Књижевне новине

|

ЕЊИГЕГОВОРЕ

М

ВЕЛИБОР

УМАНОМ „Зло прољеће“ Лалић је унео врло много новога у своје књижевно стварање.

У овом његовом делу више није у првом плану приповедања догађај као ценгрална оса. око које сг окупљају људи, њихови односи, сукоби и земхове судбине Фабула и не долази на ум се чита ово Лалибево дело. 3 У разломљеној, а у бити нгобично хармоничној композицији, Лалић је дао једну врсту романсиране аутобиографске хронике, сећања на детињство аонаштно и стулентско доба, изазвана“судбоносним па Еие У априлским данима окупације, Ладо пре лана ан крвљу у "хвонику априлје све што му је лежало скри-

ве! у с Жо У души, све што га је унутра гризло, тиштало и мучиле .

кала

Оно што је једна ол највећих привлачности У оБОЈ књизи, то је неха искрена исконска мужевност са којом је писана Мао да је подигнута стена са унутрашњет живота једног љупског бића које је дуго живело оклопљено самоћом Смељују једно друго сећања на детињство у родном крају у коме бесни крвна освета, утамањује и прождире читаве породице, на дечаштво проведено у граду. на студентски живот у Београду испуњен догазајима из илеталних ахција, демонстрација и 5орзи.

Сећања Лада Тајовића садрже у себи највише поезије због тога што је ов у њима у свом родном крају. у природи која му је дала оштру и одбојну снагу да догађаје у животу дочекује и на нож, дала му и своје дивље поетске чари. и своју љу-

бав не меко и сузно сентиментално. и своје преке мржње, своје опојпости и још више своје опороски и горчине. дала му је и оштрину својих про-

тивречности .Моје сегање је самовољно. Час цвијеће по ливалама и хвата лептирове. а час црну земљу издире“, започиње тиме Ладо Тајовић једно поглавље своје исповести,

Силовито је елементаран живот у сликама које се појављују у сеплању на детињство Лада Тајовића. Силовита је и крв у људима. силовите пи мрње које се не смирују док их крв не утоли Избијају из оматлице сећања тврдокорних горштака жоји се после првог светског рата сукобљавају и са тврдоћом своје егзистенције и са тврдоћом свога елементарно примитивног живота који је у области кошмара прастарих предрасуда Ладо Тајовић не разазнаје мотиве њихових _ међусобних _ крвавих обрачуна. Преносећи се у детињство, он види највише њихову преку крв и осећа како се око њихових живота врзмају крвожедно подмуклг претње. а у њима потмуло живи стихијно-витална одмазда. Особеном 'матијом поезије проживљено ово. детињг ство попрскано крвљу показује у живом сећању Лада Тајовића како се животи ових људи одронише и бесмислено пропадоше у провалије, сличне онима којима дна нису испитана. | А Овакве снажне, пунокрвне поезије немају сеЋања Лада Тајовића на гимназиске дане проведене у граду. Нема у њима оне робустне слике земље чије се дисање осећа када је Тајовић у своме родном крају и у његовој природи. Више се у том сећању види он, његова личност, него град и градски живот који МУ је далек и туђ и кога не дотиче радо оним крилима сећања која је развила поезија природе његовог родног краја. Отима се пуним грудима и пуним срцем доживљаја тога града, отима се од његове слике својим, поетским девојци којој тежи његово биће, а она је

бепе

сном о још увек самс визија и сан.

У сличном роду су и сећања на студентске дане у Београду, У њима је оћ мрк. одбојан м горак. Као да се сукобила природа његовог родног краја димензионирана бучним водопадима, врлетним стењем и провалијама, пространим видицима, са те скобама града. Окомито искрсавају доживљаји сукоба студената са полицијом, снажни, бритки у непосредности сликања догађаја. Слике студентских барикада на Универзитету у величанственим данима „студентског антифашистичког покрета још нигде нису дате с толико живе и с толико наге истинитости као у овој књизи.

Доживљаји априлских дана окупације дали су и основни мотив, основну тему овог романа. Они вуку из дубине прошлости и дубине душе друге доживљаје и дају им и свој дах, свој животни печат и своју унутрашњу грозницу. Узбудљиве су странице о ' бомбардовању Београда, о изненадном дивљачком налету смрти на овај град, 0 младим људима који под експлозијом бомби траже слободне просторе, У моментима смртне опасности, хрле животним пространствима. Оживљена је до наготг капитулација, психоза распадања издатих војних јединица. Зло пролеће дише дахом тог распадања, ау његовој злослутној магли и људи добијају изобличене ликове. Зло пролеће је замрачено и трагиком Лада Тајовића на чијим рукама је издахнула девојка У моменту када је почела да буја поезија њихове младости и љубави. |

Живу рану Лада Тајовића не лечи ни земља његовог родног краја: Пита се и на њој чему живот, чему човек. Спусте се ова трагична питања као црни облак на његову душу и замраче све што она доживљава. Одбију од себе све животне лепоте и чари и само задрже на себи мрки и преки поглед једног трагичном судбином покошеног бића. Јака су и опора, поетски веома непосредно импресивна та осећања живе ране у ладу "тајовићу. Нису књижна поза, патетично уздитнути самоубилачки особењачки гест, већ пуном душом проживљене велике, трагичне, људске патње. Ова осећања, сливају у целину исповест Лада тТајовића. и необично су моћна зато што су и дубоко истинита. одбијају све што живот пружа као лепоту Ладу Тајовићу Лишавају живот поезије светлости. „Зло прољеће“ најмаркантније и нај-

У роману суђестивније се ошртава њетов лик. Могле би се његове исповести извући и црте његове физичке

из

К

личности. толико је Лалић дао томе лику пуноћу животног садржаја Физиономија Лада 'Тајовића је тврда, груба и оштра, као што су тврди, груби и оштри и његови односи са спољним светом. Одбојан је као и људи којих се сећа из његовог родног краја међу којима је најособенија, најинливидуалнија, прожета поезијом Џана, његовој природи врло слична. Сва сећања која су у вези са њоме спадају и у најимпресивније, најчишће, најживотније странице Лалићеве књиге. Њени поступли у животу елементарно храбри, срчани, матерински по животном позиву, без разнежене и речене сентименталности и тврдоћа њенога _ срца када се у њему повампире зле сенке крваве прошлости, све је то необично живо, голо; животно у делу, М снажно, чаробно у поезији истине. Без припреманих и планираних психолошких трагања и прељдумишљајних тенденција, Лалићу је пошло за руком да приповедачком мепосредношћу прикаже колико је сабласт дивљих предрасуда била у стању

1 / 1 о ~ ) ћ -25 « МА ју # А 4 ЗА „

да изобличи и у суштини људска бића.

Прекомерни иеобуздани излизи страсне, -жестоке природе на неким местима у сећањима Лада Тајовића ослабе литературу ове књиге. његова мржња је ма неким страницама у изразу, рекло би се физички директна, као да се види њен сев из очију писца. Том приликом се она у изражавању и не транспонује, већ се даје у оној стихији као што се појављује у усменом обрачуну. Огорчење стихијно покуља и запрети да прелије литерарно корито.

Лалић се није могао сасвим "ослободити анегдотеког приповедања у овој књизи. Исто тако он. понекад ради анегдоте направи дигресију.

Стил Лалићезог приповедања је особен. има своју крепку индивидуалност и мужевну снагу. Земља и рудиментарни живот на њој из њега говори. Заслужно носи у себи говорне и језичке одлике најбољих црногорских приповедача. Једрим сажимањем којим се изоштрава непосредност приповедања сабирају се у њему и таложена животна искуства, врела у оном крају који је измучен суровим борбама за животну егзистенцију. лалић често погађа у живац ствари најпречим путем.

Лалић је, разграњавајући психолошка дубља понирања у људски живот, развио и свој стил у овој књизи. Његови оригинални, особени, индивидуално погтеки доживљаји, изражени у њој, још одлучније говоре да су необично богати и неисцрпни уметнички извори у његовом стваралачком приповедачком таленту.

хумана и племенита

Цртежи: Зуко Џумхур

ПЕТАР ШЕГЕДИН, МИХАЈЛО ЛАЛИЋ, ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ, ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ

Поетски

МОНОЛОГ

Петра Шегедина

ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ .

'ЊИГА Петра Шегедина „На путу“, како сам аутор — оправдано уосталом — каже на једном месту у свом“-иратком поговоруу и није, у строгом ом уобичајеном смислу те речи, путопис. Па ипак, то је пека врста путописне прозе, кад већ бије ни повела, ни роман, ни приповетка, а још мање (да немогућег ли израза!) литерарна репортажа Овај књижевни род, на који се понекад гледа с неким омаловажавањем и потцењивањем, има у шетедину — судећи по текстовима који нам се нуде — извреног претставника, каквог досад нисмо имали у нашој, дозвољавам себи да кажем, српско-хрватској или хрватско-српској, литератури још од „иностраних“ написа Матошевих, или путописне прозе Исидоре Секулић (,„Џисма из Норвешке“), или

Милоша Црњанског („Ђубав у Тоскани“),

Под прозаичним насловом, толико прозаичним да просто одбија пажњу читаоца, навикнутог већ — авај! — па сензације м семзационалистичке садржаје и, чак, саме „забавне“ наслове забавне, полузабавне и незабавме, али „улпосне“, тпунд-литературе, кључа прави и свеж извор поезије и истинске поетске речи једног изразито снажног, зрелог и, надасве, сугестивног писца. И, ако би се ова књига мерила некаквим мерилима која би превазилазила границе нашег просечног нивоа, онда би се за њу заиста, и с пуним разлогом и правом, могло рећи да је, у позитивном и најбољем значењу тог појма, европска.

Направити од путописних бележака и успутних импресија чврсте и саливене комаде узбудљиве прозе, проткане унутрашњим монолозима песника којега све животне, и пре свега трагичне, манифестације истински узбуђују и дирају, и све то уткати у једно јединствено фино ткиво, у једну јединствену симфонију — ванредан је књижевни и уметнички подвиг, достојан сваког признања. Јер, ова жњига није само успутна импресија, иако је и то. о земљама, људима и пејзажима, знаним и незнаним. Она је, исто тако, и у првом реду, велики монолог песника о судбини индивидуе, о удесу човекове личлости на овој вашој вечно узнемиреној планети. Земље и градови, па и сами дписи пејзажа, и сви случајни и тражени сусрети с људима, само су повод за песниково размишљање о животу, животним проблемима и животним удесима. тај стални трепет и стално доживљавање трагичног под лепом или ружном — понекад више лепом, понекад више ружном, и обратно — кором свакидашњице дају известан таман тон казивањима Петра шегедина. Шалета овог сликара, који слика и боји речима и расположења и природу и људе, није им-

пресионистичка, већ рембрантовски тамна са јаким, примесама бљештаве светлости њетрвог (далматин-

скогт) завичајног поднебља. У том п ињеном преплитању тамно-белог наглашени, чак врло наглашени, молски тонови ниједног тренутка не значе песимизам, иако привидно навикнутом уху и тако могу да зазвуче. Писац "ванредне _ сензибилности, Штетедин ће у овим одломцима прозе и своју огромну зебњу и свој очај над судбином људске цивилизације у предвечерју новог светског покоља процедити кроз филтар и горке и танане ироније, и тиме изрећи тешку оптужбу над друштвом које декомпонује људе и изврће и унакажава њихове душе. Гигантска међународна. изложба 'у Њујорку 1939 године, иако; у. извесном смислу, по својим чудесним техничким достигнућима, значи визију будућности човечанства, па је, према томе, погодна

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ + ЧЕТВРТАК М атар -м

и за усхићења и заносе разне врсте — по оном својем истинитијем и суштинском,-новчаном м доларском' виду, где се све купује и продаје, и роба и човек подједнако — изазива у Шегедину сумор-. на расположења и суморне рефлексије „слаба човјека“, уствари поетску побуну противу симплификовања, упрошћавања проблема и технике, и цивилизације, и културе, и људских односа у дРруштву, и свега осталог. Јер: „Управо то је истина свега овога: свладати човјека, отети му час његова времена, нека више нема свога времена...“

Али и време које човеку отима једна нељудска експлоататорска цивилизација, и такво какво је до тада било, убрзо постаје прави сан пред опасношћу рата, пред скоро опипљивом визијом онога што долази, а да жалосна људска мисао ту ништа не може, изгубљена као немоћна птица у олуји. У по-

тлављима која се одигравају на океану, у Плимуту

„и Паризу, приликом враћања. из Америке, Шегединове мрачне рефлексије и слутње претварају се у стравичне визије будућих, скорих покоља и пожара, да у одломку прозе под насловом „Кад се путовало упочетку године тисућу деветсто четрдесете“, када су се фронтови већ успоставили, постане „управо луцидно јасно, како сваки свијетли смисао почиње

гњити“, јер „зар нисмо ми сви слаталиште умрлих

свјетлости, гробља...“ |

"Црна туга Шегединових лирских“ исповјести и размишљања, која избијају буквално" из сваког ретка ове прозе, само је ралмнована, танана и сумбли(мирана форма његовог дубоко хуманистичког односа према људима и стварима у свету. Још једном се показало да тамне стране живота, одражене верно и надахнуто у литератури, значе истовремено и најпозитивнији однос према његовим најбољим вред ностима. Поетски монолог Петра Шегедина доказује ову чињеницу у свим њеним видовима. И када пише послератне своје рефлексије у одломцима „На путу од Болоње до Равене“ или „Римске уре“, па била да се ради о директним сусретима и разговорима са сапутницима, било о евокацијама слика и догађаја из завичаја (а то су, често, прави мали медаљони, интерполирани у овом густом тексту), писац остаје до краја доследан и веран самом себи и свом књижевном методу продирања у саму суштину збивања и у стварности и у људима, ог је увек и увек разрешавање свих и најинтимнијих психолошких чворова — поезијом. И, можда више него игде, тај метод је издржао озбиљну пробу У оним деловима књиге („Записи с пута“ и „из путне биљежнице, у којима је захваћена наша послерат-

на стварност. Шегедин не пада у занос, не поводи '

се за сликом будућности која је још далеко и која тражи још много изгарања и крви. Он не замењује стварност нашим жељама, већ сагледава живот у свој његовој комплексности. И у том погледу, поред незаборавне историје с фашистичким окупаторским официром Басијем из путописа „На путу од Болоње до Равене“, остаће незаборавна у сећању читалаца и сличица оно двоје босанских дечака који остављени комадић сапуна од стране омладинаца с пруге употребљавају не само за прање него и за — лечење краста на тлави. Треба ли, после света, рећи ма шта о изванредним описима пејзажа, о

штетединовом ванредном осећању за језик и језич-

ке финесет

У светлости страница ове прозе, пред нама пуцају векови наше заосталости, И нашег храброг поноса и туте: · Пал уђ гајам

ћ,

= а | раван неивен низвнниненванно-не5н ЗиШи

САВЕТОВАЊЕ БИБЛИ ОТЕКАРА

Библиотека

АМ изглед библиотеке има нецег људског ц културног, умирујућег “ узбудљивог у и~ Џ сто време. И најскромнија полице са књигама изазива у нама извесно осећање присности са укућани ма, те књиге на толицњ _ казују нам да ћемо са укућанима лалоше наћи додирне тачке и теме заједпичког интересовања, Ми са виле товерења ступамо уџ такав стан у односе са онима који у њену живе. Ја знам да чнтелектуалто уздизање не мора, нажалост, балњ увек ићи са моралним и да атсо- | лајтљј вредност човека не можемо мерити то броју прочитаних књига, али цето тако је сигурно да се грубост и“ морална _ неосетљивост много чешће сусрећу код људи који су у завади са књигом, који имају непријатељски · став трема култури ц културним напорима Љу ди. Свака површина кућних зидова која је покривена полимама са књигама означава освојено подручје на плалиј отлштег културног Живота једне земље и једног народа, добивену позицију у сталној човековој борби против мрака ч тезнања, она. одговара. оним површина“ ма земљилшта које је паметна дру“ штвена управа пошумила тла мсушила, ч оспособила за обраду ч за удсивање у корист човека. То су светле површине ц освојене територије на мати вечите човекове борбе са варварством и незнањем, Разуме се, да употреба тих књига није увех једнака, да има м то кућала и по установама библиотека, које више служе за декорацију него што су стварно употребљаване ц читане: Па ипак, ч таква кућна, илљ друштвена библиотека још 9век је боља него нижаква, Ако њишта друго она показује ода такав човек или таква установа сматрају тоседовање књига за дужност трема, себи џ свом угледу; ота. зна- Е чу да је у том друштву постигнут ! известан културни ниво истод ког нико не желм да остане, па макар ц формално. А тамо где постоји поштовање књиге и свест о потреби књижнлце, ту ће се пре или по- сле развити “ њихова правилна употреба шм тре или после осетити благотворни тлодовц те употребе.

ИВО АНДРИЋ

ЊЕН пи инивњсЈ

ЈЕ

Путеви књиге

Два дана, закључујући стару годину, 25 и 26 децембра, књижничари и библиотекари сеоских, среских и градских библиотека из унутрашњости, библиотекари Београда, за једно са претставницима надлежних установа, на позив библиотечких центара Србије и Војводине, једном речју сви они који стварају и боре се за ширење и успех масовних. библиотека код нас — били су оку“ пљени у Народној библиотеци у Београду да се поразговоре, размотре биланс досадашњег рада, утврде активу ји пасиву, док најзад нису могли себи да кажу: овде смо, сада; видимо где ћемо бити.

Током свог саветовања наши књижничари и библиотекари изнели су своја искуства, своје успехе и недаће, Има библиотека чијим се радом заиста Можемо похвалити, али има, и то доста, и оних других, нарочито сеоских читаоница које се стварну одржавају још само у статистикама.

Било је и карочито интересантних саопштења. Добровољни књижничар села Макце, који је, извинивши се присутимма, добацио: „Не држим ја књиге као ви вод, тех по полицама.

Код мен' је све то'у стаклу“, Поздрављена је била и његова искреност кад

је рекао: „Осовина наше сеоске библиотеке је фудбалска лопта“, Али не

да се од прихода читаонице даје на спорт. Лопта је та од које се узима да би се дало књизи. Илм искуство ћ књижничара — свршена основна шко+

ла — села Медвеђе, срез трстенички,

у чијој читаоници „осам врсте штам-~

пе непрекидно бораве на столу“, где је | уведено осветљење и радио, али, по | речима овог предузимљивог организатора — који је из већег места, Трсте- пу ника, привукао у своје село 50 чита- Н лаца, јер им набавља најновија изда. ; ња књига — „Нема да слуша радио, кој неће да чита и књиге“,

Јасно се видело, код сеоских књи+ жница, ово: има интереса на селу за књигу. Тај интерес је појединачан, џ негде породичан, али може да постане трупни, иако је далеко од општег. Али он се неопходно условљава трудом | једне активне личности, књижничара, учитеља или другог пропагатора. Сезона читања за одрасле на селу-је кратка: почиње новембра, траје трш месеца, марта умире. Нажалост, мно« то је колектива где та луча просвете — сеоска читаоница — чак и не тиња. Решавати ово питање фронтално значи запасти у теснац са кадровима. Од-

(Наставак на 6 стр. — први стубац)

9