Књижевне новине
ИДЕЈЕ
· _ · (Наставак са десете стране)
лује. изванредно импресивно: оно скањивање старца, да ступи у разговор, изненадна надмоћна логика у
одговору на питање о продаји волова, помало заједљива “упадица“
"Па јест, види се, господа сте..“ и
на концу конфесионално признање иза Тополе и нагла промјена у држању, провала лукаво притајене старчеве самосвијести, кад се продере на шофера “Стојане!,., Станидер!“ Кулминациону точку у овој вјештој градацији изненађења и разрјешења напетости, која настаје од пробуђене а незадовољене знатижеље, представља свакако детаљ с торбицама сакривеним испод туђег сједала, да би их се у случају финанцијске контроле старац могао одрећи као Петар Криста.
Оквир цртице није Ериху Кошу дозвољавао пун замах, па је остао на првој импресији., Међутим, тај лик сељака прераста у тип, који завређује опширнију разраду. Дали је Коша толико заокупно, да бнп се на њ поново вратно у некој својој већој прози»
Нешто врло, врло слично по карактеру и психологији, описали су већ у сувременој прози Десница (Ићан у “Зимском љетовању“) и Ранко Маринковић (кријумчар духана у „Загрљају“). Увјерен сам: пи Кош и Десница и Маринковић су открили тај тип лукавца и спретног препредењака међу нашим сељацима независно један од другога, па чак и без везе с Кочићевим Давидом Штрпцом. Реминисценције воде до Тихоновљевих и час до Толстојевих мужика (на пр. Дутлов у „Поликушки“), који су се у најтежим перипетијама вјешто сналазили, као и Крлежини Загорци, који са својом геачки сочном мудрошћу – („Нигдар ни било да ни никак било, па ни везда небу, да баш никак небу“) стварају чуда у рату, на фронти, на киши, гдје за тили час плане ватра, чај се скуха, одијела се осуше, и суха слама се негдје под кровом простре — читав мали рај сврсисходности у паклу монструозног и бесмисленог ратног каоса. Није чудо, да је Кошов друг пјесник, угледавши тог смежураног жилавог сељака у аутобусу за Крагујевац патетички узвикнуо:
«__ То је наша земља!,. Три рата је претурила преко леђа...“ Али осим што је “бич божји“ рат је, што
би рекао Крлежин Загора и «“ “мужко сеучилишче“, Ако ћемо даље успоређивати и
тражити аналогије, ту су још и Божићеви “Курлани“, Али никакве аналогије Нису довољне прозном тексту, коме су потребне. “Разговору о души“ Ериха Коша нису потребне, и то је уједно оцјена ове цртице, која садржи многошта, што недостаје и знатно већим радовима, иако јој и доста мањка да буде цјеловита, заокружена цјелина.
Непретенциозни “Разговор о ду ши“ недвосмислено свједочи, како је живот неисцрпна грађа за умјетника и најпоузданије мјерило вриједности његова дјела. Имагинација, ако увијек изнова Не позајмљује од стварости, убрзо се исцрпе и почиње да црпе из друге имагинације, служећи се готовим литерарним клишејима и варирајући лектиром упознате проблеме и карактере, или се пак преобрази у механичко измишљање без инвенције и инспирације.
Алузија на беживотне натеге и ду“ биозне оригиналности“, што се ту и тамо наметљиво протурају под фирмом новога и модернога, дакако — није случајна; уосталом, као НИ ова козерија о прози Ериха Коша, који, ето, не насједа моди, већ полази упорно и вјерно од властитих доживљаја и искустава. Тако се не постаје нужно добар писац, али се сигурно не упада у симулацију, из које пут даље води у — беспуће помодарских, бескрвних конструкција.
Кад умјетности не би био потребан живот, још би мање животу би“ ло потребно неживотно умијеће,
ВЛАТКО ПАВЛЕТИЋ 11
ЛИКОВНА УМЕТИОСТ
ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ЂАКА БЕОГРАДСКИХ ШКОЛА
(Оно што само деца могу
РАЗГОВОР СА СЛИКАРОМ МИЛОМ МИЛУНОВИЋЕМ
У А ПРЕКО две стотине акварела и темпера, цртежа оловком и тушем, нацрта костима, имитација. витража у обојеном целофану и мо-
заика од картонских квадратића лепљених брашном на подлогу, — дакле, сасвим импозантна по броју експоната и заступљеним сликарским дисциплинама, ова изложба изненађује гледаоце нечим што је без сумње вредно пажње.
У сусрету са радовима – излагача, од којих већина има једанаест, дванаест или тринаест година, а који тешко да су стигли да прелистају какав албум с репродукцијама великих мајстора, сетићете се Матисових линија, Сезановог манира или Гогенове палете, И зачудићете се како је свака права уметност, долазила. она из кичице људи који су већ ушли У историју уметности, или из акварелског киста малишана из београдских осмолетки, како је свака права уметност, по правилу, једноставна и директна.
Посебну живост овој ликовној ма“ нифестацији даје разноврсност сликарских интересовања. Она је упадљива пре свега у формалној тематици. Колико одређених индивидуалних гледања стоји иза свих тих пи“ јачних призора, акварела с рибама, пролазника загледаних У плакатске стубове, дечака и девојчица за постављеним столом, градских – сцена са тролејбусима, жена за клавиром, речних дереглија и црних мачора чија длака пресијава љубичастим и зеленим> И до каквих све закључака долазимо 0 способности херојског предања да галванизује стваралачку уобразиљу најмлађих, док гледамо наивне али не и суперфицијалне приказе окршаја с Турцима или ону, засићену жутим, слику која би могла да буде Лазарева клетвар Није ли и то, на крају, један скроман аргумент У ппилог тези да истински уметник
БОГДАН ГЛИГИЋ, УЧЕНИК ДРУГОГ РАЗРЕДА
ца у себи носе генијалности, која се, нажалост, код већине после пубертета губи,
У чему се састоји та генијалностр
По мом мишљењу, то високо својство лежи у чињеници да се деца увек изненађују и да са радошћу гледају на природу и на све оно што их окружује. А то је одлика великих мајстора у сликарству. И поред година старости, они стално носе у себи исту ону свежину, непосредност и искреност према природи која је својствена и деци, На то наилазимо и код сељака или примитивног човека. Његово гледање је лишено детаља и баналности, оно је увек искрено и одушевљено. Он никад не греши у постављању боја и плоха у композицији, Заштор Јер оно што посматра он преноси на платно без цепидлачког инсистирања на неважним подробностима, прерађујући у себи и износећи у свет онај дирек-
ар
ОСМОЛЕТКЕ;
МАРИО-
НЕТСКЕ ЛУТКЕ
нужно пристаје на компромис, не губећи никако додир са животом и његовим захтевима, а ипак не жртвујући ни труни од свог духовног и уметничког интегритета»
Занимало нас је како на ту изложбу гледа један од наших истакнутих сликара. Одлучили смо се за Мила Милуновића.
„Ова изложба, — рекао нам је он, — показује невероватан прогрес код наставника цртања, Очигледно је да они свој предмет не предају шаблонски, него са пуним уношењем сопственог уметничког искуства. То је, уосталом, резултат читавог покрета који се У домаћој модерној уметности осећа у послератним годинама.
Према Милуновићевим речима, наставници су раније давали деци да цртају разне гипсане орнаменте и чисто линеарне објекте и шаре, чиме су дечје склоности за ликовним исказивањем насилно свођене на голо прегледање и подражавање. Пракса је сада промењена, и наставници настоје да у што већој мери допринесу ослобођењу фантазије, која је сваком детету, без разлике, прирођена, те их учи једино како да се служе бојама и другим сликарским средствима, а њихову активност усмеравају кроз слободне сижее.
Шта мисли мајстор о самим радовима2 „Често, готово у сваком чланку кад сам писао, — казао нам је на то Милуновић, — тврдио сам да де-
стваралачку |
ЈОЈИЋ, УЧЕНИК ТРЕЋЕГ РАЗРЕДА ОСМОЛЕТКЕ: ПИЈАЦА У БЕОГРАДУ
»
тни, први и главни утисак којег мотив инспирише."
Сличних изложби, приметили смо, било је од ослобођења досад не у једној прилици,
ЈОВАН
Да, рекао је Милуновић, али садашња изложба је нешто сасвим друго. Она је по избору, · свакако,
једна од најбољих. Што треба захвалити наставницима цртања који су организовали изложбу и извршили селекцију радова.
„Могу рећи, — нагласио је мајстор, — да ме је ова изложба ђачких радова буквално посекла. Видео сам на њој толико ствари које ретко срећемо на изложбама одраслих уметника. Нарочито су ме поразили мозаици. Они се, у суштини, стичу на истој тачки гледања на којој се налазе и најчувенији мозаици у историји уметности, а оно што ту човека запањује јесте, између осталог, сам технички поступак. Уствари, то долази као природна последица одбацивања свих могућих детаља, свих могућих непотребних боја, и засецања у срж онога што треба да се претстави. Но та изложба ме је уједно опоменула да у ликовним, као и другим, уметностима човек треба да прилази реализацији надахнућа много искреније, да и ту треба да тражи више весеља и уживања него што то иначе чини."
На крају разговора мајстор је изнео мишљење да је ова изложба згодан повод за изношење једног предлога. Он наиме сматра да би имало и смисла и пуног оправдања што пре формирати галерију, било самосталну, било као одељење У саставу какве већ постојеће галерије, где би били изложени радови деце, самоука и сељака, Оно што би се ту могло видети било би, верује Милуновић, веома поучно за све оне који раде на сликарству. В. 4.
Скерлић као човек
(Наставак с друте стране)
вор, позитиван или негативан, којим би све било окончано, уз његову благодарност Скерлићу у сваком случају. Занимљиво је, мислим, да Скерлић у том предлогу није нашао ничега „увредљивог“ за себе, ничега дрског од стране молиоца; да је тренутно осетио да је с молиочевог гледишта заиста тако; и да је, широкогрудо, имајући пред очима увек најкраћи пут циљу одговорио: „Па добро. Хајдемо“.
Отишли су Љуби Живковићу, У његов стан у Кнез Михаиловој улици, близу Калемегдана, причао ми је друг, и Скерлић није сео док му Живковић није рекао да ће моја ствар бити свршена. „Онда смо сва тројица: ЈЉуба Живковић, диктатор
Србије, Јован Скерлић, диктатор српске књижевности, и један опскурни ђак, сели за округли, сто,.
пили кафу, и разговарали. Признаћеш да је то интересантно“.
— Сутрадан, казивао је даље, појавио се у Министарству спољних послова не само Љуба. Живковић него · штаб. самосталних радикала (Живковић, Љуба Стојановић, Скер-
-лић, Јаша Продановић) и сви су е-
нергично захтевали од министра да се некакоме Стојану Стојнићу сиромашном ђаку на Босне, да стипен-
дија. И онај стари реакционар") диже руке увис и рече: „Даћу му И ја сам је добно.
Стојнић је убрзо отишао у Солун, и полако, опет после две године, свршио жељену матуру и добио све дочанство о положеном испиту зрелости, У накнаду за слоро напредовање у гимназији, он је редовно, за четири године, завршно право у Загребу и добио докторат. Служио је у Босни, а 1926, као судија, умро је у Бањалуки.
Кад би се раније повела реч о Скерлићу као човеку, често се пута, више усмено него писмено, помињало да је био личан, каткад неправедан према писцима и људима уопште. Уствари, он је био изразита морална и борбена личност. Могао је бити оштар, некомпромисан и непријатељ, што је ретка ствар. А затим, он је исто тако био отворен по активан пријатељ, на кога сте се могли боље ослонити но на себе сама, А то је још ређе, Као да је вазда: имао на уму Шанфорову. реч: „Не говорим о некоме добро зато што сам му пријатељ, него сам му пријатељ зато што о њему могу добро говорити“. |
С. ПАНДУРОВИЋ
1 Љубомир Каљевић, тадашњи министар спољних послова.
ГЛАВНОМ
| АКТУБЛНОСТИ_
УРЕДНИКУ _
„ПОБЈЕДЕ“
ЦЕТИЊЕ
Друже уредниче,
БРОЈУ од недеље 25 априла
1954 Побједа. је о
бјавила чланчић Б. Була-
товића под — насловом
- Књижевна вереси~
ја Марка Ристића у коме
сам оцртан, или тачније речено 0-
клеветан, као лажљивац и мистифи=
катор, а који међутим, имам слабо-
сти да сматрам, што се мене лично
тиче, изузетно ласкавим. Не пози~
вајући се дакле на обавезу сваког
листа да објави сваку ону исправку
која оповргава једну очевидну клеч
вету, и не тражећи заштиту закона
на коју бих имао права, молим вас
да у своме листу штампате ово моје објашњење,
Чланчић је написан поводом моје књиге Предговор за неколико не написаних романа и дневник тор предговора (1985), и мада је тај да тум, та година, 1935, када су и тај Предговор и тај Дневник (као нераздељива целина) написани, чак и саставни део самог наслова, тај чланчић и нема друге сврхе не» го да тај датум оспори, тојест да оспори да је тај текст, — у целини и у књизи објављен тек 1953, заиста писан 1985, То значи да је сврха тог чланчића да оспори истинитост онога што ја тврдим како већ у самом наслову своје књите тако н у „Напомени“ штампаној на крају књиге и у којој конкретно и прилично подробно тумачим поста» нак те своје књиге. Једном речи, Б. Булатовић ме тера у лаж, Он до словно каже: '
„Марко Ристић тражи једну вели» ку вересију од читаоца. Он поштом пото тражи читаочево повјерење да је књигу, коју је, нажалост, недаве но штампао у одличној библиоте= ци „Путеви“, написао прије 18 го« дина!... прво питање које поставља сумња изгледа овако: зашто Ри» стић то што је написао прије 18 гоч дина није тада и штампао2., Све то наводи на мисао да је Ристић неч што од ове књиге створио и био на= писао или мислио да напише, али да је коначна редакција тог текста до шла касније, када су се књи:«евне воде разбистриле до те мјере да је било лако заузети један разуман став У књижевним питањима, Наја зад, није Ристић усамљен у том настојању да се читаоцима _ стави марама преко очију и сервира но ва роба као стара да би на тај наз чин добила антиквитетску вриједе ност, „Мислим да никога неће лпре= варити _ извесни наивни ставови У третирању књижевно-теоретских поставки које се срећу у Ристићевој књизи, јер су они провидна мимикрија да би се поверовало у видо= витост – РВистићева књижевна ине стинкта“.
Свакоме ко ово прочита јасно“ је да нисам ништа друго него обична варалица, хохштаплер, и да лажем кад у поменутој „Напомени“ тврдим да сами Предговор и Дневе ник написао „у Словенији у авгу» сту 1985“ и да сам из тог рукописа „издвојио, крајем 1935, први део, онај који је имао есејистички карак» тер, редиговао га и допунио, додад му, као неку врсту пролога, један свој одломак из 1934, написао „Прие времени закључак“, и тако, за зач гребачки Алманах савреме• них проблема (ШП, 1936) прњ тремио оно што се и тамо и овде
зове Предговор за неко“ лико ненаписаних р од“ мана“. Ра
Да бих вам, друже уредниче, омо• гућио да са доказним материјалом у руци демантујете једну „дезине формацију“, односно, публикујући У Побједи ову моју, доказима поте крепљену исправку, разбијете једну заблуду у коју је читаоце вашег ли“ ста довело несмотрено објављивање тог незналачког и неодговорноћ чланчића, шаљем вам, истовремене кад и ово писмо, дотични Алма» нах савремених проблема, штампан у Загребу 1936 године, У коме можете наћи мој Предго» вор за неколико ненапи саних романа онакав какав је прештампан 1953 у библиотеци „Путеви“, у издању Просвете. (Ре« дакција Алманаха изоставила је била само два пасуса, из страха да тадашња цензура не заплени Але манах због њих, и објавила им само у сепарату који је, у 50 прич мерака, _ штампала изван продаје) Тако ћете моћи, мирне савести, пред обманутим читаоцима свога листа, утврдити стварно чињенично стање,
(Наставак на дванаестој страни)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954