Књижевне новине

пРОоОШЛлоОстУ СЕЋАЊУ | МИ

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ фи

· Први српски устанак велика је ствар и велика медитација

је побуна кренула из разбуђене савести а не из освете, и што је онда најситнија пара била отсечена глава, Велика је ствар био тај устанак и зато што је био први опште народни устанак, а и зато што неће бити последњи, И још, имајте на уму да је овде израз „велика ствар“ зајмљен од великих људи и великих чињениша, Колико ћу још пута поновити Тацитову реч: да је ћутање велика ствар. Шекспир, на уста Октавијана Аугуста, кад је оно велики Ри мљанин Марко Антоније не сасвим достојно умирао и умро, рекао је ове речи; Кад тако велика ствар прсне морао би и прасак бити јачи. Пре једно петнаестак година, биологија, већ и оновремених о великих резултата, објавила је била свету: Још само мало па ће се у реторти рађати човек, Није се појавио хомункудус ни тада ни отала, и онда је свет био поново обавештен; Не, не, живот је велика ствар, и остаје тајна. А медитација, биће у овој години у осећању п сећању већине наших људи. И они од пре сто им педесет година, и ми од јуче, људи смо устанка. Читаћемо тумачења и претумачивања историје“ и науке, читаћемо записе и казивања појединих савременика, али ћемо највише ценити меморију народну, предање, оно што у имену и бићу свих нас који смо присни род устанку Карађорђеву, што у нама тихо пршти и цвили као пригушени писак у ишчупану корену мандрагоре. Меморија је стваралачка снага; а меморија народа, или понекад и целог човечанства, то је највећа стваралачка снага. Легенде, епоси, митоси, то је у уметничком облику сушта истина, Нема великог ч0века док се око њега не свије легенда; нема животних успона или сломова у народу док их еп или мит не загарантује за шео свет. „Србија се умирит не може“ — то је медитација богата, то јесте и остаје да буде уметничка тема докле год Срба буде било. Мештровић је имао генијално медитативни немир да створи Косовски храм. Није се план у целини остварио, авај. Па се идеја и медитација затурила, ла је Мајка Југовића скинута са репертоара позоришта, па је гуслар са осмехом оћушнут, Данас, после доста велике паузе, сликар Лубарда узнемирава питањима и велике уметнике пи људе уопште, сликама без наслова и легенди, али пи сликама из Косовеких меморија народа и уметника. Живи визија хаоса старе коњице, кад је, епски 0обогаћено, са сваким борцем јуришало по два жива срца н два убојна скока и вриска. Нема више те лепоте у ратним ужасима, али је уметници морају носити у меморији и у немирима. Мотори“

Во је ствар био тај устанак зато што

ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР

а обадве су предмет велике медитације. Лубарда је измедитирао епске коње и јунаке, и гуслара, али где су још друге медитације црпене из народне меморије» Хоће ли ове године доћи виолина која ће заједно са оркестром измедитирати Карађорђев устанак> Племе моје да л понекад дремар Андрићев Ђерзелез и Ћоркан и жив и мртав, чинили би једну комичну оперу, меди“ тативно комичну, како нама # личи, која би, из добрих руку изашла, освежила свет, И тако даље.

Наша медитација у овај час — то је, У низу људских борби п судбина, медитација о питањн-

зована јединица је друго, а коњица је друго;

„ма и одговорима, У свету, ну човечанству оду“

век, од митова по којима је божанство стварало свет, па до митова по којима се свет сам собом створио (хиндуска религија и философија и поезија) увек је било, и данас је тако, увек је било несравњено више питања него одговора. Историја, наука, поезија, политика, судбине људи сама питања! Продужите у машти линију од Карађорђева устанка наонамо, преко последњих деслота до Косова, и наовамо, преко Албаније до недавних сложених, умногостручених, истовремених буна по нашим земљама, и питајте се питања и одговарајте одговоре, па ћете разумети и одобрити нашу медитацију. Питања — то је живот, ход, трк, акција, одлука, гњев, радост, вера, нада, право на оно што је право и што је криво. Одговори — то су пети чинови, одушке, одмори, често замори, Одговори су доста пута нешто као склопљена лепеза за: велики обим се сажео, велика шушњава се утишала. Зачудно је, данас, кад имамо сталне и истрајне побуне на све стране, да је модерна дипломатија необично вешта да склапа лепезе. Питања рађају здраву децу, даља питања. Одговори, решени проблеми, тако су често варке, прихватања, одмори, замори... Шта мислите, како су клијала и врцала питања, на обе стране, на српској и турској, кад се по селима, по трлима, по трњацима причујало да се иде за Карађорђевом главом. Кад се Карађорђе сам питао, и Петра и Гају питао, и још се и код проте попиткивао о знаном му питафу. Кад су Турци још и по тепсији допиткивали даља

питања на знана им питања; а прота дочекао

Карађорђево питање одмах са друга три: крити се2 не крити се> одмах нападати» Пустите се као низ ветар, или уз ланац који чегрће и брзо се одвија, пустите се уз онај велики ексолус целога народа кроз Албанију, и искусићете ланце питања, и још ниједан јасан, уметнички уобличен одговор, који би вас смирио, одморно, Исто

Деца и револуција

(Наставак са прве стране)

ствујушчег совета Младен Миловановић.“ „А шта је раније био тај Младен, је ли кнезг“ прекида га други глас. „Не, али и он је имао лове“, одговара мирно први и продужава -читање својих злбележака. — Овим су ме речима „уловили“. Отишао сам к њима и заподенуо разговор о Устанку, Дуги разговор. Научио сам их којечему, али и они мене,

Прво смо расправљали о „лови“ и о Младену. Дечаци знају да су старешине Устанка биле махом трговци и кнезови који су се обогатили под турском управом, да већини од њих и није било толико стало до потпуно независне српске државе (на то многи нису ни помишљали на почетку Устанка) колико до тога да своје друштвене положаје, своја имања и своје животе, обезбеде од јаничарскога безакоња, па ма какав и ма чији био цар кога ће они признати и који ће их штитити, Зато дечацима није потребно много тумачити каква је била класна садржина, које су биле основне покретачке снаге и који главни циљеви Устанка; — рушење феудалнога система (укидање читлука), правна сигурност, слободна трговина. Као и у Француској револуцији. За народ први је циљ био најглавнији, за већину вођа Устанка главни је последњи, Све је то дечацима било познато, иако о томе нису читали (питао сам их) и на њиховоме језику све је то садржано у оној краткој фрајерској речи — „лова“. МИ сматрали су природно да сви ти људи с „ловама“ могу бити, кад треба, пи велики јунаци и вешти политичари.

Узео сам Милићевића и прочитао им место тде Младен Миловановић одговара Карађорђу да се придружује устаницима јер му је тешко да сваком ханџији плаћа „дукат на чекмеџе“. „Па јасно!“ рекли су ми дечаци. (А мени у њиховим годинама то није било тако јасно, ја сам имао пред очима само идеализовани раскошни портре Младена као војсковође).

· Запазио сам да дечаци кад говоре о Устанку кажу „за време револуције“ и „после“, Шта је у њиховим очима једно а шта друго2 Питао

сам: колико је по њиховој оцени трајао Уста-.

нак2 — „Три године“, одговорили су ми углас. То ме је збиља изненадило. Како су дошли до тогар Од кога су то чули» Само три године7 „Па, док нису отерали Турке“, А послер — „После, дошло је — свашта“. — Прво сам помислио: деца остају деца. На њихову машту деловале су само прве године устаничких борби,

А А А

године када је изгледало, по Ранкеовим речи ма, да Срби у своме очајању раде „луд посао“ — јер су се сами, шака јада, без ичије помоћи, подигли он против „злих“ и против „добрих“ Турака, против целе моћне Турске Империје коју још недавно ни Русија ни Аустрија, удруженим снагама нису могле савладати — посао који се предузима само „кад на устанак натера невоља и што је већ до живота дошло“, Зато што је „до живота дошло“, у српском народу развиле су се такве необичне снаге да су уставици, у једном налету, побеђивали велике царсле турске војске упућиване на Србију као „ка знене експедиције“ (као што су побеђивали и југословенски народи у последњем рату). Те изузетне „луде“ снаге било је у Србији на почетку Устанка све до 1807, кад је после потпуног ослобођења Србије од Турака кнез Сима

Марковић, у име Совета, свечано изјавио; „Србија сматра себе као независну државу“. (То је

тако, лредајте се гротескно жалосним питањима о оном лилипутанском ексолусу, после бомбардовања Београда, када смо као сватовску поворку испраћали оне самоуверене и горде малобројне који су за собом остављали многобројне, и често боље од себе. Одговори, одговори на то носе вас у здравија и боља питања о устанку целокупне младости Јужних Словена. „храни ствујушчег совета, Младен Миловановић...“ сина па шаљи на војску“ — проширило се и на женску младеж, и питања се гонила и дотањала, и гоне се и данас. Живот се сталожио, ведрине п весеља има доста, протиру се очи и сагледа боље и јасније, али мисао гони мисао, и пита и пита... Добро је што је тако, Амерички омиљени транспарент: „Човек који има све“ — не би ваљао за овај наш млад расадник где се од пи тања живи.

Надамо се да ће у овој години бити пуно евокација, и много и сентименталних и уметничких емоција над великом стварју. Народни епос треба читати, у самоћи и у друштву, увек уз медитацију којој краја нема, Јер у нашим народним песмама има увек климе, климата, живе стварности. И треба са медитацијом гледати фреске наше: сви У цркви, и краљеви убице, и јунаци, по свеци п испосници, и питати се литање: мањ да су им свима биле отсечене главе2 И треба се медитативно загледати, рецимо, У онај величанствени двостих: Јаох мене до бога милога Гђе погубих од себе бољега — и запитати се питање: откуда баш из уста Краљевића Марка та тешка етичка и поетска загонетка, и размислити о климату у којем је народна меморија то могла упамтити, Климат — да, то је тајна велике уметности, Има, рецимо, много чувених платна од чувених сликара са сценама ратних величанстава и ужаса. Једно платно има климат: Гојина слика ТРЕЋИ МАЈ, пушкарање сељака устаника у Шпанији против Наполеона и француске окупације, Са последњом крпицом која им на телима дрхти, са последњом гримасом храбро усправљених и храбро сломљених, чита се јасно, и за сва времена и све језике, да је Налолеон ту убијао боље од себе. Кад сиромашни, нелисмени, за земљу и штале везани сељак осети у себи меморију предака, он непогрешиво зна шта ради, па макар му тек трећи-четврти устанак потомака дао за право. Народна меморија

и поезија, а полако и уметничка уметност, везаће Карађорђа и његове другове, кнезове и рају, ко-

„јима су Турци секли главе, за младу децу у Кра-

гујевцу које су Немци пушкарали,

једини моменат кад су вође Устанка помишљале да је ипак могућно доћи до пуне независности). Ове године „лудих“ борби и јуначких подвига, од 1804 до 1807, моји дечаци назвали су Револуцијом, а онда је за њих дошло — „после“, тојест „свашта“,

Испитао сам их: то „после“ и то „свашта“ за њих имају одређени смисао. Прво, после 1807 — по схватању дечака — Србија није више независна земља, јер се сама одрекла своје већ извојеване независности (с Русијом је закључила споразум о протекторату). Друго, ослобођени Турака 1806, вођи устаника почели су да учвршћују своју власт у земљи и притом долазили У сталне међусобне сукобе, распириване и интригама са стране (Руси су хтели да се ослоне на своје сигурне људе). Једном речи, по мишљењу дечака, од 1807 у побуњеној Србији почиње да иде све наопако — и морало је да иде наопако јер се земља везала за једну страну силу и њеним интересима потчинила своје интересе. Деца све то тумаче својим језиком, својим кратким, лапидарним начином изражавања у коме су и најсиромашније речи, за њих, крцате смислом. Кад се тај смисао открије сагледа се њихова зрела, хтедох рећи научна мисао: у Србији револуционарно освајање власти завршено је до 1807 и тада настаје период сређивања, решавања аграрног питања на рушевинама турског феудализма, учвршћивања централне управе ин владавине нових власника (ови су клица из које ће брзо нићи и развити се млада српска буржоазија). То сређивање, уз ратно стањен одбрану ослобођене земље, трајаће све до катастрофе – Карађорђеве Србије 1812, а после Другог устанка само ће се продужити исти посао, на „реалистички“, источњачки лукав и притворан начин, Милошевим метанисањем пред пашом у Београду, али и истовременим стрпљивим грађењем темеља будуће српске независне државе. Херојске године Устанка само су његове прве три године и зато деца само њих признају за Револуцију. Године које за њима долазе испуњене су углавном нејуначким догађајима, опортунистичком политиком која не оду“ шевљава, која их оставља хладне,

Не верујем да се за последњих четрдесет година настава у школи много изменила, ни на-

· ставници. Изменила су се деца. Прогледала су

у животу једној другој и друкчијој Револуцији и прве научне-појмове стичу у једној сасвим новој стварности. у · социјалистичкој стварности која, и ван; школе, формира њихову мисао и њихову свест, Не, моји дечаци неће доживети наша разочарања, Зрелији су него што смо ми били, старији су, искуснији. Имају за собом сва покуства из рата и наших послератних дана. То су нови људи који расту. То

деца Револуције, а

Трећи норвешки књижевни језик

„Поштовани господине |учитељу, Од данас ћу све шкољке књиге

за своје дете превести на нормални норвешки језик. Ова ари није уперена против школе ти учите-

ља, него искључиво про кварења језика. Рачунамо на тше лојално помагање у овој стваји...“ Норвешка „Акција пише послала је на десетине хиљада оваквих писама учитељима штром целе земље. Јер — Норвешка данас има три књижевна језика, и Норвежани почињу да не; разумевају један другог. аљесааа пазееи бега Језик: Ибзена, Бјернсона, Хамсуна

пи Сигрид Ундсет — дакле језик норвешких добитника Нобелове награ» де за књижевност — који је пре

једва стотину година био једини књижевни језик у Норвешкој, настао је из службеног језика данских окупатора, Бјернсон га је назвао „Ел катаа!ј“ — државни језик, Други књижевни језик су створили напредни, патриотски расположени филозофи и песници, међу којима се истиче Ивар Аасен, око 1850 годиће, из разних. провинци= ских дијалеката који су остали чи сти од данског утицаја, Њега су ка»

сније назвали „Гапазтаа!“ — зе» маљски језик, или неонорвешки, Али филози нису имали мира,

Сметало им је што постоје два је зика — и зато су створили трећи, реформирајући „Ва Ккатаај!“ и поку= шавајући да га стопе са „рапдв• тлаа!“. Настао је „батпогк“ свенорвешки. Само што, нажалост, овај језик није избрисао прва два, напротив, сада постоје три норве• шка језика.

И Норвешко удружење књижев“ ника се расцепало због свађе око језика. Недавно је основана — и друга Академија, да би се борила против прве, по линији језика,

Држава свом силом ради На уво“ ђењу „Батпогзка“ и због тога У свим школама предавања теку са мо на Том, већини непознатом језику. Због тога је избио огорчени протест родитеља, (за које реформиста тврде да су конзервативни), јер не разумеју Више језик који њихова деца уче у школи.

ПЕЋЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ЦРТЕЖ

ИЉИЖЕВНЕ МОВИНЕ % ЧЕТВРЂАК 14 ЈАНУАР 1954