Књижевне новине

5 Тренута к једног путовања

(Поводом романа Е. Хемингвеја „Имати и немати“, издање „Омладине“, Београд, 1954)

ВО НИЈЕ Хемингвејев роман јер у ње-

му не може да се нађе до краја из-

ражени Хемингвеј, писац неколиких

#/; повела и, изнад свега, оног романа 0

старцу и мору, који је епопеја и оства-

рени финале једне музике која се дуго није ја-

сно п добро чула. Роман „Имати и немати“, У

целини, само је — као и скоро сви други ро-

мани Хемингвејеви мучни, више ауто-био-

графски а мање уметнички увод у класично дело

зреле) старости овога писца, у књигу „Старац и море“.

Та класична књига, написана руком. дојучерашњег фељтонисте, ни роман ни приповетка ни песма, јелно мало камерно дело са призвуцима далеког оркестра, настало пред смрћу и стихијом, пред затвореним зидовима свакога смисла, У борби за њега, није случајно дело, ни само собом, ни својим ословним одликама. Није случајно стараш био на мору, и није све ту случајно. толико _ рудиментарно, тај живот и та борба, као у прве дане стварања света, А није случајно ни што Сантијаго (Хемингвеј после Шпаније и Кине, после ђезћзеЏег5-а, филмова, милионских тиража), говори са самим собом, не У монологу Фокнеровог типа, него у дијалогу, онако како примитивац са собом говори. Дирљив је тај разговор, та подељеност у једном лицу, између две муке и недаће то размишљање 0 смислу и сврси свега, тај монолог у два гласа, једног измученог тела које под звездама убија без мржње, толико чисто и тако друкчије него иначе у свету, да то престаје да бива убијање. Ничега овде нема до краја предвиђеног, н нема филозофске концепције која ограничава ствар, која јој се непрестано намеће. Хемингвеј је У овој етиди, у овом камерном делу, у овој бриљантној оркестрацији смрти и наде, у њој пре свега, до краја сам и до краја свој, управо због тога што није дозволио себи рационалистичке ограде, што нема оштрих категорија, разграничавања, опредељења. За кога је имао да се 0предели тамо, на мору и под звездамар За кога је имао да гласа, и о коме је морао да мисли док је старац водио неједнику а ипак равно правну борбу са смрћу и убијањем, са огромном рибом у свету једне чудне логике» Стари фељтониста, писац сјајних страница из ранијих романа, Хемингвеј овде није члан Драјзерове или Лондонове Америке. Нашао се пред морем и смрћу и глађу, пред“ човеком, као што се првог дана стваралац нашао пред дрветом илн камепом. После свих лутања, дакле, стигао на једну тачку која га је одавно чекала. Одједном ухваћен у свом правом простору, у тишини, У савршеној концентрацији стварања, после огромног искуства и брда књига, романа и новела, овај вулкан живота, ова беспримерна виталност имала је да положи себи рачуна и да пружи своју праву меру. Фељтонист је, интуинијом 2 не рационалистичким поступком, успео да створи класично дело, класично по архитектонској и језичкој строгости, по једном унутрашњем миру, али ипак руком фељтонисте, руком која није заборавила фељтонски тон им дах. Тај фељтонски призвук, који би другоме задао смртни ударац, Хемингвеју је помогао, и учинио да његов Сантијаго остане конкретан човек и поред тота што прераста у мит, непрестано, У симбол, да буде један и свеотшти човек истовремено, да живи са нешто ироније онога који га је ство• рио у тој превише општој н великој драми. Хемингвеј је овим делом направио малу револупију у сфери савремених класичних остварења, управо зато што је класичност свео на земљу, што јој је дао мало неопходне ефемерности, пролазности и лакоће, Није то камен него жива и брза реч, онај хемингвејевски дијалог који је велико откриће ХХ века баш због тога што открива суштину ствари, што није копија, није стенографија, него један свет широк и еластичан, чудно покретљив, жив као месо и као живи песак:

ОЗЕНФАНТ; МЕСЕЧИНА

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК Њ АПРИЛ

Тај титански Сантијаго, са својим титанским али људским умором, та бесмисленост и та нада који се преплићу, та смрт подвијених колена, на презреном кревету, и то море које има смисла својом огромношћу, својом праисконском енергијом, све је то једна музика овога писца који није писац мисли, него писац композитор, човек одличног слуха и осредњег вида, човек ванредне "развијених чула, писац који не може да поднесе никаква ограничења идеја, него мора ствари да њуши (ишао је за смрћу са свећом у руци, и тражио је у Шпанији, у Кини, у Африци,) тај медвед живота, огроман и незграпан, тај генијални примитивац, Сантијаго, највећа његова фигура, изнад свих тореадора, и пилота, и Пи" саца, и самоубица, тај старац незаборавни, "и неупоредиви човек овога времена, борац без мржње п без сујете, чисти борац и ништа дру го, ослобођен свих пролазности дана, он који се хрве са смрћу, Сантијаго је сам Хемингве! и оличење Хемингвејевих могућности и праве бити његовог литерарног интересовања. Примитиван је и друкчије није могло бити. Хемингвеј је хтео читавог живота да осети непосредни пулс живљења. Сам живот је хтео да ослушне. и да га проживи, да окуша његов укус, слани укус његовог умирања, његове крви, распаљујући укус изненадне нале. Сви су код њега при“ митивци, јер сви морају да буду као Адам, као човек у први дан стварања света, тримитивци су чак п кад им Хемингвеј приписује интелигенцију вишега реда и образовање. Њему не треба оно што је настало принудним, насилним процесом, Он неће кору, него оно што је испод ње. Не површину земље, не њену кожу, него унутрашње вулкане н буре, лрокључала мора о којима је Песник увек сањао ослушкујући их. Речи су симболи, неопходне везе између онога што се осећа као свет и оних који трагају за њим. Хемингвеј хоће додир са костима н месом живота. Вулкан, увек јелна несаломљива виталност, увек усред живота н пред самим линем смрти, отарасио се у овоме делу, одједном, свега што га је раније ловило и непрестано вребало. Поред фељтонизма и жеље за брзим успехом (Америка), Хемингвеј је добру половину; свога живота имаго да се бори против опасних замки, тврдих зидова рапионалистичког елемента у сво-· ме поимању света и уметничкој трансформацији тог поимања, Еруптивна личност, пред животом и смрћу као борац пред биком, стално у арени која лаје смисао и континуитет његовом веку, он нскључиво поседује инстинкт борна. Његово је да осети шта има да се учини и шта треба да се избегне; његово је да не ствара планове пре борбе, велике и прецизне. Израста једино у тренутку судара, када треба, одједном, да донесе судбоносна решења, у магновењу секунда, брзином коју не би могао да савлада ни један други данашњи писац. Хемингвеј мислилам, онај који гради компоненте свега што ће да се догоди; Хеминтвеј који планира, који врши претходне анализе ми одлучује се пре саме ствари, пре самог чина борбе, победе или пораза -— то је Хемингвеј који изневерава самога себе, своја сопствена и стална опасност, Фокнер мора ствар да види у њеном сутрашњем могућем дејству. Он мора да проба, пре него што се упусти у њу, све њене видове, мора да се прибжежи свим њеним путевима, сваку маску са сваког лица да скине. Фокнер скида прашину са столова и кревета усамљених кућа у којима се дешавају драме његових романа. Он пре писања пали куће, н убија, и пре гласне речи мо. ли се, као нови проповедник скрушености и помирења, за оне који су заблудели. Хемингвеј може само да учествује, без припреме. Он је Шпанија онда када је у њој, када је гледа, он је смрт када је У самој смрти, одједном, као да ни тренутка пре тога није имао шта да мисли о њој. Претходна невиност, и привидна необавештеност, незнање, чедни, изненадни додир са материјом. Свака припрема н сваки вид рационалног сазнања спречавају га и ометају, то су замке које је, несвесно, из племенитих намера онога моји је видео и научио азбуку правде и неправде, поставио самоме себи, н које га саплићу. Огромна његова енергија онда се гуши. Изгорео је пре него што је дао пламена од себе, изгорео је ко зна где, и ко зна у које време, у меком непознатом, заувек изгубљеном про“ стору. Његов роман о Шпанији (1940), књига о Франтуској која се не предаје (1950), због тога, нису потпуно његови, него само неким својим страницама. _Блемент рационалистичкот У Концепцији, у компоновању материје, _ маколико субјективно био племенит, маколико био летерминисан чистим и незаменљивим погледима и идејама, јавља се у овим књигама као кочница, као трепрека његовом“ правом темпераменту, његовим уметничким, менталним одликама. Јер, уз Фокнера он може данас да буде зато

што је Хемингвеј: велика примитивна песма жи-.

вота испевана средствима модерне прозаистичке технике. За Фокнера је свет дубоке психолошке анализе свести и потсвести. Хемингвеј је површан, исувише ужурбан, сувише горе, на улињи, на сунцу, да би имао снаге н времена и моћи концентрације за то. А превише је уметник да би могао да пође за литерарном Америком једног Лондона. Ни једно ми друго, он је између рашионалног им ирационалног поступка, у опасној али баснословно богатој зони између свести им потсвести. Кратковид али ванредне 2удитивне имагинације, највећи слухиста данашњег

иза

РАЛОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ |

Си __

ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ

света, он слуша свет који говори, који може да мисли само кад говори, ужасно сам, са собом или са другим. Он живот мора да даје, да се баца у њега, макар и погрешио, макар и промашиод, мора да се хрве са њим, Сав, дакле, У интуитивном, изненадном, брзом поимању света и односа у њему, он не сме себи да поставља границе интелективним одабирањем и претходним рашчлањавањем и конфронтирањем ствари, Мора да остане слободан и способан за корективе које ће сагледати у првом идућем тренутку. По парадоксу стварања, оно што је племенито и делотворно у њему као човеку (увек је тамо где се правда супротставља неправди) јавља се као велика опасност за њега као уметника. То је поновљени случај Е. Золе, само У другој временској ин литерарној констелацији фактора,

А како да одржи равнотежу, да оствари једино могући спој та два поларитета свог сазнања и своје природе Како да направи уметност» Како да се и даље продужи као писац онога мора, оне рибе, и онога Сантијага, који су велико његово искупљење, велики класични мир остварења. после свега, мир можда због тога што је тамо све било доведено на. саму линију постојања и живљења, све елементарно, као што је елементарно то огромно, прастаро море, као што је елементарна глад и чежња његовог незаменљивог старца> Та елементарност је већ једном доживљена и искоришћена и Хемингвеј тешко да може да је обнови. Његов литерарни развитак, то је непрестано скидање облога, флоскула, кора, све до саме кости, до самог меса живота. Открио је, у једном часу, можда највишем и непоновљивом, срж ствари, отежалом руком досегао се дна. Пронашао је живог човека у борби, човека који је прерастао у мит остајући и даље човек, али ипак огромна митска фигура, чиста и огољена. Да ли је остала још нека кожа коју треба да скине да би продро ближе до костију2

То је његова тајна. Алн остаје извесност 0нога што јесте: интуитивни стваралац, песник који је литератури ове деценије вратио изгубљено месо и крв живота, који је у лаборатојуме (неизбежне) савременог литерарног стваралаштва бануо у прљавим рибарским чизмама, изранављених ногу, огроман и незграпан, гладан и знојав, са ветром и кишом, као сами дах не посредног живота, он је имао н он има само једну улогу: не да каже како мислимо им шта мислимо, него да смо живи. У времену умовања, шаховских проблема литературе, он нас враћа, када је оно што јесте, егзистенцији свакодневној, вечитој, физичкој егзистенцији, Со и месо биља, растиње и камен, вода и небо. Његова величина је у томе. То обнављање физичког живота, рудиментарног, све кроз његов робустни и генијални примитивизам, кроз речи које не покушавају све да задрже, које су бљескови светла, варнице једне крваве и упорне игре, тај сами живот у смрти, и та смрт у животу, то умирање у арени тореадора, тај страх у пролазном кревету љубави, та љубав са сагледаним дном узалудности, тај отпор према смрти и казни незаслуженој, то је Хемингвејева стваралачка суштина која не може да се подреди ра-

иионатистичким открићима.

Роман „Имати и немати“ не показује оно што Хемингвеј јесте, него управо све што је морао да буде, и да проживи, да би се, после великих путовања и експлозија градова, нашао у страшној тишини, и потпуно сам, пред једним искон-

ским старцем на огромној пучини вере и стра-

дања, Опасност од' рационалистичког решавања комплексне и парадоксалне материје живљења, пуне апсурда, од оштрог подвајања на категорије, од разграничавања на планове у животу који, ипак, за уметника јесте н остаје далеко тежи и компликовавији, У овом роману није остала само опасност него се претворила у основни његов вид, у саму његову реалност. Поделом света на два плана, поделом људски честитом и чи: стом, Хемингвеј је замутио своје стваралачке изворе. Остао је мн овде намеђу зидова, У простору који није његов, да означи само још један тренутак свога путовања до оне можда једине књиге, и незаменљиве, коју је написао, књиге о животу и смрти без грантива.

Ји Е ] 1456

ШиГЕ ГОВОРЕ.

»С вемоћ но око«

| дјечје књижевности врло је | сиромашна, Она још није

забиљежила ни ову књигу, | коју је нашим младим чи+ ·таоцима пружио марљиви и талентовани Чедо Вуковић.

Њему је по плодности од црногорских књижевника раван једино Лалић, Јер не треба заборавити да се он формирао као писац тек у Костићевој „Младости“ и да у нашу послијератну књижевност није сту-

афирмисали раније. Једна књига приповиједака, два романа објављена и трећи написан, па онда ова књига за дјецу, то је више него довољно_ за ових неколико година од 1949 до данас. Почео је додуше као пјесник тражење. Вјерујући да реализам није фактографија и да се, нарочито у литератури за дјецу, може отсту= пати од вјероватног, на рачун задовољења дјечје маште, он је на“ писао неколико прича, (од којих је највећа „Свемоћно око“), као да се одувијек бавио писањем за дјецу, сигурно, са уживљавањем у дјечју психологију. Ријетки су писци који су у стању да се тако лако и успјешно прилагоде потребама књижевности за најмлађе, да се прешалтују са озбиљне литературе на забавну.

„Свемоћно око“ је дужа прича са научно-фантастичним садржајем. Створивши могућност једном дјечаку да помоћу чудотворног ока, које је конструисао научник Југовић, пре твара малене ствари у велике и чи ни себе невидљивим, он је створио и себи могућност да преко пусто ловина дјечака Жељка пружи пиониру основна знања о људима и животу у екваторијалним и сјеверним крајевима. Плашећи се наглашене тенденције и наметнуте поуке, раз» вијао је своје педагошке намјере опрезно, па је и хуманизам и антирелигиозност и потребу за учењем «|и све остало уткао у причање не| наметљиво, Исто тако чувао се ми ња текста. Остале краће приче нијесу фантастичне али нијесу мање успјеле.

Треба забиљежити да се појавила не само једна лијепа књига, коју ће најмлађи читаоци завољети, него и један талентован дјечји писац.

РАДОСЛАВ РОТКОВИЋ 3:

Наши писци на норвешком |

ЗОСОБРАУЛКЕ МОУЕГЉРЕК Оџегваћ фга зегђокгоанзк аб та, атћ,. Смлпаг ~. буапе. мед еп !пфед вз от јинозјамек Шегабиг. — Кбрепћауп, реј тћег-

панопаје Топав; 5%7. 160; 8"

Југословенска књижевност пробија се постепено и у северне земље. Док се раније врло мало или нимало знало о њој, данас изласком из штампе збирке југословенских новела им одличним предговором о југословенској књижевности, који је написао преводи лац Гунар Сване, који предаје југословенске језике и књижевност на Универзитету у Копенхагену, Скандинавци добијају један врло леп увид У савре+ мено југословенско“ књижевно стваралаштво. Сванеова књига „Југословенске но веле“ је драгоцен прилог популаризацији наших књижевности у северним“ земљама, јер поред одличног превода и избора новела, Сване пише на пре-

ко 40 страница један опширан предтовор, у коме даје читаву историју · и књижевно-

југословенских народа сти

Сване објашњава у предговору да је погрешно говорити о југословенском народу, јер је то само заједнички из раз за четири јужнословенска народа: Србе, Хрвате, Словенце и Македонце. Сване не спомиње Црногорце, као посебан народ, вероватно због тота јер њихову књижевност укључује у свој преглед књижевности српског народа, )

Прегледи историја књижевности наших народа дати су с доста познавања. Писац предговора Г. Сване, студирао је У Београду. историју јужно-, словенских књижевнасти и умео је л одабере које ће писце и која од њихових дела да спомене. Мислим да је унео све оно што је за овакву прилику било најважније. Врло му је леп есеј о македонској књижевности, само је штета што Сване не зна македонски и словеначки, те је за превод одабрао само дела писана српско-хрватским језиком, ј

За свакога од четворице писаца, чије је новеле превео, Сване је написао по две три странице биографских података. Следеће новеле су преведене у оваф књизи: Владимир Назор: Вода; Светозар Ћоровић: Ибрахимови рођаци и Омер-ага, Борисав Станковић: Нушка, Божић и Увела ружа (Из мог дневника); Иво Андрић: Дрво за потпалу и Суседи.

Сванеови преводи су одлични и до чаравају читаоцу снагу оригинала. О+ мот је веома лепо украсио југословенским народним шарама и нацртго ма« пу Југославије Иб Витен.

МИЛИМИР ДРАЖИЋ 5

РИТИКА релативно богате -

пио аутоматски, Као они коју су се.

|Чеда Вуковића —

(Издање „Златне књиге", Београд) | и: