Књижевне новине

АКТУЕЛНОСТИ _

Да ли је оправдано укидање Института за књижевност Српске академије наука

А ПРЕДЛОГ комнсије којој је било стављено у дужност да испита стање у Институту за књижевност _ Српске — академије наука, управа Академије донела је одлуку о укидању тога Института. У круговима који су непосредно или тосредно заинтересовани за унапређење научног рада на изучавању домаћег књижевног наслеђа, ова ме-

ра примљена је, у најмању руку, са чуђењем. Двојица _ књижевника — Вељко

Петровић и Душан Матић, са којима смо разговарали о укидању Института, гледају различито на ту ствар.

„Мако сам био члан тога Института, — казао је Вељко Петровић, = тамо нисам одлазио јер се нисам слагао са начином рада. Чинило ми се да на научном проучавању пнашег књижевног наслеђа треба некако другачије радити, Да му се не може прилазити метикулозно, са интересовањем за појединости које казују мало или нимало о оном што је битно за какву књижевну појаву или личност. Своје замерке на рад Института био сам својевремено доставио његовом руководству.

Међутим, питање како ваља радити у Институту је једна ствар, а његово укидање — сасвим _ друга. Мислим да није било места таквој мери, и да се требало позабавити једино постављањем рада тога Института на боље основе“.

Књижевник Душан Матић има утисак да је одлука о укидању Института за књижевност умесна, јер сМатра да хумана група наука пе тражи специјалан научни апарат, већ само архивско сређивање матери_ јала. „Не налазим — рекао нам је он, — да је потребно да постоји посебан паучни апарат који би радно на проучавању књижевности. Али мислим да књижевно благо којим је укинути Институт располагао не треба растурати или затварати у какве универзитетске семинаре, него га претворити у неку врсту јавне архиве. Ту би могли да долазе сви они који се интересују за историју литературе, били они студенти, професори, књижевници или научниви“.

У разговору са неким члановима укинутот Института сазнали смо да комисија која је имала да испита стање у тој установи уопште није консултовала Научни савет Института о могућностима његове реорганизације, мада је обећавала да ће то учинити. С друге стране, поставља се питање да ли је за југословенску културу од већег значаја научно проучавање домаће литературе фли, рецимо, византолошко истраживање, и долази до закључка да се управа Академије прилично недвосмислено изјаснила о томе, уки-

Ма 4 “ у нувићи Институт за књижевност, а

не Византолошки институт. Мада научни радници од којих смо то чули не тврде да је постојање Византо“ лошког института бесмислено.

Најпре смо посетили члана учног _ савета професора др Вида Латковића,

„Пред Институт за књижевност, — рекао нам је он, — стављена су, приликом његова оснивања, углавном два задатка: да проучавањем књижевно-теориских питања утиче

На-

на савремену литературу, и да изу-

чава старије епохе наше историје књижевности, С обзиром на та два циља и постављени су први чланови Института — књижевни критичари) и теоретичари, п историчари књижевности“. Од самог почетка, рекао је даље професор Латковић, чланови Института из оне прве групе у већини. нису показивали довољно интересовања за рад, тако да се фактично чланство Института свело уствари само на историчаре књижевности. То је одредило и карактер рада самог Института који се кретао у правцу прикупљања _ грађе и проучавања старије · епохе наше књижевности. Услед тога у самом Институту била је сазрела мисао о промени његова назива. Он је могао да се зове, например, Институт за проучавање историје књижевности, јер је уствари то и био. На том подручју остварени су и несумњиви резултати, Прикупљена је обимна биобиблиотрафска грађа, формирана је приручна библиотека, · издате су две велике

књиге Зборника радова Института,

укинутог Института

а трећа књига је била готово припремљена за штампу.

о оУ Институту је, истина било извесних сметњи, — напоменуо је на крају професор Латковић, као што је оставка управника др Петра Колендића, који већ дуже од годину дана није вршио дужност, Но и поред тога, Институт је настављао са радом.

Мени се чини да је укидање Института преурањено, и да институтска комисија Српске академије наука није ДОВОЉНО проучила питање Института за књижевност пре него што је предложила његово укидање,

У саставу у коме је био, Институт никако није могао видније утицати на савремено књижевно стварање, али мени изгледа да при Српској академији наука мора постојати један институт за проучавање историје књижевности, Зато је било пелисходније да се приступи реорганизовању старог Института, него да се он укида, Што се тиче проучавања савремених _ књижевних _ струјања, ваљало би образовати посебан институт који би био у склопу и под надзором Академијиног Одељења за уметност“.

Обратили смо се сараднику Института професору Универзитета др Николи Банашевићу,

„Није ми познато из којих је ралога укинут Институт, — рекао је он. — Нама, такозваним спољним сарадницима није ни саопштена одлука о његовом укидању. Можда се сматрало да он није одговорио својим задацима. И ја мислим да је његова делатност могла бнти плоднија и усмеренија, мада не треба потце-

Д. СТОЈАНОВИЋ-СИП: ИГРА — (фотограм)

део, а о коме вам могу дати

њивати оно што је постигао, варочпито онај део рада који се није вис обавештења чланови који су радили стално у Институту. Сарадници Инстигута, уосталом, нису ни стварали илан рада, нити су криви што Институт није имао управника више од годину ин по дана. >

Моје је мишљење да је неопхол- | но потребна једна установа, било у |

Академији било ван ње, која би код нас организовала научно проучавање књижевности, нарочито рад на историји српске књижевности, Семинари на Универзитету немају за то

ни довољно средстава, ни довољно |

особља. У Академији такав рад никад није био фаворизован. А колико посла за читаву једну велику уста-

нову! Ми ви данас немамо штампа. |

ну целокупну Вукову преписку, та) немсцрпии извор за проучавање читаве једне књижевне епохе, и то можда највеће у нашој књижевности, Последња је књига, мислим, Изишла у издању Академије 1907 године! Ми ни данас немамо стару српску књижевност у критичким и за научне раднике приступачним текстовима. Не само то. Ми немамо скоро ни једног писца ХЛХ века У критичком издању. Ми нисмо приступили ни покушају израде плана за један велики, свеобухватни корпус народних песама, А монографније о писцима2 А једна велика историја српске књижевности; А један биографски речник или један општи речник књижевности И тако даље, и тако даље, Тим пословима могло би се приступити и они би се могли изводити, у етапама, само једним организованим радом, за који би неко морао да предузме иницијативу. Иначе ћемо знатно заостати“.

Управник Семинара за француску књижевност Филозофског факултета професор др Миодраг Ибровац каже да је неочекивано укидање Института за проучавање књижевпости изненадило и његове сараднике и јавност.

„Тај Институт је парњак Института за језик, — истакао је др Ибровац. — Да се они споје, могло би се разумети, Али да се један од њих укида, то се не да ничим објаснити, сем — што не може бити случај запостављањем, управо нилодаштавањем историје књижевности. Да ствар буде још тежа, то укидање није потекло од буџетских одбора, него од саме Академијине управе, са једном неоправданом мотиванијом, и то у часу кад је трећи Институтов Зборник 'бино спреман за штампу!

Нико не мисли, наставио је професор Ибровац, да је проучавање наше, и стране, књижевне историје

_ излишно, Сви се, напротив, тужимо

на заосталост у том погледу, Број исцрпних научних монографија о натим писцима још увек је тако ограничен да се може на прсте набројати. Ми, например, поред свих лрагоцених студија, јон немамо потпуну бнографско-књижевну расправу о Његошу м Стерији, о Бранку, Јак“ шићу, Змају и Лази Костићу, о Љуби Ненадовићу, о Лази Лазаревићу,

Д. СТОЈАНОВИЋ-СИП: НОЋ (дрворез) . х

У ГРАФИЧКОМ ХОЛЕКТИВУ, У БЕОГРАДУ, ОТВОРЕНА ЈЕ ИЗЛОЖБА ГРАФИКЕ Д. СТОЈАНОВИЋАСИПА. ИЗЛОЖБА ЋЕ БИТИ ОТВОРЕНА ДО 21 АПРИЛА ОВЕ ГОДИНЕ.

Глишићу, Веселиновићу, Матавуљу, о Бори Станковићу, Домановићу, Ћипику и Нушићу, о Дучићу, Шантићу и Ракићу, — да и не

говоримо о млађима и о другим ју“ _

гословенским писцима.

Сремцу н |

А многе од тих монографија прич —

премају баш чланови укинутог Института, као што врше и низ дру, гих књижевно-историских и теорџх ских проучавања, која су јако оте• жана разбацаном и полуупропашкеном грађом. Прелистајте само два Институтова Зборника. Сад им се одузима и она минимална помоћ,

На крају, професор Ибровац је напоменуо да ће Институт пре или после морати да се реорганизује, и. да би, према његовом мишљењу, најбоље било ако би Академија сама исправила грешку коју је ло-

чинила. - В. Ч:

ИОСПРАВКА

У прошлом броју нашег листа, У иза вештају с годишње скупштине Удруч

жења књижевника Србије, поткралае се неколико штампарских грешака.

Тако је, например, међу књигама на-

јављеним за 1954 г. погрешно објављено да Нопох припрема приповетке Миливоја Ристића под насловом „Ноке микрокозмика“, а уствари се ради о збирци стихова Марка РиИ-

стића. Међу најављеним књигама ис-

пуштема су случајно још два романа чланова Удџужења: један Стевана Је+

ковљевића („Велика забуна“) који ће _ издати „Братство—Тединство“ из Новог _

Сада и други Десанке Максимовић који припрема „Минерва“ из Суботице.

Исто тако у прошлом броју, у спи=

ску чланова новоизабране управе Удружења, изостављено је грешком име Танасија Младеновића, а погрешио наведено име Милана Богдановића који је, као што је објавила и дневна штампа, био изабран, али се, због дужности У Савезу књижевника, није могао примити поменуте функције.

Моле се читаоци да ове испразкеуваже. таи датива еиаи

Растанак крај девојке

(Ф Р АГ

ИЛО нас је четворо, четири мала 60-

гаља у ритама, четири сенке на путу, ЊВ) на раскрсници. Стајали смо мирно као

да нисмо били деца. Био је то брежу-

"љак, округао и раван као трбух, обрастао шибљем и драчом. Ту се завршавала касаба. Иза нас видели су се сокаци, мали и криви као лактови, трбушасти Као и трговчићи у њима, тесни и прљави као и свет што се по њима вукао.

Крај нас дизао се споменик: на најгорњем камену девојка с прњицама од метала; од ко јег је није се могло утврдити, јер јој је коса класала у сунцу док су јој се рамена и листови дизали уз сенку. И лице је имала, тврдо и упало, и уста без зуба и пуна ћутања од метала, Корак испод њених табана седео је слеп старац са зеленим брцима од бакра или бронзе и држао гусле међу коленима с гудалом без струна. Старац је био бос, дугокос, дроњав. Ја рекох да је то просјак који пева крај пута или пред црквом да би му уделили. Вук рече да то није просјак већ гуслар што пева песме окупљеном народу. Лила не рече ништа а Вид се наџршти. Кад год смо разговарали о стварима које му се нису допадале, издвајао се од нас, љутио и мрштио. А кад бнсмо, ослобођени, заграјали, вукао нас је за уши, ударао нам шибе, као да му нисмо били сапутници, Био је нешто виши од мене, ол Вука поготову и суморнији од свих, Што се мало не играш с нама, питали смо га, Ћутао је, Смеј се мало, Виде, говорили смо. Насмеј се, очи су ти пуне суза. А он је стојећи пред црквом или мамијом пружао руке, час једну, час другу и ћутао, немо подносећи одбијања и одгуркивања. Лила се умела растужити попут њега, чак и заплакати, али би је комад хлеба умирио, Мако није имао ноге, Вук није плакао, сем гладан; ја И он смо се играљи с

5 ;

м „Е 4. т)

његовом штаком, исмевали му празну ногавицу која је ландарала и саплитала му кораке.

Видели смо безброј кровова, љуспастих п пзломљених, торњева што су, округли као вретена дотицали небо и димњаке из којих су сукљали димови, Шарениле су се памије оне су биле беле и танке као брезе са шиљцима на врховима налик на зашиљено коље, да смо им били ближи видели бисмо рогове звезда у наручју месеца; видела се хоџина чалма на једној, бела и округла као појас, Читав сијасет чалми наметао се очима овом поплашеног предвечерја. Чалме су певале и певале, с прстима у ушима или с длановима уз образ, како треба поћи на молитву и покајање. Црнеле су се цркве с крстовима изнад кровова, звонила су на сав глас звона, мирисао је тамјан н појење попова о упокојењу душе и љубави према ближњем. Црнеди су се и љу ди, гушави и Мали, побожни-“и високи, оневесељени сами собом и молитвом.

Погледасмо се. Јесен је, Опада лишће и ветар се с њим играо око Вукове штаке. Кровови су пусти, каддрма гола, Небо је празно и дуже од дечјег века. Треба раскинути загрљај. Четири су пута на четири стране света, Један иде испод орла, други бежи супротно

од првог, трећи и четврти шибају преко го-

лети. Сви р нци откад постоји свет уткани у наш. у

Вид забаци торбицу иза плећа штап, |

Гледали смо како му се у чело засеца бора. Он погледа у залазак и рече:

— Ја ћу овим путем. |

Пут је заобилазио зид разваљене умерице, над њим је висила девојка од метала као

анђео. у ћеш, рече мени, овим другим.

и подиже

–- А ти

Пут је био таман и вијугав.

Дуго смо му гледали у очи, које му ниједном до тада нису биле тако оштре. Окрену се Лили и показа штапом преко Вука;

— Ти, мала, иди доле.

— Нећу да идем доле, рече Лила и запаљене очи још више јој се зацрвенеше.

— Рекао сам и тако мора бити, рече Вид..

— Она ће са мном, рекох.

Вид се примаче Вуку и положи му руку на раме.

= Ти си без ноге, Најтеже ти је пи пди оним кућама.

"— Зашто да идем тамо рече Вук непомичан између штака.

— Даће ти хлеба, рече Вид. Ту и остани.

— Биће места и на другом месту, рече Вук.

— Зар морамо да се растанемо» рекох.

— Кад смо досад ишли заједно ићи ћемо и даље, рече Лила.

Вид се раскорачи испред нас, Завежљај му склизну с плећа, Гледао нас је строго, као кривне.

= Досад сте ме слушали, слутнајте ме и давас. Само то од вас тражим.

— Не љути се на нас, Виде, рече Вук, ми ћемо те и даље слушати, али хоћемо да наставимо пут скупа.

— Први ти не можеш даље, рече Вид. Зато Те и шаљем оним кућама. Скоро ће зима. Треба тражити кров над главом.

— Наћи ћемо га за све, рекох.

— Није нико луд да нас прими све под један кров, рече Вид.

— Удесићемо да будемо бар у једном селу, рече Лила.

— Кад смо се пролетос састали рекли смо да ћемо бити заједно до јесени, а онда куд кога очи воде. Зар није било тако |

— Тако је бидо, Виде. Али води наси даље.

_ Нећу више да будем с вама, рече Вид.

Досадили сте ми. Стално плачете, А и доста.

смо били заједно, Хоћу да идем сам. И ви ћете боље проћи ако будете сами. Наћи ћете ново друштво и биће све лепо.

Он заметну торбицу и пође погнуте главе тако да му нисмо могли видети очи,

— Па, збогом, браћо. Збогом!

— А кад ћемо се опет видети, Видер рече Лила.

Вид се окрену и рече нам;

— Ако неко преживи зиму од нас нека дођ5

кол овог споменика у пролеће,

— Ја сигурно нећу дочекати пролеће, запла~ |

ка одједном Вук. Болестан сам, већ пљујем крв. Бојим се да ћу умрети,

Његово мадо и суво лице набирало сен

сузе су га квасиле. Држао се несигурно међу |

штакама те ми се чинило да ће пасти.

— Нећеш умрети, рече Вид. Ни то није лако,

И оде. 5

— Виде! викну Вук, Не љути се на мене, И немој да ме заборавиш, Опраштам ти што си

ме тукао! Све ти опраштам! Јеси ли чуо, Виде!

Све! Све, „ве [

И закашља се уз штаку. : | у

— И јако си ме вукао за косу, довикну Лила,

— И ја што си ме вукаб За уши, рекох.

Вук се учврсти на шштакама и викну Виду у траг: ; ·

— Потражи нас ако будеш жив. А ако не будеш лака ти земља била!

— И ја што си ме вукао за косу, довикну Лила. ј ,

Вид се заустави и учини ми се да нешто ре“ че, онда продужи машући штапом изнад завежљаја, -

Гледали смо како за њим лепршају ногави-“ це и како му се црни завежљај у крвавом отсјају неба. :

Одобмо на други брег, заплакасмо се и растадосмо. 4 у

ћ ж

Кад оде снег дођох код бронзане девојке. Само је ницала трава уз старчеве опанке.

Распитивах се за њих по свету. Онда ми не» ки чобани рекоше ла су видели дечака са шта“ кама заваљеног. у јарку поред пута. Пљувао је крв и није могао да се дигне. Звао је нека имена, али су заборавили која.

Само То дознадох, уплакан и сам, крај де»

војке.

МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК 15 АПРИЛ 1954