Књижевне новине

САВРЕМЕНА ПРОЗА

· Наобали

(п Р и п о

у

ЈЕЋАМ се да сам први бацио некакав пиљак, сигурно из досаде, Још осјећам, под прстима, све облике тог каменчића, јер сам га дуго, гњечио у шаци. Био сам сам — једино

море под ногама вукло ме на разговоре, брисало и додавало тугу.

Гледао сам: валови су некога упорно прогањали, Бројио сам их, и тим растјеравао зле мисли, Чак сам навијао који ће то талас први дохватити замишљеног преступника — зачетника таласања. Онда сам, упркос рачуну, е првом трезвеном мишљу истодобно закључио да сам још увијек и чудак и наивко., МИ одмах сам промијенио игру. Гледао сам у валовима стада оваца и клаоницу. Њихов мимоход ка клаоници, Не, најтрво сам замислио да су таласи дебелоруни овнови, а обала некакав див — грдосија. И то див ћоравац, Свакако као у народној причи, баш тако: грабежљивац је варком сатјерао све овце у процјеп клисура, нахушкао псе — а и пси су грдосије и ћоравци — и ови, само лавежом приморавају неброј крда да — као на сол или миловање — без размишљања јурну и замру на одредишту.

Дува југо. Око мене све је као у неку варку преобучено. Од тога ми је часовито угодно и сретан сам што тако јефтино и једноставно избјегавам бар нешто од стварности која ме нагони на сасвим друкчија размишљања,

Кад сам поново заграбио неколико пиљака и бацио их љутит на пјенушава овна-3в0нара којн је насјео варци и расточио се под првим ударцем грабљиваца, к мени се дошиуљао мој дјечак и одмах ми наметнуо чуд“ ну игру погађалка и питања.

Дува југо, Свеједнако се носим са бригама — обоје смо и одвећ жилави. Због тога једва разабирем питање:

— Да ли море може бити као и цвијеће, баш тако: као цвијеће> Као право пољско шарено цвијеће — јел тата»

Дјечак ми је поставио питање и истовремено заредао _ каменицама гађати валове.

Трсио сам се да погодим у коју овцу он то циља. Онда сам се сјетио савјета низа пе- А дагога — и чим сам се тога присјетио, одлучио сам да бар данас и одрешито и јасно и до краја одговарам на свако дјечаково питање.

Дува југо.

— Као цвијеће,

Војин

велиш .,.

... мучио сам се састављајући _ одговор. Плашио· сам се да се не: понови синоћна „претстава“ кад сам захваљујући · педаго-

ким принципима потпуно крахирао из свих основа _ астрономије и земљописа. Срећом, сладолед је — бар се надам — поправио све моје погрешке и донекле објаснио сва питања у вези са „Кумовом сламом“, А Сада смо пак далеко од сластичарнице, сами смо на обали и пред лицем мора — не пред југом, јер он пјано тетура и не налази ни стан ни кључе — сада смо у са» свим друкчијем односу но што смо то иначе, Сада смо више и присније но „отац и

син“ — сада смо, уз умирање и рађање валова — мали и велики човјек на обали, Љу. ди — и ништа друго.

Сада смо људи у двобоју. Јер, ако се сада обрукам пред човјеком који је мој син, увјерен сам да ћу то тешко поднијети, напросто да то себи не ћу опростити. Плашим се да ћу тако — погријешим ли у игри —_ од свих наших веза задржати само ону службену, по формуларима и записима упитница: „Родитељг...“

Југо свеједнако бекрија.

— Кад сам био код тетке, сјећаш ли се оче, онда сам једном набрао...

... можда ће ми само дијете показати најбољи одговор Рјешење2 СлутР...

Поново бацамо пиљке у море. Ја шутке и у нарочито изабраног овна-рогоњу — таласа који и даље блесаво хрли ступици, он галамно и ређајући одговор:

-— Тада сам набрао читаву китицу пухацча, Знаш, тата, то је оно цвијеће што га тетка зове „лупеж“ и чим дунеш на њега, он се сав у часку расточи, нестане. Само му репци плове, И кад нема повјетарца, они плове, и ја сам... '

Глелам валове и тим мојим јединим вањским зуром у ијену и игру плаветнила до зивам све дане проведене на разноразним косидбама и кошаницама. И видим и миринем: и камилицу и бухача и росуљу и смиљкиту и жаборача и трнавца, видим све једну по једну — све траве завичаја. Чак вјерујем да зурим на откосе, на лелуј жутића, на палуц и фијук косе, Гледам и косиште и бијег препелица и рањаве зечиће — чак миришем и шевину нарицаљку над разореним гнијездом.

Дува југо. А ја, чим гледам ливаду, хтио или не, приморан сам да видим и вршњаке, и не само њих. Пред очима, у игри валова У обале и југа и невидљива косца, ја зракам дан по дан, све буре минулих година,

Буљим: стари кум Пајо обукао ново одијело и светачку преобуку и одлази у град. Он галамно позива и друге домаћине, увјерава: „чим се покрстимо и закунемо новом закону и држави — ми смо мирни! Нико нас не ће ни кривим оком погледити!“

Жмиркам: И мој отац и стриц, ено, и ујак придружили се куму Паји и сневесели једнако се обзиру на нас дјецу и кућиште — и

одлазе. Да их дозовнем

1 ———

ов Е Љ К А)

У дјетињој души све је само бонаца.

Мотрим: прво југо и дим обавио село ну ковитлацу суче једну за другом безброј го-' јазнобијелих _ плетеница које се свеједнако роје, као да им је моје село само и искључиво случајно наметнуто рочиште.

Дува југо. Поново бацамо пиљке у море под ногама. Обојица смо шутљиви. Поново сам се загледао у галеба, али... он Ми доноси једино сјећање и мирисе тужбалица,

—- Тетка ми је казала да имам морске очи» Кажи, оче, могу ли људи одиста имати морске очи> '

Пита ме мој дјечак и сав мирише по мору, по бонаци. Да ли ће се задовољити ако га шутке обгрлим>

Послије мале станке одговарам _ дјечаку:

— Да, сине, људи могу посједовати морске очи. Е

— Многир — пропиткује љубопитљиво мој дјечак и чуди се -— сигуран сам да се дјечак чуди — што су ми очи набијене сузама, — Сви! — једва му“ цам. Дјечаку је мучно сабирати сузе које су све бројније по мом лицу, Узалуд их желим прикрити,

(Опет бацам пиљке у море и чекам даљња питања. Зурим: гојазни „талас прескочио неколико слабијих испред себе и вртоглаво се бацио на прву зубату хрид обале, Тепам му: ти си освјетлао лице свим оним крдима пред собом. У мени вари слика: па овај талас. пресудио „је сам себи, извршио самоубојство прикљијештен крдом које га је догурало до маља дива ћоравца.

= На шта те, оче, потсјећају валовиг пита дјечак и добаченим каменчићем допуњује: онај тамо... онај погођени2...

Шта да речемр Мене сви валови потсјећају на драге слике. Не. Они у мени буде запретане успомене, потстичу меланхолију. Ено, гле, баш онај погођени попео се и ба-

Јелић |

цио грудима на шиљак сике. И све стење.

Нетко хропће, Да,ли је и сада неко извршио самоубојство '

Гледам: мој вршњак Саламон, сакат у де сну ногу, одлази некуда набијен у марвени вагон, МИ нитко се с њим не поздравља, нитко му не довикује ни „здраво“ ни „довиђења“, нитко му не тепа „ејвала Ломо!“, као да га тако нисмо никада у школи прозвали,

На њихалци валова галеб се раскокодакао, руча плијен. Зашто бар шутке не ждере»

Поново грлим дјечака н обећавам све одговоре. Молим стрпљење. Кријем очи. А јасно — ужасно јасно — гледам: бригаду У бици и брата, јединог брата, који у хропцу обиљежава ускличник и јуришу и побједи.

Зашто ми на силу и под сваку цијену галеб гаком довабљује жалке пребројавања погинулих, све ненаписане осмртнице, све нарицаљке које...

— Дакле, тата, на шта те потсјећају валови... онај погођени

... пита ме дјечак, и осјећам још се чуди трајању плеса мојих разрогачених зјена.

_- На човјека! — бубњам отсјечно.

— Сваког човјека — дијете се ишчуђава.

— На сваког! — потврђујем.

Мој дјечак више не добацује пиљке вало-

вима, нгра се с њима — у шаци. Зјене му се налијевају, осјећам: нешто сам плиме ипак и дјетету подарио,

— А када ће море умријети» — тргне ме ново питање и смијех на уснама мога јединца.

-— Кад умре човјек — одговарам спремно, та одједрили су коначно негђе другој луци и галеб ждероња и нарицаљка. То ми доноси часак смираја. И друге мирисе, Односи успомене. Крупња машту.

Под ногама море, раме уз раме смо ја н дјечак мој — вјерујем да обојица миришемо сада једино човјека, море и вјетар...

= Онда је човјек и сунце, зар не тата»

— Свакако! — чвршће грлим дјечака.

=— И мјесеца — он ниже нова питања.

— Да и мјесец! — говорим и чудим се зашто дјечакова рамена не дрхте,

— Онда је човјек по дану сунце, а по но ћи мјесец, зар не, тата2

— Нешто слично... јер човјек је цијели дан и сунце и мјесец,.. одговарам | свом „малом човјеку“, док он читаво питање и све одговоре случајно руши:

= И сунце и мјесец и море ин... и... # „Кумова слама“ и... шта је још човјекр... не видим како ми се рођено дијете смјешка.

Поново бацамо пиљке у таласе, а онн као човјек некад — глулаво хрле првој обали и скончању.

Дува југо. ·

— Шта си ти, тата, данас _ смијешан буди ме мој дјечак и одлази. Да га зовнем 2 Да понудим новац за сладолед»

Коме ћу повјерити шта су све данас усковитлали у мени валови, Та то је читава хајка и мисли и сновиђења.

— Море је човјек! — добацујем југу, јер се мој „мали човјек“ забавља занимљивим играма.

Мене валови потсјећају на безброј слика. На шта ли ме, оно, потсјећа овај погођени што се пропео и бацио грудима на први ши“ љак хриди,

Дува јужина. Под ногама стењу валови и сике, ужасно и галамно, Као моје мисли, Управо тако.

Вр

(П Р И п о ЕЋ неколико дана Ненад пита: „Шта [) је то време2г Ко је то времег Је ли то чика или снег или дан или [) нож“ Објашњавали су му; и тата, и мама, и деда и баба, али Ненад никако да схвати шта је то време. А питају то исто: и његове крупне плаве очи, и смеђи чуперци косе изнад њих, и носић, и пуне беле ручицеи његове брзе ножице, и чекић кад лупа, и меда, и мост ни фабрика. И нико не разуме. А Ненад се научио: сат показује време, Тата и мама само погледају у њега, па знају колико је сати: један, два, седам, десет или дванаест. Мама има сат на руци, тата има сат у џепу, а у кујни сат стоји на орману. Он се најбоље чује, стално говори _ тик-так, не зна ни једну другу реч, Истина, некипут, кад га мама навије и намести, он звони. Татин и мамин сат се не чују. и Ненад мора: да наслони уво на њих да чује како куцају. Сатови имају казаљке: две велике и једну малу; мала стално иде у круг, а велике су лење, једва Ненад примети да су се покренуле кад дуго гледа. Упочетку му је изгледало да: се велике казаљке уопште не покрећу, само мала стално трчи све У круг, као он око стола. Сат куца као срце,

само за срце је довољно кад трчи да стави. "руку на груди ла да чује како куца, а на

мамин и татин сат мора да наслони уво,

Мама погледа у сат и каже:

— Сад ће доћи тата.

= "Ел ти то сат Ка 3202. — пита Ненад.

= Јесте, — одговара мама. — Ја нисам чуо! — тврди Ненад.

— Слушај, — каже мама,

Ненад начуљи уши и примакне се сату. Ништа друго не чује него тик-так,.. тик-так. Не чујем!

Како то2 — чуди се мама.

Али он показује време. А шта је то време; — пила Ненад.

11111

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, ! АПРИЛ 1954

| Миливоје Ристић |

Он говори тик-так... — тврди Ненад. ,

ме

в Е 1: К 4)

Сад мама не зна шта да му каже ни како да му објасни шта је то време,

— Видиш сад ће два сата, тата излази из канцеларије, па ће сести на тролејбус и доћи кући.

— А откуд то, мама, знаш»

— Сат ми казао. "Он не зна да го»

| вори, само каже тик-

так,.. Ништа друго не зна! — чуди се Ненад.

— Показује време, показује колико је сати,

И тата дође. То је сат казао мами. Како је казао Откуд он зна кад ће тата доћи» И Ненад гледа сат у кујни, слуша његово 0ткуцавање и примећује како се мичу казаљке, Нешто стално куца. Шта то има у сатуг

ТРЕНУТАК РАДОСТИ.

Налактила, се јабука драном на моје раме, а снег је на њој последњи, пун | голубијих стопа, Иако очи човечје лажу ко роса под сунцем, ја, дете горких зеница, мрзим само у кроз љубав.

Мирисе пролећних брда носим у грозду плућа, у срцу газим блато и у предградској улили. и нећу песме да враћам у крв“ руке у дводлан, како очи човечје лажу ко роса под сунцем.

ГОРДАНА ТОДОРОВИЋ

Ко куцар Дечица иду, а сат стално стоји на једном месту. у

у Никако Ненад не може да разуме време, ујутру је осам сати, у подне дванаест, тата долази у два сата. Али и увече има осам сати и десет, тата леже у дванаест сати, 4 то није подне кад је дванаест. Све то сат показује. Како мама и тата знају кад је Ујутру осам, а кад је увече осам, можда сат каже њима, он зна пли мама и тата знају. Сат стално куца тик-так... тик-так. Шта има у сату, шта то говори, ко то говори»

Код чика-Гвида видео сат Ненад на зиду, тамо има много таквих сатова, Један од њих имао је дугачак реп, готово до земље, а на крају црну куглу. Од свих Ненаду се допао највише онај велики сат на зиду што је био у кутији са стаклом. Он има велике казаљ= ке, а испод њих је нека црна шипка што се стално клати; на крају ње је жути сјајни круг као месец. МИ тај се круг заједно са шипком шета од једног до другог краја. Овај сат звони п пева, много више зна да прича но мамин сат у кујни.

— Зашто сат ради ин овако и овакор упита Ненад маму кад су дошли кући, њишући тело лево и десно,

— Који сатр

— Код чика-Вида.

Мама се сети да код чика-Гвида има велики сат са клатном које се њише лево-десно. — Показује време, зато се клати, -— каже мама опет ону тајанствену реч коју Ненад не може никако да схвати — време, Шта је то време које стално прати сат о коме једнако говори» Можда је оно у њему, неки чика је унутра, не види се, А сат куца и прича све исто, Али ко то у њему прича 2 И Ненад хоће да види; шта се то налази у сату, ко покреће казаљке, ко виче тик-так... ко звони2 Можда ће сазнати шта је то време.

Једнога дана Ненад се попе у кујни на столицу коју је примакао орману, па узе сат и сиђе доле. Сат је у његовим рукама још гласније викао _ тик-так... с тик-так.,. Ненад поче да га тресе, али он не престаде да говори, а мала казаљка је непрестано ју“ рила у круг. У сату је било време, у њему је било један, два, три, пет, седам сати,

Ненад узе жарач и удари по сату; прво прште стакло, па се улуби на једном месту сјајно тело сата, онда стаде мала казаљка, а велике испадоше, М нешто поче да зврчи. Баш кад је Ненад из све снаге опет треснуо жарачем сат и он звекнуо, У кујну уђе мама.

— Шта радиш» Мој сат! — викну мама.

_- "Оћу да видим време! — одговори Ненад. — Какво време! — јаукну мама.

_- Па колико је сати, — рече Ненад и замахну опет жарачем., Али мама прискочи и узе по сат и жарач, Сат, изубијан и ћутљив, метну на орман, а жарач баци у лонац са угљем. И ко зна шта би све било да није наишла баба Смиља. Видела је и разумела одмах све пи узела Ненада у заштиту.

— Дете мора нечим да се игра!

— Зар сатом! — буни се мама.

И мама и Ненад су се посвађали, нису никако говорили па ни тата их није помирио кад је дошао. Мама је ћутала, а Ненад је плакао:

— Дај ми сат! '"Оћу да видим време,

= Гледај! — једва изговара мама и показује на орману разбијен сат, без стакла, без казаљки, ћутљив,

А Ненад хоће да види шта има унутра, ко виче тик-так, ко звони, ко показује колико је сати и ко је то време што се сакрило увутра. Кад су се мало смирили, тата узе сат са ормана, скидао је и стављао на сто разне жуте шрафове, па најзад ножем отвори по клопац.

— Нено, ходи да видиш, — позва га тата.

Ненад приђе. Сад ће да види: и време, # колико је сати и ко говори. Поклопац блиста, а сат је пун неких точкића, великих и малих, свуда су нека црвена и бела окца, мала, сасвим мала. Све сија. У поклопцу Ненад види свој нос као у огледалу. Велики је, и само се он види. А време, а колико је сати

— Па овде нема ниједан чика! — рече разочарано Ненад.

= Нема, — потврди тата,

И Ненад је дуго гледао точкове, точки“ ће, рецке, федере, беле и црвене рубине, огледао се у поклопцу, али није сазнао ни ко је то време, ни шта је то време!

(Из књиге „Ненад открива свет“)

5