Књижевне новине

(Наставак са треће стране)

= Еј, пиши! — махнула ми је у опроштај. Кад сам је коначно изгубио из вида, за тренутак ме туга чврсто пограбила за срце и ја сам тек тада осјетио да сам се то растао с је-

дином сестром.

Многи су ми се ђаци, наравно, ругали због опанака, дивљачно сам избјегавао дјевојчице им стидио се своје обуће, али кад год бих се сјетио Црквине м сестрина испраћаја, с тугом и љубављу загледао сам њезине опанке и сам себи чврсто обећао да ћу се „Иишколовати“ и чобаницу с Црквине провести с краја на крај

· кроз читаву варош... _

Минуле су отада многе године, Дошао је рат и устанак. И једног раног прољећа, шетку четврте офанзиве, кад се моја јединица вратила под родни крај Грмеч, један ми сељак показа низ гробова растурених по младом житу

око пута и туробно исприча;

— Видиш, то су скоро све партизанке, изгинуле на пробоју из планине. Ту ти је негдје и твоја сестра. Не зна јој се тачно гроб.

Тужно сам оборио поглед на своје ципеле, додеране у зимском маршу. Ево, баш сад настају они дани кад сам некад, у ђачке дане, мијењао ципеле за сестрине опанке. Ко ли ђе ме сад пожалити и дати ми своју обућу»

Истина, сестра се није јавила, али су ми у команди подручја дали лагане онанке опутња-

ше, погодне за топле дане,

Увече сам, крадом од свију, однио своје дотрајале ципеле и спустио их У младо жито, поред гроба непознате (лартизанке. Ставид сам их ћутке и свечано као да приносим жртву и као |

Д. СТОЈАНОВИЋ-СИП: ДЕВОЈКА С птицом

Замјена

О крик испод моста

Смрти у глувом Левку Тиштне.

У часу

Поруку златне наде

Не смемо се никада оглушити О претеће ц непомирљиве гласове мора О патичан тресак разбијених прозора

О лајање пса иза великог зида Не смемо се оглушитци | О добронамерни љубав оних којима

О понављање тпрорачунатих опомена

Не смемо се никада оглушљити О неупоредиву хармонију звукова " нападу У безизлазној одбрани до

Кад време стаје пч у часу смрти Не смемо се оглушити о последњу вољу О последњу поруку у брижљиво запечаћеној

Иако нам изгледа тако слична остатку

Пијанке са излетничког брода; о последњу

СВЕТ ЛИРИКЕ |

БОРИСЛАВ РАДОВИЋ

Нећемо се оглушити

(ту) И неће помоћи разговори о времену

И безбрижно уживање у топлој кади

недостајемо

Да би опет спокојно и поуздано веровали У тачне рокове ч неодложне посете И срамунате љубазне речи које треба

изговорити

Тако да савршено пристају 3 Одговарајућу прилику; ч неће

Да помогну разговори о кади

И безбрижно уживање у топлом времену.

Продавнице се отварају ч радници поливају

улмце

О „Декамерону“ се учи у школама,

Између узнемирене поноћи ц подневног одмора Биће за нас преломљене светлости у

горућој ружт

И незаборавних речи на које се морамо

боци Без збогом

безизлазне

одазвати љубављу

На које се морамо Окренути на улици за непознатим човеком Са стрепњом путника који одлази

За једно сунчано топодне у болничком врту И ове друге животе око нас И за друге животе што се понекад побуне

Тако озбиљно неуморно неумољиво

Која нечујно тутује ка нама кроз

"Звучна плућа каблова

По дну тихих мора. Не смемо се Оглушити.

по завр-

Ил у трамвају члља На препуној плажи

За љубав У сетнџм сусретима Рато остареле деце.

да, и с ону страну гроба, вршим замјену с не-

себичном сестром чија се љубав још није уга-

БРАНКО ЋОПИЋ

сила.

Што се спокојно одљлотавају

Јер биће ч опет речњ

Са опасним изненађујућим значењем

У које морамо да поверујемо; насумце Тражених речи у неочекиваншим

Сусретима раздвојених љубавника м опет

спојених мржњом, речи

Да их изненађено поклањамо чако смо

Већ можда изгубила наду: у неочекиваном Сусрету на. свечаној претстави

Ако смо већ можда изгубили, наду У неупоредиве речи за љубав У дугим зимским месецима, у опустелим

И био сам некада злосрећни краљ Едит. Ослепљењ ч прогнан из кужног града.

одмераванми

Нетрикосновеном заклетвом метронома

Који будно прате непогрешиве коњункције Из титид подрума старих опсерваторија.

И било би неразумно шаљивим опелом

Радовати се туђој смрти Кад неузнемирени светови поново склатају

тарковиља

Помрчали мјесец

ЈАНКО ЂОНОВИЋ

АЛА је ноћ а ја бих хтио да

буде бесконачни дан. Повија

се трава у грмљу од гажења сумрака, а ја, немиран и сам, забадам прсте у земљу и кидам се као грана. Висока, стрма планина пропушта мјесец иза рамена и гора се узнемирила и дах некакав студен прође низ стабла.

Треба ли животу своме да издубим ток или нека та он сам дубир Сумрак овај да утопим у своје дубоке воде м да се занесем силно пред ведрином вечери, пред хуком потока што махнитају низ кланце2

Живот тече поред мене као рије · ка поред погнуте, снуждене врбе на обали. Осјећам како ме нестаје, како се растапам у бојама вечерњим. Незадржив и бујан плач захвата моје срце. Под гранама, у хладноћи мрака, остаћу сам, склопљених руку. Прокапљиваће звијезде са огранака, гасиће се у тамним вировима суза. То гашење ће ме. пресахнути, искапити. Угарци звијезда на дну мене лежаће мртви,. Срце ће бити утуљено огњиште са неколико жишки, под пепелом, у ноћи ведрој

што извире из стабала!

Чамим под гредама жутим и почађалим. Преда мном је сто и неколико неисписаних, чистих табака. Бијеле, голе стрмени њихове очекују топле југове сјећања, суновратне поноре мисли, Као да је ова хартија жива: дише, расте, хоће да ме попије, да ме исуши, испосни. На столу, на табацима, дан се давно угасио, Лампа трне на зиду. Тишина ме опкољава и дира у густим самотуковима. И док напољу нечија пјесма се разгоријева на друму, мене ништа не весели. Сивоћа ме погнула до ове фијоке. Завијава ме ноћ с прозора; црне, кобне пахуље затрпавају ми блиједи лик,

Како ћу, о како дочекати свитање у окнима ни плаву птицу јутра на зиду 2

Закопан у соби, понирем у себе. Крњи, тајанствени мјесец провирује иза кровова: стари мој знанац као да ме испитивачки уходи, хоће да ме види и дозна шта радим.

Ноћна је тишина тешка. Врви као огромни, црни мравињак, гризе ме и мили по мени. Лампа са зида открива моју мисао која таласаво, рукописно тече низ табак. То ноћна тишина некуд одмиче и везе повијест о мени, ,

Ово је прва ноћ послије његовог погреба, прва ноћ послије његовог живота. Ноћ огромна и дубока, ноћ у истој соби, међу овим прозорима и зидовима.

Посјечено љетње сунце пало је низ

МИХАЈЛО ПЕТРОВ: РУДАР

планину и откотрљало се у море. Тамо се угасило., У црквеном звонику, хромом и слијепом, два три суха, умишљена откуцаја звона зарђала сјенка његова трагично се клати у звонику. као неопипљив, мучан и вјечан бол у нашим очима,

Ова соба опет тоне у мрак као вечером жедна кора у дубоки бунар. Али, кроз прозоре улази младост љетње ноћи, | оцртавају се модри правоугаоници неба... Лампа тиња, убого виси низ храпави зид. Широко огледало, озбиљно и непомично, не казује ништа сем“ празнине. Широко огледало у коме је бујност и љепота његова блистала у бијелим јутрима,

Хартије ме ове чекају у фијоци. Покидана свитања мога духа гуше се у тјеснацу дасака; хтјела би напоље, у своју постојбину, у далеко небо и љетњу „ноћ...

Погнута прилика мајке сагиње се

кухињи, к патосу, и с времена на вријеме. _ као тежак „гар, избацује јаук, његово „несрећно име,

Гдје је сада он»

Сандучић почива под неколико тешких каменова и масом земље. Пред малом сеоском црквом ноћас је пусто. Безбројни и безоблични — гробљански становници осјетиљи су га » похитали к њему. Пужу се уз санлук, гризу га, дубе, пробијају. Бескрајно чангрљање и куцање о даске, о стакло над очима — над његовим мртвим, убраним видом,

Луди човјече, ућути, Освијести се, лођи к себи. То је твој лични бол који се других не тиче; поред њега они пролазе као поред дубоког и гамног понора, заштићеног оградом.

Буди миран и зарони главу у жуте руке, Утрни лампу, нека те нико таквог не види, Ти не смијеш бити

пријатељства

О која се никад не смемо оглушити.

р ТОНЕ КРАЉ: СЕЈАЧ ЕС

беспомоћан, усамљен, одвојен од гласова и свијетала што допиру до тебе у овај позна час. Немој, из ноћи, са улице, потемјех да запљусне твоја угашена ока.

Сам у соби. На зиду моја сјенка, погружена и мутна. Не говори ништа а ја бих тако хтио да говорим с ЊОМ,

(О, сјенко, о црни враже мој на зиду!

Примакао сам се, пипам прстима. Нема ништа, само што у себи осјећам дубок, потмуо бол. Из његовог искрљаног коријена капље“ крв...

(О, сјенко, је ли све тако варљиво као ти» Не одговараш, не мичеш се, Ха, ха, је ли то твоја љубав за мене»

Иди, да те не видим, не мрачи ми зид о који ја, жалосни човек, вјешам своје снове — те тамне, чудне везове.

Иди, не растежи ме по соби, не грби моју прилику, Дај ми мира.

И ти си, сјенко, као све друго. Са мном живти лукаво, према мени си малодушна им зла. Кад је сунце, када са таласа и прелива свјетлост, онда си са мном: идеш уз мене, играши, несташно се смијеш на путу. А мало ако се набора небо, или ако смо у ноћи помрчалог мјесеца у каквој спромашној кући без лампе, ти, сјенко, бјежи, напушташ ме, Само си са мном када ми је добро, у сјају и у богатствима,

Иди, иди, што се пужеш по зиду» Зашто кривиш мој став који хоће да се усправи, да живи

пет РАИ У је и миљу У Аре пр ар ВА АИК Г- 4 А

и: РЕЗРУ у и У АВА | 5 Брумјв] М Мо

ПРТЕЖ: 3. ЏУМХУРА

“

„КОРИОЛАН“ НА ЊУЈОРШКОЈ СЦЕНИ

Једна од другоразредних Шекспиро-

вих драма — „Кориолан“ приказана је

са неочекиваним успехом у њујоршком позоришту „Феникс“. Услед тота што не спада у ред најбољих тратедија великог барда, ова драма је од 1885 досад била само једном на репертоару њујоршких позоришта 1938 године. За разлику од првог извођења, кад га је био режирао Чарле Хопкинс, обидвљеног „Кориолана“ поставио је даровити редитељ Шекспирових комада Џон Хаусман.

Према неподељеној импресији њујоршке позоришне критике, Хаусману треба захвалити што је кондензовањем текста, изостављањем и наглашавањем обезбедио „Кориолану“ дејство слично оном што га постижу Шекспирове најјаче драме — „Хамлет“, „Магбет“, „тулије Цезар“, „Краљ Лир“, Истина, ова драма чија је цоезија (шекспировски) осредња, а занатска обрада на пристојном растојању од савршенства, морала је у понечем изненадити гледаоца. Хаусманов „Кориолан“ је себичан сноб, какав је био и у ауторовој замисли, али му недостаје самозадовољство, које се обично сматра Ахиловом петом главног јунака. Следећи редитељева упутства, Роберт Рајен као Кориолан инсистирао је на опором, али ирационалном тумачењу своје Улоге, чиме је, између осталог, допринео утиску •да је у питању не слом досадног грубијана, него трагедија људског створења неспособног да духом заједри у надпросечно.

Ова концепција „Кориолана“ није једини разлог похвала које су се после премијере чуле на рачун Хаусмгна. Уочена је такође редитељева велика способност' да разноврсне и драмски често сасвим опречне садржаје мај» сторски повеже и учини уметнички кохерентним.

БАЛЕТ И НЕБАЛЕТ

Под тим насловом пропратили су неки, енглески листови гостовање париског балетског ансамбла Ролана Петија у Лондону, Балетски критичари британске престонице са извесним чуђењем су закључили да је програм Петијевог ансамбла садржао читав низ тачака за које је тешко рећи да су балет. Ту су традиционални балетски кораци били комбиновани са неком врстом мимике, акробатике, са игром и песмом, са елементима старинског Мјузик-хола, савремене ревије и кабаретског извођења.

Ансамбл Ролана Петија није ништа боље, бар досад, прошао ни у Њујорку, куда је отишао после. Лондона.

Лист „Њујорк тајмс“ је окарактерисао Петијев репертоар као „доиста веома жалостан, са изузетком комада „Курјак“, свака веза са балетом је чисто номинална“. 36 : • Га ТУРНЕЈА ГРУПЕ ТОКИСКИХ ИГРАЧА И МУЗИЧКИХ УМЕТНИКА

У току фебруара полази на турнеју по земљама Западне Хемисфере група од двадесет и пет играча и музичких уметника токиског позоришта „Кабукт“, Према идеји госпође Азума, која предводи јапанске уметнике, репертоар ове групе биће вероватно сведен на једну интегралну претставу у којој ће бити

садржани различити музички и играчки стилови „земље Сунчева рађања“. Међу инструментима које носе собом музички уметници из Токија налазе се кото, самисен, флаута, добош, звоно и гонг, 5 35 СМРТ

МИХАИЛА ПРИШВИНА

Према саопштењу московског радија, руски приповедач и романописац Михаил Пришвин умро је у осамдесетој години живота. Пришвинове приповетке и бајке превођене су на разне језике. Две његове књиге — „Јен Шенг: Корен живота“ и „Језеро и шуме“ објављене су у САД 1936, односно 1952 године. Пришвин се књижев= ничком позиву одао тек са наврше« них тридесет година живота, пошто ја претходно завршио пољопривредни факултет.

ЈЕ

ФИЛМ О ОСВАЈАЊУ ЕВЕРЕСТА НАГРАЂЕН НА

КОНКУРСУ

ДОКУМЕНТАРАЦА

На такмичењу документарних филмова у Њујорку, прву награду (награду Роберта Флаертија) за 1953 тодину однео је британски колорисани филм 0 подухвату експедиције сер Џона Ханта, која је упролеће прошле године успела да освоји Маунт Еверест.

Пре овог такмичења, њујоршки филмски критичар Босли Краутер у: врстио је „Освајање Евереста“ међу десет најбољих филмова снимљених 1958 на енглеском језику.

МУЗЕЈ АУСТРИСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ УМЕТНОСТИ

У летњем замку принца" Евгенија Савојског, крај Беча, отворен је Музеј средњовековне аустриске уметности. У њему су сабрана многобројна дела аустриске пластике од средине Дванаестог до половине – Шеснаестог столећа, као и примерци сликарства на дрвету из последња два столећа тога периода. Средњовековно ликовно блато Аустрије, које је досад било растурено по разним музејима, нашло се на тај начин на једном месту. Између осталог, ту су се сад обреле чувене готске мадоне, од којих најстарије датирају из 1160 године, готски портрети кнежева и кнегиња, и дела такозване Дунавске школе.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 11 ФЕБРУАР 1954

а рту