Књижевне новине
ГОВОРЕ
(Наставак са шесте стране)
нин“ Оскара Давича. стално понављати2).
Инспиративно врело песме ка“ је манастир цара Душана обали реке Бистрице. Стара, древна тврђава, река као симбол снаге и пролазности, и неколико лирских дигресија о девојци и детињству то је цела поетска партитура Панићеве песме. Она је, несумњиво, по занимљивости теме и разнородности елемената који је сачињавају, могла постати поема. Али је израз затајио, Промашај је, уствари, настао нескладном комбинацијом намерно архаизираног поетског стила и динамичне, гипке, прегнантне експлресије. Тамо где песник разрешава историску тему, израз постаје крут, тврд, нежив (строфа „Сам споменак нежни...“), ритмички сасвим у-
Треба ли то
„Рена кочен _опором граматичком конструкцијом: „Да ли си, мој царе, био помислио, нп у неким
фрагментима потпуно немушт („Како је на дну твом...“ итд.). Храпавост и спутаност израза без јачег мисаоног и емотивног интензитета, рогобатности песничког стила и језика;
џ „Дај да се још једном љуљне тај-
на“, »чему нам дар замозаварава“, „један прасак твога смеха“ — јесу основни недостаци Панићеве песме; због тога — а и зато што неким поновљеним манирима опомиње на стихове Светислава Мандића из збирке „Кад млидијах живети“ — она као целина није успела поетска, уметничка реализација. Треба, међутим, рећи да у њој има неколико лепих стихова, па и цела једна строфа:
„Бистрицо, нешто бистро није у твом кристалу! Крај тебе Ја чујем своју давно изгубљену свиралу а никако да нађем себе“.
Поетска евокација детињства У тим и још неким стиховима поседује свежину и непосредност спонтаног доживљаја. Има ту оригиналног звука („Бистрицо, нешто бистро...“), крепког ритма и дискретне, суптилне меланхолије, И то је све,
2
Грубост, страст и снага љубави чине главни оквир антејског митао
земљи који доминира у лирици Бранка В. Радичевића, Огромна, олујна, омнипотентна. љубавна
страст прожима сваку Радичевићеву песму, сваки стих скоро, и све је ту тешко, бременито, сирово од љубави. „Необична је ова љубав, не трпи гугутање“, рекао је песник, и затим објавио шта је његов циљ; „У љубав унети све што је од грубости и гнева“. Та мукла, необудана, помамна, скоро непојамна страст, и уз њу жеља за враћањем исконској једноставности живота у природи (симболичан наслов књиге: „Земља“!), варира се пз песме у песму, некад јасно, отворено, виолентно експлицирана, опсцено слободна, некад спакована, херметизи-
.„ коректан,
НЕМАЊА (детаљ „фреске. ктитора)
рана, · огрнута у симболе :,„Рече; Брдо, простри се по мени, Ја сам ледина а хтела бих да будем њива“, и — „једини је плуг знао тајну“ (из песме „Звала ме: брдо“), Омиљени алегориско-симболични реквизити Радичевићеви су: њива, ледина, трава, жито, плуг, волови, бикови итд. — и тај његов' сексуални рустикализам брзо се исцрпљује.
Због тога је коначан утисак о Радичевићевој поезији неодређен. Има код њега снаге и темперамента, изворног, елементарног лиризма више можда но у његовим ранијим збиркама — али га је тематска једностраност заробила и здробила каткад до мртвог, шаблонског стиховања о женским телима, грудима, боковима, често неозбиљног („ногом ћу те пољубити“),, тако да се страст, сензуалност, љубав профанишу и банализују.
Радичевићев | поетски израз је течан, једноставан, а каткад и лапидаран, а; с друге стране опет, поред ' оригиналних метафора и слика, има извештачених и усиљених стихова.
Из ове страшћу узнемирене, усплахнрене, · набрекле лирике полудивљих и грубих расположења, треба издвојити неколико песама које ће заиста нешто читаоцу рећи. То су: „Тражим боју за своје небо“ и „Једном _ кад ништа нисмо говорили“, а донекле и „Љубомора“ н „Груба песма“. Ту је Радичевић јак лирик, Ту страст проговара правим језиком, ту је песникова имагинација надрасла задату тему, а његова реч реска и сугестивна, она је мембрана која живо и снажно трепери и преноси грч, стрепњу и радост његовог доживљаја до читао-
ца. МИЛОШ И. БАНДИЋ
шет ђ----
ГЛАВА резервоар — очито су нецрначке и „цивилизиране“); и његово наивно и ћудљиво причање водило би насу првом тренутку доста ирелевантно кроз своју гуштару, да ми кроз Ту, фантастику не видимо аутентичну Африку. Ево _ стан сног' отока“ су добри, срдачни и гостољубиви и на одласку Пијача њега и његову жену возе ведиким кануом и пјевају пјесму „поздрава, док веслају ријеком, а становници „Града неповратног неба“ су, зли, о~
крутни и пакосни и Пијачу и: њего-,
вој жени су по доласку у град плоснатим камењем и стаклом разбијене боце кидали косу, икожу с; главе, стављали им папар на главу, 'закопали их у земљу и мокрили по,
њиховим лицима — те изглодају као:
два племена са својим наравним .0бичајима, а Црвени људи“опет, који се касније појављују, као треће пле-
„Сабла-,
ме (ови су једну половицу главе обијелили за плес, а другу:..).
Сви фантастични прикази нису друго него директни или параболични рефлекс реалног живота народа Африке, друго и не могу бити а имагинација _ има свој Коријен у црначкој митологији и фолклору,
Имагинација А, Тутуоле веома је бнзарна и његове слике су бизарне (жене с очима на дојкама, дијете у матернини _ која је на палцу, руке израсле на боковима); те слике су мање-њише сва „егзотика“ која ће се овдје наћи. Таква сликовитост, с друге стране опет, има у неким примјерима и додирних точака са сликовитошћу нашег фолклора у његовом првом развитку, односно периодом легенде и бајке.
Ова је књига аутолортре Африке. _ Као што је Хомер Улиса (тј. капетана Одисеја) водио од Киклопа до Сциле и Харибде, од Кирке до Сирена, тако Тутуола води Пијача палминог вина од Лубањине обитељи до. Града мртваца, од Сабласног отока до Града неповратног неба, "и све је овдје хипертрофирано _ као код Рабле-а (Пијач палминог вина попио је сваког јутра 159 бачвица палмина вина, а навечер још 75 бачвица, а Пијачев син, три пут гори од оца, поједе колико читав један па-
Хрод), док је Тутуолин Други свијет
очито — као што смо већ о том натукнули пун _реминисценца на
живот на земљи, и као што је „Дан- :
теов Пакао једно велико сјећање,
сеја путопис кроз његову Нигерију.
А ; уопће, мтаент пун 3. ТОМИЧИЋ..
КЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 13. МАЈ 194 |
+ ЗДАВАЧ који жели; данас, ) да своје едиције допуни савременом мемоарском литературом, нека захвати право у дела антихитлеровских немачких писаца. Ти мемоари — а има их сразмерно много, тако да би се могло говорити о моди када не би био очигледан императив који их налаже — ти мемоари нису мемоари у обичном смислу, нису само просто осврти на протекли живот, настали из тежње да се од заборава. спасу доживљаји који су пратили писда од рођења до старости, да се дакле, поред самог животног дела потомству остави и сведочанство како се то дело створило и ко је тај што га је створио. Хитлеров долазак _ на власт тако је оштро засекао у животе напредних немачких писаца, тако их судбински заковитлао, да се при њиховим сећањима сви догађаји: неминовно збијају око тог коб"ног обрта као окоснице, која свима њима одређује вредност и значење, и која оно што би било само осврт подиже у ловест велике драматичности, га у многим случајевима и најбоље дело, у само животно дело писца.
У случају мемоарске књиге Клау-
са Мана, „Прекретнице“, (КЈац5
МИЛУТИН (детаљ фреске ктитора)
Мапп, Рег Мепдерилк,, 5. Езсћег Метјав, 1952) ова чињеница је нарочито упадљива а и специфично заоштрена. Упадљива утолико што је овај талентовани писац рад на својим мемоарима започео 1941 године (књига је издата најпре на епглеском језику, у Њујорку, 1942, под насловом „Тће Тиглјпв Рош“; за немачко издање писац ју је допунио 1949, кратко време пре свог самоубиства), дакле започео у тридесет петој години свога живота, као да је слутио да тим парадоксалним стармладим захватом у своју тако кратку прошлост спасава најбоље што као уметник може да да. Специфично заоштрена, опет, утолико што вал хитлеризма са његовим последицама: не само бежањем у“ емиграцију, бескућништвом, већ стварном, презреном одс. :еношћу ол стране свога народа, од стране меднума свога стварања, претставља такорећи природну кулминацију животне и стваралачке драме овог ин иначе растрзаног, несређеног уметника,
Клаус Ман је у живот „кренуо два пута двоструко окрњен. Окрњен као амбициозан писац тиме што је био син Томаса Мана, највећег свог књижевног савременика, коме га је јавност (а пи сам он, нужно) додавала као безначајног или мање значајног прирепка: окрњен, дакле, не само као писац већ и као човек, који, увек, жели да буде јединствено свој. И још као човек окрњен својим хомосексуализмом, који издваја, отуђује, прогони из круга људи, дакле окрњен не само као човек већ и као писац, јер писац, да бп то истински успешно био, мора и у својим страстима и слабостима, бити једно са људским друштвом.
Треба рећи да се Клаус Ман хра-
"тј. сатира Фиренце и уопће кршћан-. бро. борио са својим озледама (са ског свијета, тако је Тутуолина оди-
животом, док је могао, тако би се могло рећи, јер. оне су биле његов живот). Као “писац, оп је упркоси у "пркос подругљивом _клибљењу,и
" Глас из поворке
(КШАОЗ МАММ; »РрЕК МЕМРЕРОМКТ«, 5. ЕЛ5СНЕКН УЕЕЉА ОС, 190)
књигг ГОопорЕ
За
гладном сензационализму критике и публике према „оном сину _ Томаса Мана“ писао своје позоришне комаде, приповетке, романе, чланке, есеје, с великом лакоћом и еластичношћу једћог и у буквалном смислу сасвим независног, јер страног, никуд корењима неураслог духа. Као човек, хватао се грчевито за људе, за друштво, за човечанство, сублимишући своју чежњу за утапањем У једну помало наивну веру европејца, али оплемењену стварним пожртвованим пријатељствима и бескомпромисном борбом против нацизма, милитаризма, мрачњаштва.
Та друга, животна страна његове делатности чини главни садржај и главну драж „Прекретнице“. Читајући ову обимну књигу од преко пет стотина страна ситног слога, човек стопу по стопу прати развој Клауса Мана из најпре преосетљивог ићудљивог дечака, па младог ексцентрика који са седамнаест година хоће да буде рецитатор својих сопствених песама у једном берлинском кабареу, који пише апартне позоришне комаде, есеје и романе, путује око света, гута хашиш да би опробао „чари оријента“, и немилице се баца у уживање ноћног живота, — а то су године после Првог светског рата, инфлације и општег посртања морала у Немачкој, године које су и припремиле Хитлера! — у ванредно вредног и _агилног писца и, јавног радника који своја многострана – знања и шармантну личност ставља до краја у службу међународног антинацистичког покрета. При томе је он, пако млад, стално у врху, у шиљку збивања — ње гове се снаге буде баш ту где други падају, у изолованости и игнорисаности, тим најтежим морама емиграције, за подношење којих је, међутим, Клаус Ман баш ми отпорно предодређен својим раним озледама.
Он је тај који са сестром Ериком организује антихитлеровски кабаре у Немачкој када масе већ урлају добродошлицу Хитлеру, он је неуморни курир повезивања напредних снага У неокупираној _ Европи, он окупља емигрпране немачке књижевнике _ око _ амстерламског издавача Кверида, да ту покушају да надокнаде изгубљену духовну домовину, он у Америци, када је Европа већ поробљена, издаје ча сопис „Ресклоп“, који ауторитетом најбољих имена европске по америчке књижевности подиже веру у победу хуманости, Захваљујући тој живој активности пи кретању, ми се кроз „Прекретницу“, у описаним сусрети ма и портретима, још ближе упознајемо са личностима скоро целе европске и америчке духовне елите између два рата — са Шервудом Андерзеном, В. Х. Одном, Едуардом Бенешом, Анријем Бернштајном, Андреом Бретоном, Карелом Чапеком, Жаном Коктоом, Албертом Ајнштајном, Лионом Фојхтвангером, Е. М. Форстером. Бруном Франком, Леонхардом Франком, Андреом Жилом, Максимом Горким, Жилијеном Грином, Хугом фон Хофмансталом, Алдосом Хакслијем, Бернхардом Келерманом, Херманом Кестеном, Егоном Ервином Кишем, Анетом Колб, Синклером Лујсом, браћом Ман, Самерсетом Моамом, Максом Рајнхартом, Ф. Д. Рузвелтом, Игнациом Силонеом, Аптоном Синклером, Ернстом Толером, Бруном Валтером, Јакобом Васерманом, Х. Џ. Велсом, Францом Верфелом, Томасом Вулфом, Стефаном Цвајгом — да наведемо, на дохват, по алфабетском реду регистра, само најпознатије са којима је Клаус Ман био приснији.
У томе сазвежђу међутим, које мора да импонује, звезде падају језивом учестаношћу. „Прекретница“ је сва прошарана самоубиствима. Нижу се стране, године, и тек-тек опали метак или се зањише _ конопац, да даде епилог једној вези или пријатељству. И самог писца кроз скоро целу књигу прогони мисао на самоубиство; најпре су то само наговештаји, кроз све дубље, све“болније разумевање оних који су овом „крајњем „средству пре њега прибегли, а при крају цитираног дневника већ јасно стоји: „ужасна туга — све засењује...“, „жеља за смрћу више ништа...“ „жеља за смрћу (како дуго се то може поднети2)...“ „Јер све што бива активнији, борбе-
самоубица
нији, Клаус Ман се све више усамљује. Док се умерењаци и опортунисти међу емигрантима још и могу снаћи у Њујорку или Холивуду, увек у спремном очекивању да азил замене неким немачким градом пошто из њега туђа војска истера хитлеровце, док петоро његове браће и сестара претапајући се, женидбама и удајама по Француској, Италији и Америци, у интернационалну, ненационалну _ интелигенцију, пресецају даље везе“ са посуновраћеном Немачком, Клаус Ман је доследан. до апсурда: јавља се добровољно у америчку армију и улази у своју земљу Као тужан победилац, да се уверава како се она и даље одриче оних који нису хтели да деле њено сурово оргијање. Његова немогућност да сам себи буде довољан одређује га у поворку оних, од револуционара Ернста Толера до отменог помирљивца Стефана Цвајга, који се, зато што њих живот неће, одричу живота,
Нарочито место у овој књизи заузима један човек који сасвим не спада у жустри, нервозни и неурозни емигрантски круг. То је отац, Томас Ман, коме су посвећене ваљда најлепше стране „Прекретнице“. Са великом љубављу — са самопрегорном љубављу, када се узме у обзир фаталност очинске славе — и са ванредним разумевањем дата је слика већ за живота легендарнога ствараоца, који, док се напета радња од“ вија, увек и једнако, из дана у дан неодложно траје, за својим лписаћим са врстом аскетске непопустљивости, исписујући стално и непрестано своју сету због напуштања _ буденброковског, здравог, чврстог патрицијског дома, за вољу примамљивог лакомисленог уметничког маштања. Али стварност не отпушта ни уз толику жртву своје заробљенике, _ „Распад једне породице“. није се завршио смрћу малога Ханба, којим је писац „Буденброкових“ хтео да симболизује, а можда и себи да наметне, улогу завршавао» ца лозе, после кога се она растачеу иреални свет реминисцирања, Живот неодољиво траје, све жешћим катаклизмама, тражећи увек жртава,
АЛЕКСАНДАР ТИШМА
столом,
ЖЕНА СА виолОом