuje, 55 godina posle smrti, punu rehabilitaciju u svetu. — Od italijanske muzike mogle su se čuti samo dve starije openske uvertire i jedno manje delo Respigija, Od sovjetskih kompozitora na koncertima nije bilo nijednog dela (Stravinskog ne možemo, svakako, računati u sovjetske kompozitore!). Tek je Hačaturjanova muzika za balet; »Gajape« bila izvedena i to u aranžmanu kao balet »Kavkaski zarobljenik«. Za mene lično bilo je naročito važno što sam na ovom Pestivalu mogao da se upoznam s delima engleskih kopozitora i to kako starih tako ı onih iz srednje generacije (aglavnom druga polovina 19 veka) a i najmlađih. Imao sam prilike da čujem meni dosada mepoznata dela od Persla, Elgara, Deliusa, Arnolda Beksa, Vilijemsa, — kao i novijih Roustorna, ~ Frenka Bridža, Čisholma, Hvajta, Vordsvorsa i, naročito Bendžamina Britena. Svi oni pokazuju „odličnu tehniku, izvrsno poznavanje orkesira, njegovih dizražajnih mogućnosti i boja, i smisao za izgradmju oblika. Od živih starijih prijatan utisak ostavila je »Londonska simfonija« od Vilijemsa u kojoj kompozitor veliča prestonicu svoje zemlje, pri čemu ne ide za tim da da lokalni kolorit nekim realističkim sredstvima, već više želi da podvuče promene u raspoloženjima koja u autoru izazivaju pojedimi delovi džinovskoga građa. Simfonija je pisana znalački ali i *emperamenino i duhovito, s finom instwumemtacijom i ukusno ujpotrebljenim Jlimenim duvačkim imstrumemtima. Valton u svojoj uvertiri »Ports= mutski rt« pokušava da prikaže pristamišnu vrevu, svađe, pijančemje i užurbanost ali usled ftonalne jednoKvarnosti delo mnogo gubi u dejstvu. Frenk Bridž u »Kvartetnoj fantaziji« u Stalno prenapetoj patetici odaje naklonosti prema nekom zakasnelom novoromantizmu. Hvajt je sam dirigovao svoju kompoziciju Tema i varijacije »Marmion«. Kako svaka varijacija ima svoj određeni program i potseća na meki deo iz poeme ser Valtera Skota, to bi se lako mogao napravii balet sa istoriskim sižeom. Kao koncertna muzika deluje nešto zamorno usled nedostatka kontrasta. — Vrlo je interesantan Koncert za violinu i orkestar od Erika Čisholma (1904) u kome se jasno primećuju orljentalni uplivi. Iako upotrebljava osvedočene sfarije oblike (PassacagTia telescopico, varijacije, skerco, fuga bez leme), Čisholm se vrlo često naslanja na melodiku orijentalnog tipa uglavnom induskog, kineskog ili malajskog. Ipak, i Kroz taj sbidski konglomerat, govori mov čovek sa svežim muzikantskim osećanjem, Svakako wmnajinteresamtniji je bio Bendžamin Briten, najistakmutiji savremeni engleski muzičar, koji je već
Predrag: MILOŠEVIĆ
prilično davno prešao granice svoje otadžbine. Samo dve njegove orkestarske kompozicije bile su izvedene, ali su one bile dovoljne da jasno pokažu da se tu radi o izuzetnoj ličnosli, o sasvim izuzetnom muzičaru neobične fantazije i ideja. Simfonia da requiem za orkestar vrlo velikih dimenzija, posvećena uspomeni roditelja, prikazuje Britena kao kompozitora dubokih emocija ali i kao eruptivnog novatora koji se
ne zadovoljava oblikom simfonije u
tradicionalnom smislu. Njegova melodika je uvek logično izvajano i često velikog raspona. Harmonika Britenova je rafinirana, katkada oštra i drska, ali “onalno jasma. Instrumentacija je majstorska, sa smelo kombinovanim instrumentima, iz čega proističu potpuno nove orkestarske boje. Druga se kompozicija zove »Vođ omladine kroz orkestar«. Briten u njoj skromno želi da kroz varijacije na jednu Perselovu temu prikaže deci svojih prijatelja, dakle. omladini, radi njihovog uzdizanja i razonode, orkestarske instrumente, pojedinačno i grupno. Pre svake varijacije dirigent s pula ili naročiti spiker najave svaki pojedini instrument koji će u toj varijaciji imati dominantnu ulogu. Živo i plastično omladina vidi, čuje i doživi svaki Dojedini instbmument, oseti njegov karakter i njegove zvučne mogućnosti, Ta prvobitna namera, instruktivnog karaktera, rodila je divno delo. Iz maestetične Perselove teme rodio se miz varijacija sa sopstvenom jarakteristikom, ritmičnom i melodiskom, u toku čijeg se razvoja postepeno pojavljuje lik Britenov, misao njegova i duh, da bi se čitava kompozicija završila veselom fugom. — Ima mu-– zičara u Velikoj Britaniji koji misle da je glavna greška engleske muzike u tome što ima toliko stilova i tehničk'h pravaca, koliko i kompozitora; da se mnc.so ekspenimentiše a ma-– lo radi na tome da se iskrjistališe jedan jasan pravac. Međutim izgleda da je Brilen našao svoj pravac koji, razume se, ne mora i ne sme biti jedini i opštevažeći i za druge. Drugo je pitanje cdnos engleske muzike prema društvu i odnos samog kompozitora prema 'om istom društvu.
Od nesnslesk ih savremenih kompozilora čuln su. se dela od Hindemita, Bartoka, Pijpera, Koplanda i Franka Mawtina. Piva Gvojica su kompozitori koji imaju svoj izgrađeni wlil i svoje veliko ume u svetu. Zato su me naročito interesovala ostala trojica. Vilem Puljper (1894—1947), holandski kompozitor i predvodnik mlade kompozitorsške holandske generacije, bio je prikazam Simfonijom br. 3. Kod ove, kompozicije milje bilo mi jednog trenutka sumnje: mobilisan je strahovito veliki aparat, simfoniski orkestar najvećih razmera, proširen još mnogim instrumentima kao što su četiri flaute, saksofon, reća oboa, treći fagot, če“iri turbe, temor-tuba, bas-tuba, klavir (u četiri ruke), mandolina, silofon, Rastanjete, zvona, kontrabas sa C-žicom i čitav niz majrazličitijih udaraljki, -— da bi se najzad kao rezultat d3o sasvim slab sadržaj, toliko slab da je nesrazmera između mjega i uptrebliemih smedsćava padala jako u oči. Hromatika do politonalnih sukoba ali mestimično i celotonski, prekomerni akordi i melodika koja se najčešće raspadala u moitkive ili motiyske ćelijice, forsirana dinamika uz neprekidmi ritmički nemir, — sve se to provlačilo u nekoj haotičnosti kroz pet kratkih stavova, na čijem čelu stoji, slušalac ne zna zašto, latinski hcekhsaraetar »PFlectere si nequeo superbos, Acheronta movebo« — Arom Kopland je bio pretstavljen kratkim delcem Spokojan grad, Šo ustvari Dpretstavlja malu povezamu svitu iz muzike za istoimemi komad. Iako kompozicija nosi određen naslov, njen autor (rođ. 1900) je, prema programu, hteo da da t. zv. apsolutnu muziku. Međutim taj ne dugi dialog između engleskog roga i trube uz pomoć male ludačke grupe odvija se dosta firo-
10, nešto malo bespomoćno u inveciji, bez naročite '“opline, Nametljiv zvuk oba solistička instrumenta nije dopuštao ostvarenje ravnoteže u izabranoj zvučnoj gnupi. — Koncert za violinu i orkestar od švajcarskog kompozitora Franka Mar tina (rođ. 1890) pretstavlja vrlo Oozbiljno delo muzičara koji, iako me sasvim originalan i svoj, zna š“a hoće i dobro poznaje svoj zamat. Makar da. se osećaju uplivi Honegera i drugih savremenika (delo je napisano 1950—51), Martin ima šta da mam kaže. On izgrađuje oblik suvereno, 1 gradacije proističu logičnc, iz snage pojedinih tema i njihovog zgušnja-
vanja. Zvuk njegovog orkestra ide do rafinovanosti i (u drugom stavu specijalni efekt: I violine, solo-violončelo i zvomca u širokim oktavama iste melodije). Koncertanina violina dolazi do punog igraza, iako je i ona utkana u tematski splet i razvoj. Izrazite probleme ima kao solistički instrument tek u trećem slavu. Sjajan interpret ovoga Koncerta bio je Jozef Sigeti, slavni virtuoz, koji je u Edinburgu proslavio svoju šezdesetogodišnjicu. Sige“i, Kerzon, PFurnije i Rostal, majstori na svojim instrumentima, izvodeći dela savremenih kompozitora pobili su na dovoljno ubedljiv način opšte mišljenje da veliki i poznati virtouzi me polla-., njaju dovoljno pažnje savremenom stvaralaštvu. |
Tri baletska ansamibla prikazala su ove godine na Festivalu svoju ume*nost. Bili su to londonski Salders Vels (mlađa gamifura), Njujork-siti balet i balet markiza de Kuevas, Iako u mnogo čemu slične i, u isto vreme, u mnogo čemu različite, ove baletske grupe pretstavljaju, s obzirom na njihov značaj, presek Kroz rad, nivo i smerove ove vrste ume'nosti u svetu. Sva tri baleta baziraju svoje koreografije na elementima i. zv. klasičnog baleta u svima njegovim oblicima, tipovima i evolucijama. I sva fri baleta su, kao na kakvom godišnjem ispitu, izvela Pas de trosigurno, ima odlično osećanje mere is, mu kome se dva muškarca nadmeću i takmiče oko jedne devojke ili jedam muškarac sP'oji neodlučan između dve žene. Svi igrači su sa skamenjenom ljupkošću na licu, sa gracijom, elegancijom i lakoćom, u kostimima fantastičnmog kroja i stila (kod Kueve i španski elementi), preletali s kraja na kraj pozornice, izvodili svoje piruete, arabeske, vrteli svoje fuete, i dobijali burne aplauze kod publike u Empajr-teatru, u kome pušenje nije zabranjeno, Dok se ostajalo na planu t. zv. čiste igre, dotle, je išlo sve dobro, ali kada je došao meki određeni dramski sadržaj, onda je ftrenuino mastao sukob između mjegovog emotivnog dela i sredstava kojima on treba da bude izražen. Šta znači igra na palcima, kada žemu razdire bol ili progoni nezajažljiva strast? Šta znače neverovamo dugi skokovi muškarca preko cele pozomice, ako se radi o sitnoj i beznačajnoj stvari? Eto, u toj neodređenosti stila, u tim stalnim protivrečnostima, odvijale su se koreo= grafije sva tri baleta. Kod Njujorksiti baleta oseća se izvesna prevaga žena i elementi akrobatike kod muškaraca, što je verovatno posledica ukusa američke publike. Najbolji je bio »Piknik u Timtejdželu«, gde je vešto ukomponovama i tužna istorija o Tristanu i Izoldi, U Baletu markiza de Kuevas muški deo ansambla je daleko jači od ženskog. To su sjajni igrači koji su bogatstvom i raznovrsnošću '"ehnike zadivili edinburšku publiku, Bio je imteresantan pokušaj ove trupe (Balanšim) da koreografski izrazi Koncert za dve violine od Baha. — Sadlers Vels balet je bio naijizjednačemiji. On je dao ujedno i najčistiju igru u potpunoj ravnoteži između muškog i ženskog ansambla. Najzanimljivije njegovo ostvarenje bio je »Pineaple poll« (»Ananas« ili »Žena ma brodu«), dat s humorom, živošću i mnogim duhovitim detaljima. Sve tri grupe dale su najbolje rezultale u koreografijama dečje-naivnog ili grotesknog karaktera. U celini nijedan balet nije doneo ništa novo. Ali sada dolazi možda najvažniji problem, koji nijedna od pomenutih grupa nije rešila: koju ulogu igra muzika u baletu? Šta ona znači koreografu kod postavljanja neke Igre i nekog određenog sadržaja? Šta ona znači samom igraču? Da li ce u baletu koreografska zamisao biti primarni element, a muzika će biti samo rimička ili akustička · pojava kao sekundarni element? — Sva ova pitanja se postavljaju zbog toga što su sve ini pomenute grupe pokazale u trenucima sasvim čudan odnos prema muzici i prema njenom sadržaju koji se ni u kom slučaju ne može i ne sme nili prevideti, niti negirati. A ovo se manifestovalo na taj način što su igrači davali igru sa karakterom disparatnim od muzike; dok je muzika imala velike uspone i gradacije, dotle su se igrači mirno šetali na sceni, ili obratno, igralo se vrlo ritmički i čvrsto na „muziku potpuno beznačajnu. Svakako je najteži prekršaj protiv muzike bilo kalemljemje već postojeće muzike na neki novi sadržaj, čime se na nesum–nJiIV način muzici poricao bilo kakav sadržaj, te se njena uloga svodila na šum ili ritam koji treba samo da organizuje zajedničke i skladne pokre-
(Nastavak na osmoj strani)
Đorđe Popović: Šumadinski pejzaž
KNIIŽEVNE. NOVINE
_ UTISCI SA OVOGODIŠNJEG
BROJ 66
JEDAN DAN NA PREZIHOVINI
Doživeti jednoga pisca u potpunosti, u onoj prisnosti kojom je on bio vezan za život, može čovek, čini mi se, samo u zavičaju, upravo u Onoj sredini ili bar u onom kraju, u kome je taj pisac živeo, onde gde je on izrastao, formirao se i odakle je crpao sokove svoga dela.
Znam, ima pisaca za koje to nije bitno. Ne mislim ovde samo na pisce koji, kako je to davno rečeno, unose knjige u život, mesto da život unose u knjige, Ne, ti pisci nikada nisu snaga jedne zemlje. jednog naroda; oni mogu biti zanimljivosti jedne kulture, mogu biti i što drugo bolje ili gore od toga. Ali pisci koji ne dobijaju ništa
time što ste, posle čitanja njihovih de- .
la, došli u sredinu u kojoj su oni radili, nisu ljudi zemlje ni ljudi srca. A u umetnosti ono što nije poniklo iz života i prošlo kroz srce umetnikovo malo će što moći da nam kaže.
Naročita draž svake literature su oni pisci koji su, u izvesnom smislu najviše prirasli uz svoje tle., I to ne zbog folklora, koga u takvih pisaca u manjoj ili većoj meri ima uvek, nego zbog one srčike kroz koju je njihov genije zahvatio iz dubljih „izvora stvarnosti. Jer tu, u dubinama, hvata se onaj večiti tok života. Kao što su kod nas, da pomenemo samo neke od starijih, radili Bora Stanković, pa Matavulj i Ljubiša i delimično Sremac, ali pre svega Stanković, I kao što je u naše dane radio Voranc Prežihov. Meni se čak čini, u momentima, da ni u jednog od tih pisaca nije sačuvan tako vreli trag života kao u knjigama Prežihovim. Ima i u Prežihova mašte. do mišljenja i umetničke konstrukcije „ima čak i nešto lektire, iako on nije bio čovek koji je bilo kroz školu, bilo samoučki naročito ovladao nekim širim poznavanjem književnosti. Ali što čini snagu njegovog dela, to je njegova Prežihovina, „njegov kraj, njegov čovek, umetnički uhvaćen u svom rvanju i borbi s nedaćama vremena, prilika i društva.
Prikazujući u jednoj svojoj pripovetci naporni rad dvoje ljudskih bića koja svojom golom snagom pokreću mašinu, Prežihov nam priča kako ih od tog velikog napora počinje hvatati nesvestica. Taj koliko istinit, toliko i karakterističan detalj iz života njegovih ličnosti mogao bi se u velikoj meri primeniti i na samog pisca. Prežihov Voranc, ili Lovro Kuhar, kako je bilo njegovo pravo ime, i kao čovek i kao umelnik je često u naporima življenja osetio kako ga hvata nesvestica. Ali njegova jaka ličnost nigde nije posustala, nije popustila. Od seoskog čobančefa i „nadničara, drvoseče u tuđim šimamam, on je neprekidno rastao do jedne pune ličnosti revolucionara i ozbiljnog, snažnog književnika, kakvog ga vidimo poslednje dve decenije njegova života. Međutim, od svega u njegovoj prirodi — ne kažem i u njegovoj svesti — bila je, izgleda, najjača njegova seljačka osnova. On je, rekao bih, više nego iko u jugoslovenskoj književnonosti nosio tu zemlju u sebi, krvmo s njom bio vezan, osećao je instinktom jednog seljaka i voleo je ljubavlju jednog naprednog rodoljuba. Ta ljubav prema zemlji, makoliko ona imala u sebi nečega prastarog i iskonski snažnog, nije bila kod njega nimalo romantična niti starinska. To je bila ona vrsta najveće, najdublje i najljuće ljubavi, to je bila ljubav jednog siromaha. I zalo je ona vezana ne za romantične lepote jednog zbilja Jepoga kraja, nego za čoveka, za malog čoveka, čivčiju i tuđeg radmika, večito, iz generacije u generaciju, žudnog i žednog svega što ta zemlja daje, žednog i same zemlje.
Čitajući ga pre više godina i prevodeći, ga. docnije, ja sam na jedan potresan način doživljavao „ponovo deo svoga definjstva. Video sam kalo je Prežihov, pišući o svojoj Koruškoj i o svome detinjstvu, pisao pored svih razlika, u isto vreme i o mojoj Crnoj Gori i o detinjstvu i mladosti stotinama i hiljadama dečaka i mladića u našoj zemlji; i sigurno ne samo u našoj zemlji.
Zato kad sam jednom avgustovskog maglovitog ljubljanskog julra pošao S pesnikom i starim znancem Vorančevim Milem Klopčićem u Kotlje kod Guštanja da posetimo kraj u kome se rodio Lovro Kuhar i u kome se večnim snom odmara književnik Voranc Prežihov, za mene je to bio doživljaj kojim se stavlja na probu jedno staro prijateljstvo i jedna neprekaljena vernost. Ljudi s juga kao što sam ja često su skloni da malo preteraju, preuveličaju svoja osećanja, da ulepšaju i domaštaju ono što pobuđuje njihovu mislenost. Zato u dodiru sa stvarnošću lakav čovek se oseća pomalo nelagodno, kao povređen ili obmanut u onom što je očekivao. U Slovenačkoj, ovoj divnoj ali malko prihladnoj zemlji, kao u malo kojoj zemlji valjda na svetu, pesnici i književnici uživaju nepodeljeno priznanje. U Ljubljani, na primer, danas vidite relativno više ulica koje nose ime nekog književnika, nego možda i u kom drugom gradu Evrope. To je zbog toga što današnja Slovenačka ume da ceni svoje velikane, ali i zbog toga Što su fi pesnici. počinjući od Trubara Da preko Prešerna, Levstika, Gregorčiča, Aškerca i Župančiča i Cankara, sve do Voranca Prežihova i Mila Klopčića učinili dosta svojim delima za Svoj narod i stvarno živeli za njega. 1
Polazeći tamo ja sam se (neće mi se, nadam se, uzeti za zlo iskrenost) plašio izvesne, da tako kažem, turisličke sređenosti. U Vrbi, rodnom selu Prešernovom, ja nisam. pre nekoliko godina, dovoljno osetio Prešerna, Tu su bile stvari (verovalno ne sve iz Prešernovog vremena), soba, kuća pesnikova, ali neki sitni ljudi koji de-
>
·klamuju po dudnosti, prodaju „neke
karte, knjige, araju pečate, naplaćuju nešto. Slično osećanje sam imao
Đuza RADOVIĆ
i letos na Cankarovom Vrhu (ranije Rožniku) kod Ljubljane, gde je Cankar proveo sedam teških godina. Neki ljubazan čovek pređusretava vas lepo, odgovara vam sve šlo ga upitate, ali o Cankaru neće znati mnogo. Čak ni to da li je soba koju pokazuje baš ona u kojoj je Cankar stanovao,
Na Preškom Vrhu br. 4, u kući gde je Voranc Prežihov proveo nekolike godine posle oslobođenja, toga nema. zma. Mesio svega toga sreta vas Micka Kuhar i jedna mala devojčica lepih i dugih trepavica, žena i životni drug Voranca Prežihova i njegova mala unuka. Sreta nas srdačnost i dobrodušnost, toliko prisna i istinita đa odmah sve plašnje isčezavaju, sretamo se neposredno s l]judima otvorenog oka i srca, Osećam se odmah kao da sam došao kod svojih, kod starih znanaca i prijatelja. Čak mi se i ti likovi čine poznali, već ranije viđeni. Da li sam ih sreo samo u Prežihovljevim pričama ili gde drugde? Te dve docmaćice, baba i unuka (unuka mnogo liči babi) ne pričaju nam, niti nam čak mogu mnogo šta reći o Vorancu Prežihovu. Više mi je o njemu pričao drug Klopčić. On se sreo s Vorancem prvi put 1923 kad je kao sedamnaestogodišnji mladić nameravao da pođe u Rusiju. Došao je s jednim drugom tu do Kuhara da ih on ilegalno prebaci preko granice. Kuhar im je dao vezu i oni su se našli u Beču, odakle su se istog dana morali vratiti i opet ilegalno preći granicu natrag.
S prozora sobe u kojoj je Prežihov bolovao puca pogled na Uršju Goru, na jugu, i na planinu Pecu jugozapadno, Pod očima jedna šumovita, dosta ravna sunčana krajina. Kući i imanja rasturena, opkoljena šumama, izrazdvajana uvalama i dubodolinama, ali sva povezana kolskim putem. Svako od tih imanja, upravo svaka od tih kuća ima svoje ime, koje je dobila po nekom svom davnašnjem vlasniku. Tim imenima kuća onda nazivaju one koji žive u njima, iako oni, takoreći, nikakve veze nemaju s negdašnjim vlasnikom. Nenaviknutom čoveku to stvara zabunu. Ali je taj običaj bio opšti. To sam video docnije i na groblju. Iza pravih prezimena skoro na svakom grobu stajao je i taj naziv kuće, na pr.: Lorenc Pećnik P. D. (po domaću) Sušnik.
Još dok sam se peo uzbrdo obraslo omorikama, jelama i areševim stablima „tražio sam ono eljdovno strnište, na kome je Vorančeva baka poslednji put žnjela heljdu. I čini mi se da sam ga odmah pogodio, iako tu više nije bilo ni heljde ni bakice... U dnu Tavnine „ulevo, gušće naselje, selo Kotlje. Tu se odmara njegova bakica. Tu leži i Voranc.
Odmah do kuće nalazi se povelika ekonomska zgrada, U prizemlju te pojate je stoka, gore na širokom i čisto održavanom spratu, na koju se ulazi preko jedne vrste mosta, alati, poljoprivredna oruđa i sve ono što jednom seljaku treba · sačuvati od kiše i nevremena. Tu vršu i žito. Otuda u ovom kraju taj deo pojate zovu i gumnom. Kuhar kad je pisao svoje prve priče, one koje je objavio u jednom listu koji je reklamirao neku češku proizvodnju zamene kafe. Jer Lovrova majka mnogo je volela kafu, a prava kafa za njih je bila skupa. U slovenačkoj književnosti samo je Cankar tako voleo svoju majku kao Prežihov. Na nekoliko koraka od pojate nalazi se prizemna zgrada, kućica u kojoj je dugi niz godina živela porodica Kuhar, Današnje lepe kuće na spratu tada nije bilo. Ali to bi već bila duga priča. Ispričati to, značilo bi, bezmalo, ispričati ceo život porodice Kuhar i najveći deo onoga što sadrži Prežihovljevo delo...
U knjizi rođenih u parohiji Svete Marijete u Kotljama o rođenju Voranca Prežihova stoji zapisano: Laurentius (odatle Lovro, odnosno Voranc prema dijalekatskom obliku tog imena), rođen 10 avgusta 1893... u Podgorju, broj 22.— Otac: Johan Kuhar, nadničar ... Majka: Margareta, rođena Krautberger. .
Podgorje se nalazi na suproinoj strani od Preškog Vrha, na šumovitoj padini Uršlje Gore, Tu u polleušici Kotnik rodio se Lovro. Odatle je on 1899 gledao kako selo Kotlje gori. I tad je osetio »prvi bol« što plamen nije uhvatio i zgrađu u kojoj je bila škola kako ne bi morao ići u nju. U školi se lada pređavalo i na nemačkom jeziku. Olac je najviše radio kao drvodelja. Porodica Johana Kuhara, koja je pored najstarijeg Lovra imala još četvoro dece, često se selila. S jednog imanja na drugo, po okolini. Uvek na tuđem, Ali što je karakteristično, to je da nijedan Kuhar nije napustio zemlju onda kad je, s razvojem industrije, većina ovih bezemljaša i siromašnih seljaka otišla u fabrike, u Guštani, u Prevalje ili čak u Celovec i dalje. Žeđ za zemljom nije se gasila ;ona je bila naročito jaka u Lovrove majka. Najveći broj ovih »huba«, »freta«, »bajta«, ovih seoskih poseda kao i okolne šume pripadao je nemačkom. veleposedničkom plemstvu ili krupnom kapitalu. Veliki deo ovih lepih šuma oduzeo je hleb slovenačkom seljaku. Livade i oranice koje su davale seljaku hleb pretvarane su u šume i seljak, koji nije bio vlasnik zemlje, ali je makar i kao čivčija ipak slobodnije živeo, Dostajao je šumski radnik i nadničar. Napornim "radom i teškim životom mogao se ponekad i kupiti poneki od tih slabijih poseda,. upravo poneko prače vrletnijeg zemljišta s malo livade i kakvom slraćaricom za stanovanje. Seleći se od kuće do kuće K ari dospeli na Preški Vrh, U OL prizemnu kućicu pored pojate. Ali jednog dana došao je čovek koji je imao
·para, neki nemački činovnik iz Gu-
štanja „kupio imanje i podi Č „RU | gao kuću. Kuhari au se morali seliti, Ali su ipak
tali na Preškom Vrhu. Prešli su GBiHO malo niže. Na jednom proplanku koji se na dve strane razliva niz jedan izbrežak stoji jedna DOCI slična onim krovinjarama kakve jo zrstamo po siromašnim krajevima Bo- . sne ili Crne Gore. Tu kućicu i nešto zemlje oko nje kupio je Johan Kuhar, Vorančev otac. Zatekao sam lu pune plodova i još mlade jabuke i EU koje je zasadio Lovro. Tu je porodica Vorančeva, upravo otac, majka i brat Anzej sa svojom decom, dočekala i poslednji rat. Tu su Anzeja. na nekoliko koračaja od kuće, streljali hitlerovci 1944 godine. .
Tek s oslobođenjem zemlje od iašizma i hitlerizma Voranc Prežihov vratio se u svoj zavičaj. Ono imanje na Preškom (ili, kako se io ime Sita izgovara, Prežihovom Vrhu broj 4, gde su Kuhari dugi niz godina živeli kao zakupci, postala je opšla narodna svojina. Vlada NR Slovenije dala je to imanje Društvu slovenačkih književnika, a ono Vorancu Prežihovu na doživotno uživanje. Tako se ovaj seljački sin, borac za prava radničke klase i za slobodu Koruške, nekolike godine pred svoju smrt, ponovo vratio zemlji koju je nekad sam grtao vratio se svome Prežihovom Vrhu, koji je proslavio i svojim imenom, i svojim delom i svojom ljubavlju.
A pre loga, čitave decenije pre toga... težak rad na polju ili za Sštokom, prva lektira knjige Mohorevog društva, želja da pođe k nečemu boljem, put u Trst, misao na Ameriku, povratak, Prvi svetski rat, život u Italiji i pristupanje naprednom radničkom pokretu, pa život sitnog i progonjenog činovnika u Guštanju, pokušaj književnog rada, pa apse, bežanje, duge godine emigracije, opet književni rad, zatvori, ilegalnost, koncentracioni logori.
Dok se spuštamo s Prežihovog Vrha jednom strmenom prežicom, „stazom mekom i punom sasušenih iglica od omorika, borja ,ariša i jela, prolazimo pored jaruge u kojoj je, posle oslobođenja, Voranc slučajno otkrio svoga brata Anzeja, koga su ubili Nemci i pokrili samo tankim slojem zemlje i suvim liščem. Malo dalje odatle sjatile se na jednom pristranku čedne i umorne ciklame. Beremo po jednu kitu ovoga cveća sa Prežihovine,
Iz doline, iz Kotelja, bacam još jedan pogled gore na Vrh. Ostaje mi u pogledu prazna klupa na ivici jednog starog turskog ili možda francuskog šanca iznad Prežihovljevog doma, i iza nje vitko kolo omorika i ariševih gizdelina klupa na kojoj je u ovom suncu što ćarlija kao povetarac sedeo Voranc Prežihov, tai moderni Berns slovenačke zemlje.
Drumom od Kotlja do Guštanja srdačno nas pozdravlja još jedanput Vorančev zavičaj žuborom potoka niz koji silazimo i blistavim njihanjem ariševih kruna. Na izdušku potoka ; prema varošici, ovde-onde duž puta, nove kuće. Neke su još u izgradnji. Malo dalje odatle čitavo naselje novih kuća, ne lepših od onih koje smo prošli, ali mnogo većih.
Tražim Avgustina — Gusitla Kuhara, Vorančevog brata. Pred njegovom kućom zatičemo malo neobičan prizor :jedan krupan čovek stoji kao malo postiđen; pred njime nekoliko ljudi. Jedan od njih drži okićenu punu flašu i odrešito govori neke stihove. Stajemo malo dalje i slušamo: čestitka u stihu. Krupni čovek nas prime-= ćuje, prekida recitatora i prilazi nam. To je Gusti Kuhar. Saznajemo da mu je danas rođen dan, pa su drugovi iz fabrike, gde je on službenik, došli da mu čestitaju. Stihove je sastavio sam radnik koji ih je govorio...
Počinje da se hvata mrak. ali nikako da pođemo. Kuhar je više nego ljubazan domaćin. Takav je bio i Voranc, kaže mi Klopčić. Ne bih mogao reći da nas zadržavaju jednako pune flaše jabukovca, mošta, kako ovde zovu to piće. U ovom kraju ne rađa grožđe. Alj se zato cedi mnogo soka od jabuka i krušaka i pije kao vino. Treba ga. piti punim, krupnim gutljajima. Uspevam da to naučim brzo. To je jedino u čemu gosti, kojih pristiže sVe više, nadmašuju domaćina. On ne pije, ili pije vrlo malo... Hteo bih da dokučim šta u ovom čoveku ima od Voranca Prežihova. Ima duha i vedrine, ima onog neposrednog, prirodnog i čistog odnosa prema ljudima, koji je imao i njegov znameniti brat Dokle govori imam utisak kao da ga-– zi po brazdama i da na mekoj zemlji ostaju tragovi njegovih stopa. S ovim ljudima freba duže razgovarati.
„U moloru kola kojima smo se vraćali još kao da nosimo hujanje Drave, koju smo, noću, samo s obale pozdravili... Štajerska. Levo, na kosmatim leđima Pohorja gori nekakva velika vatra. Još se u pristrancima nejasno belasaju kuće, Malo dalje sretamo prve večemje magle i samo rasturene svetiljke dolinom označavaju pravac našega puta. Tu negde na selu, kažu mi, živi Ksaver Meško, već u duboRak O odihama. I on je pisao o Koio Be ao „dosta 1 sav život posve- „
Joj. Ali je tek s Prežihovom Koruška dobila SVOga peshika.
Razgovaramo o nasilju hitlerovaca U Ovim krajevima. Bio je proteran ođatle i stari svešlenik Meško. Desno od nas ostaje Šoštanj, kroz koji smo Jutros prošli, rodno mesto pesnika Kajuha. I Klopčić mi ponovo priča o prodoru Čelrnaeste divizije na sever, O strašnoj zimi, o Kajuhovoj pDogibiji o borbama Svetlucaju sa strana kuće, negde šišti sirena... Klopčić govori šalje. Hteo bih da kažem koJu reč radosti, jer m iš obraduje kao dobar Čovek, a
Klizimo već novim asfaltnim drui Maribor — Ljubliana. Na svaniihenu bo Raa „švetiljke automobila Bika : eprekidnim redovima ja-
· pognutim pod plodovima. To me ponovo vraća u mislima onom voćnjaku koji je Prežihov sadio na tuđem zemljištu. Znao je on da zemlju treba Ploditi i da će ona jednoga dana roditi i biti niegova.