Књижевне новине

о дљољ ОНИ АЕ

ВАКА иза Божене одскочи, Лијепи, мали Кпоск ошћ, И бит ће само пале перјанице, перјанице заборављене у пјегавој прашини, у куту

- неког тавана пуног паучине, које изједају мољци. Са стропа је хрупила свјежина октобарске вечери, свијетло је јарко зебло очи, кад поче шетати дугим корацима. Уврну шалтер и. одврну онај на столној свјетиљци. Окружи га блага, умирујућа полутама. Затрепереше свана меки, боботави' кораши као кад се шуља киша с првим ријетким капима. С куцањем изничу уске, шиљасте уши пана Јаре. Као и увијек Ткач не опажа његов ситни лик, као н увијек га осјећа само као мокрог пса извученог из ријеке. Три_ боце пива и једна коњака. Три боце пива и једна коњака сваке боговетне ноћи од осам до дванаест непрекидно. То Ткач зна и Јара зна да то Ткач зна. Али ова самотна, подмукла, ноћна пијаница зна још све законске рупе, све смицалице, умије да жонглира параграфима и прописима, ништа му не измиче, љигав је као јегуља, мудар као змија и у стању је да и анђелу одруби главу. За Ткача он је око и мач његове воље. Влага која из њега избија оставља га увијек у размаку. Ткачеве мисли изгубише пјенушавосл, сталожише се и посташе прочишћене и смирене.

Јара застаје и чека. Ткач му даје знак да сједне, Између њих је стол омотан сјенчастим, жутим зракама, мапе са досјенма Јана, Чизека п Хавелке, уредно поредане, свезане цр: вим врпцама, На столу су али већ у сјени и зраке их тек рубовима дотичу мапа Јакова Томашевића и још двије. Не разазнаје се које.

Пан Јара се не чуди том изненадном зову У се никада и ничему не чуди) и гледа у

кача, Очн му се испружају из згужваних кесица подбухлог лица као тицала пужа. Оне су малене, црне и полусјајне, Касније су иотпуно сјајне, постају звијезде прве величине, а према поноћи се гасе. Послије три један у боцама, које су само њему у радином, мрављем Граду ципела дозвољене, На Ткачев ће звиждук раздерати тројицу из мапа свезаних црним вргцама,

Шиљоух, мокар пас (откуд тај мутни дојам). Његова ће омамљена, страшна машта, независно од њега самог прорадити, постати довитљива, оштра, игличаста, изнаћи начин погубљења, који Ткач жели. Кроз отворена врата предсобља из Боженине собе откуцава девет сати. Сва су крилна врата закључана и она је, кад је прошла кроз његову собу, 9ставила та врата. Збуњеност, пријекор у гласу кад је рекла' „лаку ноћ“ Лаку ноћ, био сам часак слаб п стидим се, слаб и стидим се први пут у петнаест година. Први пут хтио подијелити с неким интимно радост. Боље је за вас ако нисте опазили тај једини тренутак слабости. За ово, што долази, што ће бити, што ће се остварити једино је потребан Јара. Ткач прелистава Ц извјештаје. -— На ланцу страсти, Самотне страсти. Мале, гњусне страсти, Јара сандуке пива и коњака криумчари из Прага, не набавља овдје, да се не би говорило. Сакрива као и криминалне романе, А дотле регистрира јадне, црвљиве грешке, глупе пропусте свију остаљих, распоређује их и класифицира, пунктира, уписује у картице, преноси У Ц извјештаје и подноси к мени. Он има глупу дворкињу, коју назива ујна и закључава се чак и од ње. Откриј ми самотну страст, па ћу повјеровати у твоју вјерност. Али она се не повјерава, она се крије, ње се бојиш, и њу кад изњуше, утврин тако везан предан на

де, онда си везан, « милост и немилост. Не треба ми твоја захвалњост, Али има и других страсти. Према

СТАНЕ КРЕГАР;

ФРАЗАН

« павиљону на Калемегдану отворена је а априла изложба слика Стана Крегара, словеначкот сликара. Крегар је овог пута изложио 53 рада У уљу, који приказују њетов уметнички развитак од 1935 године

ло данас.

о __---—————

Мач кумира

У РАНО аи СЕ Река.

животињама напримјер, волиш коње, мачке, псе. Према женама, картама, пићу у друштву и гостионицама. То су задихане страсти. Затим јавних страсти: колекционарство, њега тијела, памет. Памет позобана, школска, самоувјерена, _ издајничка. _Инжињера _ Јана, тетшт сотплегејаћшп, Чижека, шустерска Хавелке. Тако ти бога!

Пан Јара обухвата у том дјелићу шутње, прије него што Ткач почиње говорити, не 0барајући безизражајна погледа, сав у скутреном, безличном чекању, као покисао и бездоман — четвртински: три мапе у окомитом свијетлу столне свјетиљке, три друге на рубу сјене, Ц извјештаја и Ткача: схваћа ја сно све.

Ткач разлаже, објављује из облака: МИздају треба казнити. У чему је све она, - тешко је одређено рећи, Али она постоји, он је У вјерен у побуну, он је осјећа, а његов осјећај, његово унутарње сазнање није га никад преварило. Из мноштва ситних појединости

СТАНЕ КРЕГАР:

током ове посљедње године, а које су му | потврђене с оним што | се догодило док је био

на путу она је видљива, Он је већ давно посумњао у њих, хранио је своју сумњу, а да нас је посве освједочен. Ту су извјештаји о тој ствари са Саламандром, Искористили су вријеме док њега није било ту. Они су имали мотрити на Саламандер, али се у ништа одређено не упуштати, Он ово и овакво укључивање Саламандера не би никад лопустио. Они су радили на своју руку. Оправдавају се, да би их Швицарци претекли. Јан је злоупотребио свој положај мога замјеника, а они светројица управе. Хтјели су тиме доказати да ће јевтиније и боље проћи и постићи потпуно овлађивање тржишта купњом већ по. стојећих подузећа боље и брже него изгралњом нових творница. — „Као да нисмо већ сада У стању да уништимо сваку конкуренцију на сваком тржишту. Дио новчаних и радних фондова везали су на та стара, уважена али неспособна подузећа. Она су сада наша, али шта смо добили са Саламандером и осталим, које су наумили да прикључе. Ништа, само нове трошкове, док их оспособимо да раде по нашем систему. А за то вријеме имали би већ нове творнице. То је лукав маневар да ме се ослаби, да не могнем у потпуности провести своје планове, да мјесто три творнице не подигнем ниједну, јер рачунају да с тиме што је отишао један дио средстава, не ћу их имати довољно и не ћу моћи издржати, Онда би они триумфирали и

имали право, Да, све је мени јасно... Тога ве-'

сеља не ће доживјети, будите увјерени, нека и они буду увјерени. Увјерит ће се врло брзо, одмах.“

Глас му је био резак и предбацујући.

На Јарином лицу се помаче блиједи одбљесак нечега што би требало бити осмијех. Осјећај суспрегнутог, запретаног гњева на-

НОВАК СИМИЋ |

| ДЕЧАК С КРЧАТОМ ~

једном понесе Ткача. Али то потраја свега неколико тренутака. Горчина и цвилење помисли. Испуни га сазнање презира.

Заповиједао је хладно и сабрано:

= Отпуст треба да им се изручи колико сутра. Јесте, безодвлачно сутра, као и осталим таквим — плавом кувертом. На њихова мјеста лолазите ви, пан Јаков и Божена...

—. Мислим, да је превелика част, али...

— Оставите то, имате ли какву замисао о прогону 2

Јарине уши као да посташе још шиљастије, он као да се некако више уклупча. Ткач познаје ту кретњу, кад се чини да он стреса влагу са себе.

— Дозволите -— рече Јара и удуби се у извјештаје.

Ткач погледа нетремице некуда покрај њега. Закључи, да ће Јара и овај пут пронаћи прави начин како ће их се уништити. Потпуно, до малог прста, И она челичност његова расположења опет се појави. Губити се пред сваком ситницом у животу2 Никада.

Минути су подмукло пролазили. Кров ходник се јави сат с два ударца: бим, бим..

Пола десет!

= Мислите отпуст са судским прогоном, блокирањем текућих рачуна, штедних 10% и осталог 2

— Примјерно, а како су главни директори са свим што пропагандни одјел може да Учини. _- Бим; бим == имитира глас“ сата Јара, пропагандни одјел ће то и учинити. — Трже се — извините — рече — размишљам...

— Дакле, занима се Ткач н прелази преко бим-бим.

Са срамом и грозом отјерат ћемо их умало да не рече Јара. Проклети бим, бим.

САВРЕМЕНА ПРОЗА.

Дух му је грозничаво радио. Чаша пива с коњаком: ВИћу— ћу. Не би се морао напрезати, Пан Јаков са стакленком босанске шљивовице, Језик му је био пун замишљеног окуса. ; : __— Да, рече, трудећи се да му не побјегне онај осјећај коњака у пивској пјени из уста — њихови су новци тада били уложени у улепеграпкуегејл.

Ткач се закрену.

=- Како, у Млепег-Вапк-Уегејп, упита с певјерицом,

Јара пречу. Његове ноћне мисли, мисли омаме док самотно искапљује чаше, мисли његових -сједељки од осам до поноћи, о Ткачу, себи н Граду ципела, пријашње мисли мијешају се с овим садашњим, испреплићу и хује.

Јан је додуше његов брат хрупе у њега бивша разматрања и спајају се с тренутачним, док истодобно слиједи замисао како да удеси и створи доказе о Јановој, Чижековој и Хавелкиној кривици, која — а то оп Јара врло добро зна и то му је посве јасно не постоји. Али то рећи Ткачу, покушати га разувјерити — није луд. Значило би само навући сумњу и на себе. Па све и кад би му се смјело и могло рећи без икаквих посљедиша —- не би, јер шта га се тиче. Њега се најпослије нитко но нтпита не тиче. — Јан је Ткачев брат, а Ткач је бог Града ципела. Али богови немају бпаће, за њих не лостоје браћа, само слуге. Бјерне слуге, остале су слуге издајице. Он: сматра да сам ја лукав и мудар и он ме се грсти. Он ме презире уистину, И ја њега. То је братство мириса и презира, Ја га се бојим, никога се не бојим“ само њега, И то он зна. Не могу му и никада не ћу бити погибељан, Ситни проневјеритељ, кога је он извукао из блата, Бивши финанцијски пристав Јара. Требам му бити вјечно захвалан. Он није човјек, док сам ја био човјек. Сада сам његов правни савјетник, сутра ћу бити персонални директор. Уистину сам његов крвник, Зато ме држи и плаћа. Крвник из Бетуена. Он није кардинал Ришеље, чак ни његов нокат а мисли да је Бог с великим 6. А они су три ципеларска мушкетира. Треба их погубити. Наступа вријеме три ударца. Неизбјежна ликвидација старих, заслужних сурадника, као што ће непзбјежно откуцати три четврта. По склопу машинерије, зупцима, функцији завртања, спирала и котача. Функција времена. Ееегов ток чини да отпадају ти стари и заслужни. Сувише имају бивших врлина, сувише су се истрошили па постају сувише крути и вуку натраг. Не само што су непотребни већ и опасни, Постају сметња, коче рад строја, ако се не одстране, потпуно не одстране, могу га онеспособити заувијек. Мораш их одстранити. До тога је и Ткач негдје у најскривенијем куту себе лошао, Ни својој мисли не ће то рећи. Оптужује их за мисао, сумњу и издају. То је довољно за смакнуће,

Љубим своју ноћ, своје самотне нереченое мисли. Непотребне; сувишне мисли. Мртве мисли. А ево сад улазим у загушљив подрум, мору, смрадан канал. — Јара зграби појединости плана о тројици (а које је цијело вријеме уз своје унутрашње разматрање слиједио и јаснио), извуче их из себе нагло и вјешто.

у

и ИЕ

т "ПР И" Б И

% „Писац и звање писца

чланак друга Григора Витеза, секретара Друштва књижевника Хрватске, као одговор 3. Дебреценију, на његов У пропратном писму уз Витезов чланак каже се да су се другови из друштва књижевника Хрватске сложили да овај чланак буде објављен и ми га због тога доносимо, и порел

Редакција је примила

наџис објављен у „Борби“.

Н А 6

тога што се не слажемо са начином на који је написан,

ОД овим насловом написао 1 „је Јожеф Дебрецени у

„Борби“ од 28 марта 1954

чланак који читаоце може

довести у заблуду У погледу једног закључка годишње скупштине друштва књижевника Хрватске, па је у интересу истине потребно дати нека објашњења, колико ради чи| талаца толико и ради самог Јожефа | дебреценија који каже да „одавно | није читао вијести из области наше | књижевне струке или ако хоћете, наушег позива, које би га више изнена| диле од дописа у „Борби“ о годишњој ' скупштини Друштва књижевника Хрватске“. дДебрецени не зна с колико |је прецизности дописник протумачио одлуку скугштине о ревизији чланства У друштву, али реченице извјештаја писане су у потврдном, облику, тако да је морао примити као тврдњу да је Друштво књижевника Хрватске формирало комисију од пет чланова ради стављања приједлога о искључивању „неактивних“ чланова друштва из списатељског колектива. Даље дебрецени каже, да је Друштво књижевника Хрватске једно од бројно најјачих друштава па ће оно што се одлучи на његовој скупштини нужно интересирати све писце у земљи и да ће међу њима сигурно бити још оних који су заједно с њим (тј. Дебреценијем)у „дубоко изненађени необичним разлозима ове одлуке о ревизији чланства у друштву“.

Немам при руци допис „Борбе“ који говори о тој скупштини, али је потребно у првом реду напоменути да та комисија није основана само за ревизију чланства него и за примање нових чланова. О потреби ревизије чланства говорило се већ више пута и на пленумима Савеза, а нарочито

послије потписивања уговора о соци-,

јалном осигурању, и то није никаква нова и необична ствар, па мислим да се и Дебрецени потпуно сувишно чуди и узрујава због тога. То његово чуђење не би никоме сметало да није у свом чланку почео Друштву књижевника Хрватске читати моралне лекције, а све на основи кривих претпоставки. Наиме, у овом допису •

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРЂАК Њ АПРИЛ 198

скутинтини нигдје није објашњено какви су то „неактивни“ чланови и како то њих друштво кани елиминирати из свога чланства, па зато Дебрецени сам даље закључује према властитим прет“ поставкама, али он те претпоставке не износи као своје, већ их самовољно приписује Друштву књижевника Хр“ ватске, као да Друштво баш онако то кани учинити како то замишља Дебрецени: Он се на примјер, чуди „како, на основу каквих испитивања и на основу којих околности ће овај интерни суд изрицати своје пресуде појединим књижевницима — није ми познато. Могуће је да ће..“ и онда он ниже претпоставку за претпоставком и приписује Друштву сад ово сад оно и тому се смије. Између осталога износи примјер Мопасана који је написао изврсних новела, али је касније помјерио памећу и више није могао писати. „Једном ријечи, постао је не-

активан — како би то у 3Загребу рекли“ Тко би то у Загребу тако рекаот Они, загребачки

књижевници, који искључују писце из свог друштва ради неактивности, а не воде рачуна о томе да ли је нетко дао дјела трајне вриједности или није. А тко то кажет Па, "Ддебрецени. Јер други нитко то никад није рекао нити мислио осим њега. То јест, тако то дебрецени замишља да ваљда тако у Загребу мисле вршити ревизију чланства. ; ' Дебрецени готово кроз цио чланак измишља, претпоставља и закључује. Он дијели моралне лекције, јер ситурно претпоставља, да нитко у Друштву књижевника Хрватске, као једном од најбројнијих по чланству у земљи, како он каже, не зна и не схваћа да се неком писцу који је написао. ма само и једну добру књигу или чак; само једну пјесму која остаје као вриледност у књижевности не може оспорити | о чланства само зато што моментано не ради или не може да ради, јер може бити болестан или се једном „ријечју „исписао“. Па. да би то „они у Загребу“ боље схватили наводи још и примјер Мадача, а могао је навести још и је и примјер из хрватске књижевности, жао

ДУШАН ЏМАМОЊА:

ито је случај Лавослава Вукелића, који постоји у литератури на основи једне једине пјесме. Затим он још: генерално. напомиње да за све ове варијације хисторија књижевности „пружа обиље најразноврснијих примјера“ и додаје да, на концу, „писца не одређује његова текућа производња него оно што је за њим остало“.

И тако он ниже те своје савјете као да нам открива Америку, а Америка је откривена већ давно.

да ли је можда Дебрецени неопозиво против сваке ревизије чланства: То би се могло логички претпоставити по оном мјесту гдје каже: „Јер нетко

тко је био писац онда када га је дру- ·

штво нашло вриједним за пријем у своје чланство, остат ће увијек писац, па чак и зко читав низ година послије "тота не објави ни један редак".

Међутим; дДебрецени ипак на крају свог чланка дозвољава, након што је Друштву књижевника Хрватске очи«тао моралну буквицу, да „друштво може уклонити из свога чланства све оне на чија дјела у своје вријеме није био примијењен довољно објективан критериј, то јест ако се за некога недвојбено утврди да ипак није писац“.

И тако у дебреценијевом чланку не остаде ништа ште се не би могло при-

у

ТРИ ГРАЦИЈЕ

хватити. Ствар је само у томе што то Дебрецени претпоставља да ми не знамо, па нам се зато смије.

и шта да сад човјек каже томе Дебреценијуг Да му једноставно каже: Па нисмо ни ми тако замишљали ревизију чланства како ви то нама приписујете, драги друже дебрецени! И којим правом ви то нама тако подмећете, молит ћемо лијепот На основу чега:

И што сад: На што све то.

личи

Дође дДебрецени у кућу и не покушавши да се увјери да ли су врата откључана, стане да лупа и у врата шакама и ногама читавих пола сата и узбуни све станаре У кући, а онда, на концу, му“ дро се досјети: да ли ипак врата нису можда откљу“ чана7т ' (

И' испостави се да је де брецени потпуно сувишно лупао пола сата, само зато, лито му се причинило да су врата закључана.

_ ГРИГОР ВИТЕЗ. и ( 5