Књижевне новине

4 ПТРНЈо

новине

ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђуза Радовић | РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор

Глигорић, Радомир Константи-

новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

х УРЕДНИШТВО срранцуска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133 х

Претплата за годину 1954 Дин 900, поједини примерак Дин. 20 Број чековног рачуна 102—'Т—208

х Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

Фе И мо М

ЗАМРАЧЕНИ ВИДИЦИ

магли“

(Марсел Карне; „Обала у 1938) биле магле: на обалама са могло отпловити ка 0још страшније,

људи... Си-

Свуда су којих се није стрву среће и, што је магле су обвиле свести вило јелног посусталог времена које је изгубило смисао битисања, мрак пред очима људи које ће заслепети блесак топова и бомби! Данас када смо претрпели велику светску драму, запахнула нас је атмосфера времена које јој је она претходила. И то атмосфера доба и слика психологије људи који су изгубили смисао живота или та никада нису успели да нађу, Они се пред нама разоткривају онакви какви уистини јесу (овога пута не онакви какви би требало да буду) формирају се пред нама њихови карактери, односи и средина, са таквом уметничком _ снагом да нас готово спонтано, повуку у свет изгубљености. А ипак се тргнемо свесни да смо пребродили баријеру која је тим људима скривала обзорје, да бисмо опет осетили сету јер... да ли су све баријере нестале пред намаз

Заиста, после првих сцена филма „Обала у магли“ гледаоца толико снажно обухвати атмосфера филма и основни тон драмског збивања, да се У потпуности препушта опојности слика, непосредности глумаца и снази деловања редитеља. Најпре нас захвати сета која тиња и претвара се у разочарење, затим овлада бесмисао, свуда бесмисао, нигде излаза, онда револт према животу и... таман поверујете да ће се тај револт према животу претворити у борбу за бољи живот, а он кулминира у трагичној, песимистичкој нетацији живота. Двоје су ,се срели у животу који је био толико магловит да нису могли сагледати његову лепоту. Срели су се и у том сусрету наапли смисао и срећу. Хтели су да побетну носећи у срцима тренутке радости Али, други који харају за срећом, спречили су их у томе. Лађа, која је требало да буде њихов спас, отпловила је! Остало је једно срце у магли, а поред њега нешто што се пре називало животом и што се искрено заволело. Девојка која је нашла човека који јој је био донео тренутак радости, није дочекала да га види како је отпловио испред гонитеља. Он је остао уз њу, али без живота. њему још једино трчи верни пас, човеколиким криком јецајући за својим добротвором, Као да је само он схватио трагичност факта да нестаје ЧОВЕК, 2 Управо та финална, потресна сцена лаје известан оптимистички смисао Карнеовом и Преверовом песимизму. Осетили смо исконски крик, за животом и револт против негације истог. Јер ту је управо животни РИТАМ заструјао у свима нама и постао моћна антитеза убиственој монотонији која је избијала из атмосфере читавог филма. Ту сиву атмосферу остварио је Карне са таквом уметничком снагом и једноставношћу какву још једино можемо наћи у филмовима водећих италијанских неореалиста на које су француски филмови из периода „црне“ кинематографије несумњиво имали утицаја. Јелноставност изражајних средстава, јединство акустичких и визуелних перцепција — то су елементи којима Карне обухвата гледаоце, али их обухвата директно за срца која би узбудиво закуцала, али не могу јер их стеже грчевита рука сете која не убија жртву, већ је бескрајно кињи, да најзад отупи и изгуби свако хтење.

Тако сунце није успело да разбије

магле на нашим обалама Ни људи нису успели да их одагнају, или нису хтели то ни да покушају. Једни су

одатнали себе у неповрат, други оне који су им сметали. Једни су покушали да се воле, а други нису могли да се тога домогну. И онда су опет сви остали у матли. Где су дубљи узроци том очајању и свирепостиг Филм о томе не говори. Да ли је и онда било људи који су се надали летишем лану после магловите вечериг Ни о томе филм не прича. Он није могао да изаЂе из магле у коју је тако дубоко био заштао, те је и сам изгубио жељу да се врати животној светлости. Толика је- била интуипија Капнеа, Превеђа, Жана Габена. Митлеле Моргана, Мишела Симона и Пјера Брасера! Данас. после петнаест година, ми им се дивимо. Изгубљеност и „Обали у магли“,

бесперспективност У мада везани за одређену средину и друштво, толико су подвучени да на крају попримају црту грозне морбидности која нас тишти и мучи,,.. Али, када изиђемо на светлост дана, видимо“ да све није тако црно као што изгледа .,. Јер, свим срцем желимо да одагнамо магле које никада неће заувек нестати...

|| ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ

по Вари, Уредви

94 БЕ у

УМЕТНИЧКИ Живот __ 5. |

БОГОРОДИЦА

АНЂЕО

П Р

Е М И Ј Е

Прве претставе загребачког Драмског казалишта

НТЕНЗИВНИ позоришни

живот у једном _ развије-

ном културном центру те-

шко је замислити без ви-

ше позоришта разних репертоарских | н интерпретационих тенденција. Сукоб разних тенденција спречава, с једне стране, мумифицирање позоришне уметности, ас друге стране онемогућује да разне екскурзије у ефектни свет формализма постану стални, јединовладајући сценски израз. Београд последњих година познаје добро овај процес. Ми смо сведоци не само сукоба гледишта разних позоришта, већ н разних гледишта унутар појединих позоришта. Међу резултатима тога процеса има и неизбежно промашених, али и веома значајних, који ће у дидискалијама наше, позоришне уметности остати забележени златним словима, Загреб је оснивањем Загребачког драмског казалишта тео-

риски. добио могућност ла обогати свој позоришни живот баш у том смислу неуморног тражења излаза

из оног што се често назива позоришном кризом, а што уствари није ништа друго него и естетски и етички сасвим оправдана тежња да сеу средини, која се неупоредиво динамично развија, не тапка нигде на месту — па ни у позоришту. Теориска могућност није исто што п практично остварење, те смо са. великим интересовањем _ дочекали гостовање новог позоришта у Београду, још пре него што је' отворило своју кућу у Загребу. Комади изабрани за приказ, сви од савремених аутора, поставили су пред млади колектив специјалне проблеме.. Иако ,је Џон Штајнбек за драматизацију О, мнишевима п људима добио >

г. награду њујоршких критичара, |пак је он као драматизатор испод Штајнбека-приповедача, а његов натуразилам са морбидним акцентима дошао је у драматизацији још више у центар пажње. Од начина“ сценске реализације је зависило да ли ће наша публика моћи осетити и иза таквог прилажења. _ америчкој. стварности једну хуману ноту, Мако је Питер Устинов комедијом Љубав четворице пуковника доживео у Лондону .1951 године велики у: спех, ипак његов комад није ништа више од једне површно духовите и идејно не особито чисте конструкције са натегнутим мешањем, ,реалног'и фантастичног, које само вешта сценска реализација може учинити

редитељева

прихватљивијим. Мирослав Крлежа је наш најснажнији драмски писац, али ни његова Голгота ни У логору нису његови највиши драмски домети. Прва драма, снажне спољне динамике, саграђена је симболистичким и експресионистичким елементима једне прохујале епохе, а друга (зрела прерада првобитне Галиције) има ванредни, реалистички, крлежијански дијалог, али чија тежина и дубина није ни у преради добила одговарајуће успело вођење драмског развоја. За Гавелу то нису били нерешљиви проблеми и он је те две : Крлежине драме импресивно оживео на сцени. И да смо видели само те двг претставе ми би о' Загребачком драмском ка-

залишту имали. знатно повољнију слику, али не и тачнију, објективни-

ју. Било је занста потребно да видимо могућности ансамбла и када Гавела не иступа као редитељ и када ансамбл игра дело страног аутора. Ако. Младен Шкиљан режијом Штајнбекове драматизације није дао домет који би нас импресионирао, ако је мистимично било и редитељске пи глумачке немоћи. (особито у сценама Шефа, Чарлија пи Сарлијеве жене), Не може се ипак порећи_ да су и редитељ и глумци приступили опрезно мрачно непријатној страни комада, жртвујући пре импресивност претставе, него да граде јаке ефекте на морбидној основи. Чак је и сцена убиства Чарлијеве жене имала извесну меру, јер је нашу пажњу у том тренутку привукао више очајно беспомоћни израз Ленијевог лица и његов вапијући глас, него његове "снажне руке које . нехотице убијају. Утолико више је ::тим нелагодно ' деловао леш са отвореним устима и човек је осећао потребу да рука сакрије то" лице, када није инсистирала ни на бруталним радњама комада.

Постављајући Устинову комедију Коста Спаић, понет сценском смелошћу самог аутора, тежио је да претставу обоји са што више оригиналне

сценске боје, али при томе, још недовољно ' уравнотежен и искусан, није показао увек псту меру инвен-

ције пи укуса. У поређењу са њего-

вом претставом лондонска (у режији Џон Ферналда,, са аутором у улози“ Злог духа) учинила нам

се као нешто што се сталло пенуша“ према нечем што се запенуша само с времена на време. Спанћева претстава је понекад лака, духовита (0себито сцене са Трноружицом),' али више пута и трома, незграпна (особито прве сцене са Злим духом и Добром вилом; њихов дијалог. узам-

ку; сцене после игре четворице пуковника са Трноружицог.). Недостаци и Шкиљанове и Спаићеве претставе добрим делом су последица и чињенице да су само За неке улоге имали сасвим _ одговарајуће интерпретаторе. Гавелина режија масовних сцена Голготе, уз савршељу сарадњу сценографа Камила Томпе, била је у знаку сигурног мајсторства великог мештра сцене, особито када се узме у обзир да су те ретко компликоване покрете маса, у којима и многи појединци морају доћи до изражаја, и то. час наизменично, час симултано, пренели овог пута на њима непознату позорницу. У сценама које су напротив _сведене на монологе или дијалоге малог броја лица утисак је бледео, јер је фас,. лирајућа визуелна симболика масовних сцена уступала место мање ефектној симболици самог текста монолога и диЈалога. Али су зато дијалози драме У логору били највиши домет овог гостовања! Та драма нема ни бурну спољну драматику Голготе, ни магичну снагу драмског развоја. као Господа Глембајеви, али је Гавела успео да извуче велику унутрашњу драму из самог дијалога и онда када формално изгледа да је драмска радња у застоју. Баш зато док је позорница истурена до саме публике у претстави Голготе доприносила н..ној монументалности, дотле је у овој претстави пре деловала дисхармонирајуће; него што је стварала о, оварајућу атмосферу за ту Јнувишњу драму.

Делима Мпрослава Крлеже указана је после наше револуције велика пажња на нашим сценама. Природно је што је та пажња била концентрисана на циклус о Глембајевима и у мањој мери на Вучјака, јер су те драме биле најприкладније ни за редитеље, и за глумце; и за публику, Исто тако је природно што је баш Гавела,“ који је дела. младога Крлеже режирао први, пре 30 и'више-година, у сасвим другим условима, повео акцију да у позоришту у коме је уметнички руговодилац обнови. та дела на сцени.'То је “а њење његовог дуга и самом себи,“ Крлежи, и нашем позоришту отвае Ту акнију требало би. поздравити. И када би она остала сасвим изузетна, усамљена, али ванредно интересантна гсценска илустрација · Крлежиног развоја као драмског противречним ; особинама; "појединих развојних фаза. А ако та акција увери. и, друга. позоршшта, да треба постављати и мање познате Крлежине

"јих

писца са свим ·

драме и позоришта поставе успешно те драме и обогате тако домаћи репертоар, тада ће Загребачко драмско казалиште на самом почетку свог рада забележити један још значајнији „успех. ; Како и сам Гавела у том позоришту види позориште младих, утолико пада још више у очи да у њему глумци као што су Виктор Бек (сигурно извајани и реалистични Штајнбеков Кенди и симболистички Крлежин Доктор) и Звонимир Рогоз (је-. дан енглески п један аустроугарски пуковник — оба перфектна!) нису само корисна допуна младима, већи узори од којих су млади још веома далеко. Али треба истаћи да је Драге Крча, један од оних младих који чине језгро ансамбла, успео да два Крлежина лика (Павла и Хорвата) из две веома различите драме донеса са два различита основна израза, који потпуно одговарају разлици природе самога текста ·тих драма. Игко Крча још није мисли и осећања Хорвата дао толико изнијансирано колико нам се чини да би могао, ипак је очигледно да се овај млади

глумац (запажен већ раније као Хорват у незаборавној претстави Вучјака) правилно развија и уздиже — и то баш на Крлежином тексту. Свен Ласта (импресивни Кристијан све до петог чина и со-

лидни Грегор), Ђука Тадић (Валтер), Јосип Мароти (Пуба Аграмер), Младен Шермент (ванредни Подравец!), Иван Шубић (Ксавер), па чак и сасвим млади Зорко Рајчић (заставник Шимунић) показали су У Крлежиним делима и Гавелиној режији, иако не сви у истој мери, да

су њихове могућности изнад оног што би могли претпостављати да смо их видели само у Штајнбеко-

вом или Устиновом комаду. Даровита Мна Оремовић као Трноружица дала је успешно Устинове пародије драмских ликова разних епоха и нација, али док је у сцени са енгле» ским и руским пуковником била управо бравурозна, у сцени са француским пуковником је била само живахна, али без довољно шарма, а у сцени са америчким сувише драстична. Перо Квргић је спретно потенцирао поједине карактерне црте до карикатуре или симбола (амерички пуковник; Пољски жидов), Млади Анте Лонза као Андреј оставио је упечатљиви утисак. Остали, већином у малим улогама, нису нам дали прилике да запазимо њихове уметничке квалитете, али треба истаћи примерно учествовање слушалаца Академије за позоришну уметност у сложеним масовним сценама.

Иако Загребачко драмско позориште на почетку свога рада још нема довољо таквих квалитетних умет= ничких снага, какве би сасвим одговарале значају његове функције У позоришном животу, прве његове претставе показују озбиљне уметничке тенденције као темељ на коме ће свако ново појачање ансамбла убрзати даље изграђивање,

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

Главном

уреднику „Побједе

(Наставак с једанаесте странеј

Пошто ми дакле никаква „привид= на мимикрија“ није потребна да би се „поверовало у видовитост“ мога књижевна инстинкта“, јер сам то што сам написао пре осамнаест година, „нажалост“, запста тада мн штампао, то следећу реченицу Б. Булатовића: у

„Ако би се вјеровало Ристићу, ТЈ. ако би његова књига била стварно писана прије скоро двије деценије, онда би Марко Ристић с правом ноСио име књижевног оракула, који предвиђа судбину књижевних појава за неколико деценија унапред“, могу објективно сматрати за један од највећих комплимената који ми је, као књижевнику, икада учињен, Београд, 5 маја 1954

МАРКО РИСТИЋ

П. С. Најлепше вас молим, дру-, же уредниче, да ми вратите овај примерак Алманаха, када се њиме будете били послужили за своју информацију и информацију сво-' читалаца. Та публикација прет= ставља наиме приличну библиофилску реткост, а може се десити да ми опет буде потребна, јер није речено!

да је ово „последњи Булатовић“. _

Услед повећаног броја страна, це“ на овом двоброју „Књижевних но“ вмна“ је 30.— динара,

и иавр Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Из даје Удружење књижевника Србије ф Штампа „Политика“,

Цетињска 1, | Њђ