Књижевне новине
(
А. шилинг;: ТЛА
пи ли пива (Наставак са пете стране)
товор који је саветовање дало јесте: не директно Београд-село, јер се У 1690 сеоских библиотека не може послати 1690 инструктора, већ бирати етапни пут: Београд, па учвршћење среских библиотека и изградња кадрова, па затим њихово делање на своме терену У оквиру срезова, одгајивање поузданог кадра за непосредну помоћ сеоским _ књижницама.
Проблеми библиотека у среским местима и нашим већим градовима по унутрашњости нису свуда једнаки: изгледа да су неке библиотеке срећне, неке несрећне. Библиотека у пећи је од оних несрећних, јер је после 15 сељења од 1945 до данас, доспела у две мрачне стешњене просторије. Управник градске библиотеке у Нишу који се селио — са књижним фондом који је по фебруарској вејавици у року од 48 сати преносила градска чистачка колона — „свега“ шест пута, срећан је, јер је сваки пут добијао све боље про"сторије. Изгледа да су ипак основни проблеми, од којих, или од понеких, трпи већина библиотека у унутрашњости: недовољне, незадовољавајуће просторије; често недовољни кредити; тдегде неразумевање надлежних; 0с0бље недовољно стручно. Састав читалаца не задовољава. Јер, чланство назних библиотека је још сувише младо по годинама. У нашој унутрашњости већина читалаца се регрутује из редова омладине. Пример Лесковац, где састав чланства“ градске библиотеке овако изгледа; пионира 700, омладине 800, остало (читај: одраслих) 700. Добро је што омладина, која учи, доста чита. Али тде су остали: Зашто наши људи у унутрашњости, где има више времена а мање других разонода тако мало читају:
Излажући тешкоће, навођени су и лекови. Један од тих лекова било би и управљање библиотском, као даљи кдрак демократизације м повезавање са масама, све више прелази у руке бибдлиотечких савета који сами читаоци, из своје средине, бирају. Дакле, привући читаоце сталним и покретним изложбама, _ предавањима, штампом, обиласком предузећа.
С. ПЕТКОВИЋ
ж
ВА СА ЦРКВЕ У МУРИ, ШВАЈЦАРСКА, 1331 (детаљ мозаика)
ОтО БИХАЉИ-МЕРИН
РЕЛАЗ преко границе био је | | миран и мирољубив. Немачка
земља је зелена. Поља, насипи, реке, мостови и насеља лете поред нас, Некад сам познавао ове градове као живе људе, Тада је било пријатеља у тим градовима који су можда чинили неку врсту млечног пута у коме су зрачиле мисли и пројекти универзума. Сада путујем кроз непознату земљу. Градови су руине и легенде. Интернационални брзи воз прецизно и елегантно гута земљу; „Ако вам успут затреба неки савет обратите се нашој секретарици, Ваша пословна и приватна дитања можете да диктирате за време вожње.“
Читам Хојзингерове есеје „у, сенци сутрашњице“, Књига почиње: „Живимо у једном сулудом свету, МИ ми. то знамо. Ни за кога не би било неочекивано ако би лудило једнога дана прерасло у безумље из кога се руши ово јадно европско човечанство, тупо и сумануто.
Хојзингер говори о томе да су се поколебале вредности које су некада изгледале чврсте и свете: истина и правда, разум и човечност, „Видимо државне форме које више не функциошу, продукционе системе на самрти. Видимо социјалне снаге које развијају своју делатност до бесмисла. Захуктала машина овог моћног времена прети да се закочи,“
Из овога штимунга потопа света буди се једно модернизовано месијанство: у антропозовском руху, у Јога-огртачу, или У, старој далматици хришћанске побожности.
Од почетка века саграђен је мањи број цркава него сад за ово кратко време после рата. и та врста грађевине прилагодила се аперспективном стилу времена. Следбеници Корбизијеа, Браће Пере и француског урбанисте Ернста Маја граде по функционалистичком и кубистичком укусу, У утроби старе цркве мичу се пропагандисти нове естетике.
У католичком часопису „Оријентација“ пише бенедиктински калуђер Тадеус Цинк; „Не би ли ми католици требало да поздравимо и оправдано по својим задацима и средствима, што „уметност свом снагом покушава да се ослободи тешких ланаца натурализма и историцизма и осваја нову духовну платформу2 Известан хемунг цркве према уметничким експериментима могао се још донекле схватити и оправдати док је уметност била фасцинирана оптичким чарима и формом ради форме...“ Патер Тадеус полемише против неплодне и негативне критике, конзервативних прквених теоретичара који у име официјелне цркве подржавају кич и застареле уметничке облике. „Понекад се тражи и позајмљује алиби тиме што се гради мост између ранохришћанске — византиске и модерне уметности. Као да тек откриће једне трансценденталне старе уметности оправдава модерну уметност , • „ Време ми изгледа преозбиљно да би још дуго могло да се колеба у неодлучном дилетантизму.“ Овај калуђер позива цркву да напусти зазирање од модерне уметности, јер ће она (црква) без стваралачке смелости само одложити своју пропаст, а никако је спречити.
Таква дискусија у оквиру цркве — у традиције укочено православље још није ни доспело до тако периферних естетских питања — нимало није платонска, Ради се о томе да се новопробуђена религиозност, рођена из песимизма и расположења модерног потопа, у својој стратегији за придобијање душе користи новим, погледима науке и уметности. Тако сад црквени послодавац све чешће наручује куће у божју славу које су инспирисане Рајтом, Мондрпаном и Матисом.
У Швајцарској је подигнут читав низ модерних цркава. Њихова предусловљеност потиче из истих извора као н духовни заокрет према антропозофији или оријенталној медитацији, из незадовољства пи пустоши цивилизације, и поред, и услед, њене материјалне обезбеђености.
Код моћног п питорескног водопада Рајне у Нојхаузену читали смо спомен плочу:
У два рата наша је армија бдила над домовином, док је унаоколо текла крв, наша су највиша - добра остала нетакнута...
Циришка кантонална влада, када је у новембру 1950 подигла овај камен с овим „највишим добрима“, свакако није мислила на сефове банака и богатство пндустриских постројења, Мислила је! на мир, на живот својих грађана. Па ипак, иманентно су ту задржани и благостање, а — најзад — и добит (посредна, непосредна не мари) из. ова два рата.
Зачудо, људи ипак нису тако срећни на том мирољубивом острву. Крај свег замаха експорта и изврсне хигијене, поред све тачности сато-
"ва и бракова, постоји потреба за метафизичким
сузама и ирационалним _ пустоловинама душе. Очигледно нема ништа безбојније од ваљаности и савршеног механизма цивилизације.
Ако су модерне цркве у Швајцарској настале из превелике сигурности и сређености, то су многе цркве које су, обновљене или новоподиг~
· Пикасоа. "
ИДЕЈЕНА ДЕЛУ __ ПА РО ин ва 5
Боги социјализам у аперспективно доба
СА ПУТА ПО ШВАЈЦАРСКОЈ И НЕМАЧКОЈ (1)
путе у Западној Немачкој, извирале из матери“ јалног сиромаштва и унутарње несигурности. Ове су цркве — чини ми се — после страховла-“ де фашизма, постале катедрале нечисте савести, индулгенције и трансценденталног исповедања човека који, чак и кад није био активно У њу увучен, осећа на себи одговорност збо' не човечности. У Франкфурту нам. је архитекта Алојз Гифер показивао ова градилишта обнове. Продуховљен, култивисан модерни човекс будном социјалном савешћу, који је и сам градио једну модерну цркву у Франкфурту и руководио рестаурацијом катедрале, правдао је то, У разговору с нама који смо изражавали сумње, потребом "душевног п материјалног сиромаштва маса (између осталих и избеглица из Шлезије која је припадала Пољској) за једним збориштем прибирања и свечане заједнице, јер човек, најзад, не живи само од хлеба... :
Контрадикторно време: док се најконзервативнија институција Европе, католичка црква, нако само делимично и из тактичких прорачуна — акомодира новим уметничким правцима и укључује револуционарне резултате природних наука (инклузиве Ајнштајна, Планка, Де-Брољија и Фројда) у своју космотонију, етаблирајући магнетско поље божанства изван — граница егзактне науке — дотле социјалистички покрет, једини“ који носи социјални напредак епохе, има склоност ка конзервативном. Можда зато што је још увек везан за оне снаге — примаље које су асистирале на његовом порођају — позитивизам, рационализам, класичне природне науке и натуралистички поглед на уметност.
Мене је нарочито занимало питање да ли је у Немачкој, земљи Маркса и. Енгелса, научни сецијализам изгубио снагу да духом пи перспективом свога програма заузда и заустави религлозни талас,
Чиви ми се да социјализам нема задатак да надокнади религију, Његова акутна слабост и лежи баш у томе што је повезивао догматску ноту једног постмарксистичког вултарног учења с квиетистичким кривоверјем претстојеће катастрофе капитализма: конгломерат примитивних материјалистичких третстава Х1Х века.
После хришћанског чилиазма, очекивања хиљадугодишњег царства, дошла је победа тријумфалне цркве, поцрквљење државе п бирократизација божанске пдеје. После псеудомарксистичког чилиазма дошла је над-држава у СССР и бирократизовани псеудосоцијализам. Хиљаду“ годишње царство није дошло никад.
Нема сумње да је раднички покрет доживео извесну кризу; шок изазван с једне стране стаљинском стварношћу, а с друге илузијама једног либерално-капиталнстичког развитка који је приказао могућност социјалистичког еволуцио ног програма на бази демократског парламентаризма. Између та два пута колебао се немачки социјалистички покрет пи притом се нестваралачки везао за фетишизам речи, нипошто у ду“ ху Маркса који је за себе рекао: „Се аи у а де сетфаћл, с'езф аме тлој, је пе 55 раз тпатх!зђе.“ Ова самопронична реченица духовито дистатцира генијалног мислиоца од свих будућих догматичара и лажних егзегета.
Мишљење да је социјаљизам уметнички правац, научна _ школа, веронсповести, _ базира _ на – позитивистичким претставама ХТХ века, Можда наш, југословенски допринос савременом сошијализму баш и лежи у постепеном развијању — конкретне. слободе личности. У покушају да се приватни живот, културна уметничка м духовна егзистенција индивидуе, не ограничи или ограничи само у оној мери у којој то тражи слобода заједнице.
Само као позитивно решење социјалне п економске људске невоље може модерни социјализам да делује животно, не као сурогат религије. Не само религиозној метафизици, већ н псеудофилозофским кривоучењима он може ла супротстави стварност планске п демократске слободе. Једне слободе која, пошто је економски и политички одређена. изабрала и своје духовно постојање. =
исповедање, нека _ врста
После Првог светског рата јавио се историски песимизам Освалда Шптенглера, ирацнонални фатализам заласка у научном костиму После овога рата, радикални песимизам нашао је свог параза у егзистенцијализму Сартра и Хајдегера. Не бих Хтео да говорим о Сартру као филозофу, он је то исто тако мало као и Ниче, И ту и тамо ради се о филозофски заоденутој уметности. Код Ничеа о поезији, код Сартра о депоетизираној литератури. Обдареној литератури додуше, којадодговара понорној разочараности
једи е младе генераци ј е > ИЕ 5 ; као, можда, и: роман Достојевског И ТИ Кафке, 1 д и. романи
Дубока скепса интелигенције, а пре свега младих, није према, томе чист рефлекс апокалиптичке панораме последњег рата и његовог атомског „финала у Нагасакију, већ у исти мах, а можда и пре свега, одраз оне пољуљане концепције света коју су уздрмали преврати природних наука и неизмерна декомпозиција у свим
„областима уметвичког стварања: материјалност,
тежа и кретање добили су нови смисао а брзина, светлост и простор транспонирали су перопектињу и сан времена.
и' бесане море Дална по
ЗВОНИМИР ГОЛОБ
ГЛАС КОЈИ „ОДЈЕКУЈЕ“ ХОДНИЦИМА _
Несретни су опи који се нису родили,
они то знају, али не осјећају својим, тијелом,
данас, јер за њих нема сутра,
пала касније, жли још касније од тога.
Само сигурност, наоко безначајна,
али то је “ава нас,
али у нама,
свеједно. Све је у нама. Човјек,
масмијана пјесма или стабло што расте
усправно трема небу.
Несретни су он који се нису родили
остављени крај прозора, упрљани мраком. Несретиж су,
они то знају, али не осјећају
како се раствара вријеме,
како се раствара вријеме у њиховом месу
још много трије смрти.
Њитова мала тијела, живот затворен у стијени,
килша, која није пала,
сат, који није прекинут, гроб, који њије отворен,
Они то знају, али пе осјећају пролазне ране у својој крви, пеостваренм
тотут љубави
који пут,
њеостварент,
сигурно неостваренм,
тако сигурћпо,
тако стално, тако забрињујуће стварно.
Читав један живот,
чатав један живот још, вааше од тога, читав један живот ж још: дуго послије тога, цилљ барем дуго тослије тога,
ако постоји вријеме,
ако постоји сат који га зауставља, Несретнљ су они који се мису родила, они боље изнутра џ гризу утробу, немири,
радозналт,
неумрлм
метод сваког свијетла,
ако их свијетло обасјава,
опш,
они, који се нису родила
ма прије, ни послије, =
чак на умрли, а. то би. било једноставно, као трећи улицу пили зауставити, се на углу, илм само маснути руком,
до виђења! барем само једном,
до виђења! Сада знам,
никада,
џ, ње: никада више, до виђења,
мали, нерођени у средини. воде,
дедина могућност, која је увијек само то | цч никада нешто друго.
Киша, која није паља
ц која никада неће пасти,
сан, који није прекинут
ц који никада неће бити прекинут, гроб, који није отвореж
ч који никада неће бити отворен, овај гроб, који се отвара непрестано.
Несретни су он који се њису родили.
Својим сталним плачем узнемирују оре,
соје се кида п пропиње
у дубина сваке ствари,
мучено само собом. Али то не пробија.
себични тростор љубави. , У границама, ' увијек у границама сључаја.
Не ћитајте зашто се отвара
овај гроб који се отвара. непрестано,
не питајте ствари урасље у свој облак зећ тежак ц без сјаја. Петео, 3 који није био пламен никада,
којитуџт остављен сам себи да не изгори, као велика сјена мјесеца
од једног до другог зида.
Несретни су онц који се нису родили, они то знају, али не осјећају
своје руке, ни своје тијело,
ни своју страст испод огледала,
на сирј глас који одјекује,
на свој глас који одјекује тодницима.
ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ЦРТЕЖ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК 14 ЈАНУАР 1994
| 16