Књижевне новине

В. ХАЈЛИГЕР: СКИЦА ЗА СПОМЕНИК НЕПОЗНАТОМ политичком ЗАРОБЉЕНИКУ

(Наставак са прве стране)

Сазнање инфамије само изазива одвратност. Јингер је индигниран Он се окреће и враћа аристократској усамљености његове уметнички 0стварене поетске архитектуре, А књи жевна критика — не сва, али њен добар део — и део читалачке публике — аплаудирају. Стварно су Јингер и Бен, имена оптерећена сложеном и разнородном везом са немачким националсоцијализмом, опет водећа имена оне друге немачке књижевности која је остала код куће. Зар ово није симптоматично за са» времену свест и развојни пут Немачке 2

Томас Ман се није клањао деспотији. Устао је у име духа против варварских сила негације, Када. је, пре двадесет година, наћустио Немачку, изабравши емиграцију, он је рекао: Где сам ја, тамо је немачка култура. Ове речи звуче претенциозно, али оне су се обистиниле, Његово дело, синтеза најдубље друштвене и моралне одговорности са експериментом и реализацијом смелог уметничког израза, постало је наследник и репрезентант оне друге Немачке која говори гласом Баха и Гриневалда, Гетеа и Бетовена, 'Хелдерлина и Хиндемита.

0. БИХАЉИ-МЕРИН

ЛИРИКА. У ПРЕВОДУ

из РОМАНА „ЧАРОБНИ БРЕГ“ КОЈИ УСКОРО ИЗЛАЗИ У ИЗДАЊУ „ПРОСВЕТЕ“

_ Кратка расправа

о чулу времена

АД су се после обеда опет попели, пакет са ћебадима већ је лежао на једној столици у соби Ханса Касторпа, и тога дана их је употребио први пут, — Јоахим, већ из-

вежбан у томе, поучио га је вештини да се „уувије онако како то сви овде раде и како сваки новајлија треба да научи. Ћебад се, прво једно па друго, простру преко столице, тако да на крају столице добар део виси на поду. Тада се седне и почне тиме што се унутрашње ћебе пребаци преко тела, прво по дужини до под пазухе, затим од доле преко ногу, при чему се човек мора седећи да сагне и ухвати двоструко превијени Крај ћебета, а затим 2 друге стране, при чему треба двоструки крај ставити тачно дуж ивице столице, ако се хоће да добије што је могуће глађи и равномернији облик. Затим се поступи исто. тако и са спољашњим ћебетом — руковање са њим било је нешто теже, и Ханс Касторп, као неспретан почетник, не мало да је стењао, час пресавијен час опет испружен, вежбајући се да рукује како га је Јо-

ахим учио, Само мало њих ветерана, рече

Јоахим, уме да обавије око себе, са три сигурна покрета, једновремено оба ћебета, али то је ретка и завидна вештина, за коју је потребна не само дугогодишња вежба, већ и природна обдареност. На ту реч је Ханс Касторп морао да се насмеје, заваливши се у столицу, са боловима у леђима, а Јоахим, коме одмах није било јасно шта је ту смешно, погледа га у недоумици, па се онда и сам насмеја,

„Тако“, рече он кад је Ханс Касторп лежао у столици, без удова и као какав ваљак, са меканим јастучетом за потиљком и исцрпен од силне гимнастике, „кад би сад било и два» десет степени хладноће, не би ти се могло ништа догодити.“ А затим оде иза стаклене ограде да се и сам умота.

Што се тиче двадесет степени хладноће, то је Хансу Касторпу изгледало сумњиво, јер њему је заиста било хладно, језа га је прожимала телом у неколико махова, док је кроз дрвене сводове гледао напоље, у ту влагу што капље и сипи, и што изгледа као да ће сваког тренутка да се опет претвори у снег. Како је то било чудно, уосталом, што је поред све ове влаге имао н даље суве и вреле образе, као да седи у прегрејаној соби. Сем тога,

осећао се смешно заморен од вежбања са по-

кривачима — да, заиста, књига „О сеап зђеалтећјр5“ дрхтала му је у рукама чим би је принео очима. Ипак он није био баш мотпуно здрав — тотално је малокрван, као што рече саветник Беренс, и зато свакако и јесте тако зимогрижљив. Али у накнаду за ова непријатна осећања, он је необично удобно лежао, захваљујући тешко разумљивим и скоро тајанственим својствима ове столице за лежање, које је Ханс Касторп био осетио још код првог покушаја, уз највећу похвалу, и која су се на велику срећу испољавала увек и непрестано. Било да је то долазило од каквоће душека, од подесног нагиба задње

Г— МИ МА ГДЕ

стране, од подесне висине и ширине наслона за руке, или само од целисходне конзистенције ваљкастог јастучета за узглавље, тек хуманије се уопште није могло поступити да се удови удобно одморе него на овој одличној столици за лежање. И тако је у срцу Ханса Касторпа владало задовољство што пред собом има два празна и потпуно зашти ћена часа, та два часа главног обавезног ОДмарања, освештана кућним редом, која је он, иако је овде био само гост, осећао као згодан поредак, сасвим према својој склоности. Јер он је по природи био стрпљив, Могао је дуго да пребива не бавећи се ничим и волео је, Као што се.сећамо, слободно време, које заглушна делатност не брише из свести, нити уништава и разгони. У четири је дошао чај уз колаче и компот, затим мало кретања на ваздуху, потом опет починак у столици, У седам вечера која је, као и сви обеди уосталом, доносила са собом извесну напетост и занимљивост своје врсте, којима се човек могао радовати, а после тога, бациш по који поглед у стереоскопску кутију, у калеидоскоп ски доглед и кинематографски бубањ, Ханс Касторп је већ знао упрсте програм за цео дан, иако би било претерано тврдити да је се већ био, како се то каже, „аклиматизирао“.

ТОМАС МАН

У суштини било је нечег чудноватог у том аклиматизирању на страном месту, том — по• некад и мучном — прилагођавању и мењању навика, чему се човек подвргава скоро ради саме промене и са одређеном намером да је, тек што се прилагођавање заврши или убрзо потом, опет напусти и врати се у раније стање. Као прекид и интермецо умеће човек те промене у главни ток живота, и то у циљу „опоравка“, то јест да би обновио и изменио функционисање организма који се, у непрекидној једноликости, излагао опасности и готово почео да разнежава, млитави и отупљује. А од чега зависи то малаксавање и отупљавање кад се сувише дуго без прекида држимо једног правила» То не зависи толико од телесног и духовног умора и слабљења услед животних напора (јер би за то обичан одмор био најбоље _ средство за опоравак); то је пре ствар психичка, то је доживљавање. времена које прети да нестане у непрекидној у“ једначености и које је тако сродно самом 0. сећању живота и повезано са њим, да једно не може слабити а да и друго не кржља и не вене. О природи досаде у многоме су раширене погрешне претставе, Уопште се веру“ је да интересантност и новина садржине „убија“ време, то јест прекраћује га, а да монотонија и празнина отежавају и коче његов ток. Ово није безусловно тачно. Празнина и монотонија могу додуше да одуже и учине „досадним“, „дугим“, тренутак и час, али велике и највеће масе времена оне скраћују и шта више сасвим уништавају. Обратно, каква

" ЕКСТАЗА

Ја сам тред овим пејзажем женским

богата им интересантна садржина свакако је у стању да час, па и сам дан скрати и убрза, али рачунајући у великом, она току времена ипак даје развученост, тежину и чврс ј тако да године пуне догађаја много спорије пролазе него године сиромашне, празне, лаке, које прохује као ветром одуване. Оно што називамо досадом — дугим временом — пре је управо неко болесно осећање разоноде скраћивање времена — услед _монотоније: велики размаци времена, кад имају непрекидно једнолик ток, скупе се на начин који до смрти застраши срце; кад: је један дан као сви, онда су сви као један; а у савршеној једноликости и најдужи живот проживео би се сасвим брзо и минуо за трен ока. Навикавање је обамрлост или пак малаксалост чула времена, и што нам године у младости пролазе лагано, а касније живот све брже про миче и јури, и То мора да почива на навикавању. Ми врло добро знамо да је мењање навика и узимање. нових једино средство да одржимо живот, да освежимо наше чуло времена, да постигнемо подмлађивање, јачање, успоравање нашег доживљавања времена и тиме обнављање нашег животног осећања у“ опште. То је сврха промене места и ваздуха, одласка у бању, у томе је благодет промене и епизоде. Први дани у каквом новом боравишту пролазе као дани у младости, а то значи јако и расплинуто, — такви су _ отприлике шест до осам дана, Затим, уколико се „при-

лагођавамо“, примећујемо како се постепе- (4

но скраћују: ко воли живот, или тачније речено, ко би да се потпуно ода животу, са ужасом примећује како дани опет почињу да бивају лаки и да брзо, промич у; последња недеља, рецимо од четири, има страшну рапидност у пролазности, Наравно да освежење чула времена дејствује и после интермеца, оно поново дође до изражаја кад се вратимо правилу: прве дане код куће; после промене, доживљавамо опет као да су нови, развучени, младалачки, али само мало њих: јер на правило се брже навикнемо него на прекид травила,'а кад се чуло времена од старости већ умори или пак — што је знак урођене невиталности — ако никад није ни било јако развијено, онда оно опет брзо обамре, и већ после двадесет и четири часа је као да никад нисмо никуд ишли и као да је цео пут био само сан једне ноћи.

Ове примедбе су овде уметнуте само стога што је млади Ханс Касторп мислио нешто слично кад је, после неколико дана, рекао своме рођаку (и притом га погледао црве“ них очију):

„Смешно је и остаје смешно, како је човеку на страном месту: у почетку време дуго. То јест,. не може бити ни говора да је мени досадно, напротив, могу рећи да се краљевски проводим. Али кад се осврнем, дакле ретроспсктивно,. разумеш ме, учини ми се да сам ко зна колико већ овде горе, -а већ кад

се вратим до оног дана кад сам оно: приспео,.

па нисам одмах схватио да сам стигао, а. ти још кажеш: „Па сиђи!“ — сећаш ли се» чини ми се да је то било бог те пита кад. То нема апсолутно никакве везе са мерењем и разумом, то је чисто ствар осећања... Наравно да би било глупо рећи: „Мислим да сам већ два месеца овде“ — то би била бесмислица. Једино могу рећи: „Врло дуго,“ „Да“, одговори Јоахим. са термометром У устима, „и ја имам вајде од тога, на неки пачин могу да се држим за тебе, од како си овде.“ И Ханс Касторп се насмеја што је Јоахим то казао једноставно, без икаквог објашњења. ————————

ПАБЛО ПИКАСО: ПОЛ ЕЛИАР

Пол Елиар

пол Елиар (или, како му је право име било, Ежен Грендел) родио се 14 децембра 1895 г. у вароши Сен Дени, у непосредној близини Париза. Његови родитељи су били скромног стања, отац рачуновођа а мати кројачица. Основну школу је завршио у једној од школа париског предграђа, а затим се уписао у 7 Бсоје рг,тајге зирегјецџге Со1ђегћ, коју је после три године, у својој шеснаестој години, морао да напусти збо! плућне болести, Као болесник проводи две године у Давосу, у Швајцарској, све до повратка у Париз почетком 1915 г., када га мобилишу и шаљу на фронт прво као болничара, а затим као пешака. У току 1917 г,, на сектору на којем је био и Елиар, Немци врше напад отровним гасом, тако да песник добија бронхијалну гантрену од које је једва остао жив. Исте године, иако још у униформи, и упркос војној цензури, објављује

Птица зауставља лет тражи невидљиви правац,

Она лови даје својим малмма

Од чега певати летети спавати

Суровом сусрету шуме затворене Она претпоставља поља влажна, Натоварена последњим труњем дама.

Фини ток живота

Нежно покрива твоје лице

И ти чуваш у овој корти

Налше дарове наше разлоге да живимо Ти си мудра као што су љета

Од тебе долазе речи најљетаце

Говорићемо вечерас о нама и птицама Нећемо чути дугу по глуву историју Људи избачених из својих кућа Смрћу са златним вилицама

Људи мање гордих од животиња

Које прати несрећа свуда

· Нека дођу дакле сасвим голи

У азил светлости као овај наш

Бринемо један о другом

Дањ по дан чувамо нала живот Као птица свој облик расиветани И своје задовољство

Међу толико птица које долазе.

24 новембра 1946.

ата =

своду прву плакету стихова о рату и противу рата под насловом „Задатак а не слокојство“. ~ После Првог светског рата Елиар се упознаје с Поланом, Бретоном, Арагоном, Супоом, Тристаном Царом, Пикабиом и активно с њима учествује у покрету дадаиста. Посветивши се искључиво поезији, он још у младости, а нарочито у време свог боловања, потпада под утицај Рембоа и Лотреамона, а затим и утицај (као нека противтежа оном првом) и Аполинера и Вилдрака. Но; ти ути-

цаји су му само боље осветлили властити пут.

Као дете пред ватром Које се смешт неодређено и са сузама у очима Пред овим пејзажем где све се узбунм » у мени Где огледала се магле где огледала блеште

Оцртавајући два тела гола сезону према сезони

Илам толико разлога да се изгубим

На овој земљи без путева и под овим небом без хоризонта

Летих разлога за које не знадох јуче

И које заборавити никада нећу

Лети кључеви погледа кључеви девојака

сали Пред овим пејзажем где је природа моја

Пред ватром првом ватром

Добра мисао господарица

Звезда поново виђена ·

И на земљи ч тод небом ван мог срца ну мом срцу

Други пупољак први лист зелени

Нек море прекрије својим крилима

И сунце на крају свега што долази од нас

Ја сам пред овим тејзажем женским

" Као грана у пламену.

(превео Т. Младеновић)

Од 1921 године један од најактивнијих чланова надреалистичке групе, Елиар се 1936 године у време штанског грађанског рата, прикључује покрету писаца антифашиста, а у Другом светском рату учествује и у покрету отпора. Иако један од водећих надреалиста, Елиар се од самог почетка разликује по много чему од својих пријатеља, тако да и по тону и начину певања има посебно место и у првим данима своје књижевне каријере и касније. Он је несумњиво један од најистинскијих и највећих песника не само своје групе, већ и читаве француске поезије за по-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4 МАРТ. 1954

ПОЛ ЕЛИАР У ПОЉУ

следњих тридесет година. О онда кад пева о друштвеним и политичким темама и мотивима Елиар даје свему свој лични и ду“ боко интимни тон. Његова љубавна лирика, која сачињава велики ако не и претежни део његове поетске активности, спада у нај= боља остварења те врсте у француској књижевности. Уствари, читав живот овог песника, ма колико био везан за разне етапе његовог књижевног и политичког пута и разво= ја, омеђен је исто тако, и скоро ништа мање, и великим љубавима према Гали,, Нуш и доминик, његовим женама које је у својим стиховима овековечио. Умро је у напону снаге 19 новембра 1952 г. од последица своје стара

ране, задобијене у рату. : пол Елиар је оставио за собом и по квантитету и по квалитету разноврсно и обимно поетско дело. Поред већ споменуте, треба навести и следеће његове збирке: „Умрети да се не би умрло“ (1924), „Престоница бола“ (1926), „“убав, Поезија“ (1929), ,„Непосредни живот“ (1932), „Као две капи воде“ (1933), „Јавна ружа“, (1934), „Подељене ноћи" (1985), „Род-= не очи“ (1936), „Слободне руке" (1937), „поезија и Злин у (1942), „Непрекидна поезија“ , и 1953 творен. та

(у два тома), итд. ЈА О ИРРИЋ Зен