Књижевне новине
ВРЕМЕ СВЕДОЧИ
УОЧИ ТРИДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦЕ МАЂАРСКЕ КОМУНЕ
Сећање
к р ф
минул
на један и март
ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ
"РОЧЕЛА је нова година; садашњица једне го дине опет се претворила у прошлост. Надахњујући мермер историје живим успо-
менама, велики вајар Време неуморно деље своје споменике, Ове споменике називамо годишњи“ цама и пред њима треба по који пут да се зауставимо. Јер, били они лепи мили ружни, на сваки начин су поучни,
__ Једна од првих годишњица, у низу других У години на чијем почетку се налазимо, јесте, у месецу марту, тридесетпети рођендан мађарске Комуне.
Сто и тридесет дана мађарске совјетске републике били су нови пламен слободарске ватре четрдесетосмашких мартова.
·_ Успех овог другог мађарског Марта спречиле су исто такве неповољне: околности и несрећне историске комнциденције као н успех оног претходног Марта 1848 године, али је данас већ несумњиво да су и један им други март били плодна сетва: сазревањем историских услова ти револуционарни замеци дозреће до плода. Година 1848 трасирала је пут ка обарању феудализма и стицању основних права прађанства, а 1919 је била први одјек посмртног 3в0о-
„на над класним духом и експлоататорским друштвеним поретком.
Данашњи владајући систем у Мађарској, нажалост, до те мере је унаказио чисту лењинску идеју 1919 године да се она не може ни препознати. Државни капитализам, бирократија, некритично сателитско повлађивање нису наслеђе 1919 године, Мартовске идеје од пре тридесет н пет година још чекају у Мађарској на своје остварење.
За тај март везано је и неколико мојих успомена. Четири разреда ниже гимназије завршио сам У Дебрецину, трећем по величини равничарском Граду Мађарске, одмах иза Будимпеште и Сегедина, и тамо сам 1918 преживео грађанску револуцију, такозвану „револуцију јесење руже“, а У марту следеће године, 1919, проглашење мађарске диктатуре пролетаријата,
Први светски рат се већ приближавао крају када сам пошао у трећи разред гимназије. Моја школа је била смештена у старој згради реда Пиариста и била је веома далеко од нашег стана. Тада смо живели на самој ивици града у малој дедовљевој кућици са баштом, у којој је, између осталога, стајала и једна крушка са које сам се често снабдевао вечером, кад би нам већ и ратног хлеба понестало. Сваког дана сам жипчио својих добрих три четврти сата од куће до школе и натраг, а поред тога морао сам барем још једанпут да одем у град до Градске већнице, јер је у моје задатке спадало и стајање у реду пред „швајцарском“ млекаром за разводњено ратно млеко за мог пзнуреног, болесног деда.
У октобру те године дошло је до такозване „револуције јесење руже“ Карољија, Јаноша Хока и другова, али ми једва да смо видели неку вајду од пљуска реформи ватрених ситоајена из пештанске „Асторије“. Млеко је постало још воденије, ратни хлеб још киселији, а обро-
Соб с Во МБ -НеЈА
„Јанош и Мацко«
(ПРИПОВИЈЕТКА ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА)
ци једног п другог —— још више су се смањили. Међутим, до револвера, ручних граната, војних догледа или официрског седла људи су, укључивши ту и неодраслу омладину, могли да дођу без икаквог стајања у реду.
После капитулације Немачке, Макензенове трупе су нагрнуле из Румуније, коју су држале под окупацијом све до краја рата, кући преко Мађарске, и на линији њиховог повлачења Дебрецин је био једна од важних станица. Немачки војници под вилхелмовским шлемовима буд“ зашто су продавали све што је било државно, а продали би и спас своје душе „само да их је високи државни ерар снабдео том опремом.
Већи део те најразноврсније војне спреме „доносио се на саобраћајно острво пред малом црквом у Пијачној улици. Трговина се водила по васцели дан. За неколико новчаница званичног новца, коМе је била знатно опала вредност
и који су тада називали црвеним новцем, 38 разлику од мирнодопског „плавог новца“, за који се сматрало да има већу, вредност, могао
је човек да купи оружје, муницију, сабљу.
А за то време по улицама су цветале руже блаженства јесење револуције. По главним саобраћајницама града јурили су горе-доле, без икаквог циља, камиони препуни војника — ма» хом дезертера. Ознаке чинова 4 кокарде са капа биле су нестале — заједно са разводњеним млеком. У празним дућанским излозима биле су разапете папирне траке са оптимистичким натписом: „Под заштитом националног већа“. На великим белим плакатима, онаквим на којима су у то време обично позивали народне устанике на допунску регрутацију, били су исписани стихови Жени Варнај: „Не пуца), сине мој јер ћу и ја бити тамо!..“
Шта да радим, за мене револуција „јесење руже“ није значила више од тих ситница. А мислим да ни за друге није значила много ВИше, Како је другачије дошао, колико је више и колико брже је начинио реда режим пролетерске диктатуре!., а
У оном тадашњем свету без радија преокрет је објавио дневни лист „Дебрецинске новине“. У моје свакодневне дужности спадало је и то да мом деди сваког дана купујем тај лист. Колико је било моје изненађење када ми је продавац новина једног прохладног. јутра раног пролећа пружио лист „Црвене новине“! Исти лист, па ипак други... Заглавље листа исто као раније, само је уместо речи „Дебрецинске“ до-
„шла реч „Црвене“.
А на првој страни преко сва четири ступца
наслов: Мађарска — постала совјетска република,
То је ускоро свима било јасно, После слабачког поветарца од експеримента „јесење ру-
“
же“ уследила је права правцата олуја. Град се стресао и почео да се протеже. Искушења петогодишњг рата брзо су занела улево грађански пук Дебрецина, који је дотад пословичном У-
порношћу _ теглио своју заосталост као неки јарам. Коме је ту револуција могла да говорир
Фабричка индустрија града била је безначајна,
С
Е Е
ИО о И
МАКС БЕКМАН; МРТВА ПРИРОДА ЗА МЕКСИКАНСКУ ВАЗУ
организованог радништва једва да је уопште и било. После аустро-мађарске нагоде цео град се сматрао постојбином полусељачке занатске радиности, товилаца и трговаца свиња, плашљивих _ ситних капиталиста, запарложене, фаталистичке кириџијске беде,
Па'ипак,., Улицама су се таласале масе које су клицале и надале се, Највећи део њих, разуме се, није знао чему кличе, али је мноштво својим шестим чулом слутило да негде постоје људи који се труде да за њих створе лепши и бољи · живот. О позадини руског слома и Лењиновом истулању на историску позорницу, ве» рујем да у целом граду није знало ни њих петнаесторо. Код нас, односно у гимназији реда Пнаририста, живот је такође попримио нови вид, -Господин професор Песесер, наставник-џелат нацртне геометрије, страх и трепет свих ђака у школи, појавио се на часу, на свеопште чуђење, у грађанским панталонама, (без мантије. Остали наставници духовног реда такође су скинули мантију.
Ученици виших разреда гимназије образовапи су ђачко веће, После једне недеље скупили смо се у биоскопу Уранус на заједнички састанак са питомцима реформистичке гимназије, главне реалке, колегијума, техникума Доци и техникума металне индустрије. Први наш захтев, који је, на основу предлога једног грлатог кандидата за појца из колегијума, једногласно прихва-, ћен, гласио је овако: Тражимо право саветодавног гласа за изабране претставнике ученика ва наставничким конференцијама на којима се дају оцене! А господа професори — сврзимантије заједно са својим грађанским колегама без
(Наставак на осмој страни)
свесног,
:
К
због пића, посрнуо, и никако не може да се опет дигне, јер му то не да средина у којој живи, уживајући у његовим слабостима и нагонећи га да им опет подлегне. Мацко је пак стари магараш, који носи којекакве терете, и за околицу је смијешан већ зато, што је магарац,
Јаношу и Мацку супротставио је
А
#са МА у животу случајева, кад се уз имена људи и ствари уви; јек вежу једне исте асоцијације, које нису наоко ни у каквој јачој вези с њима. Илак, кад их ч0вјек касније куша провјерити, долази обично до закључка да нису настале без разлога. Тако, кад петко спомене Вељка Петровића, писац ове биљешке одмах помишља на једну од његових првих новела, „Јаноша и Мацка“. · Приповијетка „Јанош и Мацко“ изишла је г. 1909 у затребачком „Илустрованом обзору“. Вељко Петровић се тада појављивао својим прилозима по часописима и новинама. Уочи првога рата био је већ угледан књижевник, сурадник првих српских ш хрватских Књижевних _ листова, Ђурчинова алманаха хрватских и српских пјесника и приповједача, и др. Својим „Родољубивим песмама“ избио је у први ред тадашњих сралских и хрватских пјесника, проглашен од Скерлића обновитељем српске родољубиве поезије. Његови стихови рецитовали су се и учили намзуст, као м неки Ракићеви м На-
6
зорови. Они нису били патриотски У романтичарском смислу. Петровић је у њима заузео оштар критички став и према властитом народу, упозоравајући на његове мане и недостатке. Управо због тога могао се и наметнути релативно брзо,
Отада даље Вељко Петровић развио се у плодна приповједача Војводине, а истакао се с успјехом и на другим подручјима културнога живота. Без обзира на то, што његов рад траје већ близу пола вијека, при помену његова имена ипак се још увијек најчешће јавља помисао на „Јаноша и Мацка“,
У срлској књижевности између два рата, а и данас, Вељко Петровић је истакнути пјесник Војводине, Он је 'схватио и њезину поезију, али је усто на реалистички начин, оштро и без уљепшавања, приказао и њезину интелигенцију, и полуинтелигенцију, и обртнике, н сиротињу — углавном сав онај српски свијет, који се у доба Аустро-Угарске или настојао пробити до положаја владајућих „класа, или је у тадашњем поретку остао прегажен. Новеле Вељка Петровића и одраз су и критика српскога грађанства у Војводини, у његовој колебљивости, пузавости, неодређености и очиту дегенерирању.
Све су то већ давно изречене констатације, Кад би према томе човјек
имао да одговори на питање, зашто га се дојмила управо новела „Јанош и Мацко“, а многе је друге заборавио, могао би наћи јефтин одговор у складу с неким помодним критичарским клишејима: Вељко Петровић показивао је реалистичке склоности у доба кад су хрватска и српска новелистика биле прожете лиризмом (Шимуновић, Станковић, Ћипико); био је усто савјестан писац у временима кад су се српски и хрватски приповједачн предавали валу ријечи. |
Такав одговор вјеројатно ипак не погађа језгру ствари. Појам „реализам“ толико је већ измрцварен, згњечен, да је постао и безобличним и бесадржајним, јер су му различити тумачи истиснули све сокове, Њиме се ипак не може објаснити све. Вјеројатно није само реализам у „Јано“ шу и Мацку“ могао толико дјеловати на памћење читаоца. Бит ће нешто друго, изнад обичајних књижевних појмова и термина.
У новели „Јанош и Мацко“ изнио је Вељко Петровић нешто пластичније два лица: несретног манастирског слугу Словака Јаноша, и мана-
стирскога магарца Мацка. Они су у
својој средини потпуно осамљени, те постају истински пријатељи, који се без ријечи разумију, Јанош је пропали интелектуалац, који је једном,
Вељко Петровић цијелу манастирску средину, и младо и старо, и учено и неучено, и мушко и женско — али све одреда празно, умишљено, трпећи од сите досаде и настојећи да се наруга било коме, само да ислуни једноличност свога празнога живо“. та. У тој средини само се два бића етички и интелектуално некако уздижу: Јанош и Мацко. Они, најнеугледнији и најпрезренији, имају једино и памети и душе, Јанош у новели није подеранац, нитков, пијаница, већ човјек с израњеном душом, који тражи само мира, па му ни то не даду. Свуда га сусреће подмуклост, надменост, злоћа. Мацко је пак биће са својим унутрашњим животом; једини је он био кадар схватити Јаноша. Они се разумију, они се воле, и у својој осамљености они један у другоме налазе и животни ослонац. Но управо зато манастирска средина убрзо опажа ту необичну љубав, те једном глупом шалом затјера обоје у смрт. Па и та смрт била је за ту околицу више смијешна него трагична. Нитко за њима двојицом није пожално.
„Јанош и Мацко“ није толико реалиетичка новела, колико умјетнина, у којој је њезин творац приказао душу, душевност у људи и бића, што их обично грађанско друштво и не запажа: душу презрених људи и
АКТУЕЛНОСТИ
" ,
Снобизам и уметност
(ПОСЛЕ САВЕТОВАЊА СРЕДЊОШКОЛАЦА СРБИЈЕ)
На саветовању претседника средњошколских актива Народне омладине Србије претседница актива једне београдске гимназије назвала је „малим снобовима“ неке девојке које иду на> све „премијерне претставе“, отварање изложби, концерте и сличне приредбе. Није искључено да се заиста ради и о снобовски настројеним младим девојкама. Али — на неки начин се омладина мора придобити за напор који од ње захтева свака озбиљна уметност, па се поставља питање да ли известан снобизам није ипак кориснији за културу, од игнорисања. Јер, агитацијом ће се мало ко отерати на изложбу модерног сликарства или на симфониски концерт.
Иначе је ово саветовање највише било посвећено проблемима насталим у односима наставника и ученика. Једно време су школске власти у многим нашим градовима потпуно скучиле приватни живот ученика. Прописане су кецеље, капе и значке, забрањено је увече пролажење улицом (а тиме и посећивање вечерњих претстава по-
5 зоришта и концерата), у Нишу је чак
било забрањено ученицима средњих школа да пролазе кроз парк. Сада су ученици прешли са својим захтевима У другу крајност, у неким градовима (Шабац, Ранковићево) желе да учествују чак и у избору директора школе. Ови екстремни захтеви су одбачеши, али на саветовању је једнодушно изражено мишљење да омладинска организација школе обавезно мора да буде претстављена У школском одбору.
Пошто је доста времена посвећено и материјалним тешкоћама ученика, ситуацији у интернатима и политичком раду, релативно мало се диску«“ товало о литерарним секцијама и уопште култури средњошколаца. Само један дискутант је изазвао извесно. уз- | буђење тражећи оштру борбу „против модернизма“. Неко је одмах замолио тог дискутанта да објасни шта подразумева под модернизмом, али одлу-“ ком већине ускраћено је дискутовање о том питању, пошто су остали проблеми у датом тренутку заиста били важнији.
Једнострани посматрач је ипак морао објективно да констатује да средњошколска омладина у целини врло
„зрело и озбиљно поставља питања из
свога рада, али морао је мало да се разочара због њене дезинтересованости на плану литературе, културе, па чак и политике. Не само да није дискутовано ни о једној књизи или литерар-= ној појави, ни о једном часопису или листу, нико чак није ни споменуо Трећи пленум ЦК.
Већ је често говорено о томе да читалачки подмладак за домаће писце није обезбеђен. Када нека књига или неко дело доживе осуду, било озбиљ- , ну, критичку, било површну и памфлетску, од шаљивих листова или веселих вечери, зачас се на рубрикама листова нађу писмописци који енергично питају књижевнике за кота пишу. Али пре настајања и за време на-~, стајања дела, нема оног здравог и живогт интересовања публике, која би са добронамерном радозналошћу пратила рад свога писца, односно очекивала његову нову творевину, Баш ту пасивност према литерарном стварању, нажалост, доказало је, индиректно, непримећивањем проблема, и ово средњошколско саветовање одржано 14 фебругра у Београду.
Зар се заиста само снобови интересују за премијере, изложбе, концерте, па и нове књиге7
И. И.
презрених животиња. А учинио је то тако, да није изнио само поједина» чан случај, већ га је некако учинио симболичним за људске односе уопће. Мени се чини да је Вељко Петровић и даље остао у првом реду умјетник душе — душе оних, што их је тзв. боље друштво избацило из своје средине, или их уопће не запажа, или их држи“ мање вриједнима, или уопће не слути потреса, који се збивају У њиховој унутрашњости, Такве су на пр. и новеле „Маријо, гдје сир“, „Наш учитељ четвртога разреда“ — да и опет напоменем само оне, које се саме собом упијају у памћење. . ;
Чињеница да човјек и након много година. памти управо одређене ствари некога писца, а многошта заборави, није ни суд ни покушај суда. Али можда даје кључ за боље разумијевање некога умјетника, упућујући на пут, којим треба тражити његове најбитније црте,
АНТУН БАРАЦ
(УЗ чланак А. Барца илустрације Љубице Сокић)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 18 ФЕБРУАР 1964