Књижевне новине
КЕЊИГЕ ГОВОРЕ
Хиполит Тен: Шекспир ; и његови савременици _—
(Издање „Нопок“).
Под горњим насловом, на 226 стр. текста, ова књига доноси три поглавља (Позориште Ренесанса, Бен Џонсон, Шекспир) из обимне Тенове' „Историје енглеске књижевности“. Иако фраг-
· мент из већег дела, ова књига чини занимљиву целину, изложену познатом позитивистичком методом овог фран· уског критичара и историчара, и има све одлике његове бриљантне духовитости. Засљутом српског преводиоца, Николе Трајковића, и редактора, Милана Предића, који очевидно нису жалили труда да пишчеву мисао изразе „ едекватно, књига се чита са великим задовољством: превод је не само јасан и правилан, стилски веран оригиналу, но местимице има реторске мајсторије и поетског надахнућа, што се нарочито опажа у преводу Тенових цитата из до сада код нас непреведених енглеских класика. То није био лак посао, и преводилац и редактор, уз мале изузетке, (свакоме своје! ваљано су га извршили.
Теново дело написано је безмало пре сто година (1856—59), па отуда у њему има извесних материјалних грешака, јер Тен, појмљиво, није могао знати неке ствари о Шекспиру које су данас
добро познате, као например: да је у. |
Шекспирово доба било у Лондону дванаест позоришта (девет јавних и три приватна), а не седам; да се Шекспирови сонети не могу узимати биографски. и у њима буквално видети историја Шекспировог срца; да није Шекспир „читао само књиге текуће књижевности“, већ и многа дела класичне књижевности која су" пре истека 16 века била преведена; да „није хтео чак ни да изда и сакупи своја дела“, док су се међутим он и његови другтови, глумци и драмски писци, трудили коликогод су могли да спрече штампање својих дела из појмљивих позоришно-трговачких разлога, а и иначе, на позоришна дела није се гле„дало као на литературу, и свет се смејао Бену Џонсону када је своје драме штампао.
Исто тако, има и'неких омашака за које сносе одговорност преводилац и редактор, као например: за Роберта Грина они кажу да је био кафански клуподер“, премда је Грин умро 1592, кафа први пут донесена у Енглеску 1641, а прва кафана отворена 1650; за „Венеру и Адониса“ да је „први наследник његове маште“, уместо „прво чедо (или дете) његове маште“; превод једног одломка из „Хенрија У1“ управо је изврстан пример колико се мора пазити када се преводи, а нарочито када су у питању стари текстови: „Као што, овде седим на камену Лондона, тако прописујем и наређујем да канал за мокраћу точи само ру-“ мено вино ове прве године наше владавине“, каже вођа побуњеника, Џек Кеид у тој историској хроници, а у "преводу који нам је овде дат, Превод · је, дабогме, бесмислен. пре. свега, „камен Лондона“ не казује ништа или бар не казује да је то била једна позната четтена У Лондону са које су објављиване разне прокламације и наредбе власти; још горе је и бесмисленије у том преводу кад се каже „да канал за мокраћу точи само румено вино...“ Уства-
ри ту је реч о једној познатој јавној чесми у Лондону, потсмешљиво названој Реала сопди, због
тога што је из ње цурио врло танак млаз воде. Према томе, из те чесме (назване како хоћете), »„цуриће само румено вино“.
Како у дељу има обиље навода из оригиналних драмских дела, преводилац је све те наводе дао и у оригиналу, на крају књиге, где заузимају приличан број страна (231—340). МИ ту има формалних грешака: енглески наслови исписани су српском ортографијом; понегде су наслови дела дати на српскоме испод енглескога текста, или су испод таквога текста српске ознаке чинова. Преводилац је, добро учинио што је на крају књиге додао и хронологију Шекспирових дела, по сер Бдмунду Чемберсу (1930), и своја обја-
ЗЛАТКО ПРИЦА: ЦРТЕЖ
~ Теодор Пливије: »Москва«
(Издање „Рад“, 1953, превод Стевана Миловића)
ТЕОДОР ПЛИВИЈЕ: „Москва“. — Савремени немачки књижевник Џливије је нашој ниталачкој публици познат још од пре рата преко свога романа „Кајзерове кулије“, у коме је изнео свој протест против царске вилхелмовске Немачке, која је у мегаломанском сну за светским господством унесрећавала свој сопствени народ водећи га на кланицу. Међутим, као да се ток немачке историје крваво поиграо с жељама и намерама најбољих им најдемократскијих људи Немачке. Дошао је хитлеровски поредак који
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ «ЧЕТ
шњења мање понатих имена, наслова или појмова. у
И напослетку, о избору самога дела. да бисмо се упознали са Шекслпиром, мислим да није требало преводити фрагмент, него целину; да није требало преводити старо дело, него савремено; и да је пре требало преводити енглеско дело него француско. Ми смо се, пре неких сто година, упознали са Шекспиром посредно, преко немачких и руских превода; па зар је потребно и данас да се најпре упознајемо са критиком о Шеспиру преко посредника7 и то фрагментарном, и за>
сте АЛУИ Б. НЕДИЋ
„Лиреске минијатуре“, друга пјесмичва збирка Владимира Поповића, открива мам знатне новине у изразу и инспирацији овога пјесника, којега смо с пријашњом, његовом првом збирком „Свијетло на пепелу“ (Загреб 1951), сматрали првенствено аутентичним партизанским пјесником. Ново је у овој новој збирци оно што јеу првој тек наговијештено (циклус „Немири“); садржај и дух, који њоме провејава индивидуалистичком печали и под тамном копреном неког опћег, индивидуалног, бајроновског песимизма, што се, уосталом, у пријашњој збирци помало маслућивало и изван циклуса „Немири“ — и у беговићевском (Милан Беговић. „Живот за цара“) циклусу „дјечак у рају, и у „Икару“ па и у главном дјелу оне збирке; у посми „Очи“. У овој данашњој збирци та је тамна но
М. ПРЕГЕЉ; КУПАЧИЦЕ
%
Две норвешке публикације
У скандинавским земљама постоји велики интерес. за словенске студије. Од седам-универзитета колико их. на. Северу укупно има, нема ниједног на коме се не проучавају историја, језици и књижевност словенских народа. Од исто толико националних и универзитетских билиотека нема скоро ниједне у којој не ради бар по један слависта. Најактивнији од свих скандинавских библиотекара-слависта је неоспорно д-р Арне Галис из Универзитетске библиотеке у -Ослу. Он је у нашу земљу долазио У првим годинама после ослобођења и о нама писао у више наврата (веће и мање радове из области лингвистике и књижевности поред више чланака у вези са догађајима и приликама у нашој земљи). Последњи његов рад, припремљен уз сарадњу Слободана Комадинића, службеника Библиографског института у Београду јеста Упвомама—Могве (Југославија—
Норвешка) који „покушава да у обли-.
ку библиографије да једну слику веза између Норвешке и Југославије", како се вели у предговору (Осло, 1958).
Рад износи непуних пет табака средње осмине и подељен је на два дела: на део који доноси податке о Норвешкој у нашој књижевности (Комадинићев део посла) и на део који доноси податке о нама у норвешкој књижевности (Галисов део посла). Први део има 2373 библиографске јединице, а други 319, А то значи да је наш интерес за Норвешку знатно јачи од норвешког за нас. .
Ова констатација, тачна у својој основи, није, нажалост, тачна до краја. Није тачна до краја због тога што су обавештења о нашем интересу 38 Норвешку непотпуна. У немогућности да проверим све податке, ја сам проверио податак о главном нашем интересу — мислим на Ибзена — и утврдио да на 82 јединице наших интересовања (преводи, студије и чланци), билиографија не бележи бар још исто толико јединица. ј
Несавесност с којом се с наше стране овоме послу пришло одиста је за осуду. Ниједан наш часопис није честито прегледан, наше веће новине нису уопште разгледане, добар део на ших збирки студија није уопште отворен. Како другачије објаснити да изврсни есеј И. Секулић о ПЕРУ ГИНТУ није забележен! Како разумети да су прикази М. Грола забележени као прикази објављени у С. к. гласнику, али не и као чланци унети.у његове ПОЗОРИШНЕ КРИТИКЕ! Како схватити да је узет у обзир Шевићев оглас
++
је, поред осталих дела што их је донео, потпуно обезличио човека, стварајући од њега немислећег "робота који тенковима и авионима сеје смрт и ропство. Ту психу је оцртао Мливије нижући реченице своје трилогије, од које смо засада добиљи први део. „ Били смо' навикли да совјетско-не-
мачке борбе посматрамо кроз призму
руских писаца који су се служили сувише црно-белом ·техником описа, па стога необично занимљиву слику претставља дело које говори о прошлом рату речима немачког књижев»
К, 18 ФЕБРУАР 1984
у вези са нашом земљом
да издаје превод НОР, а није регистрован сам превод као посебно издање! Читав низ радова: наших ми страних људи (Берића, Глигорића, Миколајевића, Смодлаке, Милићевића, Б. Петрсовића, Јанковића, Грчића, Токина, Букадиновића, Манојловића, Бановића, Крунића. Митропана, Св. 'Петрсвића, Бинавера, Плеханова, Леметра) објављених у С. к. гласнику, Мисли, Будућмости, Мскри, Речи, Нади, Новостима, Јавности, Јужном прегледу, Раскрсни» ци, Позоришту, Животу и раду, Бранковом колу, Младој Босни, Летопису М. с. Зори, Венцу, Српском прегледу, Политици, Времену, Правди није уоп"ште регистрован.
Овакав начин рада брзо се осветио. на основу података којима је располатао, д-р Галис је у „Норвешком годишњаку за библиотекарство“ (1958) 0објавио студију о НОРВЕШКОЈ У ЈУТОСЛОВЕНСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. У њој је прегледао наш интерес за Бјерисона, Ибзена, Хамсуна, Бојера, Сигрид Унсет, с једне, и истакао оне наше људе и оне наше радове о којима је знао, с друге стране. Слика је испала и непотпуна и нетачна.
Библиографија је због тога кориснија по делу у коме доноси податке о "норвешком интересу за нас. Од наших писаца превођени су Кочић (Јаблан), Матавуљ (СВЕТА ОСВЕТА), Цанкар (приповетка Обтост 1п зфаге) и Давичо (МЕЂУ _ МАРКОСОВИМ ПАРТИЗАНИ“ МА). Писано је о Караџићу, Његошу, Мажуранићу, Јагићу и Мештровићу. Жао што се види, то није много. Већи је број написа у вези са нашом земљом: о балканским језипима, о дијалектима, о фонетици, о свадбеним обичајима у Петроварадину, о народној ношњи, 0 културној борби, о породи+ чиом животу у Херцеговини, 0 изло> жби наше народне уметности у Ослу. о нашим народним причама из Словеније, 0 ношњи и накиту у Црној Тори, 0 норвешко-југословенској научној сарадњи, о Далмацији, о значају богтомила за ширење народне књижевности, 0 нашој народној песми. Највећа је група података о интересовању за историју и земљопис наше земље: она износи 161 јединицу.
"Закључујући овај напис, ја бих хтео да одам признање овом далеком нашем пријатељу који чини све да нашу земљу приближи својим земљацима и да нашим људима скренем пажњу на одтоворност коју узимају на себе прилазећи овако озбиљним пословима без основних квалитета које они захтевају.
СЛ. А. ЈОВАНОВИЋ
ника доследног противника нацизма, али и човека који не боји ружичасто стање на совјетској страни. Изко на махове књига делује као репортажа због убрзаног темпа приповедања, она је у исти мах и убедљиво сведочанство о различитим људским судбинама које су се нашле међу жрвњевима рата, а несумњиво и огорчене оптужбе свих видова деспотизма.
_ Књигу је објавило издавачко предупе „Рад“ у преводу Стевана Миловића. ·
с. Г.
Поповићева рефлекси
(Поводом „Лирских минијатура“, издање Мале библтиотеке „Зоре“, Загреб, 1953) _
"рактер пјесничког · израза,
та песимизма и скепсе нарасла до искључиве доминанте, а усто се — што је такођер упадљиво — изоштрио и кабоље. рећи облика: овај је одсада још потпуније затворен у „школски“ одмјерен и измјерен, чак и конзервативан оквир, У којем мисао нема замах слободна и лепршава лета, него је сапета одређеном ауторовом интенцијом; чак и поред риме која иначе зна са своје стране побудити неочекиване обрте смисла и асоцијација, узбуркати машту баш својом механичком законитошћу пјесничке технике. Поповић, очигледно, обуздаза свим силама оне могућности, што их неочекивани смисао риме намсће разбукталој имагинацији, држећи се стално своје основне идеје им оне нити („црвене нити“, лајтмотива), што је по: викла рационално, у инспирацији, У првом заносу, прије него је заснован облик, у који ће се мисао преточити. Можда је баш то особина натпросјечних стваралаца, супериорних над сваком случајношћу и „срећом“, што се у стваралачком полету често нађе и под пером осредњих, ла чак и немоћних полетараца — као повољан вјетар што изненада дуне у једра и понесе лађицу к циљу брже, него се то од невјешта кормилара могло очекивати,
завивши се углавном послије овога рата, сам у поодмаклим (зрелим) годинама, Поповић се намах афирмирао као натпросјечан, а међу партизанским пјесницима поред Каштелана и нај;снажнији стваралац. Његова поема „Очи“ није до данас довољно запажена — као што Торанова „Јама“ јесте — и о њој би требало писати више, него што се писало, поготову уз оних неколико далеко „слабијих“ поема и „поема“, које се без одговорности спомињу иза „Јаме“, док се „Очи“ посве за60рављају! А „Очи“ су заправо и афир-' мирале овога пјесника. Сумњам да ће и ова нова књига пјесама учинити више за свога аутора, иако ће открити неке нове моменте његова пјесничхог стваралаштва, неке нове квалитете и путеве којима је он дошао до тих квалитета. За разлику од његове поеме „Очи“ и оног беговићевског циклуса „Дјечак у рају“, ,„Лирске минијатуре“ изненађују својом основном и доминантном инспирацијом, која има свој коријен, своје буђење — у Крањчевићу, у Крањчевићеву визионарству, у његовој слици имагинарне борбе пјесничког титана против мрака и несхваћања... М Поповић се залаже за тенденцију неког узвишеног, опћег и свечовјечанског циља, приписујући — свијесније од Крањчевића — наднаравну, медијску моћ улози пјесничке ријечи;
Одакле извор, снага ове моћи Од чије руке сваки предмет сине, У чијој руци која влада свијетом и што је мртво живи од давнинет
Рефлексивност, што је главна нит и садржина ове Поповићеве збирке, стално се креће на. том нивоу, па
„чак и онда, кад из непосредног фи-
лозофирања прелази у алегоричке 0облике („Планински врх“, „Лав у кавезу“). Кад су већ споменуте алегорије, којима је — за разлику од Поповића — обиловао Крањчевић спомеџимо, да се Поповић изражава радије вербално и рефлексивно (што је раније већ констатирго Б. Зељковић у својој критици прве збирке), сводећи стих на на;шкртији, лапидаран израз одређене мисли, с вербалним метафоричким помагалима, често с регионалним лексичким благом народног говора свога завичаја, што даје необичну свјежину његову изразу. Ниједна наша поези» ја „осим још Каштеланове, послије задњег рата није се толико згусла у себе, у свој повишени филозофски свијет крањчевићевског визионарског полета, као ова Поповићева. У њој не пулсира наше вријеме, наши људи, мотор на шег живота, наших радости и болова; У њој се не налази интимно и субјективно ништа од онога, што привлачи сувременог човјека везаног за комплексе комплицираних увјета живота који живимо и с вољом и против воље — добровољно и зловољно (па чак ви циклус „Фа Боге “ што има јасне претензије личне љубавне исповијести. није интимна, него полемичка социјална поезија). Читати Поповићеву поезију значи: одвојити се од себе и од нашет живота, и пренијети се у свијет Крањчевића (што не значи и у свијет Крањчевићева времена!). Читав смисао те пдезије (као и одбљесци Његоша у поеми „Очи звучи нам анахронистично, и то баш зато, што смо у посљедње доба, више између два рата него данас,. навикли да у пјесништву налазимо „одушак“ својим нелагодама, и личним, и националним, и социјалним па смо одбојни сваком објективизму и „свјетским 60лима" (велтшмерц), Горанова је „Јама“,
вна лирика
на примјер, пребродила онај објективизам што се вуче од Мажуранића („„Смаил-ага“) и Његоша, и сва је топла, мека и податљива од осјећајности. Ход је Поповићеве поезије, њена резигнација и песимизам, филозофски, зачет у Крањчевићеву бесубјективизму, више него у себи, настављен кроз мјешавину наших пјесника као што је споменути Беговић, донекле Ракић, више Пандуровић, а завршен, зачудо, у инвенцијаме и мотивима Цесарићеве лирикг; но, унаточ томе, без Цесарићеве интимне топлине и крхке, срдачне осјећајности. Мислим да су то по прилици главни Поповићеви континуитети и његове најближе везе с нашим пјесничким традицијама, које је он партиципирао. Истини за вољу: Поповићева поезија не открива „нове свјетове“, који нам не би били познати послије Њетоша и Крањчевића, и не импровизира нова, досад непозната изражајна средетва наго се, као што већ рекох, служи одређеним, чак и „школски“ прописаним правилима, а одише духом који није откриће послије Крањчевића и Пандуровића. Па ипак, апстрахирајући њен „крањчевићевеки" тон (као филозофску основу), у својим ситним мотивима она нас „подсјећа" и на Цесарића, а због тога и на наше доба. Понека основна концепција, понеки стимула+ тивни мотив одзвања у новој, Попови ћевој, разрађеној и у тој разрађености од Цесарића даље настављеној и диференцираној варијанти, што у исти мах служи на част обојици пјесника: Цесарићу зато што је непресушан извор изражајне и духовне инспирације, Поповићу зато ито је умио и имао снаге, да се са те, ЏШесарићеве подлоге вине У широк и висок, свој лет. Мени се чини, да је за ту симултаност и тренутачну једнодушност мотива карактеристична успоредба Шесарићеве прозне пјесме „Орао у звјерињаку' и Попови+ћеве пјесме у везаном слогу „Лав у кавезу". Нажалост, шкртост овога простора спречава да се цитирају 0ба примјера, па да читалац одмах увиди заједничко у инвенцији, истост концепције, а у исти час и различитост обраде, у којој један пјесник не заостаје за другим!
Фзрапантна је и сличност (једнакост) ритма. У појединим Попсвићевим стиховима сусрет ћете чешће тај далек, мукли одјек Шесарића као на угодан, складан ехо вишепут понављаних арија: „Али ја не знам, да ли да јежелим, или не желим" (Цес) — „Сам је и онда кад није, сам је кад то и
не жели' (Поп.; ,„И он је стао да се жари" (Цес) — „Ко дјевојка ;е стала да се жари" (Поп.); „Немој се варат и не дај се варат, одрежи
крила пружена за лет" (цес) — „Тубећи вјеру Уу људе и живот, ломио крила, падао у лету“ (Поп. итд. Те унутрашње синониме идејћ и њихова ритма, или складности мотива, двију поезија, могуће ја, иако с напрезањем маште и инвенције, проналазити на киховим страницема и међу разбацаним стиховима, гаје се једва двије слика пролазно додирну, а онда излапе или се одбију у неповрат. Притом мислим на Цесарићеву пјесму „Враћање", а Поповићеву „Сусрет“, на Цесарићеву пјесму „Повратак“, а Поповићеву „Човјек и кругови“, на Шестарићеву пјесму ,„Каспа јесен“, а Поповићеву „Љетну јесен";
Цесарић: Посве полако, У магленом плашту, Јутрос је ушла у село, Кроз башту Прошла је мимо оцвалих лијеха, Нађох је испод снуждених стреха.
Поповић:
Сва уздрхтала, још с љетом У гласу,
Јесен је ушла у људе и ствари. И наједанпут — луда од љепоте. Ко дјевојка је стала да се жари.
Мстицати такве рефлексе не значи ништа друго него истицање пријатељских додира двију вриједних и у на10] новијој књижевности ненадмашених поезија посљедњих година и деценија, са том разликом, што је једна другу претекла за релативно кратак, али ипак одејечан временски упадљив период. Недовољно би пак било оцјењивање Поповићеве лирике само овом методом и у овом аспекту. Посебно и изван (или изнад) тога она има других нарочитих квалитета и специфичности, које ће, надам се, остали
критичари приказати и валоризирати.
МИЛАН СЕЛАКОВИЋ
•