Књижевне новине
и
ПРОШЛОСТ
И ВН
у етрдесетогодишњици
У СЕЋАЊУ И Нов У И
И
Матошеве смрти
ОДИНЕ 1914, кад је умро,
имао је Матош једва не-
што преко четрдесет го-
дина, Год. 1954, о четрде-
сетогодишњици његове смрти, прошла је од његовог рођења осамдесет једна година. Кад би још данас био жив, не би то била одвитле дубока старост у земљи, глје има и приличан број стогодишњака, шп гдје каткад интелектуалци с осамдесет година још много и корисно раде. Показују то примјери Јагића, Маретића, Мурка, а доскора и Белића, Све, што је у књижевности оставио, написао је Матош заправо у годинама праве младости, — углавном прије четрдесете, Све, што је даб, створио је у двадесетак година. Умро је у доби, у којој су најпознатији западноевропски писци тек долазили до гласа, и кад су неки од њих (Валери, Пруст) заправо тек почињали истински стварати. У нормалном развитку биле би још пред њим све његове зреле године, као п могућност, да ради и двоструко п троструко више времена, него што је. стварно могао.
Маска строгости и ауторитативности, коју му често намећу, у његову је случају посве лажна. Он јој се за живота и противио и ругао. Против ње говоре сва његова дјела. Го. лем број противурјечности, парадокса, празнина, недосљедности у њетовим списима није посљедица ње= тове неспремности, површности, неискрености, позерства, и сл., како су то тврдили његови начелни противници, Све је то био само израз његових година, његове младости оног раздобља, кад човјек има и право и дужност, да буде у првом реду непосредан, и кад не може и не жели да у свакоме часу мисли на посљедице, које би могла изазвати свака његова реченица. Матош је сва та својства својих иступа и знао и признавао, не осјећајући их трагичнима само због доби, у којој су настала. Баш зато, што их је знао, постајао је у годинама пред смрт једним од најсавјеснијих хрватских књижевника. Своје фељтоне за ,„0О6зор“ радио је по недељу дана.
Има случајева, кад рана смрт јавних радника долази у прави час, готово као наручена, и готово у интересу њихова угледа. Они су дали све, што су могли, Сваки даљи рад значио би понављање, развлачење, банализирање онога, што су већ изразили. Матош је напротив — као и Скерлић — умро у вријеме, кад је тек био потпуно дозрио, и кад се почео тек смиривати, сређивати, Посљедњи његови књижевни радови у стиху и прози припадају међу најбоље, А и његови посљедњи јавни иступи о тадашњим хрватским и јутословенским културним и народним питањима уједно су били и најсмиренији и најтрезнији. Матош се постепено био уздигнуо изнад домаћега хрватског малограђанског странчарства, гледајући наше опће проблеме У свој њиховој сложености,
. Прогнозу, како би се био даље развијао, п какво би мјесто био заузео у нашем књижевном и јавном животу, да је поживио још двадесетак, или још пуних четрдесет го-
дина, тешко је и неопрезно поста-.
вљати. О томе често одлучују чинлоци, које човјек не може увијек предвидјети. Али ако би тај разви-
ЖОРЖ
БРАК:
так био нормалан, онда је највјеројатније, да би. Матош послије четрдесете све изразитије постајао управо оно, што је у својој језгри првенствено ни био: умјетник, умјетник ријечи, и то у свакој жилици свога бића,
Различите карактеристике, што су их критичари и књижевни хисторичари давали Матошу кроз пуних четрдесет година иза његове смрти, захватају понајвише само секундарна обиљежја његова писања. Он је наоко био и критик, и приповједач, и есејист, и полемичар, и памфлетист, и сатирик, и фељтонист, и творац пејзажа, и музички референт, и драматик, Но нити један од тих назива не обухвата га свега, нити је за њ битан, Сваки и најмањи његов чланак, па и брзо написан, има уви-
|
| Антун Барац јек изразите његове, матошевске црте. Сваки је од њих умјетнички заокружен, лично доживљен, и то му је најосновнија вриједност,
Има у Матошевој књижевној оставштини критика и есеја, који врве од нетачности, пребрзих судова, непознавања чињеница. И неки од
његових најбољих саставака те вр--
сте садржавају низ тврдња, које уз озбиљнију анализу показују неодрживост (на пр, и „У сјени великог имена“), Али је сваки Матошев текст толико лично обојен и садржајно и стилски, толико органски изграђен и ијеловит, да оставља умјетнички лојам и онда, кад се читалац не може сложити с пишчевим погледима. То вриједи и за његове новинске чланке, па и за странчарске испаде у „Хрватском праву“,
Већ за Матоша жива, а особито пза његове смрти, било је у Хрватској људи, који су највише уздизали његов критичарски рад. Већ је А. Б. Шимић написао чланак „Матош дана “~, с главном мишљу: да је Матош жив, не би се у хрватској књижевности могли разметати толики непозвани и неписмени. _ Реченица; „Што би на то Матош»“ — постајала је готово сталном _ узречицом људи, који су се ужасавали над каотичношћу хрватских књижевних прилика у неким годинама између два рата.
Иако су такве реченице изречене У доброј вјери, вјеројатно се заснивају на заблуди. Својим критичарским радом дао је Матош биљег своме времену. Између два рата вршио је сличну функцију Крлежа, Врло је
вјеројатно, да се Матош — кад би био дуље живио — у другојачијим приликама — уопће не би бавио
књижевном критиком на начин, како је то радио прије своје четрдесете. Ни дотад није вриједност његове критичарске дјелатности била у његовој оштрини, већ у чињеници, што је често врло добро знао осјетити и истакнути умјетничке вриједности тамо, гдје их други нису видјели, и обрнуто. Но лако је могуће, да би му у годинама пуне зрелости био досадио јалов посао,
да неписмењацима доказује, како су. неписмени. То још никоме и никада |
није пошло за руком, па не би ни њему. Карактеристика је неписмених управо у томе, што не могу да схвате оно, што је јасно сваком паметном човјеку. Они уосталом че
ПЛАЖА
сто сачињавају бучне групе, солидарне у својим иступима. И Матош је доживио, како су његове оправдане критике прозвали нападајима, и још изигравали мученике, Замтиљати Матоша у пози непо-
грешива и. оштра судије, значи до-
"некле пскривљивати његов лик. Он
није био, нити је желио бити књижевни педагог. Његов _ формални службенички положај учитеља био је само плод случајности, Био је одвише осјетљив, одвише непосредан, одвише несуставан, а да би могао за себе тражити мјесто, на коме се траже другачија својства. Од своје пак критичарске оштрине пи бескомпромисности као да је патио највише он сам. Из времена, кад је водио најбјесније полемике са Скерлићем, забиљежио је касније: Пред другима сам се смијао као циник, но у самоћи плакао сам као очајник, Као један од својих најтежих доживљаја споменуо је негдје случајан сусрет с тада маленом Скерлићевом кћерком, Зауставила је свој пријекорни поглед на њему као да га пита: Зашто толико нападаш мога татур»
Цјелокупни Матошеви списи прије свега су драгоцјен људски докуменат, коме је вријеме већ отупило оштрице, и који се већ може проматрати без икакве предиспозиције за њ или против њега. Матошеви цјелокупни списи дају слику пишчеве изванредно осјетљиве, мекане
ЛИРИКА У
А Њ АЈ
(тивн Спендер
Рођен 1900 тодине у Лондону. Студирао у Оксфорду. У младости се издржавао штампањем апотекарских етикета на својој ручној машини за
личности, која је често реагирала грубо само зато, да се пред непозванима не покаже У своме _ правоме _ лику. Као изванредан апарат, који биљежи све и најнезнатније титраје, Матош је живо, болно и радосно осјећао све нијансе, боје, трептаје. У исто доба, у њега је био развит интелектуални живот, са жељом за све новим спознаја ма, са способношћу за опажање појединости, за поређења, за многобројне и неочекиване асоцијације. Како је усто много патио, добила су та његова својства у књижевним дјелима врло различит израз.
У својој цјелини, Матошева .су књижевна дјела докуменат његових интелектуалних успона, узбуна, залета, као и изванредне његове осјетљивости, несналажења, изгубљености. Она се често. доимају као поклик за висинама, за бјелином, за чистоћом — а непосредно иза тога, дјелују неки њихови дијелови као крикови очаја, ломова, трзања, клетве, безнадности. С трајним осјећањем изгнаника, и у иноземству и код куће. Матош је у својим списима придружио изразу свога личног јада и сав јад своје земље, тадашње мале и поробљене Хрватске,
По РАЗЕК МЕСО у
штампање. 1931 напушта студије и путује по Европи. Са Луј Мек Нисом, Сесил Деј Луисом и Б. Х. Одном при= пада групи т. зв, песника 30-тих годи= на“. лиричар и небромантик заслужио је да га Херберт Рид назове „другим Шелијем“. Али је он у исти мах и изванредно мисвон у својим тражењима. Слике су му снажне, речник и реченичке конструкције свакодневне. „Један од најзначајнијих гласова новог доба“, писао је Џералд Булет. пише, поред песама, приповетке и есеје, написао је и један роман, једну драму и аутобиографију. Издао је следеће књиге: „Поезија “— 1928; „20 Песама“ — 1930; „Песме“ — 1938; „Беч“ 1934; „Разорни елеменат: студија о модерним писцима и веровањима“ 1934; „Кактус зуји“ (приповетке) 1936; „Напред од либерализма“ — 1989; „Суђење судији“ (драма) — 1988; „Песме за Шпанију“ (са Џон Леманом) 1929: „Мирно средиште“ — 1939; „Рушевине и визије“ — 1942; „Свет у свету“ (аутобиографија) — 1945; „Креатив-
Стивн Спендер
Нестутано нашом прошлошћу,
ћ
ни елеменат: студија о визији, очајању и вери код неких модерних песника“ — 1953.
Као и многи.други енглески песници (Одн, дајлен Томас) путује по Америци и држи предавања на разним универзитетима.
из СВЕГ ОВОГ ЗБИВАЊА
Из свег овог збивања, из тада, из рата, пчз бујице,
Из празника проведених у Италији, из кружног кретања Светлости пред очиља тустолова,
Из гомиле на. тргу у сумрак, из покрета,
Из вољења, из умирања, итаж тролазимо у смрт,
Лежала испод кринова и разгранатихг свећњака,
Ила укочени на тлочнику као смрзнута, врећа, док нас Светиљке крију од ноћи и мира: Е
Из свег овог збивања Време ће се „усамљено тојавити Као ракета која се распрскава из магље: изнад немира
буди · уверен Време ће нас натујстити.
Истрва расте у нама трисније од назце сопствене „природе, Одводи нас ка једном новом, празном ваздуту иза онога, Што је изгледало жао последња мочвара која утата све,
Као рушевина, незајажљива болест —
Издваја нас из рата који је убио десет милиона,
Носи нас, раздрагане, срећним пољима љета,
Стушта нас у собе, високо у кући где гласови
Жаљморе ноћу у башти као да се расиветавају из воде, 'Шаље нас затим у мршаве дане, после година обиља,
И тистушта најзад, у тврдо, блиставо гротло смрти.
· Наш свеотшити савезник, али већи од нашега циља,
члаји се бокови
Пружају до планета незнанит у овој налиој краткој,
личној борби,
Сутра ће нас пут Времена заборавити чак ч овде,
Кад наша тела буду одбачена као чаура чнсекта, данас Већ, сада, ми смо заборављени на тим звезданин обалама. Огромна. као простор, амбиција. Времена истаћи ће своје заставе У далеким световима, м у годинама па овоме свету
исто тако далеким. (Превео Јован Христић)
МАКС ШАГАЛ: ЈА И СЕЛО
раздеране изнутра и потлачене лолитички, културно и економски.
Све, што је писао, Матош је износио као свој, лични доживљај. У њега није никада било тзв. објективности, У критикама, у есејима, У пејзажима, у лирици првом реду проговарао он, а не грађа. Зато се у дну његових списа го тово зорно разбирају и поклици радости, с којима је неке од њих изграђивао — али и трагови рана, посртања, па и дијелови жива, отргну-= та меса, откинута по уским, трновитим и кривудавим путовима живота, на којима су настали. У својим најбољим списима изразио је то Матош савршено умјетнички, и 'зато се такве његове стране, старе и педесетак година, доимају непосредношћу и животном свјежином, као да су настале у наше доба.
Промотрени у склопу хрватских и југославенских _ прилика — њихова времена, Матошеви списи припадају међу најискреније и најупорније хрватске напоре за Европом, за културом, за сузбијањем _ малограђанскога дилетантизма, — половичности, заосталости на свима подручјима. У исто доба, они су знали бити и из зраз и критика хрватскога малограђанскога менталитета, Одатле и нека њихова противуречја, али и мноте њихове врлине,
Саставци о Матошу кроз четрдесет година иза његове: смрти све су се више множили. Готово би човјек рекао: опасно су се множили, Обилна библиографија радова о некоме писцу не мора увијек бити добар знак. Она и нехотице изазива помисао на мноштво црви, који се купе око леша, да од њега живе. Што већи леш, то више црви. Јер при томе пријети опасност, да сватко свога књижевника прикаже према својој слици и прилици, У Матошеву случају још се не би могло тако говорити, јер његов животни рад још није исирпен толико, да бисмо могли имати пуну слику његове. лич= ности и његова значења.
Као и у свим сличним случајевима, за рјешавање тих основних питања било би важније, да једном У потпуности _ проговори сам Матош него његови тумачи, Од његове смрти па до данас било је много поку= шаја, да се популаризирају његова дјела. Почетак је учињен с „Фељтонима и есејима“ г. шетак с три књиге његових критика, што су изишле у Загребу “и Београду. Хисторија тих различитих издања, уз издање његових „Дјела“ У 17 књига, садржава низ жалосних појединости, нимало ведријих од онога, што је Матош доживљавао сам, Треба се надати, да ће издање његових списа у Југославенској академији значити извршење основнога дуга према њему.
„Шегртова ње Ернеста Хемингвеја"
Под тим насловом појавиће се овога пролећа у Њујорку дело Чарлса Фентона са Универзитета Јејл (Њу ЖХевн, Конектикат), чије је одломке већ лочео да објављује књижевни часопис „Атлантик магазин“. Аутор књиге, који је 1953 године награђен за биографски рад о умрлом америчком књижевнику Стефену Венсану Бенеу, ставио
је себи у задатак да осветли догађаје
из Хемингвејеве младости, нарочито оне од битног утицаја на његово књижевничко формирање. Као што је познато, сам Хемингвеј је о тим догађајима више него ретко писао,
У средњој школи у Оук Парку (Илиноис), где је и рођен 1899 године, Хемингвеј је први пут почео да се бави писањем. Ту је, од двојице својих професора књижевности и језика, добио и почетна охрабрења и подршку за штампање првих књижевних поку“ птаја. Затим су следила новинарска искуства у редакцији „Канзас Сити Стар“, ратни доживљаји у Италији и стимулативна пријатељства у Џаризу.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 1 АПРИЛ 1954
увијек је у
1918, а свр-'