Књижевне новине

Це

УМЕТНИЧКИ ЖИВОТ БЕОГРАДА

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

одживљена је. Више од четрдесет концертпредато. 15 ои и аи оперске новине . том чујном шаренилу,

У том дефиловању тонских докумената, прошле су покушао сачувати назив н с пси ин ПИ олико љопи 57 ајући их незаборавним. У ује концертну музику, и који ме ар а готову од пе кој | ет АЕ па а . Е ја се један једини пут чује, на-

супрот оној коју нам, са неком празноверном, кулпаре еннот ин одлучношћу, оркестри и поје-

3 ери и музички васпитачи вазда понављају и у наша кротка, трпељива, резигнирана слушалачка темена укивајуг

После досадашњих концерата ове сезоне, поставља се дилема: заборавити много шта од стварности, под благтотворним дејством умилних хармонија и жарких мелодија или се, напротив, суочити са немилим аспектима реалности — Било је композиција које уљуљкују у заборав (лепоте мало старинске али праве). Но било је у тим концертима и Бартока, Шенберга, Хиндемита, Бенџамина Бритена, било је опорих интонација, несклада, тврдих удараца и паничних крикова, било је емоција у каквима свакодневно живимо иако о њима не говоримо. Зар ћемо ту музику одбацити зато што није лепша но што смо то ми сами, но што је стварност човека у раздобљу зебњи, опреза, будности, нужне трезвености и очеличеностиг Још до недавно код нас је анатемисана у уметности тенденција бекства од стварности. Данас је јасно да је почешће управо тај јеретички пут водио у лепоту, а да се они који смело захтевају суочење са стварношћу морају помирити са сликама из којих није прогнана, бар на махове, ни сама ружвоћа. Поменућу један једва запажени, нигде не поменути камерни-оркестарски концерт у студију Радио-Београда, на којем су се управо те снаге испољиле, Камерни гудачки оркестар из Аусбурга (диригент: Валтер Ојген Дајле) изводио је тог вечера Дивертименто Беле Бартока. — Дивертименто је разонода, забављање, а код Бартока таман онолико и онако као што је Скерцо код Бетовена шала и хумор! У средњем ставу, једној тмулој јадиковки (у којој је и кикот трачанских менада, и старозаветни плач Јеремијин, и јаук пустињског шакала, и злослуто завијање србијанског шарова, у селима под белом тепсијом месечевом), антиципиран је ужас година које ће доћи за 1939-ом, оном у којој је ово генијално дело: компоновано. Ужас је већ тада био у људима, али су га само најлуциднији били свесни. Истински уметник, евесно око телескопа у поређењу са кратковидим оком добро стојеђет ' грађанина или лумп-пролетера, откривао је сенке дубоких кратера.тамо где су други видели глатку површину "безбедности и еигурности.

Овде ми се нужно намеће једна сцена из Бритенове опере „Лукреција“ (са недавнот гостовања загребачког оперског ансамбла): син диктатора приморава патрицијску грађанку да му се пода. пред сам акт „силовања“ завеса пада. Али смисао и суштину, право значење деликатно покривеног чина музика неодољиво открива. Задихано праскање оркестарског постлудиума У два разна ритма (оба „а; (ге Ђафише“, као у Скерцу Бетовенове Девете) понајмање би могло бити симфониска илустрација чулне насладе, уколико нисмо готови да претпоставимо да и дављеник, одбацујући водену маску докле год га снага не изда, у тренутку слома одбранбене воље халапљиво — дакле и са неком својеврсном, збиља апаратном насладом — удахне огромну количину воде, као да звер обзине и угризе. Та токата ужаса, тоњења у бездан открива нам да се на заклоњеној постељи одиграва слом далеко страшнији него што је насиље засновано на преимућствима физичке снаге мушкарца над снагом жене. Тамо је злоупотреба критичне посусталости, изморености једне воље, једне психике увребане из заседе и уловљене у бескрајно сложеним и противречним њеним људским трепереЖратки, иглени звуци дувачких инструкао неке сумануте птице које се трескају

Ј ЕДНА трећина музичке сезоне у Београду

њима. мената,

(Савремени човек и

музика

(ОСВРТ НА ЈЕДНУ МУЗИЧКУ СЕЗОНУ)

| : : 1 ~ и ј . : џ телима по зидовима У мраку. тесне одаје У коју

су као у клопку улетеле, обавештавају нас о деперсонализацији, о расулу једне личности. То је страшна скоро неиздржива сцена, то је неки неонатурализам на вишем ступњу, на плану психоаналитичког тумачења и отвореног признања чињенице да се и са нашом психиком може учинити оно што учине точкови локомотиве са људским телом када га смотају и у трен ока преобразе у пиктијасто-пекмезасте дроњке. два коментатора драме (мушкарац и жена), два идеалистичко-момзеновски конципирана посматрача збивања на сцени, заступају хришћански поглед на свет, вапију за опроштајем, за милосрђем. |

имамо ту, дакле, две културно-историске етапе: антички свет и доба метафизичко-теолошког идеализма (који се простире до Бритена лично). Оба тумача-спикера, узнемирени догађајем, ударе сад у кукњаву, неким унисоно вођеним коралним кантус фирмус-ом, призивајући богородицу Марију. И, ако бих шта имао замерити одличним загребачким Уметницима, онда је то баш њихов пропуст да обе ове полулицемерне хришћанске плачибабе начине смешним, да их пусте да се крсте и мрмљају име Маријино, да се, онако збуњене, „чисте“ од са-

блазни, која их је раније, током опере, покаткад и слатко заголицала.

БОРИС' АНАСТАСИЈЕВИЋ: МАЈКА И ДЕТЕ (печена земља)

Трећи пример савременог уметничког приказивања ма како старих тема (савременог упркос несавремених филозофских погледа и идеолошких декларација ауторових) налазим, у хрпи концертних програма ове сезоне, опет у делу Бритена, У његовој Реквиемској симфонији, коју је извео оркестар дома ЈНА са Предрагом Милошевићем као диригентом. Шта се може рећи у неколико реди о овом силном делу, о овом суочавању са унутар. њом стварношћу мисли, осећања и воље човека нашег века Да је она, можда, у симфониском музичком језику оно што је „Бегунац“ Карола Рида у савременој филмској уметности, што „уљез У прашину“ Вилиама Фокнера у 'данашњој литературит — Наслови ставова (слично поступку Онетера У „Литургијској симфонији“) — Тастутова, Гле5 Јгае, Недшет аејетлпат — нека нас не преваре: нема ничег ни еклезијастичког ни биготног у овој тотално актуелној композицији. И у њеј је, као и у Бартоковом дивертименту, предвиђена она нормализација крвопролића која се, као неуништива а одвезана енергија света, у виду Фаустове пудле иу безброј других трансформација, свија у клупко, на прагу чемерне ћелије мислиоца, Ту је, у средњем ставу, под мотом већ вековно дејствене алегорике „страшног суда“, сасвим савремено поновљена вечна кавалкада немирног светлоносца

Луцифера, у криковима, соптањима, кикотима и атоничним 'уздасима, пред којима илустратор Гетеова дела, Делакроа, постаје онолико детињасто наиван колико је такво искуство прошлог столећа према искуству нашег. | !

„Школско дело“ Паула Хиндемита, четврта и последња серија од пет комада 'за гудачки оркестар, коју смо истог вечера чули, рафиновано делце из. 1927 године, привлачи пажњу. Али остављам ово дело, везано за век епрувета у хемиским лабораторијама, за век аутоматизованих млазева неонских светлости велеграда, век нових људских (емоционалних) односа према стварности, и застајем пред старом шкотском баладом „Едгар“, коју је Леве дохватио из збирке старог Хердера а Владимир Ружђак, помоћу своје баснословне артикулационе технике, открио као сажету, седмочину драму о једној такорећи психоаналитички разјашњеној злој матери. Застајем пред музикантском стихијом бразилијанског диригента Карваља, пред утанчаним, ултраевропеизираним вокалним сензибилитетом црначке сопранисткиње Леоноре Лафајет, пред сненом грацијом Моцарта у интерпретацији Октета бечке филхармоније, пред бурном Бетовеновом сонатом за виолину и клавир, чију су скривену садржину изврсно открили Хилда Хорак и Игор Озим, из Љубљане. Застајем пред програмом гудачког квартета Дролц из Берлина (који су тумачили Шенберга и Бетовена); пред Скрјабиновом „Поемом екстазе“ у тумачењу диригента Барановића; пред Бахом у извођењу виолончелисте Пјера Фурнијеа; пред Листовом клавирском сонатом ћ-мол, чију је фаустовску суштину стихијном музичком генијалношћу назрео и као језгро свог сопственог измученог људског бића обелоданио Зденко Марасовић.

Застајем и питам се: тај савремени човек, кога свуда тражим, у свем пространству уметности, пристаје ли он, у дну душе, на сва, вређања, на сва изопачавања, на сва несавршенства којима пловит Ево га, тако искусног, трезвеног и рационалног, у концертној дворани. Он слуша Моцартов Реквием (један филозофско-поетски поглед на свет хуУП века), он слуша Вердиев Реквием (широко уолштен поглед на свет ХГХ века), два изврсна извођења (Бого Лесковиц, са камерним оркестром им хором Радио-Београда, тумачи Моцарта; Слободан Крстић, са ансамблом ЈНА реализује, недавно по трећи пут а требало би бар још три пута — Вердиа). Шта тај измучени човек нашег доба ту налазит Очевидно, он је далеко оставио ону фазу европске цивилизације у којој је свест наивно подносила замисао о неком надземаљском, вишем бићу. Али, он је свестан своје несавршености, он уме самокритички да се односи према својим поступцима. У тихом, нечујном разговору са својом савешћу он осуђује и тежи да поправи у самом себи оно за шта би га други извргли немилосрдном руглу, презиру и понижењима. Уза све то, он упорно сања о правди, савршенијој од свих до данас остварених, он чека сатисфакцију за безбројна малтретирања која није заслужио, он ликује пред визијом толико непристрасног и правичног оцењивања и суђења колико непристрасно и правично није било ни једно које је искусио. У крепким, моћним и здравим. мелодијама Моцарта и вердиа он даје одушка евојим елементарним по-'

· требама: да буде отворен и искрен (не ризикујући

да му то ико злоупотреби), да упорно стреми срећи, слободи, правди (по својој људској замисли и машти а не по стерилним рецептима паролашких кодекса), да јад назива јадом, наду надом а жељу жељом. Најзад, да у племенитој лепоти уметничког дела нађе подршке својој револуционарности (а револуционаран је тај измучени човек дана. шњице управо зато што свој идеал савршенства не пристаје да сведе на несавршенство својих постигнућа). Ослобођени једне превазиђене и историски изумрле страве (понизне и скрушене верске страве) у својој конкретној поетској. сликовитости, реквиеми Моцарта и Вердиа ослобађају и данашњег човека од понечега: од кукавичлука, од ситничарства, од несташице људског поноса, од пресушивања праведничког гнева у њему. Зато су та два дела и данашњем човеку блиска и зато су огромно одјекнула у пуној људској душевности оних који су имали срећу да их овде недавно чују.

Процес осавремењивања наслеђеног уметничког фонда прошлости је природна, друштвено законита појава. И, што време даље буде одмицало, извођачи ће се ослобођавати све више да на савремен начин, са аутентичном емоционалношћу људи свог времена, изналазе акценте, динамичку меру и артикулационе поступке нужно својствене тој савременој људској свести.

МИЛОРАД ПАНИЋ-СУРЕП

Три опроштаја

Састанци се ' брзо заборављају. Потискују их јачи доцнији осећа. ји, лепши или ружнији, Али речи

на растанцима одзвањају дуго: оне астају да живе У СХУ или слици, увек спремне да нас пресретну и потсете, да узбуде и оно последње питање у човеку од којег иначе та-

ко панично „бежимо. Речи на растанцима чак нису Ни мисао, то огледало људско. Оне су нешто ви те, Семе У њиви која си ти; котва у обали откинутог и потонулог брода.

Три пута сам се, најјаче, спотакао о та завештања изгубљених. |! сваког пута затреперила је живо читава једна минула епоха,

На античком гробљу у Атени међ многим стоји и један обичан надгробни споменик. У плитком рељефу на мермеру млади коњаник одлази на Запад, у хад, а иза њега

застаје пешак, онај што ће га сунце још грејати, брат му, или друг, или неко још дражи. И пешак, при испраћају, довикује одлазећем: „Храбри Темистокле, здраво!

Без видне туге и бола што ружи, Без клетве слабих и утехе мудрих. У једном немом покрету иуздржаној речи оста сва душа анти! ке Грчке, лишена свог суда. Шта би да каже она при овом последњем, језивом чину. Ни збогом, ни довиђења. Једно једино — здраво!

У Сиску је, после неколико векова, живео и умро неки римски глу“

ма: Над његовим гробом стајао је.

епитаф: „Више пута сам умирао, али никад овако“. У еру

· Каквог гичара! Да ли је то он отменом амфитеатру _ желео рећи. да му је

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК. 14 ЈАНУАР 1996

ли сарказма великог "тра-

ускратио своју највећу ролу, да ЈУ је одиграо само за себе; Или је овојим патронима великом речју да-

"вао последњу рату дугар Тешко је

продирати у личне побуде, али је једно јасно: Иза тог епитафа цело је оно друштво које отвара вене кад му ускрате навике, које бесним урла кад се гладијатор устеже да зада последњи ударац другу, које никад није био пијано колико је хтело, никад крваво колико. је могло, никад презриво колико је настојало да буде. Једном речју никад овако, потпуно и докраја, да иза тога ништа не остане. ) »

Опроштај трећи сретох у Међулужју, у малом селу Црквинама. Већ пет векова, неуништив, лефди над истим њивама, као усев који не

чека своју јесен. Године 1427 умни

деспот Стеван Лазаревић ловио је туда на коњу. Кап му је нашла срце, док се можда радовао дивљачи или

"лепој пролазници, Многа властела и 'властелчићи, и отмене и тужне вла-

стелинке, однели су далеко и покопали с помпом свој последњи блесак, а неки ратар, или соколар, или

дијак дао је овде уклесати у обичан сељачки надгробник потресне речи: „Предобри и мили им слатки господин деспот о јао томе ко, га виде на овом месту мртва.“

· Јаук до неба! Ни неми последњи поздрав | античког _Атењанина, ни надмоћни презир Римљанина. Јаук

за човеком, добрим и драгим, који

се. више неће вратити. Јаук над самим собом и неминовношћу људском. ;

ГРАС РН НАИН АНАСАТКАГМА _ЕГПТА СУРЕ тај МУ 1 Кога БНАЋ НАСЕЉМЕ _СТЕМРЕТ Бањ

ЗАПИС НА МЕСТУ СМРТИ ДЕСПОТА СТЕФАНА

МИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ У УЛОЗИ БОРКМАНА

Габријел Боркман

ЕДИТЕЉ и глумац Томислав

Р Танхофер дао је у досадашњим сезонама, значајним уметнич-

ким резултатима, свој драгоцени при= лог развоју Југословенског драмскот позоришта. У њему он је имао и два специјална задатка: прву поставку грчке класике и француског класи» цизма. Овога пута, пред свој одлазак на чело сплитеког позоришта, он је добио управо незахвално тежак зада-= так. Југословенско драмско позориште у свом прегледу светске драме од Со+ фокла до Ануја није могло обићи Ибзена, Одлучило се, међутим, кон» кретно за Јона ГТабријелаБорки= мана, претпоследње дело већ остарелога Ибзена. То је Ибзен који баца поглед на живот, не унапред полетно и поетско-сањарски као у данима мла» дости, не уоколо, зрело, критички као у мужевним данима, већ унатраг, ста рачки, скептички и суморно. Мако су то дело звали „тратедијом капитали“ зма“, ипак су у њему реалистичке слиг ке друштвених и породичних односа, као и третирање односа индивидуе и друштва, па и вечни ибзеновски однов мушкарца и жене, остали у одру“ гоме плану. У први план избила је тратедија индивидуалних људских идеала у тежњи за срећом, који су, по остарелом Ибзену, само кобне илузи» је, способне због своје нестварности, да убију душу у још телесно живим људима, Та трагедија прожета је истина поезијом, али и таквом патетиком, да када би и најсавршенији позори= шни колектив успео да нађе, водећи ра чуна о критеријуму модерног гледао ца, прихватљиву меру те патетике и пуну разлику између ње и нама при= лично стране нордиске поезије, било би то већ чудо. А чуда су у позориш ном стваралаштву ретко збивају, Један детаљ Танхоферове претставе дао је наслутити, ипак, како би то чуде изгледало у целини претставе. Била је то Старчевићева интерпретација старо= га Фолдала. Он се појављује у дру“ том чину, када је редитељ већ маја сторски остварио атмосферу доње и горње собе уклетога дома, али је није могао потпуно ослободити ибзеновска патетике, чија је интонација на сцени овог позоришта зазвунала необично, неубичајено. У такву средину Стар чић-еФолдал улази као сасвим реалањ живи лик, тратичан У својој вери У непостојеће, али без интониране пате тике те тратичности. Та мала улога по обиму, можда би била чак и име пресивнија да Ибзен не доводи Фол дала још једном на сцену, У послед= њем чину, да би дао симбол човека

. претаженог саоницама, а ипак срећ“

ног јер је у њима његова кћи која хрли у живот, њему недостижан, да ли је, међутим, било могуће стожере не улоге Боркмана, некадашњег бан= кара, који још сања о моћи (Милич

воје Живановић), његове непомирљи“ .

ве жене, Гунхилде (Нада Ризнић) и жртвоване некадашње љубави, Еле Рентхајм (Марија црнобори), у њиховим односима крајње тензије и у безизлазним сукобима — играти на исти начин То остаје само натађање! : Миливоје Живановић има несумњи“ во све глумачке квалитете, који би неупоредиво дошли до изражаја У триказу Боркмана не онаквог какав се појављује у драми, већ какав је био раније, у време своје моћи, у“ право још пре какав је тада био у (Наставак на 8 стр. — први стубацу